ДРУШТВО

Др Љубомир Т. Грујић: Питања Уставном суду од општег значаја за народ и Републику Србију


ljubomir-grujic-izbori8-s

***

УСТАВНИ СУД

Булевар Краља Александра, број 15
11000 Београд

Доставља се преко интернета:
Средства јавног обавештавања: свим држављанима Републике Србије

 

Предмет:    Уставност става Уставног суда о политичким актима. Уставна криза и/или државни удар?

Приликом ступања на дужност судије Уставног суда полажу заклетву пред председником Народне скупштине.

Текст заклетве гласи: „Заклињем се да ћу се у свом раду придржавати Устава и закона и да ћу своју дужност обављати часно, савесно и непристрасно“.

(2. и 3. став члана 11 Закона о Уставном суду)

 

Уставни суд је државни орган обавезан да штити  уставност и законитост и људска права и слободе (члан 166 Устава Републике Србије /1/). Зато је беспоговорно, опште прихваћен став Уставног суда да Уставни суд није надлежан за оцену уставности и законитости општих политичких аката /2/ – /5/.

Рад Уставног суда је јаван (први став члана 3 Закона о Уставном суду). На основу тога и 1. става члана 56 Устава Републике Србије тражим од Уставног суда да јавно изнесе свој став по следећим питањима  Уставном суду:

 

ПИТАЊА  УСТАВНОМ  СУДУ  ОД  ОПШТЕГ  ЗНАЧАЈА

ЗА  НАРОД  И  РЕПУБЛИКУ СРБИЈУ

 

I. На основу којих уставних одредби је Уставни суд утврдио да Устав под „општа акта“ подразумева само „општа правна акта“, а не и „општа политичка акта“?

II. На основу којих уставних одредби је Уставни суд сам себе прогласио немеродавним да оцењује уставност и законитост општих политичких аката?

III. На основу којих уставних одредби Уставни суд прихвата да општа акта која је он оценио као политичка акта и чију уставност и законитост је одбио да оцењује буду основа („подлога“ по исказу Уставног суда) за доношење општих правних аката?

IV. Зашто се Уставни суд повиновао предлогу председника Републике да одлаже оцену уставности и законитости Бриселског споразума?

V. Зашто Уставни суд није искористио своје Уставно право да обустави извршење пријаве председника Републике Бориса Тадића и председника Владе др Мирка Цветковића за учлањење Републике Србије у Европску Унију до доношења коначне одлуке Уставног суда?

VI. Зашто Уставни суд није искористио своје Уставно право да обустави извршење Резолуције Народне скупштине од 13. јануара 2013. године до доношења коначне одлуке Уставног суда?

VII. Зашто Уставни суд није искористио своје Уставно право да обустави извршење Бриселског споразума до доношења коначне одлуке Уставног суда?

VIII. Пошто је став Уставног суда да Уставни суд није надлежан за оцену уставности и законитости општих политичких аката, ко је онда надлежан за то?

IX. Ако Уставни суд није надлежан, ако није обавезан, да одговори на претходно питање под VIII, зашто се Уставни суд није обратио Народној скупштини да реши то питање надлежности за оцену уставности и законитости општих политичких аката?

X. Пошто је став Уставног суда да није надлежан за оцену уставности и законитости општих политичких аката, а која, уместо Устава, Уставни суд прихвата за основу за општа правна акта онда се постављају следећа питања:

1. Зар то не отвара уставну кризу?

2. Зар то не доводи до стављања Устава ван снаге када је тај политички акт противуставан?

3. Зар то не представља државн удар када је тај политички акт противуставан?

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Надлежност Уставног суда

Уставни суд је државни орган обавезан да штити  уставност и законитост и људска права и слободе (члан 166 Устава Републике Србије /1/).  Његов рад је јаван (3. став члана 3. Закона о Уставном суду).  1. став члана 56 Устава обавезује Уставни суд да јавно одговори на постављена питања.

Тачке 1 и 5 члана 167 Устава утврђују надлежност Уставног суда да одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом. Став 2 члана 168 Устава даје право, без ограничења, сваком држављанину Републике Србије да предложи Уставном суду да Суд покрене поступак за оцену уставности и законитости.

Претходно излагање доказује да је Уставни суд надлежан и обавезан да јавно одговори на овде постављена питања Уставном суду.

 

Оправданост захтева да Уставни суд оговори на овде постављена питања

Одговори на сва овде постављена питања Уставном суду су од битног значаја за државност Републике Србије и за све њене држављане.

I. Устав нигде не третира посебно ни „политичка акта“ ни „општа политичка акта“. С обзиром да Устав посебно наводи општа акта, посебно наводи законе и посебно наводи (општа) правна акта (члан 167 и члан 194 Устава), да Устав посебно детаљније одређује опште правне акте, законе, статуте,…, намеће се закључак да „општа акта“ обухватају и „општа политичка акта“, што Уставни суд негира. Зато Уставни суд треба да одговори на питање под I.

II. Уставни суд је прогласио себе /2/-/5/ ненадлежним, немеродавним, да оцењује уставност и законитост (општих) политичких аката. Први став члана 166 Устава утврђује да је дужност Уставног суда да штити уставност и законитост при чему ту дужност не ограничава само на правна и општа правна акта. Члан 167 Устава таксативно посебно наглашава по којим актима и питањима Уставни суд је дужан да испита уставност и законитост. У њему се наводе општа акта, закони и статути, а нигде се посебно не наводе правна акта или општа правна акта. Уставни суд није носилац уставотворне и законодавне власти. То је Народна скупштина (члан 98 Устава). То намеће закључак да је једино Народна скупштина меродавна да утврди да ли Уставни суд није меродаван, да није надлежан, да оцењује уставност и законитост политичких аката и/или општих политичких аката. Зато Уставни суд треба да одговори на питање под II.

III. Уставни суд је оценио да су Пријава за учлањење Републике Србије у Европску Унију /2/, Резолуција Народне скупштине од 13.01.2013. године /3/ и Бриселски споразум /4/, /5/ политички акти и зато је одбио да оцењује њихову уставност и законитост. Уставни суд је прихватио /3/, /5/ да они, а не Устав јер није утврдио њихову уставност и законитост тј. није утврдио њихову сагласност с Уставом, буду „подлога“, основа, за доношење других општих правних аката.

Овакав став Уставног суда је дозволио да противуставни акти проглашени за политичке акте буду основа /4: страна 22/за даља деловања Владе и Народне скупштине, а не да је Устав њихова основа. Уставни суд је дао политичким актима статус изнад Устава сматрајући да се 1., 3. и 4. одредба (тачка) члана 167 и 2. и 3. став члана 194 Устава односе само на опште правне акте.  Устав је стављен ван снаге прихватањем да општи политички акти буду основа за нове опште правне акте, законе и друге опште акте!  Уништена је основа државности Републике Србије утврђена важећим Уставом (Преамбулом и члановима 1 до 5 Устава Републике Србије /1/), која се бито разликује од државности ФНРЈ/СФРЈ, НР/СР Србије и од државности Републике Србије одређене њеним Уставом из 1990. године.

Последице таквог става су катастрофалне јер је тиме омогућено политичким странкама, да експлоатишући свој положај у државним органима њих потчине себи, тј. да власт потчине себи и да непосредно врше власт противуставним деловањима и/или противуставним актима.  Устав то јасно забрањује (2. став члана 2, 2. став члана 3 и последњи став члана 5 Устава). Зато Уставни суд треба да одговори на питање под III.

IV. Независност судске власти значи да суд не може да се повинује политици нити предлозима или захтевима државних органа / државних руководилаца или политичара или политичких странака којима се Уставни суд спутава у извршавању својих уставних обавеза и дужности. Такво повиновање је нпр. став Уставног суда да прихвати препоруку председника Републике Томислава НИКОЛИЋА Уставном суду да Уставни суд одложи разматрање уставности и законитости Бриселског споразума, о чему су јавна гласила обавестила народ. Насупрот томе, Уставни суд је имао право да обустави извршење Бриселског споразума до доношења коначне одлуке (4. став члана 168 Устава, члан 56 Закона о Уставном суду). Уставни суд није применио ово своје уставно право и није извршио своју уставну обавезу, већ се повиновао председнику Републике и тиме деловао зависно од њега. Председник Републике и Уставни суд су заједнички нарушили независност и самосталност Уставног суда гарантовану Уставом. Тим својим нечињењем да прионе на оцену уставности и законитости Бриселског споразума Уставни суд је деловао супротно Уставу (супротно члановима 145, 166 – 168 Устава) и закону (супротно члану 15 Кривичног законика).

Независност судске власти (4. став члана 4 Устава), циљ и задаци Уставног суда и његова самосталност (1. став члана 166 и члан 167 Устава), обавеза власти и политичке организације (последњи став члана 5 Устава) да се повинује Уставу и закону (2. став члана 3 Устава) и дужност Суда да контролише власт (3. став члана 4 Устава) обавезују Уставни суд да својим актима у складу с Уставом и законом нареди властима и политичким странкама да се повинују Уставу и закону. У датом случају, Уставни суд је био обавезан да не прихвати препоруку председника Републике, већ да поступи по Уставу и закону и да размотри предлоге Српске радикалне странке према њеном обавештењу јавности и  Демократске странке Србије Уставном суду да оцени уставност и законитост Бриселског споразума /6/. Уставни суд је требало  да заустави процес спровођења Бриселског споразума, а с обзиром на његов значај и на његове последице по државу и народ, до доношења коначне одлуке (5. став члана 168 Устава).  Међутим, Уставни суд се повиновао председнику Републике омогућавајући несметано спровођење противуставног Бриселског споразума коме је основа противуставна Резолуција Народне скупштине, а не Устав. Неиспуњавањем својих Уставних обавеза Уставни суд је омогућавао и омогућава властима и владајућим политичким странкама да делују супротно Уставу уништавајући људска права, слободе и Републику Србију. Уставни суд је омогућавао и омогућава политичким странкама да непосредно врше власт и потчине је својим противуставним деловањима и актима. То им није дозвољено (последњи став члана 5 Устава).

Зато Уставни суд треба да одговори на питање под IV.

V. Уставни суд је имао право да обустави процес разматрања пријаве за учлањење Републике Србије у Европску Унију до доношења коначне одлуке (4. став члана 168 Устава, члан 56 Закона о Уставном суду) о предлогу да испита уставност и законитост те пријаве /7/. Та пријава је противуставна. Донета је без референдумске сагласности народа. Њене последице су дубоко потресне по државу и народ.

Зато Уставни суд треба да одговори на питање под V.

VI. Уставни суд је имао право да обустави процес примене Резолуције Народне скупштине од 13.01.2013. године до доношења коначне одлуке (4. став члана 168 Устава, члани 56 Закона о Уставном суду) о предлогу да испита уставност и законитост те Резолуције /8/. Она, а не Устав, је основа за (противуставни) Бриселски споразум. Та два акта исказују добровољност наших врховних државних органа, без народне референдумске сагласности, за јачање окупације Републике Србије, њено цепање и укидање слободе и људских права Србима и свима другима који не прихватају шиптарску терористичку управу за закониту власт у делу Србије – на Косову и Метохији.

Зато Уставни суд треба да одговори на питање под VI.

VII. Уставни суд је имао право да обустави процес примене Бриселског споразума до доношења коначне одлуке (4. став члана 168 Устава, члан 56 Закона о Уставном суду) о предлогу да испита његову уставност и законитост /6/. Бриселски споразум оснажује и чини ефикаснијим потчињавање Срба и свих других који не прихватају шиптарску терористичку управу за закониту власт и ставља их у гета уместо да буду слободни у својој земљи Србији – на Косову и Метохији. Зато Уставни суд треба да одговори на питање под VII.

VIII. Обавеза Уставног суда је да штити уставност и законитост и људска права и слободе (1. став члана 166 Устава). Уставни суд је себе огласио ненадлежним за оцену уставности и законитости општих политичких аката.  Зато је Уставни суд обавезан да одговори на питање под VIII.

IX. Обавеза Уставног суда је да штити уставност и законитост и људска права и слободе (1. Став члана 166 Устава). Уставни суд је себе огласио ненадлежним за оцену уставности и законитости општих политичких аката. Уставни суд није надлежан да доноси или мења Устав или закон. То је обавеза Народне скупштине (тачка 1 и тачка 7 члана 99 Устава).  Зато је Уставни суд обавезан да одговори на питање под IХ.

X. Оглашавање Уставног суда да је ненадлежан за оцењивање уставности и законитости општих политичких аката и његово прихватање да таква акта, без гаранције да су она у складу с Уставом, буду основа, „подлога“, за доношење општих правних аката значи омогућавање да се Устав стави ван снаге и тиме изврши државни удар. То је учињено пријавом за учлањење Републике Србије у Европску Унију, Резолуцијом Народне скупштине од 13.01.2013. године и Бриселским споразумом. То је такође учињено и Војним споразумом са САД /9/, /10/ и Војним споразумом са НАТО организацијом /11/, /12/.

1) Пошто Уставни суд одбија да испита уставност и законитост општих политичких аката и пошто ниједна друга институција Уставом није предвиђена да је меродавна за то онда следи да је Устав недоречен, непотпун, да у њему постоји велика празнина. Док се то не разјасни, не реши, дотле постоји уставна криза у Републици Србији.

2) Непостојање институције меродавне да оцени уставност и законитост општих политичких аката и став врховних државних органа: Владе, Председника Републике, Уставног суда и Народне скупштине, да општи политички акти могу да буду, и у стварности јесу, основа, „подлога“, за друге опште правне акте (међу њима су и закони), и ако су ти општи политички акти противуставни, значи да је њима Устав стављен ван снаге.

3) Стављање Устава ван снаге таквим противуставним поступцима и ставовима извршава се државни удар -тихи, прећутан, недискутабилан државни удар. Он је недискутабилан, тих и прећутан јер у њему сложно учествују владајуће политичке странке које користе свој положај у Влади, председнику Републике, Народној скупштини, а није немогуће и у Уставном суду, да експлоатишу углед, ауторитет, моћ и права тих државних органа ради свог непосредног вршења власти и потчињавања власти себи.

Зато је Уставни суд обавезан да одговори и на питање под Х.

 

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

/1/  Устав Републике Србије, Народна скупштина Републике Србије, 08.11.2006.

/2/ Закључак Уставног суда о иницијативи за „оцену устаности и законитости акта Републике Србије за пријем у чланство Европске Уније“, број Iзо-9/2010 од 25.05.2010. Изложен је на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2010_05_25US.3332323.jpg

/3/ Закључак број IУз – 20/2013 од 22.04.2013. године Малог већа Уставног суда о предлогу Уставном суду бр. IУз – 20/2013 од 18. јануара 2013. године да Уставни суд оцени уставност и законитости Резолуције Народне скупштине о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији“, 13/01/2013.  Страница 1 је изложена на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2013_04_22US1.28865040.jpg ,
а страница 2 на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2013_04_22US2.28864922.jpg

/4/ Закључак Уставног суда, број Iуо-180/2013, о иницијативи за покретање поступка за оцену уставности Одлуке о прихватању Извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора („Службени гласник РС“, број 38/13) и Закључка Владе број 02-3570/2013 од 22. априла 2013. године, којим је Влада прихватила Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа., Службени гласник РС, 065/2015, 24.07.2015, стр. 1-7.

/5/ Закључак Уставног суда, број Iуo-247/2013, о предлогу за оцену уставности и законитости парафираног „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа” између Владе Републике Србије и Привремених институција самоуправе у Приштини, од 19. априла 2013. године, Службени гласник РС, број 13/2015, 02.02.2015, стр. 9-24.

/6/ Предлог Демократске странке Србије Уставном суду за оцену уставности уредби Владе о Бриселским споразумима, 27.10.2012. Изложено на: http://www.dss.rs/predlog-dss-za-ocenu-ustavnosti-uredbi-vlade-o-briselskim-sporazumima/

/7/ Предлог Уставном суду да оцени уставност и законитости акта Републике Србије за пријем у чланство Европске Уније, 13.01.2010, је изложен на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2010_02_06LTG_US_EUsve.29144630.pdf

/8/ Предлог бр. IУз – 20/2013 Уставном суду да оцени уставност и законитости Резолуције Народне скупштине о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији“, 18/01/2013. Изложен је на: http://www.ssssseternal.org/yahoo_site_admin/assets/docs/2013_01_18LTG_Sve.28893454.pdf

/9/ Споразум између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштитит статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, Вашингтон, САД, 7. септембар, 2006. године.

/10/ Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштитит статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, који је потписа председник Републике Борис Тадић у Вашингтону, САД, 7. септембра, 2006. године, Народна скупштина Републике Србије, Београд, 29. мај, 2009. године: HTTP://WWW.PARLAMENT.RS/НАРОДНА-СКУПШТИНА.115.HTML

/11/ Споразум између Владе Републике Србије и организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке, Капелан, 7. септембар 2015. године и Београд 14. септембар 2015. године.

/12/ Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке, који је потписан у Капелану, 7. септембар 2015. године и у Београду 14. септембар 2015. године, Народна скупштина Републике Србије, Београд, 12. фебруар, 2016. године.

 

Београд, 4. март, 2016. године

С поштовањем,

Др Љубомир Т. ГРУЈИЋ, некадашњи
редован професор Универзитета у
Београду, сада у пензији
ЈМБГ ………………………….
Џона Кенедија 31/15,
11070 Београд
lyubomirtgruyitch@gmail.com
http://www.ssssseternal.org

5 replies »

  1. Да ли је можда неко чуо да се поводом истог питања огласио велики легалиста Др.Коштуница ?

    Свиђа ми се

  2. „Текст заклетве гласи: „Заклињем се да ћу се у свом раду придржавати Устава и закона и да ћу своју дужност обављати часно, савесно и непристрасно“.“

    Da bi zakletva bila nesto sa tezinom, nekakva garancija njenog sadrzaja, pre toga mora postojati moralna norma i stav o drzanju obecanja – dakle MORAL koji negira laz i prevrtljivost.

    Gde toga danas ima? … makar i „u targovima“…?! … kod ustavnih sudija???

    Свиђа ми се

    • Заклетва би данас имала смисла само у случају да је даје частан човек или човек који верује у коначну правду, али како то ико може знати о било ком.
      Зато би заклетва морала имати и малу допуну која би отприлике требала да гласи:
      …у супротном обавезујем се да у присуству јавности ставим омчу од клавирске жице око врата све стојећи на хоклици и потом је сам и оборим, а ако за то не будем имао снаге, обавезујем заједницу која ме је изабрала да је заступам да то исто обавезно учини у моје име.

      Свиђа ми се

      • Tako dopunjena zakletva bi u danasnje vreme bila smrtna presuda ili samoubistvo za SVAKOG politicara … i sta bi mi bez njih lazljivih? … cime bi se narod zamajavao?

        Свиђа ми се

      • Не бих јавне посленике ограничавао на клавирску жицу. Чак бих за лакше преступе увео васпитну меру: прање грехова купањем у септичкој јами, без права на испирање у трајању од 30 дана.
        А професору Грујићу свака част за темељитост и за живце у истрајавању на методама борбе. Ја бих некакву мотку или колац узео за симбол борбе.

        Свиђа ми се