ОБРАЗОВАЊЕ

Драгољуб Петровић: Ко нам пише уџбенике


10.3.2016. ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА У ЕГЗИЛУ
drgljbptrvc

Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови , да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по светским педагошко-дидактичким сметлиштима, да је школа какву су уобличили идиотска и ако „Србима треба таква школа, могли бисмо рећи да је имају“.

Те сам речи записао пре десетак година, а коју годину касније прилике су постале много трагичније и овде можемо поменути тек понеки невероватан податак о томе шта се са српским школством догађа.

Директор Завода за издавање уџбеника Радош Љушић саопштио је својевремено податак да је једна моћна хрватска фирма преузела више од 40 процената српског тржишта уџбеника и пласирала своје уџбенике с потписима анонимних аутора и рецензената „са српским презименима“. И додао још покоју опсервацију:

„Неким државама у транзицији одговара да деца у Србији немају добре наставне програме, немају добре уџбенике, да немају добро образовање и да се из нашег школства лиферују полуобразовани фабрички радници. На нашем тржишту уџбеника влада апсолутни хаос. Постоје чак 24 разне фирме (то је било 2008 – сад их има 79!), издавачи школских уџбеника, које углавном краду и преписују, пресликавају наша издања на којима су наши стручњаци радили годинама.“

Љушић директно оптужује хрватске и словеначке издаваче да „отворено краду и фалсификују државне уџбенике… Водећи хрватски издавач наступа под именом БИГЗ, некада српског издавача. Овлашни увид у уџбенике математике за други и четврти разред показао је да су буквално пресликани и структура наставних јединица, илустрације и њихова композиција, бројеви, табеле.“

Тако је, ето, било 2008. године, а сад на српском уџбеничком тржишту харају окупатори-пљачкаши које предводи немачки „Клет“, а изгледа да високо место у тој пљачкашкој групи има и „Профил интернационал“ из Хрватске. Које се све фирме налазе међу тим лупежима, тешко је сазнати, али за оно о чему овде желим говорити то питање не треба сматрати битним и много је важније позвати српску власт, ако је има и ако јој је остало ишта неосмуђене свести, да томе стане на пут и да разарање српске памети и поробљавање српскога духа заустави.

У тим пословима, као на последњи акт међународног безобразлука, да не кажем – међународног бандитизма, гледам на захтев Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, да се Нацрт Закона о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким и хрватским пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Посматрач са стране не зна на који се начин то „отежава“ (то најбоље зна директорка „Клета“ за Србију Гордана Кнежевић-Орлић), али у нормалној држави, оној која мисли о свом образу и достојанству свога народа, то се не би могло „отежавати“ јер би се таква могућност морала, унапред и апсолутно, искључити, без обзира на то што поменути европски известилац тврди да „овакав закон никада не би био донет у земљама Европске уније“ и да би по томе било сасвим нормално да се у француским или немачким основним школама појаве руски или арбанашки уџбеници.

Досадашњи закон разорио је српско школство јер га је претворио у сеоску пијацу (а ни овај нови, Мекалистеров, у том смислу неће ништа озбиљно променити) будући да ће се на педагошким тезгама наћи свашта и све ће се вредности тих уџбеника моћи процењивати по провереним пиљаричким критеријима; он је развезао право на то да уџбеничку литературу може писати свака неписмена протува и право учитељима да са тога ђубришта бирају оно што им се понуди као „најбоље“ и то, по могућности, у белим рукавицама и уз неке друге „додатке“ који се другде означавају као најчистији вид корупције (на пример: крупнији или ситнији поклони, мали или велики рачунари, учешће на туристичким семинарима или други облици педагошке проституције). Тај је закон, дакле, корумпирао и школу и учитеља и заједно их са децом и родитељима извео на беспуће.

И о томе можемо поменути само неке новинске наслове: „Рат издавача за зборнице“; „Школа као пијаца уџбеника“; „Издавачи јачи од Вербића“; „ХДЗ аутори пишу српске уџбенике“; „Прваци уче из 100 књига“; „Родитељи купују нове уџбенике док стари сакупљају прашину“; „Приштина подмеће уџбенике“; „Због уџбеника пацке из Брисела“; „Нови лист за уџбенике“; „Циљ – боље а јефтиније књиге“, „Листа уџбеника биће знатно краћа“ итд. А из њих сазнајемо да је „уџбенички колач“ на тржишту Србије вредан 200 милиона евра“ (у другим изворима помињу се 150 или 100 или, чак, 80 милиона евра), да се око њега раскуба, рекосмо, 79 лиценцираних пљачкаша и да се то чини провереним лешинарским средствима. И увек по закону, будући да је он отворио могућности за расцветавање педагошке проституције самим тим што је тржишна правила увео тамо где су честити домаћи зналци и работници били немоћни пред агресивним међународним лупежима.

У свакој озбиљној држави (свуда је то познато осим у Србији) војска, полиција, народно здравље и просвета налазе се под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. Не знам како те ствари „стоје“ кад је у питању полиција, али положај војске, здравства и просвете показује да је Србија свакоруко окупирана, толико чак да и војска почиње да се спрема за штрајкове јер ако би у рату морала да „дели сендвич начетворо“, не може да се навикне на то да то исто мора чинити и у миру.

Да се међутим, не бисмо удаљили од онога у чему видимо суштину све наше приче, ваља нам прецизирати да у српском школству (ако Србија има достојанства, а њена власт сачувала макар мало образа) може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху.

Људима који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају и Хрвати и Немци, при чему су и једни и други само у прошлом веку над Србима заједнички извршили три најстрашнија геноцида и не треба им потписивати право нити остављати простор да свој злочиначки посао доврше и оним четвртим – духовним. Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се и немачки и хрватски пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и великодушно, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за издавање уџбеника. А у том случају тај издавач био би обавезан да на најбољи начин уређује српски школски систем, да се захвали свима оним својим сарадницима који су идеје „за реформисану школу“ сабирали по европским или светским педагошко-дидактичким ђубриштима и испод сукњи сорошевских демократских миљеница  (или испод њихових стражњица – будући да мало која од њих данас носи сукњу), тј. оних које су измислиле конструкције типа игровне активности, сарадљивост или комуникацију осећања, на шта се може гледати као на блесав превод енг. playing activities, cooperability, communicating feelings/emotions.

Може неко рећи да све то неће моћи да се спроведе зато што се српска школа мора ускладити с „провереним европским мустрама“, али неке ситнице показаће да то, напросто, није тачно и да се такве приче лансирају једино за поробљене државе и за њихове наркотизоване државнике. О томе лепо сведочи судбина румунског државног издавача, који је био продат неком немачком издавачком концерну, али кад је он за румунску децу почео да „преводи“ немачке уџбенике, суочио се с енергичним захтевом да се румунској деци обезбеде румунски национални садржаји. После тога румунски издавач враћен је Румунији и Немци признали да на румунском уџбеничком тржишту немају шта тражити. Будући да се нешто слично догађало и у Мађарској, можемо рећи да Србија има добре узоре и поуздане ослонце да свим оним лиценцираним издавачима предложи да се сами искључе из уџбеничке пљачке у Србији пре него што отуд буду искључени по сили највишега државног разлога.

Нарочито ако се на челу Србије нађе Србин који ће више слушати налоге мудрости и националног достојанства него налоге из Брисела или Вашингтона.

Професор универзитета у пензији
Драгољуб Петровић

2 replies »

  1. Da se malo pojasni o prosveti stanje i sta nas ceka!

    poznata je stvar da skolska godina mora da ima odredjen broj nedelja radnih a pod tim se razume da treba da bude odredjen recimo 32 ponedeljka, 32 utorka it., da se ne bi neki dan vise puta popjavio i time rematio planovei programe rada u skolskoj godini sto je bilo nekjad nezgodno ppo pitanju predjenog gradiva u svim odelenjima paralelno, jer kada se gubilo nekim slucajem vise utoraka od ostalih daba ofelenja koja su imala taj dan jedan jedini cas znalo ae desiti da po dve ili tri nedelje namaji cas iz datog predmeta. Sa te strane se to realno gledajuci dobro odradilo.
    Kao drugo slave po Pravoslavnom kalendaru i verski praznici se obelezavaju u crkvi ili kucnim uslovima i lepo je sto onaj koji slavi slavu biva oslobodjen dolaska u skolu toga dana kao i zaposleni u prosveti nisu morali toga dana dolaziti u skolu na posao, naravno sve je to predvidjeno i prijavljeno na pocetku skolske godine te se planiralo.
    Desilo sa jedne godine da je 1. Novembar proglasen za ne radni dan( ne znam razlog) u Vojvodini ali na zahtev poslan ministarstvu prosvete Srbije nasa skola dobila je dozvolu da radi i mi smo odradili taj dan i nismo remetili planove rada niti je bilo potrebe za odradjivanjem.
    No 2007. godine 1. Novembar je isto proglasen za neradni dan (cetvrtak), i n ije sporno iako ne znam zasto bas 1. Novembar. Medjuti sporno je dan kada je taj cetvrtak odradjivan tj. odradjivanje se desilo tako sto je subota pretvorena u radni dan po rasporedu od cetvrtka, ni to nije sporno da ta subota nije bila 19. Januar ( za neobavestene kojih ima mnogo u Vojvodini Bogojavljenje- jedan od veci pravoslavnih praznika) a na moju primedbu direktoru skole da li se bas morao taj dan odradjivati na taj dan odgovor je bio da nije bilo slobodnih subota. Kasnije se ispostavilo da je bilo jos dosta slobodnih subota ali je specijalno u svrhu ponizenja to tako namerno uradjeno. Napisah pismo ministru- sekretaru u pokrajinskoj vladi Zoltanu prezimena se ne secam verovatno neko srpsko zasto je ovako odradjeno, odgovor ni danas nisam dobio. Upravo zato sam dao neki dan komentar na neki clanak na netu da se ne zacudimo ako za koju godinu u Vojvodini pored ovakve vlasti, u kojoj je i puno izdajica srpstva (Canak recimo i slicni), budemo prisiljeni da slavimo i oluju kao drzavni praznik u Vojvodini a po svemu kuda idemo i kako idemo to nam predstoji.
    Kako se u toj drzavi, cije manjine prava mi ovde postujemo na ovaj nacin, postuju prava Srba i srpske manjine svedoci smo, i o tome ne treba trositi ni vreme ni reci, a o ispracaju nasih sunarodnika iz te drzave znamo svi.
    Evo to je jedno vidjenje satanja i situacije pa se netreba cuditi novim gradivom u istoriji koji se pominju ovih dana. Toliko za sada!

    Momcilo Mandic profesor u penziji!

    Свиђа ми се

  2. Наш драги Човек , Србин и професор који је пострадао од комунистичког режима је у потпуности у праву а како и не би био ако је тај Србин Израиљац.Израиљац по учењу наше свете србске православне цркве и светоотачког учења, значи Боговидац. Сваки словесни човек треба по словесности својој да буде Боговидац да зна за Бога ,осећа Његово присуство и да служи Богу служећи Истини.А када онај који је СТВОРЕН и ПОЗВАН да буде Боговидац постане слеп за Бога онда се и Во и Магарац уздижу достојанством изнад таквог човека који постаје Во и Магарац / нај паметнија животиња/ .
    Мало ко од оних који се издају за Србе / али то нису / ову светоотачку Истину наше свете цркве зна.На примеру ваљевске Божије , србске , светиње светих Немањића се нај боље види ко је прави Србин и Боговидац а ко лажни и ради за глобалног сатану те ко од срБства а ко за срПство живи.
    Прави Срби попут професора Драгољуба су у вери.То је одлика Израиљаца – Боговидаца.И Богу Творцу на томе хвала и тек у вери добију право и истинско и корисно знање.Само у вери Срби могу стећи право и широко знање као и спознати Истину о свету који нас окружује.
    Шта рећи о осталим професорима, философима, књижевницима, политичарима,спортистима и осталим професијама а који нису ни близу вере а као такви ни Истине ни истинског знања и образовања? Па све до обичних грађана ,незнабожаца и пагана у служби глобалног сатане?Такви сами себе раскринкаше а по питању Истине иако су им пуна уста Срба и Србије / које истински речено и нема/ и која је окупирана.Такви не знају ни основно а ни на памети им није даје нормално да окупатор од поробљеног народа скупља себи харач.Па зато је и окупирао некога да би скупљао харач и то по свим питањима али незнабошци и пагани то нису у стању да приме нити о томе да мисле.Сваки окупатор заводи и уводи свој поредак окупиранима?Да би то урадио мора и да преузме здравство ,школство , финансије и све битне институције?Мора да учи децу да буду на страни окупатора а не на страни својих родитеља а којима ће сутра рећи ја сам ишао у школу а ти не знаш јер ниси то учио па ће на родитеље и своје ближње горда деца, под злим духом учених и гордих кренути против својих родитеља а као слуге и бескорисне изјелице оних који их за то сматрају и од истих преварени врло лако пострадати.
    Професор се обратио Србима.Као што се и ми обраћамо Србима али не онима само по пореклу и именом и презименом или опредељењем „Србима“ којима се обраћао револуционарни светски комуниста и масон тито те посташе југословени у „братству и јединству / лажном/ са осталим новоствореним југословенским нацијама по комунистичко-глобалним републикама вештачке и лажне Југославије који ће све и који би све а по „учености “ својој што је србско да им предају па и своју децу ,земљу имовину и све што глобални окупатор подразумева уз саму окупацију.Такви радо и вољно дају своју и нашу србску децу у школе и срећни су због тога што ће им деца по паганским незнабожачким и атеистичким колама бити „учена“.Резонују овако: Нека су у антисрбским школама ионако како кажу немају Србију и не могу ни да прихвате као титови југословени да је имају“.Имају Југославију глобалну и остатке Југословенских лажних република и покрајина које су створили њихов тито и братски народи са њима у „јединству“.Да не дужимо него да речемо по сбски …о како ће такви заједно са својима ближњима пострадати и о како су само преварени и сами себе преварили.И шта таквима значе истините речи једног Боговидца или једног Монаха Божијег и Србина правог и славног Монаха Антонија. Владике србског Артемија? Било ког Србина хришћанина у вери и Боговидца?Основна подела међу Србима у ова последња времена је подела на оне праве Србе у вери који имају истинско знање и оне лажне који све наводно „знају“.А у ствари је контра -обрнуто.Да ли ће Срби кренути Божијим путем спасења и опстанка или глобално-интернационално револуционарним путем комунисте тита ,путем самоуништења, сваки онај ко себе Србином сматра определиће се и углавном се већ опрелише Срби?
    Читајте свете оце наше сада је врло актуелно пророчко и истинсито Немањино завештање / светог Немање Мироточивог и Небесна литургија светог Николаја Србског Златоустог.Не спавајте , не водите глобалне битке залуд јер ће те се пробудити у новом окупаторском поретку / ако већ нисте/.
    Србској деци , србске школе и србски хришћански учитељи или нека им хвала?
    Како чинили тако нам Бог помогао!

    Свиђа ми се