АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Др Зоран Чворовић: Политика „добар дан чаршијо на све четири стране” на тасу историје (1 и 2)


Др Зоран Чворовић

Др Зоран Чворовић
Фонд Стратешке Културе 14.4.2016

Дипломатија и војска, како је то показао у изузетно вредној студији М. Бјелајaц, две су руке једног државног организма. 1) Прецизније, организација војске треба да буде таква да буде стварна практична потпора дипломатије. Неусклађеност између моћи оружане силе и постављених спољнополитичких циљева може да буде кобна за једну државу.

Имајући то у виду, Михаило Обреновић, први Србијин кнез који се у пракси понашао као владар једне суверене државе, будућој експанзивно обојеној сувереној спољној политици свесрпског „ослобођења и уједињења” прво је обезбедио војну потпору.

Законом од 1861. године међународно-правно, de jure вазална (несуверена) Србија организовала је народну војску да служи „за одбрану земље и за одржавање права Књажества”. Видећи у образовању народне војске преломни догађај у развитку Србијине суверености, неких петнаестак година касније Лондон је само могао да констатује како се „с народом од милион и по ненаоружаних сељака могло трговати са тако мало обзира као да је малтене стадо у питању; али народ који је могао сазвати под своју заставу сто хиљада наоружаних људи…требало је да буде саслушан”. 2)

После установљења народне војске, прешло се 1862. године на куповину оружја из Русије.

На протесте ондашњег формалног Србијиног сизерена, Турске, у полуслужбеној новини „Видовдану” је луцидно истакнуто како тзв. Турски устав (Хатишериф од 1838.) не садржи одредбу која ограничава аутономној Кнежевини Србији право на наоружавање, па према „општим правним начелима, где нема права ту не може бити ни повреде права; и за то српски кнез не вређа ни Порту ни њена права, кад за своју војску набавља оружја колико држи да му треба”.3)

Knjaz MihajloПосле отимања из турских руку права на вођење рата (ius belli gerendi), кроз организацију народне војске и њено наоружавање, кнез Михаило је присвојио и суверено право на закључивање међународних уговора (ius contrahendi). На том је темељу закључио једну мрежу билатералних уговора са Црном Гором, Грчком и Румунијом, којима се васпоставила правна основа Балканског савеза. Тек у светлу овакве војне и спољнополитичке припреме кнез Михаилове Србије постаје јасно, зашто је напуштање последњих градова-утврђења у Кнежевини Србији од стране турских гарнизона, 1867. године, изгледало као дипломатски лака победа српског кнеза. 4)

Легитимишући се пред западним менторима као идеолошки (и практични) настављач постпетооктобарске политике Зорана Ђинђића, Александар Вучић, као и први „наранџасти” премијер Србије, не пропушта прилику да представи себе као настављача политике кнеза Михаила Обреновића. Уколико упоредимо Михаилову и Вучићеву спољну и одбрамбену политику, испада да је А. Вучић много ближи туркофилском уставобранитељском режиму Томе Вучића Перишића и Аврама Петронијевића, него Милошевом наследнику.

Јер, за разлику од кнеза Михаила, Вучић после постпетооктобарске окупације не отима атрибуте суверености из малаксалих руку еуро-бриселске Порте, већ их се нештедимице одриче у процесу ЕУропског придруживања. „Усклађивање Србијине спољне и безбедоносне политике са политиком ЕУ” је еуфемизам за претварање Србије у вазалну територију са аутономном унутрашњом управом, без спољне политике и одбране као кључних атрибута спољне суверености.

Тако после милионских жртава палих у ратовима за ослобођење 1876-1878, у Балканском, Првом и Другом светском рату, Вучић Србијину државност враћа у вазалне капацитете из 1838. године. Још недостаје да Србија у процесу придруживања добије „Устав” по територијалној и организационој ЕУ-мери, као што јој је давне 1838. јодине султан даривао (октроисао) акт о унутрашњој самоуправи (Хатишериф).

Реч је о акту о самоуправи, а не о Уставу, јер је доношење Устава од несувереног уставотворца било contradictio in adjecto и давне 1838. и данас.

Између уставобранитеља и Вучића постоји још једна очигледна сличност, која их подједнако удаљава од кнеза Михаила. Током уставобранитељске владавине, Стамбол је држао кључ Србијине политике у својим рукама (преко чл. 17. тзв. Турског устава), као што се и за време напредњачког режима кључ Србијине политике налази код бриселске Порте (преко ССП и Партнерства за мир). Као последицу оваквог стања, имамо привид спољне политике, која је и код уставобранитеља и код Вучића сва у служби унутрашње политике.

Прецизније, иностраним туторима је јасно да Вучићева спољна политика представља само ствар за унутрашњу изборну употребу, а да ван Србије она и не постоји; као што није постојала за време владавине родоначелника нововековне политичке демагогије у Срба, Вучићевог презимењака и стварног узора – бахатог Гружанина Томе Вучића Перишића.

Презимењаци: Александар и Тома Вучић

Ако историју српских правних и политичких идеја и покрета посматрамо кроз идеолошки једнодимензионалну представу другосрбијанских агитпроповаца, на челу са Латинком Перовић – не повезује Вучића и Ђинђића државотворна радња са оним коме су певали „Михаилу славни, цар Душану равни”, већ идеологија либерализма. Међутим, Михаило је либерализам пригрлио само као средство којим је желео да пред француском и енглеском дипломатијом оправда српске народносне захтеве за свесрпским ослобођењем и уједињењем.

Док је кнез Михаило флертовао са либерализмом, као и са југословенством бискупа Штросмајера, увек имајући пред очима само српске интересе, Ђинђић и Вучић су позивањем на либерализам водили рат против српске државности и српског националног идентитета. Уосталом о патриотизму српског кнеза, довољно говори Штросмајерова оцена како је кнез Михаило „био добар човјек, али државник никаки”. 5) Само је српска, кнез Михилова рука могла да унесе у „Меомоар о Турској” владе Србије од 1866., састављен првобитно од стране римокатолика Матије Бана, такве измене које су предложену Конфедерацију Балтик-Јадран, замишљену као профранцуску брану ширењу руског утицаја и повезивању Руса и Немаца, преформулисале у државу „Турских Словена” и то „под заштитом руско-француском”.6)

После више од 150 година постпетооктобарац Вучић, не само да државност Србијину враћа у Прокрустову постељу Хатишерифа од 1838., већ у име либерализма, а у интересу белосвестске плутократије, Србију уграђује у нову-стару санитарну НАТО конфедерацију Балтик-Јадран, формирану у циљу изолације и спољнополитичке, одбрамбене, економске и културне дестабилизације Русије.

Посматрано из угла српског пијемонтског циља, са смрћу кнеза Михаила, како тврди најбољи познавалац његове државноправне радње, М. Павловић, „изгубљена је јака српска личност, привлачна за суседне народе. Наиме, страни посматрачи су јасно уочавали да један део босанских муслимана има симпатије за Србијом, а посебно за кнеза Михаила. Добар део Бугара је у кнезу Михаилу гледао спасиоца. Књаз Никола му је признавао првенство.” 7)

Непријатељима српског уједињења и Балканског савеза је свако сметала таква личност на челу Србије, што добрим делом објашњава где воде трагови атентата на српског кнеза. Уместо снажног Михаила, добили смо конфликтну, незрелу и нестабилну личност Милана Обреновића, који је по дубоком увиду С. Јовановића, био до болести растрзан телесним пороцима и властољубљем. А онда су дошли, преко пајаца Милана, западном руком изведени сукоби и братске распре и омразе са Цетињем, Софијом и Москвом.

Имајући у виду комбинацију политичког и моралног васпитања коју је стекао од свог политичког оца и спремност да због властољубља жртвује националне интересе, у чему је далеко превазишао Милана Обреновића, са Александром Вучићем ће Србија (продајући у ЕУроатлантско робље Србе са КиМ и у РС) постати све мање омиљен Пијемонт подељеног Српства, а Балкан једно од кризних шаховских поља на светској геполитичкој табли на коме ће велике силе одмеравати снаге. С тога, мерене из угла кнез Михаилове политике, наводне претње безбедности А. Вучића реалне су онолико колико су биле реалне претње по живот упућене првом демагогу у историји политике, Атињанину Пизистрату. Да би показао колико је као отац полиса угрожен, Пизистрат се сам ранио. Како је предизборна кампања у току, Србија може да очекује од Вучића демагошке политичке изуме равне једном Пизистрату. Једно је сигурно, Вучић као краљ Милан и Пизистрат истовремено, додатни је дестабилизатор ионако тешких балканских прилика.

***

Политика „добар дан чаршијо на све четири стране” на тасу историје (2)

Ако са брда историјског искуства посматрамо садашњу ситуацију у свету и положај Балкана, онда се чини да ће Балканско полуострво у наредним годинама бити зона изразите геополитичке нестабилности. Наиме, историја деветнаестог и двадесетог века нам говори да је стабилност на Балкану постојала само у условима постојања стабилног међународног поретка успостављеног међу великим силама, било на основу равнотеже снага или очигледне хегемоније неке од њих.

Тако је европски поредак заснован после руског пораза у Кримском рату, Париским споразумом од 1856., најпре драстично промењен враћањем Русије на евопску дипломатску сцену, путем Тројецарског уговора, што је доцније неминовно резултирало руско-турским ратом за балканско османско наслеђе од 1877-1878. године. Нарушавање европског поретка заснованог Берлинским споразумом од 1878., аустро-угарском анексијом БиХ од 1908., отворило је балканску Пандорину кутију, омогућивши Балканске и Први светски рат.

Балкан је био миран док је функционисао Версајски и Јалтско-потсдамски поредак међународних односа, да би крајем тридесетих година и осамдесетих година прошлог века био увучен у низ плански створених сукоба.

Почетком двехиљадитих чинило се да ће под униполарном америчком глобалном хегемонијом на дуже стазе бити мирна и стабилна нова балканска политичка конфигурација. Међутим, неуспех банкократског пројекта успостављања Новог светског поретка, под америчком физичком заштитом, те поновно враћање Кине и Русије на сцену светске политике као великих сила, отворило је питање одрживости постојеће балканске политичке мапе. Јер, историја потврђује да су Балкан и Блиски Исток, географске копче Евроазије и прави етнички и верски калеидоскопи, као створени да буду она поља на „великој шаховској табли” на којој ће глобални такмаци у условима непостојања стабилног поретка међународних односа одмеравати снагу до формирања новог међународног поретка.

У таквој ситуацији, настављање антисуверенистичке постпетооктобраске политике, која се на спољнополитичком плану дефинише у погледу војног аспекта као политика војне „неутралности” у формату Партнерства за мир, а у погледу цивилног аспекта као лавирање између ЕУропских интеграција и очувања добрих односа са Русијом, само ће додатно дестабилизовати регион и Србију. Јер, ништа тако успешно не подстиче сукобе као слаба, а уз то самољубива лична власт, као што нема бољег средства за одвраћање од снажне власти, која своју моћ заснива на стабилности правног поретка, чије су спољни заштитни инструменти војска и дипломатија.

Не улазећи у правну и чињеничну анализу наводне (и непостојеће) војне и политичке неутралности постпетооктобарске, а то значи и Вучићеве Србије, која је на ФСК разобличена у текстовима пук. Јевтовића, подсећамо на неутралност за коју се у условима слома Версајског поретка, као за сламку спаса, ухватила Краљевина Југославија.

Дан после почетка Другог светског рата, 2. септембра 1939. године, Краљевина Југославија је прогласила неутралност. 8) После тога почело се са политиком јавног и тајног балансирања између Немачке, В. Британије и СССР, у условима изразите унутрашње нестабилности и дезинтегрисаности, генерисане пре свега употребом тзв. хрватског питања. Укратко, од све три стране, које су почетком Другог светског рата имале различите и сукобљене интересе, југословенско политичко руководство је покушавало да сакрије преговоре о дипломатској и војној сарадњи које је истовремено водило са сваком од њих појединачно. Југословенски политичари, једино спремни да, левантински изигравајући лажну неутралност, купују од данас до сутра време за свој опстанак на власти, испадали су смешни у очима моћних иностраних саговорника. Таквом својом преговарачком „вештином” довели су сопствени народ у ситуацију да постане жртвено јагње у ратној игри великих сила.

 

Очекујући војну помоћ од неспособне Француске, уверавали су Немце у југословенску „неутралност”, да би после 6. априла 1941. била објављена обавештајна документација о компромитујућој војно-политичкој сарадњи „неутралне” Југославије и Француске. 9) Немце и Совјете су југословенски руководиоци, а нарочито касније пучисти, уверавали да не преговарају са Британцима, а „Београд је уочи Другог светског рата био важан центар за британску обавештајну службу и на Балкану и на Средњем Истоку”. Да је „британска обавештајна служба у то време просипала новац и по Београду и изван њега тешко се може оспорити”, потврђује савременик Ђ. Слијепчевић. 10) Британци нису ни прстом мрднули када је Бугарска приступила Тројном пакту, али су то учинили злоупотребом пуча у случају Југославије.

Politika-26-mart-1941-godine

Требао им је нови фронт на Балкану, а за његов настанак било је нужно да се Бугарска и Југославија нађу на две различите стране, као што су у циљу распламсавања рата у Европи, Британци жртвовавли Чехословачку, вербално јој гарантујући суверенитет, а забрањујући Прагу у лето 1938. да купи оружје од Москве. 11) Јер, енглески интерес је био у томе, како сведочи у свом дневнику Стојадиновићев секретар Милан Јовановић Стојимировић, да се „доведе Немачка што ближе Турској и Русији, не би ли се запалио један нови део Европе, што даље од Острва”. 12)

Споразум са чланицама Тројног пакта чинио се једном делу југословенских политичара као сигурно обезбеђење државне целовитости, не знајући при том да су силе Осовине још 7. јула 1940. на највишем скупу одлучиле да југословенској Краљевини нема места у новом светском поретку. 13) Најзад, 1940. године југословенско руководство се сетило до тада сатанизоване Москве, покушавајући у пет до дванест да од СССР набави оружје; при том скривајући од Кремља своје присне везе са Лондоном. Краљевина Југославија, која је у међувремену британским парама по Черчиловом укусу „нашла своју душу”, потписала је кобне ноћи 5/6. априла 1941. године Уговор о о пријатељству и ненападању са СССР. 14) За пристизање наоружања, које су од Совјета у име Југославије тражили британски шпијуни генерали Симовић и Мирковић, било је одвећ касно. Остало је у једном приватном дневнику забележено да је амбасадора Гавриловића у тренутку потписивања Уговора Стаљин наводно закрстио као какав епископ, говорећи му „како су Срби и Руси браћа по крви и религији”. 15)

Тог јутра када је Београд бомбардован, постало је јасно да су југословенски руководиоци својом политиком „неутралности”, вођеној по принципу „добар дан чаршијо на све четири стране”, довели своју државу и српски народ пред крст будућег страдања библијских размера.

Стварање услова за константну нестабилност у БЈРМ, Црној Гори, БиХ и РС и Србији говори о томе да је мирна перспектива овог простора у оквиру НАТО пакта равна илузији из 1941. године да ће приступање Тројном пакту сачувати мир на Балкану.

Садашња несразмера у војној моћи и спољној подршци између балканских протектората, комбинована са искуством из 1941. о англосаксонској игри на подели Балкана као поузданом ратном фитиљу, говори о томе да би Србија и Република Српска, као и 1941. године, извукле дебљи крај у новој балканској партији одмеравања снага међу великим силама.

Да би се избегао такав трагичан исход, Србија мора да што пре одбаци непостојећу и самозаваравајућу политику војне неутралности под НАТО фирмом Партнерства за мир и ССП-а, те да кроз искрено стратешко војно и политичко партнерство са Руском Федерацијом приступи опремању и реорганизацији војске и реформи дипломатије.

Ако енглеском агенту Симовићу 1941. Москва није веровала када се заклињао у неутралност, зашто би после СОФА споразума веровала Вучићу. Наравно, као ни 1941. године, Кремљ ни данас не показује отворено своје подозрење у намере београдских званичника. Посматра и прати. Понуда је на столу, С-300 и савезништво или ризик сатирања преосталог народа у име лажне војне неутралности. Такав избор је и 1941. и данас чинио да се циници не налазе у Москви, већ у Београду и Лондону. За такав избор, нема сумње потребна је већа доза храбрости на страни Србијиних властодржаца, од оне која се тражи за пизистратовско саморањавање.

Крај


  1.  М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, Београд, 2010, стр. 11-12.
  2. М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац, 1997, стр. 254-256, 302.
  3. М. Павловић, Преображенски устав – први српски устав, стр. 304.
  4. М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, Правни систем Србије и стандарди Европске уније и Савета Европе, књ. 4, 2009, стр. 13-19.
  5. М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 23.
  6. М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 11-13.
  7. М. Павловић, Кнез Михаилови уговори са суседима, стр. 23.
  8. М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 175.
  9. М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 178.
  10. Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, стр. 240-241.
  11. Ч. Попов, Од Версаја до Данцинга, Београд, 2015, стр. 440-441.
  12. М. Јовановић Стојимировић, Дневник: 1936-1941, Нови Сад, 2000, стр. 425.
  13. М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 313.
  14. М. Бјелајац, Дипломатија и војска, Србија и Југославија 1901-1999, стр. 204-205.
  15. Đ. Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, стр. 261.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.