Зоран Влашковић

Албанија: Кроје српску историју и бришу српске трагове – Зоран Влашковић у Скадру на Бојани


Одлуком Лондонске конференције из 1913. године, када су већину од
20 000 становника Скадра чинили Срби, Скадар припао новоствореној независној Албанији. За ослобођење Скадра од Турака 1912 – 1913 године погинуло 8.000 Срба. Измислили своју верзију песме “ Зидање Скадра“

***

Зоран Влашковић на средњовековном српском граду,
Скадру на Бојани, у Албанији:

Кроје српску историју и бришу српске трагове!

Црква Светог Стефана подигнута почетком 14 века налази се усредишњем делу тврђаве

Црква Светог Стефана подигнута почетком 14 века налази се усредишњем делу тврђаве

На југоисточној обали Скадарског језера, на 53 метара надморске висине, налази се Скадар, један од најстаријих градова на Балкану, који данас има око 90 000 становника. На реци Бојани која отиче из језера, Скадар је основан још у четвртом веку пре нове ере и био је увек важан трговачки, економски и културни центар, без обзира коме је припадао.

Топоними, историјска документа и записи сведоче да је Скадар у својој дугој историји био вековима српски, све до Лондонске конференције 1913. године када је припао новоствореној независној Албанији, иако је тада за ослобођење Скадра од Турака погинуло 8.000 српских војника. Тада је у Скадру и околини било 20.000 Срба! Скадар је одузет Србији како не би имала излаз на море.

Скадар је и стара српска престоница властелинске породице Мрњавчевића, који су овде владали више деценија пре Маричке битке 1371 и Косовског боја 1389. године.

Аутохтони Срби из Скадра и околине данас су најживљи сведоци о историјском српском Скадру. О српском Скадру најутемељенији и најузвишенији сведок је тара тврђава изнад града кога су зидала три Мрњавчевића Вукашин, Угљеша и Гојко, као и мноштво порушених српских цркава у граду и околини.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Шездесетих година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра, јер су били материјална сведочанства о дугом периоду током којег је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу, на улазу у моћну тврђаву која стоји на врху 130 метара високе стене. Оно што је за научнике само светлуцави бели калцит који се слива кроз сиве камене блокове, за скадарске Србе и потоње становнике града вековима су капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле – прича историју српске тврђаве, на чијем улазу је окачена албанска застава, Павло Јакоја Брајовић дугогодишњи председник Српско-црногорског удружења „Морача Розафа“ у Скадру.

Данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби којих је данас око 2 500. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено чак и да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница. А Енвер Хоџа је 1967. године забранио о сваки вид верских активности!

Из дуге историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце. Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су Aлбанци чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка – говори Павло Брајовић о најновијој „историји“ Скадра коју пласирају и пишу Албанци.

Име града Скадар у верзијама Scutari и Skutari, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао Цар Константин Велики. Српски назив Скадар потиче из истог извора.

Освајањем Скадра Турци су порушили Мрњавчевића задужбину, Цркву Светог Стефана заштитника Немањића, и у средишту старе тврђаве дозидали минарет и претворили је у џамију.

Брајовић сведочи да су шездестих година 20. Века, у такозваној „културној револуцији“, уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм. Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Цркву је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.

У албанској кривотвореној историји, која је данас широко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се негирала српска капелица где је узидана млада Гојковица, и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа.

У летопису Попа Дукљанина забележено је на основу археолошких налаза, да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха.

У Венецијанском архиву чувају се писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном – каже Брајовић.

Данас је стари град Скадар претворен у туристичку дестинацију. Посетиоци улазе на тврђаву плаћајући два евра. Увек има посетилаца. Срби су међу најбројнијима.

На тврђави је добро очуван улаз којим из средишта тврђаве води до града у њеном подножју, ту је и затвор, зид срама где су се разапињали осуђеници…

4 replies »

  1. Samo mi nije jasno kako mogu Englezi da budu krivi što su Srbi izgubili svoju prestonicu. Molio bih nekog da mi to objasni. Kako mozes sve vreme da pricas „ako te neprijatelj porazi neprijatelj je kriv što si ti porazen“. I kako mozete tako blentavo da govorite uvek o tome kako su nama ovi oni nešto, tamo pre 100 godina, a da nijednom ne pomenete naše gubitnike. Ako sam recimo igrao sport, logično je da sam imao protivnika sa druge strane (i on je to što jeste), i on me porazi, kako god da me porazio, zar treba njega da krivim za moj poraz? Šta mislite da li bi Djoković bio što jeste da kad izgubi pa i na kvaran način na sledećoj utakmici razmišlja o tome kako ga je sudija zakinuo i slično. Ne, on sebi uvek kaže da sam bio bolji pobedio bih. I zaista vremenom je toliko osnazio da danas i kad skandira ceo stadion protiv njega on pobedjuje, kad sudija gresi on pobedjuje, kad ga podmukli protivnici provocirajuon pobedjuje. A vi ste izgubili ne utakmicu nego svoju zemlju i tako se ponasate. Vi ne volite svoju zemlju, da je volite mislili biste o njoj a ne o protivnicima. Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku.

    Свиђа ми се

  2. Ми Срби смо изгледа најповољнија база и расадник нових нација,ту смо неприкосновени и требало би да уђемо и Гинисову књигу рекорда,па нема нације у комшилуку да нема наш ген и што милом ,што силом губили смо веру прелазили у католичанство,ислам па се може комотно рећи да се данашња Србија граничи са бившим Србима .

    Liked by 1 person

  3. Уверљиво описује Милутин Фолић присилно превођење Срба у шиптарску нацију, те је корисно навести још који садржај његовог научног рада. Све је драгоцено што Фолић пише. Овде нас упознаје, да, последња 2 – 3 столећа, није било Шиптара у северној Албанији. Нажалост, то је истина и у то ћемо се уверити, кад погледамо о томе податке и проф. Ораовца. Сад, да видимо шта нам саопштава Милутин Фолић о северној Албанији:
    „Морамо напоменути, да на делу северне Албаније, постоји много трагова српских насеља. У Средњем веку, на тлу Старе Србије, и то само у пределу етничких додира, било је сточара и нешто мало трговаца Арбанаса. Примајући ислам, Арбанаси су постали повлашћени и силом су се насељавали међу српско становништво, изгонили из села, отимали му земљу, стоку и жене. Последице су разноврсне. Срби су се повлачили испред њих. Занимљиво је истаћи, да је ово узмицање српско испред Арбанаса – по правцу било супротно узмицању испред Турака. Док се пред Турцима, становништво српско склањало у планине, у крајевима које угрожавају Арбанаси, Срби напуштају планине и силазе у равнице, које су Арбанаси, у почетку, нерадо насељавали. Друга последица арбанашког ширења је била, да велики број Срба, 18. и 19. столећа, прелази у ислам. Они су, ипак, задржали свој језик и многе друге етничке одлике. Ови Срби, који су били у додиру с Арбанасима, са примањем ислама су већином примили и арбанашки језик и тако се, постепено, арбанашили. То се није дешавало само са Србима староседеоцима, већ и са досељеничким родовима. Познат је случај са арбанашењем српског живља у околини Призрена (у Опољу и другим местима), док је поисламљену Гору (Драгаш) спасило од арбанашења ослобођење од Турака, 1912. године“.

    Liked by 1 person

  4. Енглези су највећи кривци за губитак Скадра и Севера данашње Албаније,зато што смо Православци и пријатељи Русије,зато и немамо излаз на море.Нажалост поред Скадра изгубили смо још Србских престоница,а како водимо политику изгубићемо још неку.

    Liked by 1 person