АКТУЕЛНО

Др Јована Стојковић: ВАКЦИНЕ – ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА!


Dr-Jovana-Stojkovic-VAKCINE-PITANJA-BEZ-ODGOVARA-2-2016

ВЕЛИКА РЕГИОНАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА у Београду, 27. мај 2016 – “(НЕ)ОПРАВДАНОСТ ПРИСИЛНЕ ВАКЦИНАЦИЈЕ, МЕДИЦИНСКО-ЕТИЧКИ, ПРАВНО-ПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ”

Повезано:

ТРИБИНА о (не)оправданости присилне вакцинације у Новом Саду: АКО НЕКО КАЖЕ ДА ЈЕ „СТРУКА ПРЕПОРУЧИЛА ДА ТО БУДЕ ОБАВЕЗА“ ОНДА ЛАЖЕ

На недавно одржаној конференцији која је говорила о (не)оправданости присилне вакцинације није било никога ко је ову меру предложио, иницирао и изгласао. Епидемиолози су послали свог представника који нам се није обраћао, али је своје колеге известио о учесницима конференције и њиховим ставовима , које је оценио као некомпетентне, ненаучне и у најмању руку сумњивог менталног здравља што је стари начин да се дискусија о вакцинама не отвори. Са свог врло заштићеног положаја посвећеника којима се јединима научна истина о вакцинама указује, одбијају да своје ставове који су у супротности са Уставом и који врло задиру у животе наше деце разложно образложе служећи се техником дисквалификације неистомишљеника које (о парадокса) позивају на одговорност за неке будуће епидемије, док су себе, остале лекаре у ланцу и произвођаче вакцина законски ослободили сваке одговорности уколико неком нашкоде спроводећи своје присилне методе.

У међувремену, свесни свога слабог знања и неелитности, поставићемо у етар основна питања која муче сваког родитеља којима, забога, није довољан њихов ауторитет да би подвргли дете вакцинацији.

Питања ћемо формулисати на основу цитата из уџбеника Медицинског факултета у Београду, неких других књига, једне докторске тезе и чланака са Википедије. Надам се да нам признајете право да умемо да читамо и да смо просечно паметни да разумемо контекст. Узгред, користили смо се и неком лакшим рачунским операцијама, иако нисмо математичари по струци, али нам немојте узети за зло.

Срећом, текста о вакцинама за читање није било превише:

Педијатрија – 6,5 страна,

Епидемиологија – 9 страна,

Инфективне болести – 2 стране,

Имунологија – 2 стране.

Можда ова бројка од 19,5 страница које су посвећене вакцинама не значи ништа, али ако узмемо у обзир да је број страна које сваки студент медицине прочита у току свог школовања хиљаду пута већи, схватамо да је простор који се даје методи која је спасла човечанство несхватљиво мали.

Др Јована Стојковић

Др Јована Стојковић

1. КАКО ВАКЦИНЕ ДЕЛУЈУ?

Уџбеник из педијатрије нам то објашњава у целе 4 реченице на 18. страни. Обзиром да уџбеник из Имунологије има 309 страна на којима се објашњава начин функционисања имуног система, да ли се чини могућим да процес чији је главни циљ управо деловање на имуни систем буде описан са четири реченице и да то буде довољно и валидно? Уџбеник из Епидемиологије ово питање мало детаљније разматра, али нам и открива колико је начин на који вакцине делују на организам питање вере, а не науке:

„Многе вакцине, које се већ деценијама успешно користе, припремане су БЕЗ ВЕЋЕГ или чак БЕЗ ИКАКВОГ познавања функционисања имуног система и начина на који на тај систем треба деловати да би се добио жељени имунолошки одговор. Деведесетих година прошлог века имунолози су се укључили у РАЗВОЈ вакцина.“ – 153. стр. Епидемиологија.

Претпоставимо онда да се деведесетих (након деценија примене вакцина) коначно сазнало на који начин раде. Аутор уџбеника Епидемиологије нуди објашњење да „након апликације вакцина долази до продукције специфичних антитела… на овај начин, тј. индукцијом хуморалног имунитета делују и вакцине против тетануса и дифтерије -оне индукују настанак довољног титра антитела који може да неутралише секретовани токсин“. У реду, јасно ко дан, али у наставку се каже да „начин деловања вакцина против малих богиња, заушака и црвенке је такав да индукују антитела, али је од значаја и целуларни имунитет Т ћелијског одговора типа 1“.

Да ли је могуће да антитела и целуларни имунитет Т ћелијског одговора типа 1 делују заједно? Према „Имунолошком буквару“ који се може наћи на сајту Медицинског факултета у Београду, диференцирање Т ћелијске лозе у правцу Т1 лимфоцита (која делује против вируса), управо спречава пролиферацију Т2 лозе која би довела до стимулације Б лимфоцита да стварају антитела:

“Једном започета, поларизација ТХ0 лимфоцита се обнавља и одржава пошто цитокини које ствара једна субпопулација стимулишу њено развиће, а инхибишу развиће друге субпопулације. Тако IFNg који стварају TH1 лимфоцити има двојно дејство. Он истовремено стимулише развиће ТХ1 лимфоцита, а инхибише развиће TH2 лимфоцита. Обрнуто делује ИЛ10 који стварају TH2 лимфоцити. „Имунолошки буквар“, проф. др Мирко Симић.

Ако покушамо да схватимо горе наведено објашњење аутора Епидемиологије и да претпоставимо да су се антитела односила на евентуалне тренутке када је вириону у екстрацелуларном простору долазимо до још једне збуњујуће констатације : “За примарни одговор на антиген вакцине је потребан период од неколико дана, а циркулишућа антитела се појављују после недељу дана“ (18. стр. Педијатрија), што би онда обавезивало вирус да сачека једно недељу дана пре негу уђе у ћелију, не би ли га антитела неутралисала, зашта не знамо да ли се дешава у пракси.

Интересантан је заључак на 170 стр. Имунологије: ”Већина вакцина које су тренутно у употреби делују тако што стимулишу продукцију неутралишућих антитела. Многи други приступи су у фази испитивања са циљем да се створе вакцине које могу да стимулишу протективни целуларни имнуски одговор“. Ако знамо да је управо овај тип одговора потребан за борбу против вируса, како уопште делују антивирусне вакцине које већ годинама примамо (морбили, рубела, пилопмијелирис, заушке)?

Деловању вакцина се приписује стварање меморијских ћелија које ће при поновном сусрету са микробом довести до јачег и бржег одговора. Објашњење како вакцине доводе до овога уџбеници не нуде, али нађосмо интересантну констатацију: „Не зна се како се Т ћелије претварају у ефективне или меморијске „114. стр Имунологија“.

Прост човек би се запитао како можемо знати да нешто ради одређену ствар када не знамо како ради.

logo-vakcina-info-150x150

2. ЗАШТО СЕ ВАКЦИНЕ НА НЕПРИРОДАН НАЧИН УНОСЕ У ОРГАНИЗАМ?

Није да смо неки невиђени љубитељи природе, ни заклети вегани и ходачи по роси, али смо чули да тело има нешто што се зове урођени имунитет и великим делом почива на слузницама и кожи, као и да то има своју функцију, нпр: „Реакције урођене имуности обезбеђују и друге сигнале ..који осигуравају да стечену имуност покрећу само микроорганизми, а не и неинфективне супстанце.“ – 48. стр. Имунологија.

Питање је да ли се онда заобилажењем ове урођене имуности при вакцинацији наш имунолошки систем лишава „других сигнала“ и да ли тада наша стечена имуност може бити покренута и неинфективним супстанцама (додаци у вакцини) и какве то последице има?

„Осим што омогућавају рану одбрану од инфекција, реакције урођене имуности обезбеђују и друге сигнале који садејствују са антигенима у активацији Б и Т лимфоцита“ – 47. стр., Имунологија.

Да ли се заобилажењем урођене имуности Б и Т лимфоцити лишавају ових сигнала и какве то последице има по њихову активацију?

logo-vakcina-info-150x150

3. ЗАШТО ТЕК РОЂЕНО ДЕТЕ ПРИМА ВАКЦИНЕ?

Ах, ми мајке, умемо да будемо тако осетљиве, па да драмимо што ће наше тек рођено дете бити подвргнуто инвазивној, а по новом закону превентивној процедури, па педијатри не знају шта ће са нама. Сигурно они који праве календар имунизације знају које је најбоље време за „превенцију“ и знају да објасне нпр. следећу ситуацију:

„Пасивно примљени мајчини имуноглобулини нестају из организма детета од 3. до 5.месеца, а поступно их замењују дететови. У доби између 3.-5. месеца је концентрација укупних имуноглобулина у плазми детета најнижа – физиолошка хипогамаглобулинемија“ – 352 стр. Педијатрија проф Душка Мардешића – Школска књига Загреб.

Колико схватамо, најмање имуноглобулина који су неопходни за одбрану организма дете има у овом периоду. Зашто онда у периоду од 3.-5. месеца деца добијају 2х Ди-Те-Пер, 2х полио и хепатитис Б вакцину, 5 вакцина? Није ли логичније да се оне дају онда када је имуни систем способнији да одреагује на њих. Мора да постоји неко научно објашњење…

logo-vakcina-info-150x150

4.ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ ЕФИКАСНЕ?

„Нема идеалне вакцине. Пожељно је да вакцина има што више од следећих карактеристика: …ствара заштиту од клинички испољене болести… да даје дуготрајан, по могућности доживотан имунитет“ – 155 стр. Епидемиологија.

Ако је само пожељно да вакцина ствара заштиту и то по могућности дуготрајно, зашто и вакцинисање није пожељно и по могућности?

„Корист од вакцинације подразумева делимичну или потпуну заштиту од инфекције имунизоване особе“ – 155 стр. Епидемиологија.

„Према нашим законским прописима, контрола неуспеха имунизације врши се само за једну вакцину, против туберкулозе“. – стр., 160 стр. Епидемиологија.

„Отпорност стечена имунизацијом траје више месеци или година“ – 18. стр. Педијатрија.

„Као и код сваке друге вакцине, вакцинација са MMR-VaxPRO не мора да обезбеди заштиту код свих вакцинисаних особа.” – ММР упутство стр. 4.

„Као и приликом примене других вакцина, примена вакцине Engerix B можда неће довести до потпуне заштите Вашег организма или организма Вашег детета од хепатитис Б инфекције.” – 5. стр. упутство за вакцину против хепатитиса.

Чему онда сва хајка на невакцинисане када горњи наводи указују да вакцина не мора да буде ефикасна, као и да је њен ефекат ограничен (месеци или године), што би значило да су људи код којих вакцина није деловала, као и они код којих је дејство прошло у истом имунолошком статусу у односу на конкретну болест као и невакцинисани? Како горњи наводи тврде не можемо знати ко је имун, а ко није, јер се контрола неуспеха имунизације не спроводи. Питамо се на основу чега су само невакцинисани означени као неимуна популација која се може разболети, а не и горе поменуте две групе?

logo-vakcina-info-150x150

5. ДА ЛИ НЕВАКЦИНИСАНИ УГРОЖАВА КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ?

На пола странице у Епидемиологији (и нигде више) ова мистериозна појава је објашњена на следећи начин:

„Колективни имунитет представља отпорност неке популације према појединим болестима и изражава се као пропорција имуних у колективу. Када у популацији велики број појединаца постане имун, мало је вероватно да инфицирана особа дође у контакт са осетљивом особом.“ – 151. стр. Епидемиологија.

Ова математичка вероватноћа је оно за шта тврде да угрожавају невакцинсани, али ако боље сагледамо горњу дефиницију, и уочимо појам ИМУН, схватамо да имун може бити само човек који је природно прележао болест. Позивајући се на претходне цитате, питамо се да ли је могуће изједначавати обухват вакцинације (колико је одсто деце вакцинисано) са имуношћу, обзиром да смо горе прочитали да вакцинисани могу бити неимуни.

„Отпорност колектива према ширењу инфективног агенса одражава вероватноћу да ће они који су осетљиви доћи у контакт са инфицираном особом. Степен колективног имунитета који је потребан да би се спречила појава болести зависи од:

  1. способности појединца да преноси заразу,
  2. дужине његове заразности,
  3. врсте агенса,
  4. величине и врсте колектива.“

Видимо да степен колективног имунитета зависи од више ставки. Већина људи мисли да невакцинисано дете цео свој живот даноноћно излучује клице и бљује их осталима у лице. Међутим, дете које оболи нпр. од морбила заразно је 1-4 дана пре разбољевања (Инфективне болести 218. стр.). Остало време болести проводи у кући изоловано (никада нисам видела дете болесно од заушака и богиња у обданишту и играоници). А да ли вакцинисано дете може бити заразно?

“Код већине осетљивих особа, 7 до 28 дана после вакцинације забележено је излучивање малих количина живог атенуисаног вируса рубеле из носа или грла. Не постоје потврђени докази који би указали да се вирус на тај начин пренео на осетљиве особе које су биле у контакту са вакцинисаном особом. Исто тако, преношење вируса путем блиског личног контакта, иако постоји као теоријска могућност, не сматра се значајним ризиком.“ – ММР упутство, страна 11.

Када смо код величине и врсте колектива, питамо се, није ли то врло променљива категорија, сад си у обданишту, па си у парку, па у играоници, па код бабе и деде, шта је онда тада и колики је колективни имунитет?

Зашто се теза о 95% вакцинисаних као услов за спречавања епидемије не односи онда на све нас, а не само на децу?

Хајдемо сви да примамо вакцине на пар месеци или година, зар то не би било логично?

Да ли вируси гледају у крштеницу и не улазе у оне преко 18 година или не прелазе државне границе па нпр. у Немачкој нема опасности од смртоносних епидемија, а у Србији има?

Колико је жртава имала смртоносна епидемија вариоле у Југославији, неколико десетина?

Колико је жртава оштећених присилном вакцинацијом која је спроведена тада, неколико стотина?

Да ли је човек који је ову заразу донео у Југославију био прописно вакцинисан?

logo-vakcina-info-150x150

6. ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ БЕЗБЕДНЕ?

„Иако је у модерној производњи вакцина све мање нежељених ефеката, ипак се може рећи да ниједна вакцина није потпуно безбедна“ – 160. стр. Епидемиологија, Медицински факултет Универзитета у Београду.

“Иако су модерне вакцине безбедне, код малог броја вакцинисаних особа се могу јавити нежељене реакције или инфективна болест против које је вакцина дата“. – 20 стр. Педијатрија.

– Наведене нежељене реакције са 20. стр. Педијатрија и 158. стр. Епидемиологија: алергијска реакција, локалне типа запаљенског процеса, вакцинална болест, „симптоми поремећаја централног нервног система“… најтежа компликација је поствакцинални менингоенцефалитис након вакцинације против великих и малих богиња, беснила“ – 20. стр. Педијатрија.

Према подацима Европског форума за вигиланцију вакцина од 1990.-2011. год. било је 4.115 смрти као последица вакцинације, што би значило да је у тих двадесет година једна особа дневно умирала од вакцина. Зашто ово није епидемиолошки проблем који се уз звуке хорор филма пушта на телевизији, али јесте када неколико десетина деце добије морбиле од којих им ништа не буде?

Следећа реченица приказује све што будући лекар може да прочита у својим уџбеницима о додацима у вакцини:

“Осим активне компоненте у састав агенаса за имунизацију улазе стабилизатори, конзерванси, антибиотици, ађуванси и суспензиона течност. Као ађуванс се користе соли алуминијума. До алергијске реакције може доћи на било коју компоненту вакцине“ – 18. стр. Педијатрија.

Да ли је само проблем алергијска реакција за коју се никад не може знати ко ће је имати, а која у свом најтежем облику може бити анафилактички шок и смрт и да ли је могуће човека присилити да се против своје воље евентуално изложи оваквом сценарију? Погледајмо (из упутства произвођача о вакцинама) чега још има у њима.

ММР вакцина – састојци: Натријум фосфат; динатријум фосфат; калијум фосфат; дикалијум-фосфат; хидролизовани желатин свињски; медијум199 са Хенксовим солима; Еагле-ов минимални есенцијални медијум; мононатријум-Л-глутамат; неомицин; сода бикарбона.

Сконцентришимо се на фосфате. На Википедији можемо наћи да су: “.. презервативи меса. Они служе као алтернатива натријум нитриту. Они су често присутни у конзервираном месу. Орални фосфатни припремни лекови (коришћени за припрему за колоноскопију) су повучени са тржишта у Сједињеним Државама, мада је евиденција о узрочности непоздана.[2] Пошто су безбедне и ефективне замене за фосфате доступне, неколико медицинских регулационих агенција је препоручило општи престанак употребе оралних фосфата.[3]

Питамо се, постоји ли, какво друго до научно објашњење, како се ове супстанце понашају када се нађу у крвотоку одојчета и које студије то потврђују, обзиром да ценимо evidence based медицину?

Мононатријум Л глутамат:

Википедија.“Може бити повезан с мигреном,[2] алергије на храну у ђеце,[3] претилост,[4] хиперактивност ђеце,[5] погоршање симптома астме.“

„У последње време поново доживљава препород теорија о тома да је хиперактивно понашање деце реакција преосетљивости на нутритивне алергене и то пре свега рафинисани шећер и адитиве“. – 219 стр. Педијатрија

„Када се глутамат примени у токсичним дозама на експерименталним животињама и он и аналогна једињења се понашају као неуротоксини… токсичне дозе убијају неуроне који имају рецепторе за то једињење“ – Биолошке основе психијатрије 153. стр.

Питамо се, постоји ли, какво друго до научно објашњење, како се ове супстанце понашају када се нађу у крвотоку одојчета и које студије то потврђују, обзиром да ценимо evidence based медицину

Пентаксим вакцина, састојци: „ глутаралдехид, неомицин, стрептомцин и полимиксин Б, алуминијум хидроксид, трометамол и сахароза, хидридрани Медијум 199 (10 џ Ц без фенол црвеног), Формалдехид, Феноксиетанол, Етанол“.

Формалдехид – Википедија на енглеском језику говори да се на канцерогено дејство сумњало још 1978. год. 1987. год. америчка ЕПА класификовала га је као вероватни канцероген за човека, а након више студија СЗО 1995. такође је овако класификован, да би касније, под утицајем нових студија, рекласификован у „познати људски карциноген“ повезан са назофарингеалним карциномом, а касније и леукемијом.

The formaldehyde theory of carcinogenesis was proposed in 1978.[43] In 1987 the U.S. EPA classified it as a probable human carcinogen, and after more studies the WHO International Agency for Research on Cancer (IARC) in 1995 also classified it as a probable human carcinogen. Further information and evaluation of all known data led the IARC to reclassify formaldehyde as a known human carcinogen[44] associated with nasal sinus cancer and nasopharyngeal cancer.[45] Recent studies have also shown a positive correlation between exposure to formaldehyde and the development of leukemia, particularly myeloid leukemia.[46][47])

Питамо се, постоји ли, какво друго до научно објашњење, како се ове супстанце понашају када се нађу у крвотоку одојчета и које студије то потврђују, обзиром да ценимо evidence based медицину.

Алиминијум хидроксид – Недавно одбрањени докторат на Медицинском факултету у Београду под називом „Утицај алуминијума на структурне и биохемијске карактеристике мозга пустињских мишева“, био нам је извор за наредне цитате.

„Више студија је показало да са уносом Al у организам расте индивидуални ризик од настанка неуродегенеративних обољења укључујући и Алцхајмерову болест (AB), а да је сам етиопатогенетески механизам и даље предмет изучавања и претпоставки .“

„Ал пролази кроз крвно-мождану баријеру (KMB) (Yokel 2002) и акумулира се у глијалним и неуралним ћелијама централног нервног система (CNS) (Levesque i sar., 2000; Aremu and Meshitsuka 2005)“

„Такође, у експерименталној студији након ињекционе администрације Ал соли новозеландским белим зечевима описана је појава неурофибриларне дегенерације морфолошки налик неурофиламентозним агрегатима у болесника са AB .“

Питамо се, постоји ли какво друго до научно објашњење, како се ове супстанце понашају када се нађу у крвотоку одојчета и које студије то потврђују, обзиром да ценимо evidence based медицину.

logo-vakcina-info-150x150

7. ДА ЛИ СУ ВАКЦИНЕ ПОВЕЗАНЕ СА ПОЈАВОМ АУТИЗМА?

„Неопходно је поменути и питање евентуалне улоге вакцинације (живе атенуиране вакцине-морбили, рубела, пертузис, дифтерија, паротитис) у КОМПРОМИТОВАЊУ имуног статуса деце и следственог учешћа у збивањима око појаве аутизма. Наиме, бројни извештаји у последње време, говоре о коинциденцији вакцинације и појаве аутизма.“ – 214.стр., Психијатрија, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Да ли су онда лекари који са великих медија одмахују главом на ову повезаност неинформисани и зашто, или не говоре истину и зашто?

„Инфантилни аутизам је психоза непознатог узрока од које просечно оболи троје од 10000 деце“ 48. стр. Педијатрија .

„Подаци говоре о 4-5 случајева дечјег аутизма на 10000 деце“ – 212. стр. Психијатрија.

На сајту Београдског удружења деце оболеле од аутизма стоји податак да у Србији има најмање 1.200 (претпоставља се много више деце оболеле од аутизма). Према подацима о броју становништва РС из 2014., а који се могу наћи на интернету, има 1.239.950 деце до 17 год. Када поделимо ова два броја, добијемо да 1 на 1033 млађих од 18 година у Србији има аутизам, што се значајно разликује од података у уџбеницима. Питамо се да ли су се епидемиолошке службе бавиле овим повећаним оболевањем и са чиме га доводе у везу?

logo-vakcina-info-150x150

8. ДА ЛИ ЈЕ НЕВАКЦИНИСАНО ДЕТЕ ИЗЛОЖЕНО НЕПРИХВАТЉИВОМ РИЗИКУ?

Све напред побројане књиге слажу се да је најтежа компликација дечјих болести енцефалитис и слажу се у подацима да је шанса да оболели добије ову компликацију за варичеле и морбиле 1:1000, за рубелу 1:6-8.000. Тежина енцефалитиса и његове последице могу врло да варирају, тако да на 456 стр. Педијатрије можемо да прочитамо да „менингоенцефалитис (код заушки) настаје у половине болесника са паротитисом и да се не испољава увек клинички“ што би значило да је негде редовни пратилац обољевања и да не оставља последице, што потврђује и 216. стр. Инфективних болести, где се каже за варичелозни енцефалитис да „пролази спонтано, без последица“. Наше питање је, на које се облике енцефалитиса мисли када говоримо о горњим бројкама и у којој се учесталости такве врсте јављају након вакцинације обзиром да „најтежа компликација је поствакцинални менингоенцефалитис након вакцинације против великих и малих богиња, беснила“ – 20 стр. Педијатрија. Тај податак нигде нисмо могли наћи (произвођачи наводе да „нема података“ и то баш, гле чуда, увек за најозбиљније компликације: Гилијен Бареов синдром, размаци између удисаја, алергијске озбиљне реакције, епилептични напади и енцефалити), а кључан је да би се проценио однос ризик/корист и то само за овај аспект оболевања.

Када преведемо у проценте, опасност од енцефалитиса при нпр. морбилима је 0,1%. То се перципира као неприхватљив ризик због кога се мора вакцинисати (а да при том не знамо ризик за поствакцинацијски менингоенцефалитис). Међутим, иако је смртност код нпр. операције слепог црева 0,5% она важи за рутинску операцију при којој нико не мисли да ће умрети уколико јој се подвргне. Такође, прихватљив матернални морталитет (смртност мајки) при царском резу је 1-2/1000, односно 0,1-0,2%. Како знамо да је ова интервенција данас све више ствар избора, да ли ћемо прогласити неодговорном мајку која му се подвргава и нпр. оптужити је за занемаривање детета, јер се упустила у 0,1% ризика да га остави без мајке, што само говори о субјективном и променљивом схватању прихватљивости неког поступка у медицини. Да ли је нпр. прихватљиво да једна особа дневно умре од последица вакцинације (Европски форум за вигиланцију вакцина)?

logo-vakcina-info-150x150

9. ДА ЛИ ЈЕ ПРИСИЛНО ВАКЦИНИСАЊЕ У СКЛАДУ СА МЕДИЦИНСКОМ ЕТИКОМ?

“У медицинској пракси, принцип аутономије подразумева не само спремност, него МОРАЛНУ, а у многим земљама и ЗАКОНСКУ обавезу медицинских професионалаца да поштују мишљења, процене и одлуке, дакле ВОЉУ пацијента у вези са њиховим третманом, и то у свим сегментима медицинског поступања (ПРЕВЕНЦИЈА, дијагноза, терапија, рехабилитације, истраживачки процес) – 70. стр., Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Информација пацијенту мора бити ПОТПУНА и исказана на начин да је пацијенту сасвим РАЗУМЉИВА. У супротном, евентуални пристанак је добијен на начин који се ни на који начин не може етички оправдати, а за такво је чињење у развијеним правним државама, углавном предвиђена ЗАКОНСКА САНКЦИЈА – 72. стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

“Показује са да продирање права, то јест правне регулације у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира“ – 77. стр. Увод у медицинску етику, Медицински факултет Универзитет у Београду.

Женевска декларација: „Ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.

Нирнбершки конгрес: „Особа треба да буде у ситуацији да слободно може да врши избор, без икаквог утицаја СИЛЕ, ПРЕВАРЕ, ЛУКАВСТВА, ПРИНУДЕ, ПОГРЕШНОГ ПРОЦЕЊИВАЊА или других прикривених облика приморавања.

Интернационални кодекс лекарске етике: “Лекар мора поштовати право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.“

Преко 5 сати СНАГЕ аргумената и необоривих чињеница никога у препуној великој конференцијског сали није оставило равнодушним

Преко 5 сати СНАГЕ аргумената и необоривих чињеница никога у препуној великој конференцијског сали није оставило равнодушним

ЗАКЉУЧАК

Доктори медицине, који по закону имају право да вакцинишу становништво, током својих студија усвајају врло мало знања о вакцинацији, али су под принудом од стране медицинског естаблишмента да исту промовишу, па и насилно примењују. Начин на који вакцине делују није научно разјашњен и своди се на веру да раде праву ствар и списак лепих жеља. Календар имунизације који је најгушћи у периоду када је дете физиолошки најмање способно да производи антитела је, у најмању руку, збуњујући. Ефикасност вакцина је делимична и ограниченог рока, што признају, како аутори уџбеника, тако и произвођачи у упутствима за лек. Контрола успеха вакцинације се не спроводи. Концепт колективног имунитета је сложен, зависи од бројних фактора и уско се тумачи. Нежељена дејства су неистражена, без података о учесталости најтежих нежељених дејстава од којих су нека иста као и компликације природне болести због којих вакцине и добијамо. Нема студија о ађувансима и адитивима које би доказале немогуће, а то је да неуротоксин није неуротоксин и да карциноген није карциноген. Евентуална веза вакцина са епидемијом аутизма се прећуткује. Присилном вакцинацијом крше се елементарне етичке поставке у медицини и Устав РС (члан 25).

Непримерен, елитистички став према родитељима и колегама који другачије мисле указује на секташки дух модерне медицинске инквизиције која се са једне стране залаже за кажњавање родитеља којима се приписују етикете индукованог лудила, а са друге лекарима којима се оспорава академски став по овом питању и стално спочитава некомпетентност. Зашто онда епидемиолози не вакцинишу децу, а не доктори медицине, како стоји у закону? И да ли онда можемо очекивати да се законски одреди ко има право на рађање деце? На пример, особе које су чланови Менсе са завршеним Медицинским и Педагошким факултетом?

——

ИЗВОРНИК:

Инфективне болести, уџбеник за студенте медицине, издање 2004.
Психијатрија, уџбеник за студенте медицине, издање 2007.
Педијатрија, уџбеник за студенте медицине, издање 2001.
Епидемиологија, уџбеник за студенте медицине, издање 2006.
Медицина и друштво-Увод у медицинску етику, 2015.
Основна имунологија, четврто издање , 2013.
Билошке основе психијатрије, Слободан Јакулић-Владимир Десимировић

Приредила: Др Јована Стојковић

logo-vakcina-info-150x150

Следи други део који тек никако не смете пропустити!

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Извор: vakcinainfo.org

————-

7.6.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

 

4 replies »

    • zasto bi morala da ide na specijalizaciju imunologije ili epidemiologije da bi razumela neke osnovne postulate medicine. Svaki dobar lekar ima solidno opste obrazovanje, drugim recima nije fah (fach) idiot. Ona nije dozvolila da bude ono sto farmakomafija trazi od mladih lekara a to je da koriste njihove seme za lecenje pojedinih bolesti i sa tim u skladu nekriticno prepisuje pacijentima njihove preparate.
      Vrlo je moguce biti i dobar psihijatar i razumeti imunologiju i epidemiologiju.

      Свиђа ми се

      • @Masa
        Постављате необично питање: Mozemo li znati zasto uvazena doktorica nije isla na specijalizaciju iz imunologije ili epidemiologije, nego je izabrala psihijatriju?
        Уважена докторка је навела више различитих уџбеника Медицинског факултета. Те наводе нико није оспорио, а из тих уџбеника уче студенти Медицинског факултета. Било би добро, да одговарајуће питање упутите, онима који заборављају, шта су учили. Зар се нисте упитали, како је могуће, да наведено из уџбеника нико није оспорио?

        Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s