АКТУЕЛНО

„ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ О БЕБАМА“: КРИВИЧНЕ ПРИЈАВЕ ЗА НАДЛЕЖНЕ, ЗАХТЕВ ЗА НЕЗАВИСНУ ИСТРАГУ О ЗЛОЧИНУ ПРЕМА РОДИТЕЉИМА И СРОДНИЦИМА КОЈИ НЕКО У ИМЕ ДРЖАВЕ ЗАТАШКАВА ДЕЦЕНИЈАМА (ВИДЕО)


pravda o bebama

Удружење „За истину и правду о бебама“ поднело је кривичне пријаве против више некадашњих републичких и локалних функционера полиције, тужилаштава и других државних органа због сумње да су уклањали доказе и спречавали истрагу у бројним случајевима киднаповања беба непосредно по рођењу.

У Удружењу тврде да је полиција узимала и односила медицинску и другу документацију, уклањала парафинске калупе и друге материјалне доказе.

Зато постављају питање ко је правио лажну медицинску документацију и по чијем налогу.

Из Удружења траже независну истрагу уз пуни надзор и контролу која ће дати одговор, да ли су у питању појединци у злочинима и злочиначком удружењу или је у питању злочин према родитељима и сродницима који неко у име државе деценијама заташкава.

Погледајте прилог новинарке РТК Зорице Савић Ранковић који је објављен почетком априла:

***

У Србији је тренутно забележено више од 6.000 случајева сумњи да су деца која су на или након порођаја проглашена мртвима, заправо украдена.

1175465_10202574607517132_713172683_n

Вест је објављена и у емисији ОВО ЈЕ СРБИЈА на РТС-у, погледајте прилог:

***

12592505_10208524862509788_4064105093257862309_n 12916065_10208524867229906_9207993554758833423_o

Крајем фебруара ове године Радиша Павловић, председник УО Удружења ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ О БЕБАМА обавестио је јавност да су одржали два састанка – са директором КЦ Крагујевац и Апелационим тужиоцем у Крагујевцу.

„У клиничком центру Крагујевац директору су предочени проблеми који су у протеклом периоду пратили родитеље приликом увида и добијања фотокопија свих докумената. Од стране директора су добијене гаранције да ће сваком родитељу или крвном сроднику бити омогућен увид и копије свих докумената. У Апелационом тужилаштву смо разговарали о статусу 87 тужби које су ,,СРБИНИ ПРЕВАРАНТИ И ЛОПОВИ“ пребацили у Рачу, затим преко полиције у Београд а из Београда у Крагујевац па у Аранђеловац као и враћање истих на поступање Тужилаштву у Крагујевцу. Тужиоца смо упознали са нашим децидним ставом – прво пуна истрага о свему, па онда за сто да се нађе најбоље решење за жигосање и одговорност злочинаца који су нам отимали и продавали децу. Осим мене, делегацију удружења на овим састанцима представљали су родитељи – Јасмина Стојановић, Љубица Рибарић, Миланка Момчиловић, Мираш Савковић, Вера Вукомановић, Јелена и Ненад. Уз ово обавештење – данашњи број недељника крагујевачке новине (скенирано). САМО СЛОЖНО И СВИ ЗА ЈЕДНОГ – ЈЕДАН ЗА СВЕ – БАР СМО МИ ТО ТАКО ДАНАС РАДИЛИ.“

12745482_216698905346597_4248404516206428012_n

***

Радиша Павловић се овим поводом јавно обратио и грађанима Крагујевца у марту ове године и говорио о дугогодишњој борби чланова Удружења ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ О БЕБАМА:

***

kg novine

МИРЈАНА И РАДИША ПАВЛОВИЋ ПРВИ ПУТ ГОВОРЕ О НЕСТАНКУ СВОЈЕ ДЕЦЕ

Не одустају док не нађу близанце

У породици Павловић годинама сумњају да деца коју су преузели у мртвачници Клиничког центра пре 28 година нису њихова, па захтевају од државе да покрене пуну истрагу, да им се дозволи откопавање гробног места и изврши ДНК анализа

О Радиши Павловићу се у Крагујевцу већ одавно све зна. Познате су његове активности у синдикату и борба за права радника, али је тек недавно јавност сазнала да је он укључен и у случај несталих беба. Каже да годинама о томе није говорио, чак ни са својом супругом, не желећи да дира у старе ране, али је паралелно са другим активностима водио сопствену истрагу о два сина рођена 13. новембра 1988. године.

Ток дана у 15,10 на свет је дошао његов први син, да би се само пет минута касније родио и други. Иако се радило о превременом порођају, у седмом месецу, његова супруга је сигурна да су оба детета заплакала, а касније их је и видела први и, нажалост, последњи пут.
Пошто је порођај био тежак, па је поред дежурног лекара присуствовао још један гинеколог, Мирјана Павловић се сећа да је лекаре питала да ли ће и колико деца бити у инкубатору, будући да су рођена са тек нешто преко килограм и по, али су је они уверавали да је са бебама све у реду и да их носе у просторију где је смештене друга новорођенчад.
Иако до тог тренутка све делује нормално, наша саговорница објашњава да јој после изласка из порођајне сале више никада нису донели децу и да ниједан доктор није дошао да је прегледа, иако се она осећала веома лоше. Преглед је тек другог дана од порођаја обавио лекар кога је породица Павловић приватно знала и, како каже Мирјана, рекао јој је да су обе постељице остављене у њој, да је наступила сепса и да се налази у веома тешком стању.

За то време, незнајући шта се дешава са његовом супругом, Радиша је са таштом дошао да се распита о здрављу својих синова, када му је 14. новембра речено да је једно дете умрло, а да је друго још увек живо. Међутим, већ следећег јутра добија телеграм да је и друго дете умрло и да се појави у Клиничком центру да преузме тела беба.

– Одмах по пријему телеграма са оцем сам се спаковао и кренуо у болницу, на патологију, да преузмем децу. Тамо ме је патолог убеђивао да не морам да их узмем, да они по службеној дужности шаљу телеграме, али како сам инсистирао рекао је да још није извршена обдукција и да однесем неки коверат у матичну службу, да бих могао да преузмем децу. Тако сам и урадио и за неких пола сата се вратио у болницу. Шок који сам тада доживео никада нећу да заборавим, јер сам видео око 40-так беба, полузалеђених у неким фиокама. Одвели су ме до једне од њих и рекли: „Ово су твоја деца“, присећа се Павловић.

Објашњава да је тада имао само 24 године, да је веровао институцијама и да, пошто му је жена била у тешком стању, нико није могао децу да идентификује јер их је једино она видела. Тек много година касније у глави му је прорадио црв сумње и питање како су обдукцију извршили за само пола сата, колико је он био у општини?

Преузету децу однео је у Дубраву, село у Гружи у коме и данас живи, али му је већ тада нешто било чудно, иако је то у том тренутку приписао стресу. Наиме, како објашњава, чинило му се да су деца коју је донео кући била много већа од тежине и димензија коју су имали на рођењу, а касније су његове сумње потврдили и сви они који су их видели, непосредно пре сахране.

Отварање афере пробудило сумње

Не сумњајући да нешто није у реду Радиша је своје синове по свим обичајима сахранио, а Мирјана се на сву срећу опоравила, изашла из болнице, па су супружници решили да причу о деци оставе иза себе. Међутим, када је 2002. године откривена беби афера, Радиша је први пут објаснио жени да сумња да сахрањена деца нису њихова и покушао да од ње сазна неке чињенице којих се сећа из тог периода. Прво неподударање било је то што су Мирјани у породилишту показали два новорођенчета плавкасте косе, док је једно од деце које је Радиша донео кући било црно. Такође, Мирјанина мајка се сећала да су деца коју је она видела била тешка око три – четири килограма, док је у књигама у породилишту уписана знатно мања тежина. То је изазвало још већу сумњу јер није било логично да деца, која су при том рођена у седмом месецу, могу толико да напредују за само два дана.

Сумња је била довољна да почну да истражују, па су од Клиничког центра захтевали медицинску документацију на увид. Иако је из ове установе добио чврсто обећање да ће је и добити, то се није десило читаве три године, током којих је Павловић сваке недеље звао и тражио да му се документа доставе. Коначно, у јулу 2006. године пише званични захтев и 1. августа га позивају да погледа документа.

– Тражио сам комплетну документацију од момента уласка до отпуста из Клиничког центра, уз пратећа документа – историју болести деце и жене. Већ у протоколу порођаја приметио сам неправилности. Моја деца су, иако је реч о близанцима, уписана само у једну рубрику, на чијем крају је писало – узето. Када сам их питао шта то значи, нико ми није одговорио. Сликао сам папире, плашећи се да их не униште, а онда сам отишао у Директоријум и тражио папире са Дечијег одељења јер је писало да су деца после два и по сата тамо пребачена, иако је мојој жени речено да су добро, присећа се Павловић.

У Директоријуму су му рекли да су ти папири услед поплава уништени, али када је запретио да ће организовати протест испред болнице, по његовим речима, за само осам минута документа су ипак неким чудом пронађена.

– Када сам отворио две историје болести уследио је шок за шоком. Прво, у званичним папирима стоји да су деца пошла из породилишта истовремено, у 16 часова, а на Дечије одељење их примају у размаку од пет минута, у 15:45 и 15:50, пре него што су и кренула са породилишта. Такође, запало ми је за око да их примају две различите особе, у поподневној смени када је обично један лекар дежуран. У папирима пише да је једно дете примила Десанка Обрадовић, а у другој колони пише само Душко. Занимљиво ми је било и то што су деца била различитих димензија, на рођену оба дуга 44 цм, да би на Дечијем једно било дуго 47, а друго 42 цм, износи своје сумње Радиша Павловић.

Папире однела полиција

Сва документа је сликао, сачувао и наставио истрагу, да би 2012. године када је уведен Заштитник права пацијената готово све папире добио званичним путем. Међутим, пошто никада није добио историју болести жене допунио је захтев, али је из Клиничког центра добио неочекивани одговор. Наиме, историја болести његове жене је са Клинике за гинекологију и акушерство послата, по налогу Републичког инспектора за здравство, Министарству унутрашњих послова у Крагујевцу, као и другим службама које су се бавиле афером несталих беба. Најчудније је што породица Павловић до тада није учествовала у том процесу, никада нису поднели кривичну пријаву, већ су истрагу водили самостално.

Такође, неправилности могу да се уоче и на потврдама о смрти деце на којима нема ни имена, ни факсимила лекара који је установио смрт, али и на изводима из књиге рођених на којима пише да је једно дете рођено у новембру, а друго у јануару 1988.
Услед таквог развоја догађаја Павловић је, признаје, сваки дан позивао број телефона једног од гинеколога који је породио његову жену и постављао му исто питање: „Где су моја деца“?

Да се нешто чудно дешава схватио је када је једног дана добио телефонски позив у коме је прећено смрћу њему и члановима његове породице. После тога Павловић је поднео кривичну пријаву против особе која му је претила, али и против једног крагујевачког гинеколога и НН лица која су по наводима из кривичне пријаве учествовала у отмици његових беба. Тражио је, такође, у складу са пресудом „Јовановић” пред судом у Стразбуру и обавезујућег налога тог суда према држави Србији, да се сваки појединачни случај несталих беба испита, да се отвори званична истрага и да му се дозволи отварање гробног места и узимање ДНК са лешева који су му предати без утврђивања идентитета.

Како је Основно тужилаштво одбило његове захтеве, он се пре више од годину дана обратио Вишем, а затим и Апелационом тужилаштву, али никакав одговор од њих још није добио. Ипак, каже да неће одустати док не сазна истину о својој деци. Спреман је, објашњава, на обе варијанте, па и да ДНК анализа покаже да деца која су покопана јесу његова. У то искрено сумња, али ће тада коначно оставити иза себе ту причу. Са друге стране пита се да ли је држава спремна да покрене истрагу против одговорних лица, ако ДНК анализа покаже да је тачно оно што он већ годинама сумња.

– Моји синови, ако се потврди оно у шта ја верујем, су живи и сада су одрасли људи, имају 28 година. Не могу сада да их одвајам од породице са којом су живели, нити то желим. Хоћу да их упознамо супруга и ја, али и моја деца, да знају да имају још два брата, закључује Павловић.

Радиша Павловић, фото Новине Крагујевачке

Радиша Павловић, фото Новине Крагујевачке

 

—–

12. 4. 2016. РТК, ФБ Радиша Павловић, Новине КРАГУЈЕВАЧКЕ, за ФБР приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ovo što se dešavalo sa nestankom beba u Srbiji, to se bilo dešavalo i u Španiji, od 1965 godine do 2013/14 u bolnicama širom Španije je bilo ukradeno oko 65.000 beba, kada je Interpol bio vodio istragu, istraga ih je bila dovela do Vatikana i tu je istraga bila stala po naređenju viših činovnika u Interpolu. Moguće je da su isti ljudi umešani i u Srbiji, jer naše službe već decenijama ne štite ovu zemlju i njene građane od stranih obaveštajno-subverzivnih jedinica koje deluje na ovim prostorima.

    Свиђа ми се

  2. Својевремено нисмо могли вјеровати да су такве ужасне криминалне радње могуће. Желим удружењу здравља, напретка и снаге да уз Божију помоћ истрају у правди.

    Свиђа ми се