АКТУЕЛНО

Дошло је време СУДА: Обраћање протојереја Игора Тарасова


351313-1455-861708-300x230

НАША МАЈКА – ЦРКВА ЈЕ У ОПАСНОСТИ

Вируси јереси екуменизма – те смртоносне духовне болести, – дуго су продирали у ћелије црквеног организма. Спољашње благостање црквеног живота блокирало је духовни имунитет и довело до инфицирања значајног дела клира и епископата.

Као што показују догађања последњих недеља, почела је нагла некроза (одумирање ткива), али истовремено и буђење одбрамбених снага организма. Такву дијагнозу потврђују многи клирици и мирјани у јавним иступањима – мада прогнозе варирају, све до парајућег: „Нас су издали, све је изгубљено!“

Бура која се подигла на интернету знак је – да Дух није усахнуо у верном народу. Руска Православна Црква стајаће у Истини до скончања века и силом Христовом одсећиће од себе изумрли део, као што се то више пута у прошлости догађало.

Но, дошло је време СУДА и он почиње од Цркве. Христос је допустио јеретицима да покрену активнија дејства и посматра Своје ученике: „Приђите да заједно страдамо!“ – у чему треба да учествујемо као војници Војинствујуће Цркве. У наредних шест месеци свако ће морати да одлучи са киме је – са Светим Марком Ефеским, Праведним Јованом Кронштатским, Преподобним Јустином Поповићем или са јеретицима светољупцима, љубвеобилним јудама и хуманистима – реформаторима. Најпре се треба определити у срци, а потом и делима – да наша вера не би без дела обамрла.

У глобалној ширини и захвату процеса који су започели, препознају се искежени очњаци старе змије, која је изашла у последњи бој с Црквом верних. Очекивали смо напад из правца антихристовог „Жига“, а непријатељ је ударио с бока.

Оне који не приме нову екуменистичку унију, неизбежно чекају велике промене, укључујући и прогоне. Долази време кад ће сваки који нас гони (убије) мислити да Богу службу чини („чува црквено јединство“).

НАША ЧИЊЕЊА

1. Свагда се сећати тога да смо Црква ми – који чувамо светоотачко Предање и Каноне, макар до оног степена чистоте у каквој су нам их предали наши православни преци. Не саображавати се овом веку и новим изазовима. Да бежимо и одбацујемо нашу Мајку не можемо, а и куда бисмо од ње побегли?

Јеретици – екуменисти су били са нама, али су отишли од нас… Писати им, и притом богословски доказивати њихову јерес, – сматрам узалудним трошењем папира, јер они знају шта раде.

У садашњој фази заповест Љубави обавезује нас да учинимо све што је могуће ради просвећивања ближњих и оне браће и сестара који су саблажњени и пали. Ово не треба чинити разобличавајућим ударцима и страховима од будуће казне, већ са смирњем и кротошћу, слично милостивом Самарјанину, јер већина не зна шта ради нити куда и за ким иде.

2. Цркве нема без епископа

Несумњиво, у архијерејском сабору наћи ће се наследници Апостола и подићи ће свој глас у заштиту Правде Божије. Али, ми смо дужни да им већ сада помогнемо. Сви морамо писати писма оним архипастирима који су нашег духа. Слати им текстове који разобличавају јерес у документима долазећег Сабора. Вапијати за спас Цркве, но опет са смирењем, као деца своме оцу, у духу обраћања оца Рафаила.

Када они увиде подршку црквеног народа, тада ће сами одлучити шта да чине да би се канонски исцелила ова несрећа у Цркви.

3. Молити се (помињати) или не – свако одлучује сам.

Одлучивати по савести и у слову и духу Канона, који су, ради чувања Цркве од безрасудних раскола – позивали на молитву и за јеретичке епископе – до њихове коначне канонске осуде од стране сабора (сабрања) епископа, чак и ако их је само неколико…

Непомињање патријарха се не односи на борбу против јереси, већ на личну заштиту и ништа више од тога. Апостол заповеда да се молимо за цареве и оне који су на власти, не само за оне који правилно управљају, но тим пре за грешне, као Спаситељ наш Христос што се молио за оне који су Га разапели.

Ако ми исповедамо непромењивост црквеног Предања, онда смо и сами, пре свега, обавезни да му следујемо, не допуштајући емоционалне, безрасудне и самим тим безаконе позиве и поступке, који неки ревнитељи оправдавају акутном опасношћу тренутка и вишим интересом.

Ничег новог нема под небом. Света Црква је за 2000 година преживела страшне јеретичке смутње – иконоборачку, унијатску (када је само један епископ остао), јерес жидовстујућих (када се и поглавар Руске Цркве показао као јеретик). Преживела је и предала нама, који живимо у време још једне смутње, светоотачко искуство и канонска средства за оздрављење. Једино нас руковођење њима и непрестана молитва могу заштити од погрешки, јер у себи препознајемо деловање страсти и ђавоље насртаје.

С НАМА ЈЕ БОГ СВОЈОМ БЛАГОДАЋУ И ЧОВЕКОЉУБЉЕМ!!!

ЦАРИЦЕ НЕБЕСКА, ПОМОЗИ НАМ!!!

 

 

По материјалу са: „odigitria.by“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

———-

29. 2. 2016. за ФБР приредила Биљана Диковић