ВЕРА

Оци бирајте – или Христос или Кирил! Обраћање ђакона Генадија свештеницима и мирјанима (други део)


27.4.2016. ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ

“Који побиједи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син” (Откр. 21:8)

Обраћање ђакона Генадија Кондрашова, клирика подворја Оптине пустиње у Москви, свештеницима, који настављају да помињу патријарха Кирила, мирјанима, који не знају како да поступају у овој компликованој црквеној ситуацији.

Genadij Kondrasov

Говор оца Генадија; о ограђивању од лажног патријарха; о јеретицима у јерархији РПЦ МП; о јеретичким документима; о језуитима; о рушењу Саборности и систему гушења отпора Православних, који су изградили јеретици; о обавези примене 15. правила; о превазилажењу плашљивости и малодушности у исповедању Вере; о позиву Господњем да неизоставно побеђујемо зло!

Ово је говор очувања и испуњавања духовног завета преп. Анатолија Оптинског! То је образложење Оптине у данашњој пустињи ћутања и разобличавање свих бојажљивих, ћутљивих, малодушних и плашљивих. Ово је позив за Победу у Христу и са Христом!

Бог Свемогући и Свемилостиви, молитвама Богородице и свих Светих даје Своју благодатну и необориву реч новим Исповедницима Православне Вере који устају! Већ видимо зраке предстојеће Царске Русије и Њених нових Православних ревносних Архипастира.

***

Ово је наше друго видео-обраћање, које је логично, садржајно и духовно повезано са првим. И због тога, ради потпуног разумевања позивамо све да се упознају с нашим првим видео-обраћањем.

Желео бих да дам неколико напомена у вези са 15. правилом.

Као прво, ми који смо применили 15. правило смо чеда Руске Цркве и ни у какве друге јурисдикције не одлазимо и ништа ново не стварамо. Руска Православна Црква је наша мајка, наша рођена Црква. Због тога ћемо уложити све напоре да бисмо је очистили од јеретика.

Друго, 15. Правило је заштитно које брани црквено вероучењо од уметања јеретичких учења у њега. Оно се противи расколима, које уносе јеретици у нашу мајку Цркву, тј. то је антирасколничко правило.

Tреће, Оци који помињу, се правдају тиме што 15. правило само дозвољава, али их не обавезује да се ограде од помињања. Може да се спроведе канонска анализа овог правила и да се докаже истправност светог канонисте који каже да је 15. правило обавезно за примену.

Да би гледаоци лакше разумели наш говор, желео бих да размотрим степен применљивости овог правила на нашу конкретну црквену ситуацију – на поступке патријарха Кирила.

Девети члан Символа Вере нам објављује: „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. 

Да ли патријарх Кирил исповеда ову веру? Да ли он исповеда јединственост Цркве?

Хавански сусрет с папом Римским је показао да он признаје постојање минимум још једне цркве, јер је статус католичке цркве био признат. Обе цркве су биле именоване и потписане у документима са великим словом. Он је признао статус папе римског, признао му је статус светости, то јест, признао је благодатност римског исповедања. Онај документ, који је лукавством и насиљем  патријарх Кирил провукао као одлуку Архијерејског сабора, приповеда нам да ми, тобоже, сведочимо о постојању многих цркава, чак не ни две, то јест Кирил одбацује јединственост наше Цркве.

Да ли патријарх Кирил исповеда светост наше Цркве?

Кирил је вишегодишњи активни делатник  Екуменистичког покрета. Он је ревносни апологета Светског савета Цркава, чији су сви чланови потписали основни документ, где су прогласили своју равноправност и одрицање од поседовања апсолутне истине. То јест, Кирил, не супротстављајући се томе, не протествујући против тога, исповеда да Православље нема пуноћу истине. Али Христос нам је јавио да нам је Он открио све што је чуо од Оца. Апостол нам каже да је Црква стуб и тврђава истине, због тога јеретици и Кирил заједно с њима, екуменисти, који поричу да Црква поседује пуноћу Божанствене истине, нам у суштини говоре да Црква има недостатке, то јест да је она порочна, што значи да не може да буде света, јер тамо где има недостатака, нема светости.

Да ли Кирил исповеда саборност Цркве?

У нашем првом видео-обраћању указали смо на револуционарне промене у структури управљања Руском Црквом. На епархијском нивоу сваку саборност је угушио епархијски архијереј. Свештенство је незаштићено и  обесправљено, а целокупну архијерејску пуноћу Руске Цркве угушио је лично патријарх Кирил. То јест, створен је тирански систем гушења сваке саборности. А на врху ове пирамиде је патријарх Кирил, «руски папа». То је класична папистичка структура власти. Таква структуру власти је непозната васељенском Православљу. Ње није било нигде и никад. Апостоли је нису стварали, Христос је није благословио и то је незаконита и неблагодатна нова творевина (новодел). То јест, Кирил својим поступцима не исповеда саборност Цркве, он ју је лично погазио.

Да ли патријарх исповеда апостолску Цркву?

Најважнији знак да је Црква апостолска је тачно чување оне вере коју су апостоли пренели Цркви. Али, већ из оног што смо рекли, очигледно је да се вера Кирила суштински разликује од вере апостола. Штавише, сама Христова Црква није по вољи патријарху Кирилу. Да бисмо ово образложили, желели бисмо да се сви подсетимо наступа митрополита Кирила, садашњег патријарха, на Генералној Скупштини Светског савета цркава 1991. године у Камбери:

„Не бих желео да из оне критике, коју су православни имали према Светском савету цркава у Камбери, следи закључак да је говор о чланству или нечланству у Светском савету цркава. Светски савет цркава је за нас заједнички дом и чињеница да га православни доживљавају као свој дом и желе да овај дом буде колевка Једне Цркве, из тога следи њихова посебна одговорност за судбину Светског савета цркава и жеља да допринесемо развоју екуменистичког покрета. Дубоко сам уверен да оно што се дешава на скупштини, цркве треба да  узму и понесу са собом. Да то саопште свом народу. Ако они то ураде, ако они то раде, онда то значи да је екуменистички покрет – покрет цркава, а не појединих представника, не засебне богословске елите, која долази у Камберу и која је равнодушна према последицама Камбере“.

Сложићете се, једина нормална реакција на оно што смо видели је осећај мрскости, одвратности и револта. Сви они иноверци, пагани, окултисти, шамани, врачеви, цео тај сатански шљам, за Кирила представља колевку предстојеће Једне цркве, цркве Антихриста. Обратите пажњу на то како је одушевљен митрополит Кирил, очигледно је да га не покреће Свети Дух, он је одушевљен духом демонским, духом сатанским, духом наступајућег Антихриста.

Али можда су то давне догматске заблуде Кирила. Вратимо се у 2006. годину, кад је у Москви одржан Светски самит светских религиозних лидера. Један од иницијатора и његових активних делатника био је митрополит Кирил. Према резултатима овог самита громогласно нам је обзнањено о јединственом Свевишњем, кога православни имају заједно са Јудејима, муслиманима и осталима. Али зачуђујуће је то што тај Свевишњи није назван по имену, јер ми, православни хришћани, знамо име Свевишњег, коме се клањамо. Али очигледно је да тај Свевишњи није Господ Исус Христос, јер су Јудеји, који су потписали документ, христоборци и богохулници, они су хулитељи Христа. Очигледно је да муслимани, који су потписали документ, не исповедају Пресвету Тројицу. Али, ако тај Свевишњи нису Христос и Пресвета Тројица, онда је то, дакле, лажан Свевишњи. Ми анатемишемо тог Свевишњег. То јест, 2006. године Кирил нам је показао Свевишњег коме се он потчињава, клања, ради којег се одрекао Цркве Христове и нада се стварању нове јединствене цркве – јасно је да је то лажна црква Антихриста.

Значи, Кирил не исповеда 9. члан Символа вере, што значи да потпада под утицај анатеме коју је Дух Свети устима Васељенског Сабора прогласио за све који негирају Символ вере. Јер Васељенски Сабор се није бринуо само о слову, о томе да је немогуће мењати текст Символа вере, него се више бринуо за дух, јер је та вера, коју је прокламовао Символ вере, заједничка и обавезна за сва чеда Христове Цркве. Сви који воле Христа, сви који желе да Му буду послушни и сви, који желе да буду искрена чеда Његове Свете Цркве, су дужни да свето чувају пуноћу Символа Вере, пуноћу ове православне вере.

Ми читамо пророчки говор светих Отаца, који су нас обавештавали да ми треба да чувамо храмове док су они још наши, док Символ вере није промењен. Али анализа ситуације показује да је крајње сумњиво очекивати да ће се слуге Антихриста које делују  у нашој Цркви, одлучити за текстуалне промене Символа вере. Јер ђаво и његове слуге желе да делују лукаво, кварно, желе да сакрију своје злодејство. И због тога су јеретици пошли другим путем: они прокламују, декларишу свете појмове, свете формулације, кваре их додавањем јеретичког садржаја у њих. Јеретици-екуменисти не поричу постојање Цркве, али у суштини они поричу догмат о Цркви. Они негирају православно учење о Цркви, којга су формулисали Апостоли и Свети Оци. То јест, они, на челу са Кирилом Гунђајевим, негирају онај Символ вере, који је обавезан за све оне који су послушни Богу. И самим тим они потпадају под утицај анатеме Васељенског Сабора.

Вера Кирила се разликује од вере апостолске. Сећамо се речи апостола Павла који је саопштио целој Цркви да, ако неко, он сам или неко други, или чак Анђео који је сишао с небеса, буде проповедао другачије јеванђеље, нека буде анатема. Али Кирил покушава да наметне Руској Цркви другачије јеванђеље, што значи да потпада под анатему коју је прогласио апостол Павле.

И да би слика била потпуна, Митрополит Кирил, садашњи патријарх, је написао књигу „Слово о пастиру“, која је раширана и по Русији и по целом свету. У њој он богословствује о Богу Духу Светом, трећем лицу Пресвете Тројице и изједначује Духа Светог с Божанском благодаћу, што је веома груба догматска грешка. Али оно што је за нас још важније, он говори о Духу Светом као о Духу љубави, који повезује Бога Оца и Бога Сина. Али то је класично католичко богословље које не одговара учењу Цркве. Ово богословље су католици поставили за основу лажног догмата филиокве. Кирил се не одлучује да прокламује филиокве, али говори у духу филиокве, кварећи православно исповедање Бога Духа Светог, трећег лица Пресвете Тројице.

Католици такође имају двa лажнa догмaта, који кваре учење Цркве о Царици Небеској. Један од тих догмата исповеда и сам Кирил. Он исповеда догмат о непорочном зачећу Мајке Божије. Али дубоко истраживање овог догмата неизбежно доводи до закључка да тај догмат хули и на Христа и на Царицу Небеску. Умесно је овде сетити се далеке 1276. године, кад су католици огњем и мачем покушавали да наметну Лионску унију на Светој Гори Атону, кад се Мајка Божија јавила једном од Зографских подвижника, и кад му је, показујући на Латине, рекла да иду непријатељи Њени и Сина Њеног. То јест, католици хуле на Христа, Духа Светог и Мајку Божију. И Кирил својим лажним богословљем учествује у том богохулном чину.

Замислимо се какав статус сад има Кирил?

Он изврће Символ вере. Заједно са Јудејима, муслиманима и иноверцима  исповеда и служи једном лажном свевишњем. Он се одрекао Христа, Његове Свете Цркве, јер се чека рађање нове лажне цркве, лажне цркве Антихриста, која ће се састојати од јеретика, иновераца и осталог сатанског шљама. Он исмева нашу веру, свете Оце, гази црквене каноне. Може ли такав злонамерни јеретик да буде члан Цркве? По православном вероучењу то је немогуће, јер је Црква света и непорочна, и оно што је нечисто не може бити Њен део. По речима митрополита Филарета Дроздова, само грешници који се кају остају у Цркви, не нарушавајући Њену светост. Али непокајане грешнике невидљиви судови Божији избацују ван граница мистичке црквене ограде, јер је јеретик најстрашнији преступник пред Богом. Сваки јеретик је богохулник, богоборац, служитељ ђавола, такав нема удела са Христом. Због тога Кирил, очигледно, не само да није патријарх и епископ, он није ни члан Цркве.

Прво правило Седмог Васељенског Сабора обавезује сваког епископа да строго чува православно вероучење и испуњава Црквене каноне. И Кирил је приликом примања епископског чина дао епископску заклетву којом се заклео да ће чувати чистоту вере и поштовати Црквене каноне. Али поступци Кирила говоре супротно. Он квари црквено учење, он нарушава црквене каноне, то јест, он је кривоклетник. Али Апостол Павле говори свом ученику Титу: «Човјека јеретика по првоме и другом савјетовању клони се, Знајући да се такав изопачио и гријеши, и сам је себе осудио» (Тит, 3, 10-11).

Савршено тачне речи Апостола Павла. Јеретик је самоосуђен. Кирил је положио заклетву, коју је сам прекршио. Кирил се сам осудио. Он је навукао на себе Божји гнев зато што је преступио и прекршио заклетву, коју је дао при примању епископског чина.

Обратимо се тексту 15. правила. У њему се каже да се клирик, кад се пре црквеног суда ограђује од јеретичког епископа, не ограђује од епископа, већ од лажног епископа и лажног учитеља. Оци, обратите пажњу, правило још пре суда већ назива неког епископа лажним епископом и лажним учитељем.

Ви ћете рећи: па како, још није било Црквеног Сабора? Одговор је једноставан. Светом управља Бог и Црквом управља Бог. Богу у Његовим судовима није потребна одлука људи, Бог не чека да се људи и епископи окупе и осуде свог брата који је згрешио. Бог доноси Своју одлуку на основу једног: Своје Свете апсолутне Божанске воље. Он се ни са ким не саветује. И због тога Дух Свети, Који нам је дао ово правило, 15. правило Цариградског двократног Сабора, ово правило које има васељенски карактер, свеобавезујући карактер, неоспоран, непроменљив, ванвременски, то јест, ово су речи Духа Светог. И Дух Свети нам непогрешиво говори да је епископ који у Цркви проповеда лажно вероучење, јеретичко учење, већ лажни епископ, већ лажни учитељ, већ је Дух Свети одузео од њега благодат епископа. Он више није епископ. А Сабор људи, Сабор окупљених епископа просто констатује чињеницу, одлуку да се такав епископ рашчини. То јест, не доносе људи одлуку, већ Сабор само констатује већ свршену чињеницу. И због тога кад смо у свом извештају називали Кирила лажним епископом и лажним патријархом, нисмо га емоционално оцењивали, већ смо употребили тачну канонску формулацију. И због тога сматрамо да Кирил сад није патријарх, није епископ и није члан Цркве због свог јеретичког учења.

Оци, сви ми смо примили Свето крштење и свештенички чин. И одрекли смо се себе јер смо Христови. Цео наш живот мора да буде потчињен Његовој Светој вољи. У сваком нашем поступку треба да буде утемељено учење Христово, црквено учење. Оци, који помињете (патријарха Кирила), дозволите ми да вам поставим питање: по ком основу ви настављате да помињете Кирила и да се причешћујете с њим? Ми, који не помињемо, подносимо вам јасне разлоге, које је Бог установио, и који су Богом благословене. По ком праву ви делујете? У историји Руске Цркве је био само још један нечастиви предстојатељ, то је јудејствујући митрополит Зосима, ког је разобличио ватрени Јосиф Волоцкиј, али Кирил је много гори од Зосиме, јер је Зосима јеретик, али Кирил није само јеретик, он је саучесник у изградњи религије Антихриста. Он припрема његов долазак, претеча је његов.

Оци, ко вам је дао право да се причешћујете са овим одступником и издајицом Христа? Као што смо убедљиво показали, Црква вам није дала такво право. Причешћујући се са Кирилом, ви сте саучесници у његовом отпадништву и издаји. Бирајте: или Христос или Кирил!

После нашег првог видео-обраћања, обратили су ми се мирјани с молбом да им објасним како они треба да се понашају у садашњој црквеној ситуацији. Покушаћемо да исправимо овај пропуст.

Основа људског спасења је права вера. Само православна вера сједињује човека са Христом. О томе веома живо говори Јован Златоусти. Он каже да, ако човек води анђеоски живот, али је у општењу с јеретицима, онда он нема удела са Христом. То јест, ако човек води чак и свети живот, али је у заблуди у својој вери, његова вера је изопачена – за таквог нема наде да ће се спасти, такав нема везе са Богом. За таквог је блажени вечни живот немогућ. То јест основа спасења је права и православна вера. Јеретици, који су изопачили веру, који је изопачују, немају наду у спасење. Такође, свети Оци нам усрдно заповедају да брижљиво пазимо на православност наших епископа. Јер ако је епископ послушан Цркви, ако његово учење у потпуности одговара црквеном учењу, онда смо дужни да га волимо, слушамо, молимо се за њега. Али ако епископ уноси лажне мудрости, намеће својој пастви друго јеванђеље, лажна учења, јеретичка учења, онда се од таквог треба одвраћати, разобличавати га по речи Светих Отаца и бежати од њега. Јер такав није епископ, већ лажни епископ и лажни учитељ. То је отровна змија или вук, који настоји  да ме одвоји од Христа и у овом земаљском животу и у вечности. Због тога су Свети оци једнозначно наредили: гнушати се таквог.

А све што је речено речено је и поводом духовника, јер ми смо дужни да брижљиво пазимо на православност наших духовника. Јер ко је духовник? То је човек, коме ја поверавам своју душу, водич, коме поверавам себе на путу ка спасењу.  И ја треба брижљиво да пратим да мој духовник буде послушан Цркви, да ме право води према Христу, јер ако није тако, ја могу да будем руковођен од слепог водича, јер по Јеванђељу, кад слепац води слепог, обојица падају у јаму.

Неки мирјани се обраћају својим духовницима с молбом да им разреше недоумицу у вези са потписаним документом на Архијерејском сабору, у вези са сумњивим сусретом патријарха и папе и уопште поступцима патријарха, на што добијају поразни одговор: «То није ваша ствар, то је ствар просвећених и образованих архијереја. Ваша ствар је да се бринете само да се очистите од ваших грехова».

Браћо и сестре, то је лажна тврдња! Она противречи учењу Цркве и светоотачком предању, јер прва ствар сваког човека је одбрана чистоте Свете Православне вере. То је ствар целе црквене пуноће, било да је реч о архијереју или не. То је наша прва обавеза. То није ствар само архијереја. И због тога такав одговор таквих духовника улива сумњу у њихов здрав разум. Ако човек размишља о толико важном црквеном питању, и добије такав лажан одговор, није ли тад он (духовник) онај слепи водич, који и сам себе и све друге који му верују, баца у јаму.

У погледу образовања, просвећености савремених архијереја, покушајмо да осмислимо у чему је узрок оних грешака, које праве данашњи руски архијереји.

Почетком 2000. године наш данашњи руски старац архимандрит Кирил Павлов, духовник лавре, рекао је да су погрешни поступци архијерејства повезане са одсуством јеванђељског живота код њих. У нашем првом видео обраћању читали смо  велико пророчанство Преподобног оца Анатолија млађег Оптинског. Ово пророчанство са уверљивом тачношћу описује данашњу црквену ситуацију и остварује се пред нашим очима. У њему је речено: «И  неће бити тада на свештеним престолима и у манастирима људи искусних у духовном животу», то јест ово неискуство је повезано са одсуством јеванђељског живота. То је прво објашњење њихових архијерејских грешака.

Други разлог је, сматрам, повезана са плашљивошћу данашњих архијереја. Данашњи руски архијереји се веома плаше да  изгубе своје земаљске престоле. Јеванђеље нам јавља да су многи кнежеви јудејски поверовали у Христа, али Га нису исповедали, јер су заволели земаљску славу више од славе Небеске. Сматрам да је то изузетно тачна реченица која описује поступке наших руских архијереја. Наши руски архијереји су заволели своје земаљске архијерејске престоле више од Христа. Заволели су земаљску славу више од Небеске, и изгубиће и једну и другу. Јер ће по пророчанствима, архијереји-издајице, будући кукавице, бити збачени са својих земаљских престола и Христос ће и вечност одузети издајицама. Остварује се реч Христа: тражите најпре Царство небеско и његову истину, а све остало ће вам се придодати. Због тога, ако сте заволели земаљско, онда ћете изгубити и земаљско и небеско.

И трећи разлог грандиозних грешака садашњих архијереја је повезана, по свој вероватноћи, са богословским незнањем. Богословски образован човек одлично схвата да је документ кога је потписао Архијерејски сабор – јеретички, да је Хаванска декларација јеретичка, да су поступци патријарха јеретички и антиканонски. То је сваком разумном и образованом човеку јасно као Божји дан. Стиче се утисак да архијереји не разумеју у потпуности да је документ који су потписали на Архијерејском Сабору јеретички. У суштини ствари, они су потписали своје богословско незнање.

Дакле, свако ко жели спасење и општење с Богом, мора свето да чува Православну веру. Али како се испољава наша вера? Као прво, она се испољава у нашем литургијском животу. Као друго, у нашем приватном животу, јер ми треба да чинимо дела која су у складу са нашом вером, јер је вера без дела мртва. Но, што се тиче друге тачке, све остаје непромењено, јер како смо се борили унутра са грехом, тако и настављамо да се боримо. А што се тиче литургијског живота, он данас трпи суштинске промене, јер ако се настави са одласком у храмове, где се помињу патријарх јеретик и јеретички епископи, ако се молимо с њима, ако учествујемо у светим тајнама с њима, причешћујемо се с њима, онда значи да улазимо у мистичко јединство с јеретицима. Да ли савест може да остане чиста при таквом понашању? Одговор је категоричан: Не! Јер ако се ја молим и причешћујем с јеретицима, онда се моја савест не чисти, већ оскврњује. Да ли постоји црквени благослов за такво понашање? Одговор је категоричан: Не! Јер прво правило сваког православног хришћанина је да се огради од сваког јеретика, и пре свега, да се литургијски огради: да се не моли заједно с њим, да се не причешћује заједно с њим, да не учествује у Светим тајнама заједно с њим. Јер Свети оци, док нису ушли у евхаристијско и литургијско општење са неким верником, брижљиво су испитивали човека по питању православности, да то није јеретик, да не уноси неке лажне мудрости, и тек кад се увере да човек има праву веру, сви заједно би се причешћивали и молили. То је опште правило за целу Цркву. И због је тога први корак и наша најважнија реакција да  прекинемо да идемо у храмове где се помиње јеретик патријарх Кирил и јеретички епископи. У те храмове не одлазити, с њима се не молити, њих не помињати, не учествовати у Светим тајнама с њима, с њима се не причешћивати. Како је била побеђена јерес обновљенаца двадесетих година? Храмови обновљенаца су опустели, народ је престао да одлази код њих. Сад треба да урадимо нешто слично, јер нам Свети оци говоре: тешко цркви, у којој на епископски престо долази јеретик.

Ето, све до Кирила је било мирно. Кирил је дошао на престо у фебруару ове године је отпочео јеретичко деловање и почели су ужасни нереди. И да немамо илузије: ово је само почетак нереда, ово је само почетак процеса, јер јеретици се не одричу оног што су замислили, јер се они спремају за долазак Антихриста, они брже-боље морају да зготове религију Антихриста, а то је немогуће без уништавања васељенског православља, а ово је немогуће без уништења руског православља. Они од тога неће одустати, а то значи да нашу Цркву очекују велики потреси. Време нашег мирног црквеног живота је завршено. Почело је време искушења, време борбе.

У ово компликовано време и у предворју наступајућих тешких искушења морају да се оснују заједнице, да се ујединимо, да помажемо једни другима и речју и делом, и духовно и материјално. И чак ако не буде пастира међу вама, онда је непроменљива и неоспорна реч Господа, који каже: где се двоје, троје окупе у Моје име, Ја сам међу њима. Господ ће бити с вама и помагати вам. Треба да Му се молите за свештенство које не помиње и да тражите такво свештенство. Сад уопште наступа време великог искушења, испита за цео свештенички чин: архијереје, презвитере и ђаконе. Сад ће Господ да нас испитује шта смо стекли за време нашег мирног црквеног живота: да ли смо стекли храброст, оданост Њему, искуство у духовном животу, самопожртвовану љубав према Њему. Свештеници, који су заволели свој земаљски статус, свој земаљски мир и благостање, неће наћи у себи снаге да се одрекну и ограде од јеретика. Јер такви су заволели земљу више од Неба. Таквима је њихова земаљска наслада дража од Христа.

Прекрасно су прецизне  и снажне речи великог Богољубца, Богоносца последњег времена, светитеља Јована Максимовића (Шангајски). О таквима је рекао, о таквим неверним клирицима: „Тражење компромиса ће бити карактеристично расположење таквих. Искрено исповедања (вере) ће нестати. Људи ће довитљиво оправдавати свој пад и лицемјерно зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати обичај отпадништво од истине и сласт према компромису и гријеху.“

Позивамо оце: примените 15. канонско правило Цариградског двократног сабора, оградите се од јеретика. Позивамо их: примените треће правило Трећег Васељенског Сабора, прекините да се потчињавате јеретицима. Али, међу клиром царује тражење компромиса. И то је карактеристично расположење таквих клирика. Они нису способни за искреност исповедања. Али, ако не исповедаш Христа, онда ни Христос тебе неће исповедити пред Својим Оцем небеским, по својој неоспорној речи. Уплашимо се, драги моји. Такви лицемерно правдају свој пад. Код таквих се појавила и расте навика одступања од истине и сласт компромиса и греха. Али биће и другачије свештенство, које ће се одрећи свега земаљског, ради Христа. Они ће одбацити свој земаљски статус, сву материјалност, све земаљско благостање и сам свој живот. Ето, ово ће бити истински Христољупци. То ће и бити они најискуснији у духовном животу.

Поново се обраћамо речима Преподобног Анатолија млађег Оптинског, шта он каже у свом великом пророчанству изузетне тачности: «Непријатељ људског рода ће деловати с лукавством, и ова лукавства непријатеља приметиће само малобројни, најискуснији у духовном животу». Ето, само такав клир, Богољубив, Христољубив, који је одбацио све земаљско ради Христа је најискуснији у духовном животу. Ето, управо на такав клир мирјани треба да се ослоне, управо такав клир неће помињати (архијереје екуменисте).

Предвиђам логичко питање да при таквом чину није могуће редовно богослужење. Али, како то? – рећи ћете. Навикли смо на редовне службе, на редовне приступање Светим тајнама. Дозволите да вам уместо одговора поставим питање: а шта је за вас важније, редовност богослужења и светих тајни или оданост Христу и држање чистоте вере. Кад је црквени живот миран, онда једно не противречи другом. Али, садашња ситуација у Цркви је ванредна. У нашем првом видео-обраћању смо вам говорили о томе да је први пут у историји Руске Цркве цела пуноћа архијерејског чина, на челу са патријархом Кирилом, јеретичка. То је срамота, коју је први пут доживела Руска Црква.

Данас постоји (у руској цркви) само један православни епископ, то је епископ Лонгин Жар. Других нема. То јест, храмове су заузели јеретици. Зар не можемо да жртвујемо љубав према службама и светим тајнама како бисмо одржали оданост Христу и чистоту вере? У првим хришћанским временима, у првим хришћанским заједницама, такође није било редовних богослужења. За време прогона римских императора хришћанске заједнице такође нису имале редовна богослужења. Па и у хришћанским временима, погледајмо историју четвртог века, то је хришћанско време кад је на Истоку дивљала аријанска јерес, кад су њене присталице биле заузеле многе епархије на много година, православни хришћани су били гоњени из својих храмова. Они су били принуђени да се ради молитве окупљају на напуштеним местима, у приватним кућама. Они су претрпели овај подвиг ради Христа, ради верности Њему. Ако нам је Господ даровао то исто искушење, зашто бисмо били малодушни? Ако Му будемо верни, онда ће, верујем, Господ послати нама и свештенство које не помиње (екуменисте) и редовно богослужење.

На крају бих желео да се обратим свима који воле Господа нашег Исуса Христа.

Једног древног подвижника Богоносца су питали: «Како ће се спашавати хришћани после нас?» Он им је одговорио: «Ми смо испунили цело Јеванђеље. После нас Оци ће извршити половину оног што смо ми извршили. А последњи ништа неће моћи да ураде. Они ће се спашавати тескобама и болестима. Али за остајање у вери Бог ће их помиловати». То су речи о нама, драги моји. Господ нас неће казнити због одсуства подвига и благочашћа древних отаца. Он ће тражити само једно: чврсто стајање у Православној вери. То је наш задатак. И то је промисао Божја о нама. Ради тога нам је Господ даровао живот.

Безбожни Јудеји и вође тајне безакоња су све припремили за зацарење њиховог господара, мрског Антихриста. Једина препрека, једина кост у њиховом грлу је Васељенско, и нарочито руско, православље. Ови безаконици са много лукавства и покварености припремају Осми вучји Васељенски Сабор. То ће бити скуп свих безбожника: свих Вартоломеја, Кирила Гунђајевих, Илариона Алфејевих и осталих издајника. Њихов циљ је да униште Православље.  У свом безумљу, они не знају да је Црква виноград Христов и да смо ми његов удео. И да нико није у стању да нас отме из Његових Божанских руку. Они се не боре с нама немоћнима, већ са свемогућим Христом. И веома, веома брзо они ће осетити  Његову Божанску десницу на својим гордим вратовима.

Због тога, драги моји, сви који волите Господа нашег Исуса Христа, чврсто стојте у православној вери, ничега се не плашећи! Безбожни јеретички непријатељ ће бити разбијен! Победа ће бити наша! Амин!

2 replies »

    • Бог зна шта је у питању,вероватно неки прећутни компромис између њих због мира у кући али није добро што не реагује ако је истински православац,можда ће тек то да следи,молимо се Богу да што пре дође Цар на чело Русије јер је то једина гаранција православним народима!Дај Боже што пре,амин!

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.