ДРУШТВО

Можда је овај изгладнели србски војник на Kрфу прадеда некога од нас?


Зорица Пелеш, 8.5.2016.

Жалосно је што Србија никада није извршила попис страдалих у оба светска рата. А још је трагичније што је после Првог светског рата званично пријавила само своје четири жртве и 4 зликовца, а минијатурна Белгија је пријавила 300 жртава и исто толико и зликоваца, тј. починилаца злочина. Краљ није хтео да се замера новоприпојеној хрватској и словеначкој „браћи“, па им је опростио и ратну одштету од 12 милијарди француских франака за штете које су са својим газдама нанели Србији.

Срамно је што су нам комунисти забранили и да се сећамо својих храбрих предака. А ЈОШ ЈЕ СРАМНИЈЕ ШТО СМО ТО ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА МИ САМИ СЕБИ ЗАБРАНИЛИ. Али, ни данас се много не претржемо сећајући се њих, који су преживели Албанску голготу.

13177587_603050649857767_4327931943699532654_n
Много је наших храбрих предака после преласка Албаније остало у овако јадном стању као овај србски војник на Крфу, поред кога је млади медицинар Светислав Барјактаровић (1893 – 1971).

А верујем да нико од вас нема појма ни ко је био Светислав Барјактаровић, који је студије медицине у Инсбруку прекинуо због Првог светског рата и са србском војском прешао Албанију, а касније, када је србска војска кренула у пробој Солунског фронта радио је у пољској болници у Драгоманцима, иза прве линије Солунског фронта, коју је основао чувени ратни хирург др Михајло Мика Петровић, чији потресан дневник „У контејнеру“ је пре више година објавио пок. проф. др Брана Димитријевић. (о болници у Драгоманцима имате и документарни филм)

После завршетка рата Светислав Барјактаровић је завршио студије медицине у Прагу и специјализирао гинекологоју и акушерство. Када је 1937. године изненада умро проф. др Милош Богдановић, оснивач катедре за гинекологију и акушерство на Медицинском факултету у Београду и директор Гинеколошко-акушерске клинике, др Барјактаровић је постао директор Гинеколошко – акушерске клинике и једини професор на катедри за гинекологију и акушерство (др Синиша Тасовац био је једини доцент), а др Босиљка – Боса Милошевић, сестричина проте Стеве Димитријевића, је постала једини асистент на тој катедри. Рођени брат проф. др Милоша Богдановића био је српски патријарх Лукијан, који је умро насилно, као и његови наследници Варнава и Викентије.

Када је 1954. године била велика чистка на Медицинском факултету у Београду, комунисти су са тог факултета уклонили проф. др Светислава Барјактаровића, редовног професора, затим чувеног хистолога проф. др Александра Костића (оца чувеног композитора Вокија Костића), проф. др Смиљу Јоксић – Костић супругу др Александра Костића (која је била један од оснивача Дечије клинике у Тиршовој у Београду), као и још доста угледних професора тог факултета. Главни чистачи били су покојни академик Војин Шуловић (студент др Босе Милошевић) и академик Љубиша Ракић, који још и данас изиграва пауна и шепури се у Српској академији наука и уметности. А ни један ни други, као ни остале комуњаре, нису омирисали ратне страхоте и прошли Албанску голготу као ови смењени професори.

6 replies »

  1. Редакција: Читалац Стево Куриџа је путем редакцијске поште послао свој коментар на овај текст и замолио да га поставимо.
    ____________

    Reagovanje na iznete neistine u članku “MOŽDA JE OVAJ IZGLADNELI SRBSKIVOJNIK NA KRFU PRADEDA NEKOGA OD NAS!”

    Poštovana Zorice,
    sramno je to što ste se učlanili u klub onih koji vrte već izlizanu ploču o tome kako su komunisti zabranili srbima da se sećaju svojih slavnih predaka iz prvog svetskog rata. Kao lepo vaspitan ne pitam dame za godine pa ne znam dokle Vam pamćenje doseže. Potpisnik ovih redova završio je „TITOVU“ Vojnu Akademiju 1973 godine. Sistem vaspitanja i etike bio je zasnovan 60% na tradicijama NARODNOOSLOBODILAČKOG RATA, što je i normalno. Ne mislite valjda da smo trebali da se vaspitavamo na tradicijama Ravnogorskog pokreta, saradnika nacista, i zlikovačkih Četničkih koljačkih trojki koje su najviše zla nanele upravo pripadnicima srpskog naroda. Ostalih 40% zasnovano je na nastavljanju najsvetlijih tradicija vojske Kraljevine Srbije iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Nisi mogao biti starešina TITOVE JNA ako nisi naučio taktiku i strategiju iz tih ratova do najsitnijih detalja. I ne samo da smo učili! Ne samo da smo vaspitavani na nebrojenim primerima časnih i iznad svega ljudskih i humanih odnosa izmedju potčinjenih i predpodstavljenih iz doba te epopeje, nego smo obilazili rovove i tranšeje na Ceru i Mačkovom kamenu gde je Vojvoda Stepa dobio Cersku btka i isto to na Rajcu, Maljenu i Suvoboru odakle je Vojvoda Mišić krenuo u protiv napad u Kolubarskoj bitki. Završni časovi bili su na Vračem brdu kod Lazarevca gde je poginuo Dimitrije Tucović i spomen crkvi u Lazarevcu gde nam je jedan PRAVOSLAVNI POP održao veoma lepo predavanje o odnosu SRBA prema neprijatelju gde su u istu kosturnicu sahranjeni SRPSKI i NEMAČKI (Austrougarski) vojnici poginuli u Kolubarskoj bitki! Medju nama bilo je Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Madjara…. I svi oni su slušali, učili i morali znati isto što i Ja! Kad smo kod crkve i popa možda to neće prijati Vašim ušima išmirglanim tom izlizanom matricom, ali, novembra 1972 godine, kada smo imali obuku na terenu u okolini Kraljeva, obilazili smo manastir Žiča. Opet je postrojenim TITOVIM pitomcima (ovo TITOVIM naglašavam sa ponosom!) starešina manastira, pravoslavni pop, kome je major JNA Djokić Stojan, načelnik klase (preminuo kao pukovnik u penziji 24. 03. 1999 godine na dan agresije nacističke NATO alijanse na SRJ) predao raport, onako kako se po pravilu službe predavao raport svima koji su držali predavanje pitomcima. Prilikom obilaska privukla mi je pažnju biblija. Na koricama sam zapazio da je to prevod Vuka Kardžića i Djure Daničia. Kao TITOV pitomac kupio sam BIBLIJU koju su preveli SRBI, u SRPSKOM MANASTIRU, nakon predavanja koje nam je održao SRPSKI PRAVOSLVNI POP! A da li znate kakav je bio odnos Karadjordjevića prema nosiocima Albanske Spomenice i Karadjordjeve Zvezde? Beograd je bio prepun invalida iz navedenih ratova koji su prosili u ritama i umirali od gladi. U zalagaonicama niko više nije hteo da primi Karadjordjevu zvezdu! Zalagali su ih za koru hleba. Kakav je bio odnos TITOVE zločinačke, nedemokratske i antisrpske Jugoslavije prmatim tim junacima? Da je pisao memoare u TITOVO vreme, legendarni Vojvoda Stepa Stepanović ne bi morao da proda šinjel da plati štampanje istih! Poštovana Zorice, nosioci Albanske Spomenice bili su u svemu izjednačeni sa nosiocima Partizanske Spomenice. Imali su prostorije na prvom spratu Centralnog doma JNA na Trgu Republike, mesečna primanja, besplatno lečenje a lećili su se u Vojnim zdravstvenim ustanovama. Na VMA, Vojnim bolnicama i Garnizonim ambulantama vidno je istaknuto da prednost prilikom pregleda imaju nosioci Albanske i Partizanske spomenice i Ratni Vojni Invalidi. Pri tome se nije pravila razlika da li je iz prvog ili drugog rata! Rešavano im je I stambeno pitanje o čemu je odlučivala njihova komisija. Tako je I Milunka Lazarević dobila stan od TITA a ne od ALEKSANDRA za koga je krvarila 6 godina! Zavirite malo u arhivu I pogledajte fotografije I snimke sa obeležavanja godišnjica i raznih manifestacija. Malo koji je snimak a da u prvom redu, na počasnom mestu, nije neko od tih brkatih časnih starina, većinom u srpskoj narodnoj nošnji sa šajkačom na glavi a Albanskom spomenicom i Karadjordjevom zvezdom na grudima!
    S’ potovanjem,

    Stevo Kuridža, TITOV pitomac!
    Toliko…..za sada!

    Свиђа ми се

      • Редакција: Преносимо коментар са „зида“ ФБ профила госпође Зорице Пелеш

        – Чије ли су уши више ишмирглане?! –
        МОЈ ОДГОВОР „ПОНОСНОМ ТИТОВОМ ПИТОМЦУ“ , КОЈИ МЕ ЈЕ СВРСТАО У „КЛУБ ОНИХ КОЈИ ВРТЕ ИЗЛИЗАНУ ПЛОЧУ“ ЗБОГ МОГ ТЕКСТА „МОЖДА ЈЕ ОВАЈ ИЗГЛАДНЕЛИ СРБСКИ ВОЈНИК НА КРФУ ПРАДЕДА НЕКОГА ОД НАС…“
        – Захваљујем се сјајном „СРБском ФБРепортеру“,
        који је објавио овај мој текст,а потом и мој кратак коментар, као и писмо, упућено њиховој редакцији, извесног Стеве Куриџе , с критичким освртом на мој текст –
        Друг Стево, који наводи да је поносан „ТИТОВ“ питомац, сматра да сам ја изнела неистине у мом тексту:
        „Поштована Зорице,
        срамно је што сте се учланили у клуб оних који врте излизану плочу о томе како су комунисти забранили србима да се сећају својих славних предака из првог светског рата.“
        А ја кажем да није нормално да Вас неко назива „Поштована“, а потом Вас вређа. Што се излизаности тиче, можда ми је крштеница мало излизана (67), али ту се потписани ограђује, јер каже да „као лепо васпитан не питам даме за године па не знам докле Вам памћење досеже“. Мени се чини да је , судећи по годинама завршетка студија ту негде мој исписник или мало млађи, јер колико ми је познато код нас на Војној академији, Титовој, нико никада није од студената изгубио годину. Ваљда је таква била директива да сви морају бити успешни, па и они са IQ 80-90 ( јер било је таквих) који су били углавном пешадија, док су пилотска места и места капетна бојних бродова била углавном резервисана за Хрвате и Словенце.
        И невиђена срамота је да неко пише малим словом „србима“
        и „први светски рат“, а да великим словима , под наводницима, пише да је завршио „ТИТОВУ“ Војну Академију, 1973.године.
        Друг Титов питомац даље пише да је на тој Титовој академији „систем васпитања и етике био заснован 60% на традицијама НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА, што је и нормално. Не мислите ваљда да смо требали да се васпитавамо на традицијама Равногорског покрета, сарадника нациста и зликовачких Четничких тројки које су највише зла нанеле управо припадницима српског народа“.
        Случајно имам писмо Смиље, млађе сестричине проте Стеве из Алексинца, у коме она пише како су у време окупације партизани у селу Суботинцу заклали братанца Протине супруге Јелене и то писмо сам недавно објавила овде .Била сам ужаснута када сам то сазнала, јер и мој тата је био партизан ( за мене, као дете, оличење праведности) и касније официр ЈНА, али га је Тито , као и многе, отерао у пензију у 33-ој години. Добро да је избегао Голи оток. Толико о клању и партизанима, тек да се зна.
        Да се вратим на Титовог питомца. Нормално је да је њега и остале Титове питомце васпитавала „мама Комунистичка партија“ , која им је бирала и брачне другове. Они официри ЈНА, чије будуће невесте нису биле по укусу маме Партије, морали су да траже невесте по „мамином“ укусу. То знам, јер се брат од тетке мога оца, официр ЈНА и борац, није могао оженити једном сликарком из Шапца, јер се њено занимање сматрало недоличним, буржујским. Али зато је генерал Пеко Дапчевић ( који је са Кочом Поповићем „пријатељима“ Американцима , а касније и „пријатељима“ Енглезима, Титовим менторима, одређивао који ће градови бити бомбардовани у Србији за Васкрс, а касније и у Црној Гори) могао да се ожени глумицом Миленом, а генерал др Гојко Николиш чак и странкињом.
        За разлику од Титових питомаца мене су ВАСПИТАВАЛИ и учили ЕТИЧКИМ нормама моји родитељи, што и јесте првенствено родитељска дужност. Дакле, друг Титов питомац, упамтите: породица нам даје ВАСПИТАЊЕ, а школа нам даје ОБРАЗОВАЊЕ, нама „ИЗЛИЗАНИМ ПЛОЧАМА“.
        Друг Титов питомац пише даље да је „осталих 40% , засновано на настављању најсветлијих традиција војске Краљевине Србије и Балканских и Првог светског рата“. Али не пише да су им на предавањима говорили како су комунисти премлатили 1945.године једног од најсветлијих војвода србских Петра Бојовића, а његовог сина, који је скочио да одбрани оца од комунистичких отимача његове куће, осудили и послали на издржавање казне у Сремску Митровицу. А мртвог војводу Бојовића таљиге превезоше до Новог гробља у Београду, док је на Радио Београду издато саопштење грађанима , да ће сваки од њих бити кривично гоњен , ако оде војводи на сахрану.
        Када је 1953.године умро јунак моје књиге прота Стева Димитријевић Београђанима је такође брањено да дођу у цркву светог Марка у којој је било изложено Протино тело два дана . Ипак, у на опелу , које је држао патријарх Викентије ( касније отрован од комуниста) била је његова прва комшиница комунисткиња Мира Алечковић, мајка Миле Алечковић. И њој нико није ништа приговорио. Али, зато је у Протином родном Алексинцу кажњен Веселин Прљинчевић, брат по оцу проф.др Босиљке Босе Милошевић ( најстарије Протине сетричине), чији је Прота био стараоц после смрти њиховог оца проф.Алексндра, јер је ишао на Протину сахрану, која је била у Алексинцу. И тамо су комунисти забранили народу да иде на сахрану, али се одважио био директор Учитељске школе са својим ђацима, којима је Прота поклонио имање на коме се данас налази Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић“, чији пример су следили и још неки Алексинчани. Сутрадан , после сахране, дошли су Титови УДБАШИ код директора банке у којој је Веселин радио и испитивали га зашто је ишао на сахрану кад је то било забрањено. Веселин их је саслушао и потом их упитао:
        „Зашто су , ако је било забрањено, сахрани присуствовали људи из врха блиског власти?“ Мислио је првенствено на др Олгу Милошевић,гинеколога, генералног секретара Црвеног крста Југославије , која је за време рата била Титов лични лекар и претендовала да буде његова супруга после погибије њеног супруга проф.др Симе Милошевића, народног хероја, по коме се зове чувени Институт у Игалу и дом здравља у Београду. Др Сима је био рођени брат др Ђуре, који је био супруг Веселинове најстарије сестре проф.др Босиљке Босе Милошевић, који су такође били на Протиној сахрани. После тог „инцидента“ са УДБАШИМА Веселин је премештен на много ниже радно место, без обзира на своје високе квалификације.
        Затим се Титов питомац похвали да „ниси могао бити старешина ТИТОВЕ ЈНА ако ниси научио тактику и стратегију тих ратова до најситнијих детаља“. Па ваљда се зато и ишло на ту Титову академију да се то научи.Даље наводи да нису били само „васпитани на небројеним примерима часних и изнад свега људских хуманих односа између потчињених и потлачених из доба те епопеје, него су обилазили и ровове на Церу, Мачковом камену итд. и завршили на Врачем брду где је погинуо социјалиста Димитрије Туцовић. А сигурно тим Титовим питомцима нису рекли да је Димитрије Туцовић, резервни официр првог пешадисјког пука Моравске дивизије првог позива и ученик балканских ратова ( а који је био предводник на демонстрацијама против краља Александра Обреновића 1903, па потом побегао за Аустрију) био против ослобађања Старе Србије ( Косова и Метохије), као и Јужне Србије, сматрајући да ти делови наше земље,који су били под Отомаском империјом, припадају Албанцима и да је Србија агресор. О томе је писао у својој књизи (чије су корице приказане испод овог текста) и која је била забрањена у нашој Краљевини, али су је зато комунисти одмах 1946.г.штампали с предговором врлог Милована Ђиласа.
        У знак захвалности противнику монархије Димитрију Туцовићу комунисти му пренеше кости на београдски трг Славија и ту му подигоше и споменик, који сада Београђани желе да сруше, али се доста њих и буни против тога. Противзаконито је сахрањивати некога ван гробља, али то комунисте није занимало, па и Тита и његову Даворјанку сахранише у туђем дворишту на Дедињу, а сахранише и Слобу Милошевића у његовом дворишту. Дакле , нисмо сви исти пред законом.
        Титов питомац, између осталог, мени пише како су били и у цркви у Лазаревцу, у спомен костурници, и како им је „ПРАВОСЛАВНИ ПОП одржао лепо предавање о односу СРБА према непријатељу“ па потопм додаје и ово:
        „…неће пријати Вашим ушима ишмиргланим том излизаном матрицом , али новембра 1972.године када смо имали обуку у околини Краљева , обилазили смо манастир Жичу“. И онда пише даље:
        „Приликом обиласка привукла ми је пажњу библија.На корицама сам запазио да је то превод Вука Караџића и Ђуре Даничића. Као ТИТОВ питомац купио сам БИБЛИЈУ коју су превели СРБИ, у СРПСКОМ МАНАСТИРУ, након предавања које нам је одржао СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПОП“. Па какав може бити поп у српском манастиру, тј цркви( али у манастирима су монаси, а то Титов питомац не зна) него православни?
        Не написа Титов поносни питомац да ли је тада, 1972.године, прочитао Библију и да ли је славио славу, Божић и Васкрс.
        Још је доста тога написао овај друг „ТИТОВ“ питомац, који посебно наглашава да “ ово ТИТОВИМ наглашавам са поносом“, али не написа зашто Тито своје питомце не одведе у Јасеновац.
        Доста је критиковао и однос Краљевине наше према ратним војним инвалидима и ту се слажем са њим, јер Тито је, за разлику од нашег краља, био одлично инструсисан од својих ментора Енглеза како треба да поступа са својим ратницима после рата. Дао им је све привилегиге, Споменице, одмаралишта са најнижим ценама, солидне пензије, а сваки официр ЈНА могао је да бира место становања после одласка у пензију. И наравно, већина је изабрала Београд и тако је и никнуо Нови Београд , чији су становници претежно војна лица. На тај начин Тито је себи обезбедио чврсте потпорне зидове за своју грађевину лажи названу „Братство и јединство“, која се распала након његовог одласка. Не одмах, али корак по корак и ево нас сада на ивици провалије у коју нас воде његови врли наследници – деца деце комунизма.
        На крају, највећи бисер Титовог питомца је његова следећа тврдња:
        „Тако је и Милунка Лазаревић добила стан од ТИТА а не од АЛЕКСАНДРА за кога је крварила 6 година“.
        Колико је мени познато Милунка Лазаревић јесте била љути ратник, али не као српска херона МИЛУНКА САВИЋ на БОЈНОМ ПОЉУ, већ је била велики ратник на ШАХОВСКОМ ПОЉУ.
        Па се на крају питам коме су „ишмирглане уши“,Титовом поносном питомцу, који је крајичком једног ува можда само начуо име МИЛУНКА, али не и право презиме – САВИЋ, или мени која нисам била Титов питомац ?

        Свиђа ми се

  2. Са оваквим кадровима САНУ боље и да не постоји,то је пре дом стараца свести комунистичког времена,и држава ту нема никакве користи од њих нити овај несрећни народ.

    Свиђа ми се

  3. Дали би нам Хрвати,и Словенци било шта опростили у животу,као ми њима све што смо им више опраштали све су нам више узвраћали злочинима.Само геноцид нико нема право да им опрости,комунисти су кривци за све,неокомунисти такође,па када ћемо сложно натерати прво себе,па свет да их казне за Јасеновац,све јаме ,све логоре и толике огромне жртве.

    Свиђа ми се