АКТУЕЛНО

Ања Филимонова: Споразумом између Србије и НАТО биће уништена Република Српска!


308CF54B-C9A7-4C6F-85AF-F57AE6EFEE1E_mw1024_s_n-700x466

Након што је српска влада у септембру 2015. потписала споразум са НАТО «О логистичкој подршци» (а који је почетком 2016. ратификовала Скупштина и потписао председник Т. Николић), српски народ, разбијен на разне државне формације на постјугословенском простору, а пре свега у Републици Српској, нашао се у ситуацији која потенцијално је гора од оних за време Првог и Другог светског рата, што критично доводи у питање његов опстанак. Два су извора претње: НАТО и вехабијски покрет, с тим што вехабијски покрет представља ударну пешадију за остварење геополитичких циљева америчке администрације.

Почнимо од друге претње. Током више векова Муслимани на Балкану били су следбеници најраспрострањенијег и најумеренијег Ханефијског мезхеба, учења који је у Отоманској империји имао званични државни статус. Међутим, на прелому између XX и XXI века балкански мезхебски ислам, који је представљао бастион од екстремних исламистичких процеса, напао је вехабијски вирус, уз великодушну саудијску финансијску помоћ и америчку војно-логистичку подршку. Терен је благовремено био припреман – Саудијска Арабија је стекла богато искуство јер је раније финансирала, продрла и јачала свој утицај међу екстремним сунитским исламистима у Авганистану. После искуства у Авганистану, рад на стварању терористичко-диверзантских исламистичких групација, као ударне пешадије за вођење рата против православног живља на Балкану, постао је више техничка ствар. Међутим, деловањем више фактора у Босни су успели створити базу и ујединити екстремне суните и светску исламску терористичку мрежу. Са овог бојног поља, обучене и организоване екстремистичке исламске групације свих фела, спремне су да своје бојовнике пошаљу у разне регионе по свету (као на пример, у Украјину и Кавказ, на прву линију). Утицајни вехабија Ахмед ибн Нафија из Меке пре почетка рата у БиХ изјавио је: «Ми се ослањамо на вас. Пред нама је успостављање калифата на Балкану, јер је то пут ка освајању Европе. Сваки имам у нашим државама, а пре свега у Турској, спреман је да помогне. Знајте, према томе, браћо, да време ради за нас. Хајде да помогнемо нашој браћи која се боре за свету ствар на Балкану…»[1]. Лидер Странке демократске акције Алија Изетбеговић и његов тим – Харис Силајџић, Хасан Ченгић, Омер Бехмен и Бакир Изебеговић (Алијин син) – отворили су пут да екстремни ислам уђе у Босну и Херцеговину.

Прво, џихадистима се у БиХ отворила Зелена трансверзала преко активности Мустафе Церића, „омиљеног имама у СДА“, који је, након што је, у јесен 1992. године, постао Реис, као специјални представник од исламских земаља тражио подршку за босански џихад. Друго, бојовници-плаћеници, који су чинили субнационалну оперативно способну борбену групу, за реализацију систематских диверзантско-терористичких операција, пребачени су из Саудијске Арабије, Јордана, Сирије, Пакистана и других земаља. На тој основи 1993. године формирана је јединица Ел Муџахедин која је дејствовала као посебна ратна јединица или као јединица у саставу Армије БиХ. Методи дејства јединице Ел Муџахедин били су насиље, терор, тероризам и етничко чишћење. Екстремни исламисти – вехабије, који су након рата у БиХ остали на том подручју, и дан данас се налазе у 17 општина (или 28 насеља) Федерације БиХ: Зеници, Жепчи, Завидовићима, Маглају, Тешњу, Грачаници, Калесији, Сребренику, Живиницама, Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Травнику, Доњем Вакуфу, Илиџи, Хаџићима и Горажду[2]. Они чине својеврсну «мрежу екстериторијалних села» у којима се укоренила идеологија екстремног ислама (вехабизма) и налазе се у тешко доступним планинским деловима у којима функционишу и кампови за обуку бојовника. На тој територији постоји невидљив систем «скенирања» сваког незнанца, нека врста «контролних пунктова» у ком учествује и само локално становништво. 

Тако је, на пример, главни лидер вехабија у БиХ, имам Нусрет Имамовић (из Горње Бочиње у општини Маглај), прешао традиционални пут од припадника одреда Ел Муџахедин, ратовао на првој линији фронта против Срба, а након завршетка рата завршио је факултет за Шеријатско право у УАЕ. По повратку у БиХ постао је везивна карика између аустријског (бечког) и балканског вехабијског центра. Као један од команданата Фронта ан Нусра, од 2013. године, ратује у Сирију.

У последње време, диверсификује се начин ширења екстремистичких исламских праваца. Посебно расте степен независне активности илегалних група које не контролишу ни централне, као ни религиозне власти. Проповедници из арапских земаља, без одобрења Исламске заједнице БиХ, на територији Федерације БиХ, формирали су 63 самостална џемата. Они су регистровани као удружења грађана, због чега их Исламска заједница БиХ не може контролисати. На тај начин се, на политичко-социјалној сцени БиХ појавио још један екстремни и утицајни фактор у виду самозваних џемата. Разне процене говоре да у БиХ тренутно има око 100 хиљада вехабија од којих је 5 хиљада у стању да одмах «узме оружје».

Саудијски и катарски новац, иранско искуство у формирању «екстериторијалне мреже», неометан транзит бојевика на Блиски Исток ради стицања ратног искуства (тај транзит обезбеђује Турска), снажно је и неповратно укоренио екстремни ислам на босанској земљи (отуда, по свој прилици, бојовници «беле Ал Каиде» – словенске спољашњости – «иду» у Украјину). Последњих година је, управо «бела Ал каида», на глобалном нивоу и на територији Европе створила највећи број међусобно повезаних терористичких група. 

Међутим, свака мрежа мора да има свој организационо-мобилизациони центар. Да би се појавила, унапред су морали да буду обезбеђени услови. Пре рата у Сарајеву је живело око 40 одсто Муслимана, 33 одсто Срба и 12 одсто Хрвата. Од 150 хиљада Срба само у Сарајеву, тренутно на територији Федерације живи само неколико хиљада[3]. За Србе биланс западне «демократизујуће интервенције» изгледа овако: у Сарајеву ништа више није српско, али се зато на сваком кораку могу видети муслиманско-бошњачка симболика и вехабијско-шеријатске патроле. У Сарајеву се налази џамија Краљ Фахд која има екстериторијални статус, прецизније то је дипломатско-конзуларно представништво Саудијске Арабије. То значи да закони БиХ не важе на њеној територији, а полиција и судски органи тамо немају приступ. Џамија Краљ Фахд је власништво Саудијске Арабије. Саудијска Арабија је пре изградње поставила такав захтев, а босанске власти су јој изашле у сусрет. Бакир Изетбеговић пружио је непосредну подршку њеном функционисању. Главни имам џамије Краљ Фахд Незим Халиловић Мудерис, у лето 2015. године, током жучних дебата поводом резолуције коју је предложила Велика Британија, а која је осуђивала Србе због наводног «геноцида у Сребреници», позивао је у својим хутбама (проповедима) да «лобисти и њихове породице, који су против резолуције, буду уништени» (!), позивао је терористе да у име Алаха нападају Републику Српску – «ентитет створен на злочину и геноциду»[4]. Други познати лидер вехабија Хусеин Билал Боснић, у својим видео обраћањима објавио је план исламиста за освајање Бања Луке, Приједора, Вишеграда и Санџака у Србији (да би се «Република Санџак» спојила са Бошњацима у БиХ и тако формирала јединствену «зелену балканску трансверзалу»). Ево, како изгледају њихови стратешки планови.

На практичном нивоу веома су индикативни напори вехабија да покупују сву српску имовину на читавој територији Федерације БиХ и на њима оснују «шеријатске заједнице». Међутим, посебно треба обратити пажњу да од 2011. године, трају вишеструки покушаји, да се купе куће у близини виле председника Републике Српске Милорада Додика.

Треба истаћи да се стратешки, координациони, логистички и финансијски центар за вехабијску делатност налази ван граница БиХ и то у Бечу у џамији Сахаб. За «босански правац» одговоран је хафиз Мухамед Порча који се налази на челу организације «Унија џемата». Порча је образовање стекао у Саудијској Арабији, а из Аустрије пружа идеолошку, финансијску и логистичку подршку екстремистима у БиХ. Бечки центар одржава везе са сличним центрима у Милану и Минхену. Порчина десна рука је Неџад Балкан (Абу Мухамед). Он је такође држао проповеди у џамији Сахаб, тренутно је одговоран за «санџачки правац».

Преко БиХ шири се међународна џихадистичка мрежа – чији је један од основних задатака врбовање и убацивање бојовника на Блиски Исток као и пузајуће јачање на терену – посебно у БиХ, РС, Србији и Црној Гори. Све присутнији салафисти су најдиректније реисламизовали око 10 одсто Муслимана на Балкану (то је око 500 хиљада људи махом Бошњака и Албанаца). Прави шефови вехабија добро знају да се модерни ратови воде на менталном нивоу па је зато њихова «циљна група» – око 5 милиона муслимана ханефијаца на Балкану. Ако се оствари главни циљ, ако дође до промене свести и ако ханефијски религиозни профил идентитета буде непримерено промењен у екстремистички «систем вредности» по узору на Саудиску Арабију, онда ће ове окупиране територије бити бесповратно изгубљене и за Србе и за Русију. Вехабистичка «ратна фаланга» формирана је, храни се и развија. Република Српска је директно угрожена и изложена субверзивним операцијама, продору диверзантско-терористичких група и њиховим нападима. 

Опасност се Републици Српској први пут у историји прикрада и са друге стране. Влада Србије потписала је споразум са Организацијом НАТО о логистичкој подршци. Базу, основу, без које би споразум о логистичкој подршци био немогућ, представља у ствари “Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир” – Споразум PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA), потписан у јануару 2014. године, ратификован у јулу 2015. године. Подвлачимо: управо у периоду владавине СНС Александра Вучића Србија је увучена у тако блиске узајамне односе са НАТО пактом да је у принципу немогуће говорити о неутралности земље пошто поменути споразуми лишавају земљу суверенитета и не дозвољавају јој да даље сама дефинише доктрине и правце спољнополитичког развоја (наравно, може на папиру и речима али не и у пракси – алијанса неће дозволити).  Тако је Србија зафиксирана у зону утицаја североатланске алијансе. Веома скромни назив «О логистичкој подршци» прикрива могућности које су дате Северноатлантском пакту да користи било који објекат и инфраструктуру земље по сопственом нахођењу, и да се слободно креће уз пуни имунитет свог персонала. НАТО сада, уместо Канцеларије за везу, може слободно по Србији да формира ратне штабове(!). Наставиће се «оперативо усклађивање» (прелазак на стандарде, усклађивање војних доктрина, приступа, координација борбених дејстава, сарадња јединица и сл.) и учешће Србије у мултинационалним операцијама. Србија мора сваку информацију да размењује са НАТО пактом. Узгред, то је толико висок степен «сарадње», да само чланство у алијанси и није неопходно – од сад ће формални улазак Србије у НАТО имати више психолошки него практички значај.

На путу пуноправног чланства у НАТО, БиХ има пуну подршку САД и Турске. Председавајући Председништва БиХ, Драган Човић, уверен је да ће на јунском самиту НАТО у Варшави бити активиран Акциони план чланства БиХ у НАТО[5]. Турска активно подржава БиХ да приступи НАТО-у: «Постоје четири земље кандидата – Црна Гора, Македонија, Грузија и Босна и Херцеговина. Ми желимо да сусрет чланица НАТО у Варшави има главни смисао, а то је ширење НАТО» – каже се у саопштењу турског министарства иностраних послова[6]. Као противтежу, председник РС Милорад Додик изјавио је да поводом тих планова у Републици Српској треба да буде одржан референдум.

НАТО је заинтересован за низ «локација», и инсистира да имовина Републике Српске и Федерације БиХ пређе у власништво «државног савеза БиХ». НАТО пакт је заинтересован да добије базу у Бања Луци – а високи званичници НАТО посебну пажњу приликом својих посета поклањају касарни Козара која има укупно 22 објекта. НАТО жели да све то  има у свом поседу[7]. Пре тога је, по утврђеној шеми, била ликвидирана Војска Републике Српске (званично 1. јануара 2006. г.). Оружје је било предато «под заједничку контролу», а «вишак наоружања» уништен, тако да више ништа и нико не смета успостављању НАТО контроле над тим делом Европе.

У БиХ функционише ратни штаб НАТО (у Сарајеву, Камп Бутмир) који је оперативно повезан са „Командом здружених снага у Напуљу“. Тренутно снаге EUFOR (7 хиљада људи) раде под патронатом НАТО и у складу са Аранжманом «Берлин плус». Начелник генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић на недавном сусрету са начелником Здруженог штаба Оружаних снага БиХ генерал-мајором Антом Јелићем, понудио је БиХ «могућности које имају АБХО-центар у Крушевцу, Војна академија и база Југ ради припреме мировних мисија». Сарадња са Центром за обуку за операције подршке миру (PSOTC)  реализује се до нивоа размене инструктора[8].

Дакле, Република Српска се нашла у клештима. Од стране ФБиХ – НАТО пакта и вехабија, од стране Србија-НАТО. Терористичка вехабијска фаланга «први је пешадијски борбени ешалон» НАТО (као на Косову и Сирији) који обуку и финансијска средства добија споља, а представља средство за претњу и напад на Републику Српску. Међутим, Срби «са оне стране Дрине» током читаве своје историје увек су офанзиву очекивали са Запада. Сада више немају позадину. Потписани Споразум између Србије и НАТО омогућује овој алијанси да на територији Србије направи своје базе и ратне штабове, што се до сад никада у историји није догодило. То су «иновациона стратешка клешта» или преломни моменат. Ако најновији Споразуми са НАТО у пуној мери заживе Србија, чак и ако би то пожелела, више неће моћи да пружи помоћ РС (у случају покушаја насилне смене режима, терористичких напада и сл.). Али, и не само то. У случају «ванредне ситуације» и жеље да се Србија на било који догађај у РС одазове, НАТО има могућност и инструменте да се умеша и «реши ситуацију», вероватно и уз гоњење «непожељних». Новонастала ситуација садржи критичну претњу за фактичко постојање државе Републике Српске и на најозбиљнији начин Србију лишава суверенитета, све до његовог поништења.  Уместо поништења – не само наводне неутралности, већ и самог српског државног и народног суверенитета, време је, већ сад, да се детаљно и јавно преиспитају и пониште управо последњи споразуми са НАТО. Док стварно не буде прекасно.

 

————

[1] Raphael Israeli The Islamic Challenge in Europe. New Brunswick, New Jersey, 2008. S. 212-213.

[2] http://jadovno.com/vehabizam-se-celici-u-28-naselja-u-fbih/

[3] https://zlj13051967.wordpress.com/2015/01/05/sarajevo-je-danas-islamska-fundamentalisticka-kasaba/

[4] http://iskra.co/republika-srpska/opasne-hutbe-imam-dzamije-u-sarajevu-priziva-teroristicke-napade-na-srpsku/

[5] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=189192

[6] w.prhttp://wwavda.rs/2015/05/14/turska-crnu-goru-bih-i-makedoniju-hitno-primiti-u-nato/

[7] http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=7&idnovost=79311&Tiha-NATO-okupacija-Republike-Srpske—domaci-politicari-cute

[8] http://www.vesti.rs/Vesti/BiH-i-Srbija-unapredjuju-vojnu-saradnju.html

—————-

29. 2. 2016. Фонд стратешке културе

6 replies »

  1. По тренутном споразуму са Нато,
    снаге нато (пакта) могу да у Србију
    увезу или унесу шта год хоће и
    могу некажњени да раде шта хоће
    нпр (не дај Боже) увез ракете у Србију
    и са територије Србије гађају Русију
    Нормално је да тада русију узврати
    и српржи део териротије са које је
    извршен напад. То сада вероватно може Турска…

    Свиђа ми се

  2. Западно-еврпски и амерички империјалистички планови у бившој Југославији

    Англо-америчка политика Форењ офиса у Лондону и Стејт
    департмента у Вашингтону према Србима у потпуности се поклапала
    са плановима и намерама совјетске Коминтерне, римског католичког
    института Итермариума, Хитлерове нацистичке Немачке, Мусолинијеве
    фашистичке Италије, Брозове троцкистичко-комунистичке партије
    Југославије и Павелићевих хрватских усташа, који су у новијој
    историји починили најстрашније злочине над Србима.
    Од нарочитог значаја су одлуке првог, другог и трећег
    заседања АВНОЈ-а по којима је већински српски народ
    разбијн у шест федералних држава и две покрајине. Укратко речено,
    комунисти и њихови сателити у Москви, Риму, Берлину, Бечу, Лондону,
    Паризу Њујорку и Вашингтону направили су од Југославије малу
    Аустро-Угарску и на њено чело поставили новог Фрању Јосипа,
    алијас Тита, како би могли да успешно култивишу сепаратистичке
    тенденције „народа и народности“ и како би је могли срушити по
    упуствима Коминтерне… У прилог овог мишљења говоре и чињенице да су
    Срби у ХХ столећу нападнити у удруженом злочиначком подухвату
    западно-европских и америчких империјалиста који стоје под окриљем
    црне и црвене интернациионале. Баш зато што су Срби сопственом снагом
    изборили себи и другима право на слободан и независан опстанак у
    Југославији, која је изникла после Првог св. рата, у којој је
    остварено национално ослобођење и уједињење српског народа, мрачне
    силе су изразито имале непријатељски однос према југословенској
    држави.
    Имајући на уму да су извесне личности годинама
    распиривале сеператизам у Краљевини Југославији, као што је био
    случај и са хрватским славистом Ватрославом Јагићем, који је
    измислио тз. бошњачку нацију по наређењу бечке владе. Такође, имајући
    у виду да су Италијани и Немци прогласили становништво Црне Горе
    за посебан народ. Становништво Јужне Србије сматрали су да је више
    бугарско него српско. У свему су прихватили хрватску усташку тезу да
    на територији тз. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то
    православни Хрвати. Од Војводине си хтели да направе тз.
    Donauland у коју су требали да уђу Срем, Банат, Барања и Бачка. Нису
    питали Србе за њихову вољу, као што их није питао ни Броз, који је
    на једном документу оставио примедбу: „Шта има Војводина у Вуковару?“
    (Види: Н. Ковачевић, Изненађење из Архива: Тајне Титових
    маргина, део 1, Брозово разграничење- Примедба „шта има Војводина у
    Вуковару“ утицала је на утврђивање границе између Хрватске и Србије,
    Политика, Београд, 16 март 2005). Истини за вољу, Пијаде је био једини
    Србин мојсијеве вере који се у Брозовом интермаријумском и
    троцкистичком естаблишменту заложио за стварање српске аутономне
    покрајине у авнојевској Хрватској. Пијаде је био и Брозов ментор, како
    то рече Џан Гунтер – “… He is Tito’s paternal mentor…” ( Види: John
    Gunter, Behind the curtain, New York, 1949, стп. 106). Познате је, да
    се Пијаде састајао са Черчилом у Лондону и да се у току 1948. године
    разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског
    блока. Више о томе видети његову књигу коју је објавио у Лондону под
    насловом „Легенда је да југословенски устанак дугује своје постојање
    совјетској помоћи“ (Види: Moshe Piyade, The legend that the Yugoslav
    uprising owed its existence to Soviet assistance, London, Great
    Britain, 1950; Nathan Asubel, Pictorial history of the Jewish
    people, New York, 1952, стр. 208; C. L. Sulzberger, A long row of
    candle – Memoirs and diaries 1934-1954, New York – Toronto, 1969,
    стр. 624).
    Немачки и италијански окупатори су били против краља и
    монархије. Коминтерна, троцкистичка комунистичка партија Југославије,
    Интермариум, Форењ Офис, Стејт департмент, хрватске усташе и
    извесни сепаратисти су у томе увек били доследни. С друге стране,
    Черчил je рекао Краљу Петру Другом „да он неби жртвовао ни једног
    војника или једног пенија за ниједног краља да дође на престо… “
    (Види: Alexander Werth, Russia at war 1941-1945, New York, 1965,
    стр. 883). Енглези су у току 1942. године основали капмп Х у Канади на
    којем су тренирали извесне југословенске комунисте-емигранте, које
    су у пролеће 1943 пребацили у Југославију да се боре са Брозовим
    републиканцима-троцкистима против Михајловићевих југословенских
    монархиста. Одлучили су да у Југославји успоставе Брозову
    троцкистичко-комунистичку диктатуру (Види: Lynn Philip Hodgson,
    Inside – Camp X, the top secret World war II ‘Secret agent
    training school’ strategically placed in Canada on the shores of
    lake Ontario, Port Perry, Ont., Canada, 2002, стр. 206/207). Под
    таквим утиском био је и Рузвелт, који је иступао и као
    антимонархиста. Он се поверио својој супрузи Еленори у јуну 1942,
    приликом посете Краља Петра Другог у Вашингтону, и дословно јој
    рекао:
    „Тај млади човек треба да заборави да је краљ и нека иде да
    ради…“ “That young man should forget that he is a king and go to
    work…” (Види: Eleanor Roosevelt, The autobiography, New York, 1961,
    стр. 237). Рузвелт је пио противник успостављања Краљевине
    Југославије, јер се залагао за Независне државе Хрватску и Словенију.
    Био је окружен римским католичким темпларима Малтешким, Тевтонским и
    Колумбусовим, које су представљали кардинал Ф. Спелман, Ото
    Хабзбург и Уилијам Донован (Види: Robert I. Gannon, S. J., The
    Cardinal Spellman story, New York, 1962, стр. 224; Anthony Cave
    Brown, The last hero – Wild Bill Donovan, London, 1982, стр. 156/157;
    Др Данило Грегорић, Самоубиство Југославије -последњи чин
    југословенске трагедије, Београд, 1942; Ronald Seth, The Undaunted –
    The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 214;
    Armstrong, Fish Hamilton. Tito and goliath, New York, 1951, стр. 312).
    Што се пак тиче Броза, он је у Београду 7. августа 1945. године у свом говору против монархије, рекао:
    „Она није могућа из више разлога. Први и најважнији разлог
    јесте федерација. Македонци, Словенци, Хрвати, Босна и Херцеговина,
    Црна Гора, увјерен сам, велика већина у Србији не жели монархију, не
    из некога каприса, него због тога што је то нешто неспојиво са
    оваквом федерацијом као што је код нас, јер би се под монархијом
    националности, које су у овом рату дошле до свог ослобођења и
    равноправности осјетиле поново угрожене…“ (Види: Титов говор, Борба,
    Београд, 8. август 1945).
    Брозову изјаву да су „федерацијом националности дошле до
    свог ослобођења и равноправности“ демантују историске чињенице. Броз
    је драматично прекинуо односе са совјетским блоком 1948. године. Као
    резултат Брозове политике, Југославија је постала део завојевачког
    НАТО-а пакта у току 1950 године, када су званично англо-амерички
    империјалисти успоставили у Београду своју војну мисију. Од тада је
    Југославија имала исти статус као и остали чланови завојевачког НАТО-а
    пакта. Коначно, Броз је разобличен и као англо-амерички лакеј од
    стране самог генерала Папагоса, који је у једној наредби упућеној
    војним јединицама, рекао: „Потпуно је неопходно да се неизоставно
    организују присталице Тита у Грчкој – они су наши стварни савезници…“
    (Види: Никос Захаријадис, Генерални секретар Грчке комунистичке
    партије, Стварање Осовине „Атина – Београд“ опасност по мир,
    Напред, Орган јигословенских комуниста-политемиграната у НР Бугарској,
    број 12 (28), Софија, 15 јун 1950). Између осталих то је истакао
    директно и индиректно и бивши амерички амбасадор у Брозовој Југославији
    Лорен Силберман у једној студији коју је објавио под насловом „СТАРИ“
    КOМУНИЗАМ ЈУГОСЛАВИЈЕ: – ВИОЛИНИСТА ЕВРОПЕ НА КРОВУ, где стоји:
    „Током педесетих година, као и у следећој деценији, ми смо
    Титов режим снабдели огромним количинама војничке и економске помоћи и
    давали му несхватљиву али важну политичку подршку. Иако је та помоћ,
    током развоја југословенске привреде, постепено била укидана, наша
    политика се ипак још увек заснива на застарелој психологији, с обзиром
    на негативне последице које Југославија има на разне америчке интересе.
    Шта више, нема разлога да се верује, како би инсистирање на
    реципрочности у односима између Америке и Југославије одвело ову другу у
    совјетски блок. Напротив, настављање једне неодлучне политике према
    Југославији вероватно ће имати далеко опасније последице за
    совјетско-југословенске односе.
    Године 1948. светски комунизам и совјетска империја били су на
    истој таласној дужини, па је отпор совјетској империјалистичкој
    експанзији био стварно једини спољнополитички циљ. Зато је наша бланко
    потпора Југославији, земљи која је тежила да се ослободи испод руског
    јарма, била нешто неизбежно. Међутим, непрестани успон западноевропских
    комунистичких партија – које, као и Југославија – бране структуралну и
    бар делимичну идеолошку независност од Москве – представља нову и
    суптилнију претњу индустријским демократијама. У независном комунизму
    Југославије ми смо на почетку видели начин, да се ослаби совјетска
    контрола у Источној Европи, а при томе нисмо могли да схватимо да
    подстоји и једна друга димензија, наиме она у Западној Европи…
    Тако смо ми у исто време и прећутни савезници и активни
    противници Југославије: савезници зато што имамо заједнички циљ да
    смањимо совјетску доминацију у Источној Европи…
    Постала је проста истина – али истина која води рачуна о
    сталним геостратегијским стваронстима – да се каже, како је Југославија,
    без совјетског утицаја, од критичне важности за садашњу равнотежу снага
    у Европи. Без обзира но то да ли се ради о изолацији јузних савезника
    НАТО-а – Грчке и Турске – због чега влада страх да ће их совјетска сила
    одвојити од њихових северних савезника, или влада забринутост што се
    тиче равнотеже средоземних поморских снага, опет у страху да ће
    совјетске базе на Јадрану бити у стању да дадну подршку совјетској
    флоти, или било да се удара акценат на психолошку претњу Западној Европи
    која може да доведе да и у њој почну да „падају домине“ – јасно је, да
    би полоћај НАТО-а био тешко погођен уколико би Југославија постала део
    источноевропсе совјетске империје…
    Да ли то значи да би сваки совјетски покушај да насилним путем
    из основа промени статус Југославије приморао Америку, да такође
    одговори војном снагом? То је важно питање. У своме спорном и
    непријатном предавању у Лондону прошле године о америчкој политици према
    Источној Европи, Хелмут Соненфелдт је био створио конфузију у
    председничкој кампањи, када је садашњи статус Југославије описао, као
    статус земље која се ‘граничи са нашим виталним интересима’. И баш у
    светлу тих разматрања, ми смо били изразили спремност да
    југословенској војсци продамо извесна оруђа, нарочито она погодна за
    одбрану… “ ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’
    communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring
    1977, стр. 3-6).
    Енглески текст гласи:
    “Throughout the 1950s, and into the next decade, we
    supplied Tito’s regime with enormous amounts of military and economic
    aid, as well as intangible but significant political support.
    Although direct aid tailed off as the Yugoslav economy developed, our
    policy is still based on a psychology outmoded in light of the
    negative impact Yugoslavia has on various American interests.
    Moreover, there is no reason to believe that insisting on a
    reciprocal relationship with Yugoslavia will result in Yugoslavia’s
    absorption into the Soviet bloc. Indeed, a continuation of an
    irresolute American policy toward Yugoslavia will likely have a more
    dangerous impact on Soviet-Yugoslav relations.
    In 1948, world communism and the Soviet empire were exactly
    coextensive, and resistance to Soviet imperial expansionism was
    virtually our sole foreign policy objective. Our blanket support of
    Yugoslavia when it first sought liberation from the Russian yoke was,
    therefore, inevitable. But the continued rise of Western European
    Communist parties – which, like Yugoslavia, assert structural and
    at least a measure of ideological independence from Moscow –
    presents new and more subtle challenges to the industrial
    democracies. We initially saw Yugoslavia’s independent communism
    weakening the Soviet hold on Eastern Europe, without realizing
    its other dimension in Western Europe…
    The truth is, we are at the same time both tacit allies and
    active adversaries: Allies in that we share the objective of
    diminishing Soviet dominance of Eastern Europe…
    It has become a truism – but one reflecting continuing
    geostrategic realities – to say that a Soviet-free Yugoslavia is
    critical to the present balance of power in Europe. Whether one
    considers the resulting isolation of NATO’s southern allies –
    Greece and Turkey – should Soviet power outflank them to the
    North, whether one worries about the balance of Mediterranean
    seapower if Soviet naval bases on the Adriatic were available to
    provide added sustenance to a Soviet fleet, or whether one focuses on
    the psychological threat to Western Europe should a proto-domino be
    seen to fall, it is clear that a Yugoslavia brought into the
    Eastern European Soviet empire would gravely injure NATO’s position…
    Does this mean that any forceful Soviet effort to sharply change
    Yugoslavia’s status compels an American-led military response? It is
    a close question. Helmut Sonnenfeldt, in a controversial and
    troubling speech in London last year on U.S. policy toward the rest
    of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the
    presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as
    ‘bordering on our vital interest’. It is, indeed in light of those
    considerations, that we have indicated readiness to sell the
    Yugoslav military certain weapons particularly suitable for defensive
    purposes…” ( Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s ‘old’
    communism: Europe’s fiddler the roof, Foreign Policy, New York, Spring
    1977, p. 3-6; Kevin Phillips, American theocracy – The peril and
    politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st
    century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia
    Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News,
    London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy –
    America in the Middle East 1776 to the present, New York – London,
    2007).

    Свиђа ми се

  3. Ђорђе је истину рекао.Ми смо њихова ноћна мора.А Балкан ће бити њихова гробница.Победићемо их као и увек.Опет ће мо морати нашу слободу сузама и крвљу обојити,али другачије се не може.

    Свиђа ми се

  4. Неће моћи тако лако са нама! Ломе нес, газе, пуцају нам кости, али смо жилави. Разједињени и издани али дишемо и боримо се. Срби на Балкану нису завршена прича ( зато се толико и упињу да је заврше). Још нисмо рекли своју последњу реч. Дубоко верујем у то и то је обавеза сваког Србина. Поздрав!

    Свиђа ми се

    • Pošto naša deca i unučad emigriraše na „zapad“ da li mislite da će nas deca Islamskih migranata koji nas polako ali sigurno okupiraju, štititi od NATO trupa koje naše vlasti dobrovoljno puštaju u našu državu bez ikakvih ograničenja?

      Свиђа ми се