ИСТОРИЈА

На данашњи дан 16.04.1944. на први дан Васкрса, „Савезничка авијација“ је починила стравичан злочин бомбардовањем Београда!


72. ГОДИШЊИЦА „КРВАВОГ БЕОГРАДСКОГ ВАСКРСА”

На данашњи дан 16.04.1944. године „Савезничка авијација“ је починила стравичан злочин бомбардовањем Београда на први дан Васкрса. Бомбардовање је настављено и на други дан Васкрс 17.04.1944. године.

После бомбардовања нађене су и неексплодиране бомбе на којима је писало на ћирилици „Срећан Ускрс„.

„Савезничка авијација“ бомбардовала је те године Београд и још доста српских градова, међу којима и у више наврата:

Ниш, Краљево, Алибунар, Смедерево, Нови Сад, Крагујевац, Сремску Митровицу, Руму, Крушевац, Ковин, Панчево, Куршумлију, Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ… 

Подаци говоре да је само првог дана бомбардовања од „тепих бомби” које су бацали амерички бомбардери погинуло 1.160 Београђана, док их је више од 1.400 било рањено.

Овакав начин бомбардовања, примењен и на немачким градовима које је пред сам крај Другог светског рата савезничка авијација немилосрдно разарала, сручио се на Београд девет пута од априла до септембра 1944. године: 16. и 17. априла, 18. маја, 6. јуна, 3. јула и 3, 6, 8. и 18. септембра.

**********

Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда. Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

Друго још страшније бомбардовање десило се 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.
Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

Још жртве овог, другог бомбардовања, нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, по трећи пут, устремили на Ниш. Било је то у среду, 5. априла 1944. Први знак за узбуну дат је у 13.30 часова. Сат и по касније, кад су сви помислили да је опасност прошла, над градом су се у борбеном поретку појавили први англо-амерички бомбардери. Брујали су из правца североистока.

Овог пута режија разарања града на Нишави била је још циничнија. Први авиони су обавили Ниш вештачком маглом, а они који су стизали иза њих насумице су, са висине од три-четири хиљаде метара, бацали свој убитачни товар. Први удар почео је у 15, а други у 15.15, трећи, најжешћи, у 15.40 часова.
Срушене су десетине породичних кућа и јавних зграда. Бомбе су падале чак и по градском гробљу. Наши „савезници и ослободиоци“ нису поштедели ни Саборну цркву, њен иконостас, певницу и олтар. Немачки објекти опет су остали читави.

Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом. У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао.

Сутрадан, на Ускрс, уз Божић највећи хришћански празник, Београд је у раним јутарњим часовима завијен у црно. Разорен је исто, ако не и више, као и 6. априла 1941. Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Целе породице пошле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Ускрс и скорашњи крај рата.

Истина, у Београд је тек стигла вест да је управо бомбардован Ниш. Иако потиштени и забринути том вешћу Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису веровали чак ни кад је дат први знак за узбуну. Многи су се склонили, али чим је престао знак за узбуну улице су опет оживеле. Чак и кад су се појавили први англо-амерички авиони Београђани су их радознало гледали, не слутећи шта ће се ускоро десити.

Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ексадрилама авиона.

Почео је прави пакао, врило је као у котлу. Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смештени и наши тек пристигли заробљеници из Немачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто после Првог светског рата добровољним прилозима Београђана. У њему су Енглези и Американци прекратили животе и неколико породиља са тек рођеним бебама.  У кући Шићевића у центру града смрт је нашло седморо Београђана.

Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

Неколико сати касније, на други дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. „Савезничке“ бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер…
Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште…

Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је дестине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Мекензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаyи Ђерине, Немањине..
Разорне „савезничке“ бомбе погодиле су главну Железничку станицу, железнике станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, палату „Албанија“, Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије „Вапа“, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

Београд је био обогаљен, немачки објекти остали су тамо где су и били.

Живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана.
Да после првог бомбардовања, за време кошмарне, непроспаване ноћи, Београђани нису масовно напуштали своје домове и склањали се у околна села, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.
„Савезници“ су се окомили чак и на препун немачки логор на Сајмишту. На лицу места погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: „Срећан Ускрс“..

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао. Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих. Према извештају немачке команде за југоисток „60 одсто града је разорено“, а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је поново завијен у црно.  Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.
Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становла градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине. Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Док су Београд и многи други градови и вароши у унутрашњости Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички „савезници и ослободиоци“ настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни „савезници“ обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца.

У исто време Енглези и Американци, на основу одобрења Титовог Врховног штаба, по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

У међувремену, „савезници“ постају све безобзирнији. На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом од којих су страдали многи недузни искљуциво цивили, медју којима много и деце.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 часова наши западни „ослободиоци“ на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англо-амерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа „Матија Бан“. Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве које су данима извлачене из рушевина није поменуо ни једном једином речју.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце. Тад су прве бомбе пале и на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.
У међувремену, настављено је систематско разбијање Београда. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.
Три дана касније, 6. септембра када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање. Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве…

Баш тад су западни „савезници и ослободиоци“ по порудзбини Коче Поповића и маршала Тита кренули на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану за све време Другог светског рата.

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: „Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина…

Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима“, записао је очевидац овог терористичког чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод „савезничке“ прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника „српског Манчестера“, живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи од губитака невиног цивилног становништва

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су „Недељом пацова“

____________
Извор: српско наслеђе

Категорије:ИСТОРИЈА

1 reply »

  1. Од нарочитог значаја је сведочанство Адама Прибићевића о узроцима „савезничког“ бомбардовања српских градова у току Другог св. рата, зато ћемо репродуковати извесне цитате из његове књиге „Мој живот“, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 135: “А два највећа злочинца у историји Европе Черчил и Рузвелт према малим народима решавали су судбину 120 милиона Европљана, не питајући никога од њих јер су хтели уштедети својим народима паре и крв. Тога никад ни према једном народу пријатељу није учинио ни Хитлер ни Стаљин…
    Тако је дошло бомбардовање на први и други Ускршњи дан 1944. год. -, далеко страшнији од Хитлерова, па бомбардовања предграђа Београда, Пашина Брда, у мају 1944. год. Камо су многи Београђани бежали после ускршњог бомбардовања. Па бомбардовања свију српских градова. Затим бомбардовање свију српских градова и у септембру опет бомбардовање Београда.
    И док су бомбардовани Београд, Смедерево, Крагујевац, Ниш, Подгорица, Никшић, и.т.д. сељаци на орању, дотле су бугарски, албански и хрватски градови остајали мирни или слабо били дирани…“

    Стр. 136/137: “Овом бомбардовању Срба два су разлога.
    Србија је била једина држава која је имала своју националну војску. Ту Србију ‘савезници’ су предали комунистима, као и остале државе на истоку Европе. Познато енглеско фарисејство и хипокризија нису им дали да то јавно признају. Зато је наређено бомбардовање Србије, да се застраши наша влада у Лондону (да Краљ отпусти Пурићеву владу, бомбардован је Београд на Ускрс) и народ у земљи натера у комунистички табор. Тада би англо-саксонски фарисеји и хипокрите говорили: ‘Сами су отишли Комунистима’. Због тога је настављено и бомбардовање места у којима никад није било Немаца. Због тога је разорена до темеља националистичка Подгорица, а Скадар, у ком је била Немачка војна централа, само такнут.
    Други је био разлог у историјској стогодишњој мржњи енглеских Торијеваца на српски народ. А они су владали у Енглеској. Познате су изјаве Черчилове из, мислим, 1920. год. Против Срба, а за рачун Бугарске.
    Енглези су видели у Турској свој империјалистички насип против руског империјализма. А Срби су 1804. г. почели да гризу тај насип. Зато су нас Торијевци замрзли и никад нам нису добра учинили. 1914. године су ушли у рат због Белгије, а не нас. Торијевци су желели да им ми шаљемо са турског коља пољубце. А ми то нисмо могли. Уз то смо тврдо веровали да ће ослобођени Балкан бити јачи насип против руског империјализма од труле султанске Турске, и ништа нам није помогло што нисмо до 1940. год. признали Совјетску Унију, скупа са Швајцарском. Историјске мржње се тешко гасе…”

    Стр. 138: “Све ово било ми је јасно, док сам био у земљи и ја сам био горд што се мој народ није дао сломити, те англо-саксонске хипокрите и фарисеји нису могли растеретити своју рутаву савест, указујући на то да се српски народ сам приволео комунизму…
    Рузвелт и Черчил нису се стидели да младог Краља приволе на попуштање убијањем његовог народа. Спустили су се на улогу гангстера- киднапера, који уцењују оца претњом да ће му убити сина…”

    Стр. 141: “Чудио сам се само неразуму наше интелигенције, која се могла поуздати у Енглезе, који никад нису били наши пријатељи. Па Черцил чак у својим ратним мемоарима кука за пропашћу Аустрије, као да му је она могла спасти мир у Европи, растрзана унутрашњим размирицама њених бројних народа.
    И она је на Балкану, после 1913. год. бојећи се уједињеног Балкана за своје положаје у Средоземном мору, радила против уједињења Балкана…”

    Стр. 154: “Нове сумње у Британце. 1942. у емисији лондонског радиа, слушао сам известај о једном говору, који је држао у парламенту Черчил. У том говору он је рекао да ће се Албанији, после рата, дати њене природне границе.
    Шта мисли стари непријатељ Срба Черчил с овим, мислио сам? Тешко је наћи природнију државну границу но што је она измећу Југославије и Албаније. Где су Арнаути етнички надирали у наше етничко подручје преко те границе, нису то учинили ни дејством своје економске ни културне супериорности, како су културно напреднији често надирали на подручје некултурних народа. Они су то чинили, од кад су отпали од Хришћанства, требећи Србе ножем, метком и угарком, кроз векове, све до 1912., за окупације Србије од 1915. – 1918. И за овога рата. Радећи тако, они су свели Србе на мањину у неким пограницним срезовима Македоније, а на Косову, у Дреници и Метохији на ширем подручју.
    У језгру старе српске државе, колевци њене културе, косовског епа и идеје, ми смо тако били потиснути у мањину. Ако је и коју историјску неправду требало исправити, онда је ову вековима чињену народу, који је остао веран својој вери и традицији и стајао вековима у одбрани европске културе од варвара”.

    Стр. 155. “Јасно је да Черчил није онако говорио са љубави према албанском народу. Како би то могао државник чија је држава прогутала толико малих и великих народа, далеко питомијих и културнијих од Албанаца?
    Као противник Срба он је мислио о слабљењу Срба, упркос томе што су Срби стајали уз Велику Британију, док је Хитлерова албанска ‘Скендербегова дивизија’ скидала српске главе…
    Говорио сам брату о великом рудном богаству Косова, које је тек начето: цинк, олово, сребро, гвожђе, азбест, магнезит, дрвени угаљ, камени угаљ, хром.
    Тада ми он рече: ‘Ја се бојим тога, јер ће нам Енглези у првој згодној прилици узети те крајеве, због тог рудног богаства, и дати их Албанији’…”

    Стр. 156/157: “Кад сам дошао у Италију, пре но што сам одведен из логора Карбонарије саслушао ме је један чиновник Интелиџенс Сервиса. Био је то млад, плав висок човек с наочарима. Говорио је добро српски. По ироничном изразу лица видео сам у њему непријатеља, варварина, јер само варварин не прикрива својих осећања, као што не може ни дивља зивотиња.
    Није правио записника, но само белешке. На крају ме је запитао:
    – А шта мислите о Косову?
    – Зашто? Упитао сам ја њега.
    – Зато што је Косово арнаутско
    – Ви се варате – рекох му – Косово је српско, и ако су нас Арнаути ножем, метком и угарком, кроз векове, потиснули у мањину, јер је за њ везан нас национални мит, наша национална мистика, јер је она центар српске националне етике. Оно је наше због тога, више но што је вама ваш Лондон. Ако су хрватске усташе сада негде покољима потиснули Србе у мањину, то не значи да ћемо и ми то признати. Српска земља остаће српска. На Балкану се дуго памти.
    Слушао ме је иронично, не слутећи да ће и његова држава, баш зато што је са свима народима поступала као с нама, и изазвала мржњу и нерасположење свију, морати убрзо са свога лица избрисати тај иронични смешак.
    Ове сумње у британску политику пајачане су биле, услед неких акција британских агената Срба.
    Кад је британски агент Монти – Радуловић отпочео своју акцију за одвајање Црне Горе од српске нације, придружио му се стари британски агент Крњевић…услов је био да Велика Британија поседне Боко-Которски залив!…”

    Стр. 158: “Ипак ме је прилично изненадило да су се Британци и Американци служили совјетским, нацистичким и фашистичким методама,…”

    Стр. 162: “И у нашој земљи и у нашој емиграцији имало је и има наших људи у туђинској обавештајној служби али је у њој било врло мало Срба из Црне Горе. Ја сам у емиграцији знао само за двојицу. Огромну већину чинили су Срби из Србије, а било их је и из других крајева ( чувени Попов је из Војводине)…” (Види: Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981).

    Свиђа ми се