АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Разговор са Стефаном – Гост: Проф. др Ненад Кецмановић


Разговор са Стефаном

Гост: Проф. др Ненад Кецмановић

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске

Снага Народа 18. јун 2016.

Уводно излагање за емисију са проф. Ненадом Кецмановићем

Против Републике Српске води се рат без милости и без застоја. Тај рат још увек није изгубљен и било би претерано рећи да се Република Српска налази на рубу пропасти, али тачно је да јесте у већој опасности него икада до сада.

Прочитаћу вам један пасус из пера угледног дугогодишњег америчког политичког коментатора Валтера Липмана. Својим проницљивим анализама – а у томе му је и блискост владајућим круговима несумњиво помогла – Липман је деценијама усмеравао америчко јавно мњење и обликовао његову перцепцију догађаја:

„Рат је изгубљен када непријатељ окупира вашу територију, када је на суђењима за ратне злочине водећи слој побеђеног народа проглашен кривим, а поражено становништво подвргнуто поступку преваспитавања. Очигледан начин да се то постигне је успешно пресађивање победниковог становишта у умове поражених. Једна од кључних етапа у том процесу је уграђивање ‘моралних категорија’ победникове ратне пропаганде у свест побеђених. Тек када се ратна пропаганда одомаћи у уџбеницима историје поражених и бива прихваћена од стране нових поколења, за преваспитавање биће могуће рећи да је крунисано успехом.“

Ја вам нећу сугерисати никакве закључке, али вам саветујем да придате одговарајући значај речима Валтера Липмана који, узгред буди речено, није био обичан новинар него овлашћени тумач ставова америчког естаблишмента по низу важних питања. Процес окупације и усмереног преумљавања који Липман описује, изворно се односи на окупациони пројекат Западних победника у односу на управо поражену нацистичку Немачку. Ако ту има сличности са вашом ситуацијом, утолико горе по вас. Али сличности између тог окупационог пројекта и третмана којем је, са мање или више успеха, од краја сукоба деведестих година, подвргнут цео српски простор са обе стране Дрине, толико су изражене да просто боду очи. Рекао сам да вам нећу сугерисати никакве закључке али сам ипак, макар делимично, подлегао том неодољивом искушењу.

Оставимо ову обалу Дрине за сада по страни. Фундаментално питање које пред вама стоји гласи: у којој мери је Република Српска способна и спремна да се успешно одупре вишеглавој хидри чије апетите не може задовољити ништа осим њеног коначног уништења?

Важан чинилац у операцији сламања Републике Српске је плаћена агентура страног геополитичког утицаја, распоређена у ешалоне пете и шесте колоне, што је у ранијим временима која многи од вас памте било познато као „унутрашњи непријатељ“.

Када опседате и нападате тврђаву вашег противника, Тројански коњи јесу врло корисни, али упоредо са тиме иде и коришћење једног другог средства на које малопре цитирани Валтер Липман речито алудира. То је упоран рад на промени свести код нациљаних жртава, што подразумева деморализацију подривањем њиховог самопоуздања и самопоштовања. Тиме се поништава воља за пружање отпора. Лажан ратно-пропагандни наратив о Сребреници преображен је у једну од кључних „моралних категорија“ условних победника. Насртљиво наметање тог понижавајућег наратива условно пораженима, савршен је пример како функционише „пресађивање“ агенде агресора у свест нападнутих, и делимично или потпуно усвајање те агенде од стране потчињених и окупираних. Осврните се око себе и попричајте са „напредним“ и „европски оријентисаним“ суграђанима, и биће вам јасно о чему говорим.

Један од главних протагониста тог окупаторског наратива у Републици Српској је њен бестидни бивши председник, Драган Чавић. Данас, он је међу најбучнијим коловођама пете колоне и учешће у јавном животу особе са његовим беспризорним референцама готово да је нормализовано. Он је кобни архетип, Херострат, који је спреман да спали државу – у даном случају, политички храм свога народа – зарад личне амбиције. Издвајамо га као парадигму, а не да би га истакли као усамљени пример. Из тога не следи закључак да би Републику Српску већ могли отписати, али јавно деловање особа таквог профила доводи у питање политичку и моралну зрелост њеног друштва. Што – да заокружимо мисао – не делује охрабрујуће и не слути на добро када је реч о одрживој будућности за Републику Српску.

Република Српска је још увек далеко од тога да буде у самртном ропцу, али она се управо у овом тренутку бори за живот.