АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Европска унија је највећа превара 21. века (аргументи и примери)


Аутор: Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ
Извор: Реци не ЕУ 15.3.2015.

Већи део овог разматрања изложен је на трибинама под насловом «ЕВРОПСКА УНИЈА -НАЈВЕЋА ПРЕВАРА 21. ВЕКА», које су 6. и 7. марта ове године одржане у Бајиној Башти и Ужицу у организацији Српског Покрета Двери и Покрета Реци не ЕУ. Садржај је подељен на 5 целина:

1) Превара
2) Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности
3) Приступање Европској Унији са економског аспекта
4) Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта
5) Алтернатива и Закључак

___________

Зашто је моје мишљење да је Европска унија највећа превара 21. века?

1) Превара

Превара представља институт облигационог права и назива се и квалификованом или изазваном заблудом. Ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, постоји превара.

misolovka

Превара у себи садржи два елемента:

  1. намеру једног уговорника да изазове или одржи заблуду код другог лица да би ово закључило уговор.
  2. формирану погрешну представу на страни другог уговорника.

Термини као што су: обмањиви поступци, заблуда и превара постоје како у КЗ Србије тако и у међународном праву.

У случају источноевропских земаља, укључујући и Србију, имамо изазвану заблуду код ових земаља од стране Европске уније да ће им улазак у унију донети пре свега економску, али и другу корист. Истина је потпуно супротна, што показују статистички подаци. Ови подаци показују да се не може говорити ни о каквој користи од приступања Европској унији, већ искључиво о последицама.

Један од принципа преваре је тај да преварант наговештава жртви могућност да без много труда и улагања дође до новца или предмета велике вредности а циљ преваре је обично материјална корист, али може бити и нешто друго, на пример сузбијање конкуренције итд. Мислим да није тешко уочити везу овог принципа са наговештајима привредног раста, пораста запослености, између осталог и кроз пораст броја страних инвестиција, пораста животног стандарда итд. који зависе од напретка Србије у процесу приступања Европској унији. Дакле, према пропаганди ЕУ, не само улазак него и сам процес приступања доносе корист у овом смислу. Притом мање-више није потребно да радимо било шта осим да испуњавамо услове који нам се постављају.

Колико је ово погрешно, најбољи пример је суседна Босна и Херцеговина, која је, ако се у обзир узму овлашћења високог представника Европске уније, фактички под управом Европске уније. БиХ је почела преговоре о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању 2005. године, а потписала га је у јуну 2008. године. 2005. године, дакле у години када су почели преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању, спољни дуг БиХ је износио 3,1 милијарди долара. 2013. године спољни дуг је износио 11,1 милијарди долара.

Спољнотрговински дефицит је 2003. износио 3,4 милијарде долара а 2012. 4,7 милијарди долара. Незапосленост је 2007. године износила 29 % а 2013. 44,3%. Једна од ретких афричких држава у којој је незапосленост већа него у БиХ јесте Република Конго.

Босна и Херцеговина (2008. потписала ССП)

ПРЕ ПОСЛЕ
2005. Спољни дуг: 3,1 милијарда $ 2013. Спољни дуг: 11,1 милијарда $
2003. Сп.трг. дефицит: 3,4 милијарде $ 2012. Сп.трг. дефицит: 4,7 милијарди $
2007. Незапосленост: 29% 2013. Незапосленост: 44,3%

Као циљ преваре се наводи материјална корист. Европска унија, тачније економски најразвијеније земље ЕУ стичу материјалну корист приступањем оних мање развијених проширењем тржишта за своје производе, и на друге начине.

Немојмо међутим заборавити ни сузбијање конкуренције као циљ. Ово се ради путем куповине или затварања привредних субјеката. Наведимо пример српских банака које су затворене: “Беобанке”, “Београдске банке”, “Инвестбанке” и “Југобанке”, или хрватских бродоградилишта затворених на захтев Енглеске и Холандије. Наравно, примера има много, а за сада последњи је Симпо из Врања који је био највећи произвођач намештаја у југоисточној Европи а сада се налази у кризи.

Довођењем и одржавањем у заблуди да ће нам процес приступања и улазак у Европску унију донети корист, ми смо наведени да потпишемо и Споразум о стабилизацији и придруживању, чији је, у економском смислу, посебно штетан део Прелазни трговински споразум. Као последица примене овог Прелазног трговинског споразума дошло је до великих губитака у буџету Републике Србије. Тачније умањени су приходи од царина као последица примене овог споразума.

У 2008. години, када овај Споразум није примењиван, приходи од царина износили су 829 милиона евра. У 2009. и 2010. губици у буџету су износили по око 100 милиона евра, у 2011. ће се повећати на око 130 милиона евра. У 2014. години планирани су царински приходи од само 295 милиона евра. То значи да само у 2014. години губитак у српском буџету због примене Прелазног трговинског споразума износи 534 милиона евра, дакле више од пола милијарде евра.

Република Србија
ПРЕ примене ССП
2008. Приход од царина: 829 милиона евра
ПОСЛЕ примене ССП
2009. (и 20010.) Губици у буџету: 100 милиона евра
2011. Губици у буџету: 130 милиона евра
2014. Приход од царине: 295 милиона евра
Губици у буџету: 534 милиона евра

Такође смо наведени да потпишемо и тзв. Бриселски споразум, или како се често назива међу нама родољубима – Бриселску капитулацију или Бриселску издају. Потписивање тзв. Бриселског споразума је био услов за добијање датума о почетку преговора о приступању Европској унији.

Добијање овог датума нам је представљено као изузетно важан и значајан догађај. Колико је важан најбоље показује податак да је Турска, која је још 1959. године поднела захтев за чланство у ЕЕЗ, како се тада звала ЕУ, почела преговоре о чланству 2005. године и до данас није постала чланица ЕУ. Црна Гора је почела преговоре у јуну 2012. године и до сада је отворила само неколико поглавља. Касније ћемо квантитативно навести колико смо изгубили, односно колику смо штету претрпели потписивањем овог споразума, кроз процену вредности имовине Републике Србије на Косову и Метохији, имовине СПЦ и имовине у власништву физичких лица, односно Срба са КиМ, па је стога логично да поставимо питање – да ли сте чули да је неко од званичника Европске уније или представника власти у Београду квантитативно изразио вредност добијања датума о почетку преговора, пошто је потписивање тзв. Бриселског споразума био услов за добијање овог датума?

Наравно да не, јер тај датум и нема никакву вредност ни у политичком, а у економском смислу да и не говоримо..

Одакле потиче заблуда о економској користи од приступања Европској унији?

Ова заблуда је изазвана и одржава се пре свега пропагандом Европске уније, али има и своје историјске корене у финансијским средствима која су добиле Грчка, Шпанија и Португал.

Ево шта о томе каже Вацлав Клаус, у делу у коме се бави историјом Европске уније:

“Квалитативно се није ништа променило ни са доласком три следеће земље – Грчке (1981), Шпаније и Португалa (1986) – до којег је дошло деценију касније. Највећа промена је било вероватно то, да се значајно повећала унутаревропска прерасподела, управо као помоћ овим трима мање развијеним земљама европског југа. (Сличан обим помоћи више никада после – све до данашње Грчке – није био реализован. Због тога су остале разочаране земље средње и источне Европе, које су двадесет година касније по свом уласку у ЕУ очекивале исту дарежљивост. )”

Када је реч о Грчкој, у питању су средства из Интегрисаног медитеранског програма. Међутим, оно што је важно нагласити јесте да је одобрење ових средстава била недвосмислено политичка одлука која се може и треба тумачити искључиво у контексту Хладног рата, у циљу сузбијања утицаја СССР. Ова средства су одобрена након претњи председника владе Андреаса Папандреуа да ће иступити из ЕЕЗ и НАТО-а и да ће протерати америчке базе, којима је искључио воду и струју из Грчке, као подршке ставовима Москве током грчког председавања ЕЕЗ-ом, и јавним консултацијама са Бугарском и Варшавским пактом у време кризе са Турском у Егејском мору. Дакле, Европска унија се без икакве сумње није руководила човекољубљем, милосрђем или сличним мотивима приликом одобравања ових средстава.

Када је реч о пропаганди Европске уније, подсетимо се на податке објављене у јануару ове године о финансирању медија у Србији од стране ЕУ.

Према овим подацима објављеним у Политици, српски медији су у последњих десетак година добили око 16,5 милиона евра од Европске уније. Према истраживању Политике, највише новца од ЕУ је добио РТС, готово пола милиона евра, а овај новац је у највећој мери отишао за квиз “Здраво, Европо!”. Финансирано је, између осталог и објављивање летка под називом “Европи је стало до Србије” уз дневне листове Политика, Вечерње новости, Курир, Глас јавности, Прес и Данас. Из овога лако може да се изведе закључак шта је основни циљ финансирања медија од стране Европске уније. Каква би била реакција из ЕУ да су објављени подаци показали да је 16,5 милиона евра за медије дошло из Руске Федерације или Евроазијског савеза? Можда бисмо поново били бомбардовани.

Велики део пропаганде ЕУ се заснива и на информацијама о фондовима Европске уније, које се износе на тај начин да се изазове заблуда о користи од ових фондова.

Када је реч о земљама потенцијалним кандидатима и кандидатима, мисли се пре свега на тзв. ИПА фондове. Овај назив “ИПА фондови” долази од скраћенице IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance), што Kанцеларија за европске интеграције Владе РС преводи као “инструменти за претприступну помоћ”. Основно што се мора нагласити у вези ових средстава јесте да није у питању помоћ у смислу поклона или ненаменских бесповратних средстава, већ финансијска подршка везана за процес приступања. Наведимо и пример. Ови фондови се састоје из пет компоненти. Прва компонента је намењена за следеће:

“Помоћ транзицији и изградња институција. Прва ИПА компонента је осмишљена с циљем да пружи подршку у процесу приближавања Европској унији, у испуњавању критеријума и стандарда које намеће приступање, преношењу законодавства и, посебно, јачању капацитета институција. ”

Нас ипак посебно интересује друга компонента:

“Прекогранична сарадња. Циљ ове компоненте је ПРОМОВИСАЊЕ ДОБРОСУСЕДСКИХ ОДНОСА и регионалне сарадње између пограничних, традиционално привредно заостајућих региона земаља које имају заједничку границу кроз спровођење заједничких пројеката.”

Познато нам је да је један од основних услова за приступање Србије Европској унији “нормализација односа са Приштином”. Дакле, финансијски инструменти намењени промовисању добросуседских односа са делом наше територије, Косовом и Метохијом, нама се представљају као ПОМОЋ.

uc48dk

И то није све. Погрешне представе нису присутне само када је реч о циљевима ових фондова.

У периоду од 2007. до 2013. године Републици Србији је намењено око 1,4 милијардe евра, што значи око 200 милиона годишње. У пракси међутим, Србија добија значајно мање суме. За 2013. годину, на пример, предвиђена су средства у висини од 203 милиона евра а остварено је свега 158 милиона, што значи скоро 50 милиона мање.

Наведимо овде, поређења ради један податак за 2013. годину. Према речима директорке канцеларије Владе Србије за дијаспору, Славке Драшковић, САМО У ПРВИХ ШЕСТ ДО ОСАМ МЕСЕЦИ ТЕ ГОДИНЕ, према подацима НБС, ушло је у Србију 1,5 милијарди евра од Срба у расејању! Она такође наводи и податке Светске банке, која је покушала да измери и неформалне канале – према овим подацима у Србију годишње пристигне око 5,5 до 5,6 милијарди долара.

И коначно, да бисмо стекли јасну представу о овим фондовима, погледајмо на које пројекте конкретно одлазе ова средства.

Навешћемо податке за средства из прве компоненте ИПА фондова за 2012. годину. Оригиналне податке за све године можете наћи на интернет страници Европске комисије.

Oвa компонентa је подељена у 14 области. Због недостатка времена навешћемо само део података.

Прву област представља “Подршка систему владавине права” и у ту сврху је издвојено 13,4 милиона евра. Од 13,4 милиона евра око девет милиона евра ће отићи разним експертима – експерту за судску ефикасност, експерту за развој институција, експерту за људске ресурсе итд. Да ли можете да претпоставите одакле долазе ови експерти? Наравно, из Европске уније. И та средства која добијају експерти европске уније се представљају као ПОМОЋ Србији. Слично је и са другим областима па их нећу наводити.

Друга област подразумева “Реформу полиције и менаџмент миграција”. У реформи српске полиције је предвиђено учешће НВО попут “Београдског центра за безбеднсну политику” или “Београдског центра за људска права” итд.

Десета област носи назив “Подршка пољопривреди и руралном развоју”. Ако помислите да је у питању нека конкретна помоћ, погрешићете. Под подршком пољопривреди и руралном развоју се подразумева “јачање стратешког, институционалног и законског оквира”, “изградњa капацитета за имплементацију и спровођење стандарда и регулатива” итд.

12. област је посвећена “Јачању слободе медија” а три милиона евра који су за ово предвиђени биће расподељени у консултацији са НВО “Грађанске иницијативе” посланика ЛДП-а Миљенка Дерете, “Центром за културну деконтаминацију” Борке Павићевић и Независним удружењем новинара Србије.

Средства из тринаесте области су, слично као и она из претходне, намењена стварању пожељне слике о Европској унији, односно пропаганди ЕУ.

И коначно, 14. област под називом “Партиципација у ЈАСПЕРС-у” је посебно интересантна. ЈАСПЕРС је енглески акроним за “Заједничку асистенцију за подршку пројектима у европским регионима”. За ову партиципацију је предвиђено милион евра, али ових милион евра уопште не иду у Србију него иду “Европској инвестиционој банци” од које ми заузврат добијамо “савет о специфичним аспектима припреме пројеката”, “савет о концептуалном развоју и структури пројеката” итд.

И све ово се представља као помоћ Републици Србији од стране Европске уније.

Од четрнаест области, једино у оквиру осме је предвиђено финансирање пројеката од користи за грађане, а то су две депоније, “Регионални центри” Каленић и Суботица.

Део пропаганде ЕУ се заснива и на пројектима које наводно финансира Европска унија. И код нас је већ могуће видети табле на којима пише како се тај пројекат реализује уз подршку Европске уније, или га финансира Европска унија.

У овом случају довољно је послужити се логиком да бисмо видели колико истине има у овоме. Одакле Европска унија узима средства за ове пројекте? Из буџета, наравно. На који начин се остварују приходи буџета када су у питању националне државе? Путем законом прописаних прихода као што су порези, накнаде, таксе, казне итд.

А на који начин се остварују приходи буџета Европске уније? Извор буџета Европске уније јесу државе чланице. Пре свега то су приходи од царина на увоз у Европску унију које се исплаћују у корист буџета Европске уније. Петер Мах наводи процену да би иступањем из Европске уније Чешка само по овом основу уштедела око 360 милиона евра годишње. Под два, то су приходи од ПДВ-а који су изведени од висине стопе у земљама чланицама. И под три, доприноси или уплате држава чланица. Према неким проценама, приходи по основу ових уплата износе око 75% буџета Европске уније. Наведимо као пример вест Танјуга објављену 27. октобра 2014. године у којој се каже:

“Премијер Велике Британије одбацио је захтев ЕУ да уплати додатних 2,1 милијарду евра у заједнички буџет, упркос упозорењу Брисела да се Лондон суочава са казном уколико средства не уплати до 1. децембра. ”

И сада можемо да изведемо закључак ко заправо финансира ове пројекте. Финансирају их земље чланице Европске уније, а администрација у Бриселу само врши прерасподелу средстава.

Из истог извора, из буџета ЕУ, долазе и средства за ИПА и друге фондове ЕУ.

Немојте међутим да пребрзо изведете закључак – па добро, али Србија није чланица ЕУ, значи ипак имамо неке користи. Немојте заборавити на стотине милиона које годишње губимо на приходима од царина као последицу потписивања ССП, односно Прелазног трговинског споразума, о чему смо већ говорили.

У вези овога не могу а да не поставим следеће питање: ако већ код нас постоје табле на којима пише да тај пројекат финансира Европска унија или је реализован уз подршку Европске уније, зашто онда на граничним прелазима и у близини царинских терминала не постоје табле на којима пише – Србија је због споразума о ССП са Европском унијом само у 2014. години изгубила 534 милиона евра?

И коначно, погрешна представа о Европској унији није само последица пропаганде ЕУ, већ и сузбијања критичких ставова о Европској унији.

Наиме, на основу документа који је објавио британски THE TELEGRAPH, а који је, према изјави представника за односе са јавношћу Европског парламента, био намењен за интерну употребу, Европски парламент планира да оснује групу за надгледање која ће анализирати европску штампу и дискусије на социјалним мрежама, са циљем да се идентификују садржаји у којима се изражава негативан став према Европској Унији, при чему ће посебна пажња бити посвећена земљама у којима је приметан пораст евроскептицизма. И не само да ће ова група вршити анализу, већ ће имати и задатак да активно утиче на дискусије, било упућивањем демантија, када је реч о штампи, било директним укључењем у дискусије у реалном времену, када су у питању социјалне мреже. За ово Европски парламент планира да издвоји укупно готово 2,5 милиона евра. Чули сте вероватно о тзв. “СНС ботовима”. Реч је дакле о људима који су плаћени да прате дискусије на социјалним мрежама и да активно утичу на њих.

2) Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности

Као што је познато, 1054. године дошло је поделе на Источну православну и Западну Католичку цркву. До удаљавања је, међутим, почело да долази раније, а било је условљено не само богословским, него и различитим политичким, друштвеним и културним приликама, тј. разликама између Истока и Запада.

Опредељење српског народа за Источну Православну цркву је показано и потврђено за време великог жупана Стефана Немање и његовог сина Светог Саве.

sava

Систем вредности српског народа произилази из учења Православне вере, тачније из усмерења у српској богословској мисли које се развило под великим утицајем Светог Саве, па се стога назива и Светосавље, а систем вредности који из њега происходи – светосавски систем вредности.

Западни систем вредности је не само различит, него супротан светосавском систему вредности. Ова два система су неспојива, један искључује другог, није могуће направити компромис.

По речима једног од наших највећих православних мислилаца, аве Јустина Поповића, Европа почива на човеку као темељу, и изграђена је на принципу и критеријуму да је човек мера свих ствари – са друге стране, наша култура и светосавски систем вредности почива на личности богочовека Христа, богочовек је, како каже ава Јустин, мерило свих ствари.

Говорећи језиком науке, код нас доминира морал врлина који полази од става да у основи сваког човека, захваљујући његовој савести, постоје одређене трајне особине, моралне тежње као што су храброст, верност, искреност, скромност, истинољубивост и сл. било да су изричито развијене или само потенцијално дате. Такође је присутан и традиционални морал који се заснива на ауторитету обичаја тј. традицији.

“Предуслов сваког развоја јесте ТРАДИЦИЈА, тј. чување већ створеног, ПРЕНОШЕЊЕ СА ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ГЕНЕРАЦИЈУ СВЕГА ШТО ВРЕДИ. ”

krstenje

Са друге стране на Западу доминира утилитарни морал у коме важи начело да вредиш онолико колико иметка поседујеш. Такође је за Запад карактеристичан и нормативни морал који се заснива на ауторитету прописа. Он има репресивно обележје, јер не дозвољава другачије понашање од прописаног, а због своје природе, има негативно, односно ограничавајуће дејство на развој личности.

Иако се о овој теми, односно евроинтеграцијама са аспекта система вредности не говори довољно, то не значи да она није важна, напротив.

Када је реч о наметању културних образаца Запада, овај процес карактеришу следеће појаве:

1) Пропагирање моралног релативизма према којем морал или етика не одражавају апсолутне или универзалне моралне истине или норме. Екстремна позиција моралног релативизма заступа став да је бесмислено да особа или група људи процењује поступке других. Морални релативизам је предуслов за обезбеђење толерантног става према питањима као што су идеологија хомосексуализма, родна идеологија, еутаназија, абортус итд.

2) Замена моралних норми правним нормама које се могу дефинисати као правила понашања која уређују одређене односе међу људима, а која су обезбеђена државном принудом и обавезују, без обзира на лични став онога коме су упућена о њиховој ваљаности и исправности. Правне норме су, подразумева се, у свим тоталитарним диктатурама, како на пример раније у нацистичким, фашистичким или комунистичким, тако и данас у Европској унији, под утицајем владајуће идеологије. Моралне норме и правне норме нису исто, међутим, погрешно би било извести закључак да је ова чињеница опште позната и прихваћена.

На пример, садашњи председник Републике Србије, Томислав Николић у емисији “Полиграф” из децембра 2006. године каже: “Све што је законито то је и морално, закон је у складу са моралом.” Наравно да није. Наведимо и пример. Етички комитет Немачке – веће састављено од 26 чланова којe у влади и Бундестагу има саветодавну улогу, тражи да се озакони инцест између одрасле браће и сестара.

Повод за овај предлог, Етичко веће Немачке је, наводи тамошња штампа, добило у познатом случају из 2012. године, Патрика Шаубинга и његове сестре Сузан који су се веначали и добили четворо деце, који се нашао пред Европским судом за људска права.

Патрик и Сузан Шаубинг

Патрик и Сузан Шаубинг

Патрик је због инцеста осуђен на казну затвора од три године, коју је издржао. Има ли потребе да напомињем да су ова деца рођена са психичким и физичким абнормалностима? Најекстремнији али уједно и најбољи пример какве могу бити последице замене моралних норми правним нормама је тзв. расни закон у нацистичкој Немачкој.

3) Слабљење признатих ауторитета, пре свега родитеља и просветних радника (учитеља, наставника, професора) и њихова замена наметнутим ауторитетима а то могу бити установе, институције или личности на државном или наднационалном нивоу, у овом случају на нивоу Европске уније.

То се ради путем подучавања деце о њиховим правима уз упадљиво одсуство дела о дужностима и обавезама, уз подстицање деце да пријављују родитеље уколико по њиховој процени дође до кршења ових њихових права. Основ за ово се даје и кроз усвајање одговарајућих закона, попут оног који је ступио на снагу 01.01.2012. године по којем родитељ не може да има увид у здравствени картон детета старијег од 15 година, без његове сагласности. Даље, преднацрт новог Грађанског законика предвиђа забрану физичког кажњавања деце, при чему се физичко кажњавање и физичко насиље поистовећују. Додајмо овоме и то да се деца на часовима грађанског васпитања уче да, осим физичког, постоји и говорно насиље. У питању је уџбеник за први и други разред основне школе под називом “Ја и други: грађанско васпитање- сазнање о себи и другима”. У Приручнику за наставнике се каже да “ученици треба да коментаришу одговоре родитеља или укућана са којима се не слажу и да изнесу свој став о томе шта им смета у тим захтевима”. Затим се каже: “у зависности од одговора које деца дају могуће је анализирати и дечија права која крши неко од одраслих (родитељ или неко други).”

И коначно, за родитеље су предвиђене и казне а најдрастичнија је свакако одузимање деце. Са овим проблемом су до сада били суочени имигранти у земљама Запада, а могуће је да ћемо се врло брзо са овим проблемом суочити и у самој Републици Србији, захваљујући процесу евроинтеграција.

Познат је случај српске породице Настић, Вука и Верице, који живе у Калифорнији, којима су одузета деца због фотографија деце током купања у кади, о чему се писало крајем 2010. године. На пример, директорка словачког Центра за међунардноправну заштиту деце и омладине у разговору за недељник PLUS 7 DNI од 15. јануара ове године у којем се говори о одузимању деце у Енглеској, наводи да је у овом тренутку у евиденцији Центра 98-ро одузете деце а 114-ро словачке деце се налази под контролом енглеских социјалних органа.

Као добар пример докле све ово може да доведе је и вест коју је пренео Глас јавности 12. децембра 2004. године, о Кет и Харлан Бернард који су подигли шатор испред своје куће на Флориди окитивши прилаз кући транспарентима с натписом “Родитељи у штрајку”. Госпођа Бернард за Асошиејтед прес каже: “Кап која је препунила чашу десила се кад је мој син хладнокрвно одбио да ми помогне око прања посуђа, иако ми је лекар препоручио да се после операције што више одмарам.”

4) Држава, а посредством ње наднационалне институције, у великој мери преузимају на себе функцију друшвеног васпитања деце у складу са владајућом идеологијом, између осталог и путем образовног система.

Нови Закон, под називом Закон о родној равноправности, који се припрема и чији предлог се већ налази на страници тзв. Заштитника грађана Саше Јанковића, управо то и омогућава – да се родна и друге идеологије не само могу, већ морају промовисати у школама.

seksualno-vaspitanje

Сексуално васпитање

Овде посебно треба скренути пажњу да то почиње још у предшколским установама где се традиционалне приче замењују дечијом, од вртића обавезном родном односно гендер литературом у којој принц тражи принца, да би га узео за мужа, а наставља се часовима сексуалног васпитања у основним и средњим школама. На тај начин до деце прерано долазе непримерене информације које нарушавају њихову целомудреност – дакле чистоту душе и тела.

Карактеристичан пример, када је реч о високом образовању, је и уџбеник Социологије Ентонија Гиденса који се користи на приватном Универзитету Сингидунум и на факултетима Београдског универизета. Узимајући све околности у обзир, нисам изненађен да је овај уџбеник усвојен за наставу у српским школама, али сам забринут да није изазвао никакву реакцију оних којима је стало до традиционалне породице и државе, и светосавских вредности. На страни 201, у поглављу “Породица и брак” се каже: “Породични дом је, у ствари, најопасније место у модерном друштву. Када је реч о насиљу над женама, може се рећи да је жена изложена далеко већем ризику од напада мужа или блиских познаника, него од непознатих особа.”

5) На децу се, дакле, делује пропагандом и кроз образовни систем, а на ширу јавност пропагирањем погледа на свет, система вредности и културе Запада путем медија, електронских и штампаних, филмова, књига, различитих манифестација на националном или наднационалном нивоу, попут тзв. Параде поноса или Евровизије на којој је победила или победио трансвестит Кончита Вурст, рођен као Том Нојвирт, затим путем државних институција нпр. застава дугиних боја, симбол хомосексуалаца на прозору канцеларије тзв. омбудсмана или заштитника грађана у Београду, поводом тзв. Дана поноса 2010. године итд.

konc48dita

Кончита Вурст

Наведимо и тзв. “Розе шетњу” из октобра 2014. годне коју је финансирала амбасада САД, а у току које је, као део програма који је наводно имао за циљ подршку у борби против рака дојке 20 мушкараца у Београду трчало у розе штиклама. Нисам сигуран какве ово има везе са раком дојке, али је веза са родном идеологијом очигледна.

Ирина Силујанова у књизи “Православље и савремена медицина” пише:

“Проблем ослобађања сексуалности не може се посматрати само као медицински проблем. Сексуалност је један од физиолошких система одржавања човековог живота. Али њена разлика у односу на друге функције одржавања живота – варења, функције срца и крвотока, дисајног апарата итд. – састоји се у томе што је она непосредно уплетена у моралне односе практично сваког друштва.

bravo

Фебруарски број часописа ,,Браво” .

Штавише, између сексуалности и морала постоји чврста веза и међузависност од које у знатној мери зависи како морално, психичко, физиолошко здравље човека, тако и просперитет културе у целини. С. Фројд је заступао мишљење да ‘друштво не познаје страшнију претњу за своју културу од ослобађања сексуалних нагона.’ Сексуалне циљеве који не подразумевају репродукцију Фројд сматра одступањима који у својој перманентној варијанти воде патологији, а ова опет захтева лечење…

Истраживачи антике често су долазили до закључака да су криза и пропаст те културе били у чврстој вези са духовно-моралном.”

Исти проблем се јавља и данас.

Алексеј Комов, један од челника Светског конреса породица, у разговору за Геополитику од септембра 2014. каже: “Као што рече Шекспир, у том лудилу има система. Јер у последњих двадесетак година не само у ЕУ, него и Уједињеним нацијама и УНИЦЕФ-у ојачале су радикалне идеје чији је циљ да се сасвим разгради традиционална природна породица. (… ) У званичним документима УН и УНИЦЕФ-а препоручује се да се четворогодишњој деци прича о томе како је њихово тело једна велика ерогена зона, с којом се може експериментисати. На Западу тврде да се било кад може променити пол, јер то није биолошко одређење, него друштвена конструкција, ’гендер ’. Ако у осмој години дечак пожели да буде девојчица, нико не сме да га одговара од тога. Чак и обичан разговор родитеља с њим на ту тему може се сматрати психолошким притиском и ’насиљем ’, па дечак може да позове надлежне и да пријави своје родитеље. И тај дечак-девојчица уђе у пубертет, па опет реши да мења пол. То је дечје право на сопствени идентитет. Кад ово слушаш, диже ти се коса на глави. А ја сам то слушао, као делегат Светског конгреса породица у УН, на озбиљним скуповима. (… )

Норвешки уџбеник за децу првог разреда.

Норвешки уџбеник за децу првог разреда

Идеолози Франкфуртске школе су се залагали за рушење очинског ауторитета, порицање традиционалних улога оца и мајке, лишавање права родитеља да буду кључни васпитачи своје деце, укидање разлике у начинима васпитања дечака и девојчица, укидање традиционалних ’мушких ’ занимања, која воде доминацији (одатле жене у војсци), проглашавање жена ’угњетеном класом’, а мушкараца ’угњетачима ’. Франкфуртски неомарксисти су, преко својих глобалистичких следбеника, успели да наметну свој пројекат ’културне револуције’ и у међународним организацијама.”

6) Присилно наметање западног система вредности путем претњи (имплицитних или експлицитних) и условљавања и препорука од стране званичника Европске уније, упућених властима у Србији. Као на пример када је прошле, 2014. године комесар немачке владе Кристоф Штресер оценио да је за Србију, у контексту европских интеграција, важно да тзв. Парада поноса буде одржана.

Ово често резултира најпре усвајањем одговарајућих стратегија а онда и одговарајућих закона који проистичу и у складу су са овим стратегијама.

Неведимо као пример “Стратегију заштите и подршке људским правима у Словачкој”. Образложење за доношење Стратегије је карактеристично и у њему се каже: “Председништво Словачке у ЕУ године 2016. које се приближава, је историјска прилика да се Словачка представи КАО НАПРЕДНА ЗЕМЉА.”

Овим поводом, Матица Словачка је упутила писмо нама добро познатом министру Мирославу Лајчаку у коме се упозорава на опасности и последице усвајање ове Стратегије, уз навођење конкретних примера, па се између осталог каже:

“Словачкој, као и словенској Русији, су такође стране западне традиције. Исправно је на ову разлику недавно упозорио руски председник Владимир Путин, када је изјавио да, с обзиром на другачију традицију и културу, Русија неће преузимати западне трендове, јер су им страни. Овакав суверен став, као значајној политичкој личности и представнику Словачке, дозвољавамо себи да Вам наведемо као пример погодан и за Словачку. ”

И ја себи дозвољам да овакав став председника Путина наведем као погодан за Републику Србију.

Сада ћемо навести и конкретне примере, а пошто је овај систем вредности заједнички за цео Запад, примери које ћемо навести неће бити само из земаља Европске уније.

Хрватски Вечерњи лист пише о гимназији Мамиани у Риму, у којој је у ђачким књижицама, на местима резервисаним за потписе родитеља, уместо “мајка” и “отац” написано “родитељ 1” и “родитељ 2”. Сличну вест доноси и чешки информативни портал Protiproud о Литванским школама.

У Немачкој је издата публикација под називом “Саветник родитеља за сексуално образовање деце од 1-3 године”. Jош једном: “за сексуално образовање деце од 1-3 године”. У њој се између осталог позивају родитељи да смењују “неопходно са пријатним – голицањем, мажењем и љубљењем деце на местима где их перете”, другим речима да их сексуално стимулишу. (Оригинални назив публикације: Ratgeber fuer Eltern zur kindlichen Sexualerziehung vom 1. bis zum 3. Lebensjahr ).

Једна од књига за децу предшколског узраста у Америци зове се “Тата и његов цимер”. Њен текст гласи: “Тата и његов цимер Френк живе заједно, раде заједно, једу заједно, спавају заједно, брију се заједно, чак се и потуку. Тата и његов цимер врло су срећни скупа. И ја сам срећан са њима.” (Midge Decter: “Homosexuality and the Schools”, The Christian Activist, 3/1994).

Деца првог разреда у школи у норвешком Трондхајму, почела су да уче ново слово „Е“, па је њихов задатак био да пронађу речи са слике које почињу са „Е“. Деца су правилно погодила „Elefant“ (слон) и „Epler“ (јабуке). Али цртеж је садржао и друге речи које почињу са „Е“, и то „ereksjon“ (ерекција) и „ејакуласјон“ (eјакулација). Норвешки министар просвете Torbjørn Roe Isaksen није међутим видео у потпуности проблем. „Можда само одрасли већином реагују негативно при погледу на ову слику, јер они другачије мисле од деце“.

У етичко васпитање за четврти разред основне школе у Словачкој су били уврштени и задаци којима се пропагира родна идеологија. Један од задатаке је гласио: „Замисли да сањаш сан, у којем си се променио у дете супротног пола. Какав/каква би желео/желела да будеш? Шта би у овом сну радио/радила? Како би то доживљавао/доживљавала?”

У немачкој публикацији од 198 страна за средње школе, под називом „Начин суживота хомосексуалаца и лезбијки“ се између осталог нуде и овакви задаци:

„Ти си Петер и имаш 29 година. Желиш да везу са својим пријатељем Кемалом региструјеш као животну везу. Хоћете да данас то кажете његовој мајци“ или „Ти си Евелин Мајер, и имаш 19 година. Желиш да везу са својом пријатељицом Кетрин региструјеш као животну везу. Данас ћете отићи код протестантске пасторке, госпође Шулц, или желите да се узмете у цркви.“

У Намачкој је предвиђена новачана казна или казна затвора уколико родитељи не дозволе својој деци да присуствују часовима сексуалног васпитања.

На пример, познат је случај оца ученице 4. разреда основне школе у Еслохе/Рајсте коме је у Немачкој одређена казна затвора јер је одобрио детету да не присуствује часовима сексуалног васпитања. Девојчица је после састанка са школском управом, насилно одведена у учионицу и тако приморана да присуствује часу.

Вилијам Баер (Wiliam Baer), отац ученице у школи Gilford High School у Њу Хемпширу (New Hampshir), ухапшен је од стране полиције након што се на састанку школског одбора жалио да је школа дала његовој кћерци да чита порнографску књигу без његовог знања или пристанка. У питању је књига Деветнаест минута (Nineteen Minutes) од аутора Џоди Пикоулт (Jodi Picoult).

Ни одрасли међутим нису поштеђени. Информативни портал Протипроуд из Чешке је објавио разговор, који смо и ми пренели, са ИТ техничарем из Брна, који је радио у међународној фирми, а који је остао без посла након што је у једном е-маилу изразио неслагање са хомосексуалном идеологијом и стао у одбрану традиционалне породице.

Шта се заправо подразумева под идеологијом хомосексуализма и родном идеологијом?

Родна идеологија прави разлику између пола и рода, односно према овој идеологији рађамо са полом а развијамо род. И не само то, у међувремену се јављају и теорије које тврде да и род и пол треба сматрати друштвено конструисаним производима. Или, како се тврди, људско тело и пол нису дати, већ су подложни личном избору, тј. појединци могу да бирају како да конструишу или реконструишу своја тела на начин који желе – на пример могу да се подвргну пластичним операцијама или мењају пол.

Према аустралијској комисији за људска права, већ имамо 23 рода: мушкарци, жене, homosexuál-ци, bisexuál-ци, transgender, trans, transsexuál-ци, intersex, Androgyn, agender, crossdresser, drag king, drag queen, genderfluid, genderqueer, intergender, neutronu, pansexuál, pan gender, third gender, third sex, sistergirl a brotherboy.

Аустралијски Апелациони суд у Новом Велсу, је први законски признао нови род за оне који не могу да се идентификују ни са женским ни са мушким полом. За њих је у документима предвиђено ново поље, и то под називом „неодређено“.

Из тог разлога је 13. октобра 2014. године директорима свих вртића, основних и средњих школа Словачке Републике било достављено „Мишљење и апел лекара, психолога и других стручњака о утицају родне идеологије на душевно здравље деце“, којим су их информисали на тему родне идеологије и указали на ризике које представља за душевни и психосексуални развој деце и омладине.

„Оспоравање сексуалног идентитета деце представља незанемарљив ризик од изазивања поремећаја родног идентитета, што је у ствари душевни поремећај и налази се у међународној класификацији болести“, рекла је лекар и високошколски педагог Ева Греј овим поводом.

transgenderwashroomДа подсетимо да је у Калифорнији донет Закон о заједничким (транссексуалним) тоалетима за мушкарце и девојке у школама („The School Success and Opportunity Act“).

Хомосексуализам је спадао у „сексуалне перверзије“, једну од позиција психичких поремећаја Међународне класификације болести.

„Практично сви научници разликују два облика хомосексуализма – активни (урођени, „стварни“) и пасивни (стечени, условљен средином или „култорални“). Активни хомосексуализам чини основну групу коју чини измађу 1 и 4% код мушкараца и од 1 до 3% код жена. Степен ширења хомосексуализма, тј. пораст показатеља „стечених“ хомосексуалних девијација непосредно зависи од културних утицаја у које спадају позитивне либералне друштвене оријентације, „мода“, негативизам у односу на традиционални морал заснован на Старом и Новом завету и сл. “ – пише Ирина Силујанова у већ цитираном делу. Поставивши питање узрока хомосексуализма, медицинска наука одговара на њега полазећи од седам ставова.

Једно од права која се законом дају хомосексуалцима јесте и усвајање деце. Правило је да мушкарци усвајају дечаке, а жене, односно лезбејке, девојчице. Познат је у овом смислу недавни случај Марка Њутна и Питера Троунга са Новог Зеланда, који су усвојили руског дечака када је био стар две недеље и силовали га и подводили другим мушкарцима све док није напунио 6 година. На нашој страници смо објавили чланак под насловом „Од нас су направили социјални експеримент“: Драма и ноћне море деце из хомосексуалних породица, где смо навели неколико прича од оних које објављује амерички професор Роберт Оскар Лопез који је и сам одрастао у једној таквој породици.

Такозвана права, такозваних ЛГБТ особа су, међутим, само први корак. Након тога су на реду „права“ осталих сексуално девијантних особа – педофила, зоофила и других.

На пример, апелациони суд у холандском граду Leeuwarden је пресудио да холандска организација која се бори за легализацију полних односа између одраслих и деце, дакле за педофилију, не може бити кривично гоњена јер не представља ризик да подели друштво.

У Данској зоофили потпуно легално могу да оду у јавну кућу са животињама. До недавно је зоофилија била легална и у Немачкој у којој су зоофили основали и своју организацију скраћено ZETA, (Zoophiles Engagement fur Toleranz und Aufklarung) али и у Шведској. На страну оваквих зоофила стају и неки психолози и научници. Године 2006. је дански професор Peter Sandoe, шеф данског Савета за етику при животињама, издао студију где је писало да неке животиње могу и да уживају у полном односу са људима.

Дневни лист Blic од 3.12.2010. доноси вест о аустралијанцу Џозефу Гизоу који је оженио свог пса – женку лабрадора по имену Хани.

Рецимо нешто и о феминизму. У основи радикалног феминизма стоји уверење да су мушкарци одговорни за експлоатацију жена, од чега имају корист. Оне сматрају да мушкарци експлоатишу жене захваљујући бесплатном раду који жене обављају у кући, и често истичу породицу као један од главних извора угњетавања жене у друштву. Неке од њих сматрају да је еманципација жена могућа само кроз укидање породице и односа моћи који је карактеришу. Како оне сматрају, мушкарци, као групација, женама одричу право на приступ позицијама моћи и утицаја у друштву.

Из тог разлога је и код нас донет закон по којем од укупног броја посланика у Скупштини 30% морају бити жене.

Владимир Димитријевић пише:

Текстуално, „реформисани“ буквар Вука Милатовића и Анастасије Ивковић остао је скоро исти. Кажемо „скоро“, јер су у њему учињене извесне измене у складу са захтевима једног од нових рецензената, познате активисткиње радикалног феминизма. Она је инсистирала на уклањању тзв. „родних стереотипа“ (у прошлогодишњем буквару је било, рецимо: „Мама кува“, „Мама пегла“, „Мама спава“, а сада је „Мама чита“, „Мама трчи“, „Мама спава“.

И на крају, поставља се питање – који су разлози за пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма?

Један део одговора је у вези са проблемом наводне пренасељености планете.

У том смислу, подршка и пропагирање родне идеологије, хомосексуализма и феминизма је део глобалне популационе поплитике и један од начина за ограничавање рађања.

Када је у питању хомосексуализам, довољно је послужити се логиком – из везе мушкарца и мушкарца или жене и жене не може бити потомства. Једна од основних друштвених улога жене и мушкарца јесте улога супружника и родитеља које се стапају у једну. Уколико код њих изазовете несигурност по питању рода, тиме доводите у питање и њихову улогу супружника и родитеља. Отуда подршка родној идеологији.

Неке друштвене улоге се стапају, као улога супружника и родитеља, али неке улоге се сукобљавају, па тако на пример, политичар или особа на руководећем месту обично занемарују породичне улоге на рачун успеха у каријери. Одатле обавеза о одређеном проценту жена у Скупштини. Да не би биле супруге, да не би биле мајке.

Још једно од питања на које се односи западни систем вредности јесте и питање еутаназије.

Парламент у Белгији је донео закон који омогућава еутаназију за децу, без старосне границе. У Холандији, северном суседу Белгије, еутаназија је легална за децу преко 12 година, уколико постоји пристанак родитеља. Осим у Белгији и Холандији, еутаназија је дозвољена и у Луксембургу од 2009. године.

Наведимо и један пример из Белгије како бисмо видели докле све ово може да доведе.

Nathan Verhels се родио у белгијском месту Hamme као једина ћерка у породици са тројицом синова. Његов сан је међутим била промена пола. Нажалост, операције се нису завршиле онако како је он очекивао. Због тога је донео одлуку да оконча свој живот еутаназијом.

У спремност власти да прихвате и културне обрасце Запада у процесу приступања Србије Европској унији не треба сумњати.

Курир од 08.03.2013. доноси следећу вест:

„Вучић је јуче разговарао у Лондону с британским министром иностраних послова Вилијамом Хејгом (… ) Вучић је, како је саопштено из његовог кабинета, на почетку разговора истакао значај стварања вредносног система у Србији који би допринео, не само уласку Србије у ЕУ, већ и промени начина размишљања (… )“

Овде се заправо ради о покушају враћања на 1054. годину, и преиначења одлуке Стефана Немање и Светог Саве, односно покушај културне, политичке, економске и војне интеграције у Западни део људске цивилизације. Ово је уједно и тачно и потпуно значење термина „европске или евроатлантске интеграције“. Не ради се дакле о само о формалном приступању Европској унији или НАТО пакту, путем потписивња уговора, већ о потпуној интеграцији, културној, политичкој, економској и војној у Западни сектор људске цивилизације. То не значи, међутим, да бисмо постали равноправни члан – напротив, били бисмо доведени у подређени, или ропски положај у политичком, економском и војном смислу, и у положај опонашаоца или имитатора Запада у културном смислу.

d0b0d0b2d0b0

Aва Јустин Поповић

Отац Јустин Поповић каже:

„Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу.

Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције?

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе.“

И коначно закључимо ово поглавље речима Светог Владике Николаја Охридског и Жичког:

„Шта је то Европа?

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде…

Јер када мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи…

А ти Србијо, куда си пошла за Европом?“

3) Приступање Европској Унији са економског аспекта

Анализом одговарајућих економских показатеља и других чињеница везаних за Европску унију, долази се до јасног и недвосмисленог закључка да нам са економског аспекта приступање Европској унији није у интересу. Када се упореде економски показатељи, попут стопе незапослености, бројa сиромашних, јавног дуга, спољнотрговинског дефицита итд. земаља бившег Источног блока које су постале чланице Европске уније, и упореде се са подацима из периода пре њиховог уласка у Европску унију, можемо говорити искључиво о последицама њиховог уласка, а никако о резултатима. Слично је и са земљама кандидатима и потенцијалним кандидатима, када се упореде подаци из периода пре почетка процеса приступања Европској унији и након тога.

eu-omca

Оно што је веома важно и на шта најпре треба скренути пажњу, јесте да треба разликовати појмове Европа, Европска унија и Запад. Европа, Европска унија и Запад нису исто. То ћемо даље и показати. Европа је пре свега географски појам, Европска унија политички а Запад економски. Најважније је ипак правити разлику између Запада и Европске уније. Окончањем политичког процеса приступања Европској унији, не постаје се део Запада у економском смислу.

Дејан Мировић, у књизи „Аргументи против Европске унијe“ пише:

„Министарство за економске односе са иностранством је 2003. л. г. од Саветодавног центра за економска и правна питања у Београду наручило анализу која је требало да прикаже ефекте придруживања Србије и Црне Горе Европској унији. Чак и у овој нарученој анализи се износе објективни показатељи који би свакој идеолошки неострашћеној влади били довољни да одмах обустави такозване европске интеграције. /… /… експерти из Саветодавног центра за економска и правна питања у својој анализи (коректно) признају који су директни и индиректни трошкови придруживања ЕУ. Између осталог то су:

– Отежани услови пословања услед јаче конкуренције уз могућност затварања неких предузећа
– Смањивање плате у мање конкурентним секторима
– Раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми
– Редуковање прихода буџета услед губитка дела царинских прихода
– Негативни ефекти на текући биланс због повећаног увоза“

Проф. др. Слободан Комазец је још прецизнији. Он је 2013. године одржао предавање у Културном центру Студентског града под називом „Криза Европске уније и ефекти придруживања“ и детаљно навео и све аргументе против приступања Србије ЕУ:

1) Као мање развијена привреда и држава у кризи, Србија може очекивати прикључење и статус само „четвртог круга“ а то је често високо зависан и готово колонијални однос.

2) Долази до пуног изражаја законитост односа развијених држава ЕУ и мање развијених. Успоставља се однос „неједнаке размене“ и експлоатације.

3) Убрзава се процес отуђења и експлоатације природних ресурса државе.

4) Диспропорције у структурном развоју се повећавају, привреда повећава своју зависност од развијеног дела ЕУ.

5) Прилагођавање инструмената макроекономске политике развијеним државама редовно доводи до њиховог контраделовања у домаћој привреди.

6) Прописивање квота производње, квалитета, врсте производње и др. гуше одређене гране, а посебно пољопривреду.

7) Страни капитал, због уклањања заштитне политике, улази у њему интересантне делатности, доводећи до извлачења профита или одлива спекулативног капитала, вршећи снажне и неочекиване ударе на домаћу привреду и финансијски систем.

8 ) Заштитна политика се смањује а бројне мере државне интервенције и протекционистичке мере се максимално смањују.

9) Држава и привреда су изложене и потпуно отворене за разорно деловање иностраног мултинационалног капитала развијених. Држава не може да контролише доток страног капитала.

10 ) Распродаја националног богатства се наставља и убрзава.

11) Привреда постаје „периферија“ у Европској унији и високо зависна од развијенијег дела ове групације.

12) Многе гране домаће производње потребне домаћем тржишту просто би биле угушене конкурентнијом и квалитетнијом робном понудом из развијених држава.

13) Држава и привреда улазе у неоколонијални статус.

14) Социјални проблеми се заоштравају, уз перманентни раст незапослености. Убрзава се слом „социјалне државе“!

15) Национална штедња постаје маргинална, уз све већи утицај иностраног капитала (управо концепт ригорозне штедње одводи привреде у продубљену кризу).

16) Курсном политиком тешко ће се штитити или додатно стимулисати национална привреда и развој. Либерализација домаћег тржишта и увозне политике додатно утиче на разарање домаће привреде и њено претварање у колонијални статус и обичан „привезак“ развијених привреда.

17) Држава постаје све више само проширено инострано тржиште, уз доминацију крупних светских корпорација.

18) Наметнутом брзом и неконтролисаном приватизацијом као битним елементом неолиберализма, уништава се и пљачка национално богатство и онеспособљава домаћа производња.

19) Национална (државна) економска политика постаје све више зависна од воље и жеље (интереса и циљева) светског крупног капитала и развијених (снажнијих) држава.

20) Директиве ЕУ и процес централизације одлука замењују унутрашњи економско-финансијски систем држава чланица.

21) Фискална политика у целини доминантно се обликује и координира (синхронизује) од стране групе најразвијенијих држава. Готово не постоји самостална фискална политика, посебно у развијенијој, вишој фази хармонизације свих инструмената буџетске политике.

22) Макроекономска политика у целини мора се више „прилагођавати“ развијеним државама, а све мање ће бити израз потреба развоја националне привреде и друштва.

23) Процеси „федерализације“ ЕУ воде централизацији средстава и одлучивања, уз све слабији положај националне државе.

Професор Комазец каже: „Овде се не ради о евроскептицизму, већ о реалној оцени стварних односа и могућих ефеката у евентуалном прикључењу Србије Европској унији.“

Професор Комазец је на наведеном предавању између осталог детаљно навео све аргументе за приступање и против приступња Србије Европској унији. Списак аргумената „за“ не само да је кратак, већ га професор Комазец закључује следећом реченицом: „Све наведене предности и ‘користи’ од придруживања могу доћи до изражаја само у случају да ‘кореспондирају’ с инересима других држава чланица. “

Покажимо на једном примеру из историје, шта би ово могло да значи у пракси. Ево како се завршио један наш покушај да се повећа трговинска размена са Енглеском:

„Ни 1939. није дошло до побољшања робне размене са Енглеском. /… / По питању оваквих Југословенских захтева, Енглеска је већ била исказала њој урођени цинизам: пред Божић 1935. године, увезла је из Југославије за потребе свог тржишта 60 (и словима – шездесет) ћурки! После невероватног натезања, Велика Британија је пристала да увезе још толико! “ (Кнез Павле, Истина о 27. марту)

Следећи подаци потврђују наведене аргументе. Подаци потичу са странице CIA Factbook. У питању су дакле подаци америчке Централне обавештајне агенције, познатије под скраћеницом ЦИА. Неке податке сам поредио и са подацима Еуростата, дакле званичним подацима Европске уније, и постоје само неке занемарљиве разлике.

Грчка је постала чланица Европске уније, тада под називом ЕЕЗ, 1981 године. Спољни дуг Грчке 1989. године износио је 18,7 милијарди долара, 2002. г. 63,4 милијарде. Какве последице има губитак монетарне самосталности увођењем евра као званичне валуте 2002. године и преношење надлежности на Европску централну банку, најбоље показује податак да спољни дуг Грчке 2008. године износи 504,6 милијарди евра. Незапосленост у Грчкој у 2012. години износи 24% а међу младима узраста 15-24 године чак 55,3%.

Грчка (1981. ушла у ЕЕЗ тј. у ЕУ)

1989. Спољни дуг: 18,7 милијарде $
2002. Спољни дуг: 63,4 милијарде $
2008. Спољни дуг: 504,6 милијарди $

Бугарска је постала чланице ЕУ 2007. године. Пре уласка у Европску унију, 2002. године, проценат популације испод границе сиромаштва у Бугарској износио је 13,4% а након уласка у ЕУ, 2008 године 21% грађана. Спољни дуг Бугарске пре уласка у Европску унију, 2000. године износи 10,4 милијарде долара, а након уласка у ЕУ, 2013. године, 37,8 милијарди долара.

Бугарска (2007. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2002. Испод границе сиромаштва: 13,4% становништва
2000.  Спољни дуг: 10,4 милијарди долара
ПОСЛЕ
2008. Испод границе сиромаштва: 21% становништва
2013. Спољни дуг: 37,8 милијарди долара

Словенија је постале чланица ЕУ 2004. године. Пре уласка у Европску унију, 2003. године, спољни дуг Словеније износио је 11,3 милијарди долара, а након уласка, 2013. године износи 61 милијарду долара. У Словенији је пре уласка у Европску унију, 1997. године, незапосленост износила 7,1%, након уласка у ЕУ, 2011. године незапосленост износи 11,8%.

Словенија (2004. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2003. Спољни дуг: 11,3 милијарде долара
1997. Незапосленост: 7,1%
ПОСЛЕ
2013. Спољни дуг: 61 милијарда долара
2011. Незапосленост: 11,8%

Румунија је постала чланица Европске уније 2007 године. Спољни дуг је, пре уласка у ЕУ, 2005. године, износио 35 милијарди долара, а 2013. године, након уласка у ЕУ 131 милијарду долара. О незапослености у Румунији најбоље говори податак да и шест година након пријема у ЕУ румунски држављани раде као физички радници на њивама и воћњацима или као чувари стоке у Србији, као нпр. у селима Стража и Потпорањ у околини Вршца, у околини Суботице али и у околини Чачка. У банатским селима Ечка и Торак су, према речима мештана, као физички радници радили и факултетски образовани људи. Око 100 румунских радника је радило и у Кладовском бродоградилишту, јер у румунским бродоградилиштима није било посла.

Румунија (2007. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2005. Спољни дуг: 35 милијарди долара
ПОСЛЕ
2013. Спољни дуг: 131 милијарда долара

Мађарска је постала чланица Европске уније 2004. године. Незапосленост је у Мађарској 2004. године износила 5,9% да би 2012. године порасла на 11,2%. Спољни дуг Мађарске је 2005. године износио 76 милијарди долара да би 2013. године порастао на 170 милијарди долара. 1993. године проценат популације испод границе сиромаштва је износио 8,6% да би 2010. године, након уласка у ЕУ порастао на 13,9%. Како је ово могуће?

Мађарска (2004. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2004. Незапосленост: 5,9% становништва
 2005.  Спољни дуг: 76 милијарди долара
1993.  Испод границе сиромаштва: 8,6% становништва
ПОСЛЕ
2012. Незапосленост: 11,2% становништва
2013. Спољни дуг: 170 милијарди долара
2010.  Испод границе сиромаштва: 13,9% становништва

Литванија је такође ушла у Европску унију 2004. године. Те исте године стопа незапослености у Литванији је износила 8% да би проценат незапослених у 2012. години порастао на 14,9%. Спољни дуг је 2004. године износио 10,1 милијарди долара да би до 2012. године порастао на 32,8 милијарде. Према подацима Одељења за статистику Литваније у периоду од 2007. до 2011. године из Литваније је у просеку годишње емигрирало 44 000 грађана.

Литванија (2004. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2004. Спољни дуг: 10,1 милијарда долара
2004. Незапосленост: 8%
ПОСЛЕ
2012. Спољни дуг: 32,8 милијарди долара
2012. Незапосленост: 14,9%

Још једна од земаља која је 2004. године постала чланица Европске уније је Летонија. У Летонији је стопа незапослености 2004. године износила 8%, а 2012. године износи 14%. Спољни дуг је 2004. године износио 7,6 милијарди долара да би до 2013. године порастао на 39,8 милијарди.

Летонија (2004. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2004. Спољни дуг: 7,6 милијарди долара
2004. Незапосленост: 8%
ПОСЛЕ
2013. Спољни дуг: 39,8 милијарди долара
2012. Незапосленост: 14%

За Естонију, која је такође постала чланица Европске уније, за промену ћемо навести званичне податке Европске уније о стопи незапослености. Незапосленост у Естонији је према овим подацима 2004. године износила 10,1% а 2010. године 16,7% (извор Еуростат).

Немачка информативна мрежа Дојче Веле у тексту под насловом „Естонија, рањени тигар“ пише:

„Због малих плата и пензија, а све већих трошкова живота, ова Балтичка земља доживљава незапамћени егзодус. /… / Проблем с исељавањем је видљив и из статистичких података, а то је узнемирило и власт у земљи. /… / Међутим, министар“ – мисли се на министра финансија Јиргена Лигија – „исто тако зна да је исељавање делом и последица економских реформи које су балтичку земљу додуше учиниле `узорним учеником` унутар ЕУ, али су довеле и до пада стандарда. “

Године 2003., дакле пре уласка Естоније у Европску унију, проценат популације испод границе сиромаштва је износио 5%. 2010. године, овај проценат износи 17,5%. Спољни дуг Естоније је 2004. године износио 8,3 милијарде долара да би до 2013. године порастао на 26,7 милијарди. Итд.

Естонија (2004. ушла у ЕУ)
ПРЕ
2004. Незапосленост: 10,1% становништва
 2004.  Спољни дуг: 8,3 милијарде долара
2003.  Испод границе сиромаштва: 5% становништва
ПОСЛЕ
2010. Незапосленост: 16,7% становништва
2013. Спољни дуг: 26,7 милијарди долара
2010.  Испод границе сиромаштва: 17,5% становништва

Оно што је још заједничко за ове земље јесте раст буџетског и спољнотрговинског дефицита.

Просечна стопа незапослености у Европској унији у 2013. години је износила 10,5%, и налазила се на 111 месту од укупно 203 земље. Поређења ради, просечна стопа незапослености у Русији исте те године износила је 5,8%. У Казахстану 5,3% а у Белорусији 2009. године 1%. Ове три земље су чланице Евроазијског економског савеза.

Гернзи, који заједно са Џерзијем сачињава групу каналских острва и налази се између обала Француске и Енглеске у Ламаншу није чланица Европске уније. 2006. године у Гернзију, стопа незапослености је износила 0,9%. У Џерзију 2012. године 1,7%.

Андора, или службено Кнежевина Андора, је мала земља која се граничи се са Француском и Шпанијом, тачније налази се између њих. Андора такође није чланица Европске уније. Стопа незапослености у Андори је 2012. износила 4%.

Незапосленост у Швајцарској, која такође није чланица Европске уније, 2013. године износила је 3,2%. Швајцарска је такође окружена земљама Европске уније.

Када је у питању незапосленост међу младима између 15 и 24 године у земљама Европске уније, подаци су следећи: Грчка 55,3%, у 2012. години, Шпанија 53,2% исте године, поређења ради на Косову, које они посматрају као незавсну државу, незапосленост међу младима од 15 до 24 године износи 55,3%. Исте 2012. године Португалија 37,6%, Бугарска 28,1%, Пољска 26,5% и опет, поређења ради Албанија 22,5%. Русија 14,8%.

Резерве девиза и злата изражене у америчким доларима:

– Русија на дан 1. децембра 2013. је имала 515,600,000,000 (515 милијарди и 600 милиона долара).

– Немачка 31. децембра 2012. године 248,900,000,000 милијарди долара, што значи више него двоструко мање.

– Француска такође 31. децембра 2012 године 198,700,000,000 милијарди долара и

– САД истог датума 150,200,000,000 милијарди долара.

Спољни дуг

Европска унија 15.950,000,000,000 (15 билиона 950 милијарди долара) 31. децембра 2012. године. Истог датума 2012. године САД су имале спољни дуг у висини од 15,680,000,000,000 билиона долара. На трећем месту је Велика Британија са 9,577,000,000,000 (31. децембар 2013. године), на четвртом Немачка са 5,717,000,000,000 (31. децембар 2012. године) и на петом Француска са 5,371,000,000,000 (31. децембар 2012 године).

Русија је на дан 30. септембра 2013 године имала јавни дуг у висини од 714,200,000,000 милијарди долара. Ако ово упоредимо са спољним дугом Европске уније и САД видећемо да је у питању 22 пута мањи дуг. Не два, него двадесет и два пута мањи спољни дуг.

Наведимо и податке за стопу раста индустријске производње која пореди годишњи проценат повећања индустријске производње и обухвата производњу, рударство и изградњу.

Европска унија се 2013. године по стопи раста индустријске производње налазила на 168 месту са
– 0,30%. Албанија се, поређења ради, са 3,10% налазила на 93 месту. И Русија се наравно налази испред Европске уније.

Петер Мах у својој књизи пише:

„Број Немаца који свакодневно долазе у Швајцарску за послом од године 2004. до године 2009. се попео са 35 хиљада на 45 хиљада, број француских гастарбајтера се попео у истом периоду са 90 хиљада на 114 хиљада. Број Француза који живе у Швајцарској се попео од 2004. године до 2008 са 69 хиљада на 89 хиљада. Број Немаца који трајно живе у Швајцарској се попео за исти период са 146 хиљада на 235 хиљада.“

Немачки информативни портал Auf die Strasse пише:

„Нови робови: Десетине хиљада радника миграната из Румуније и Бугарске живе и раде у нехуманим условима у Немачкој, изложени на милост и немилост својих послодаваца“ (линк)

Министарство спољних послова и европских питања Републике Словачке дана 5. јуна 2013. године упозорава своје грађане:

„Упозоравамо словачке грађане на растући број случајева неисплаћивања или смањивања плата од стране немачких послодаваца.“ (линк)

У периоду од 1991. до 2000. године, и од 2001. до 2009. године, према подацима Међународног монетарног фонда, не само да су САД имале виши привредни раст од ЕУ, већ и Југоисточна Азија, Средњи Исток па чак и Субсахарска Африка.

Као што нам је данас познато, план Европске уније да до 2010. године од Европске уније направи најдинамичнију и најконкурентнију привреду, познат као „Лисабонска стратегија“, није успео. Циљ је због тога померен на 2020. годину а стратегија је преименована у „ЕУ 2020“.

На „Freja форуму“ који је одржан од 3. до 5. новембра 2013. године у Бриселу, експерт из Генералног директората за економска и финансијска питања Европске комисије, Мајкл Ведсо, говорио је учесницима форума о остваривању стратегије „ЕУ 2020“, износећи поједине процене и за 2030. и 2060. годину. Процене кажу да ће до 2030. године расти само привреде Кине и Индије, док европска привреда пада, као и економије Јапана и САД.

У корист уласка Србије у Европску унију се наводила и могућност извоза робе из Србије на тржиште Европске уније без царина. Из тога би могао да се изведе погрешан закључак да препреку за повећање извоза у земље Европске уније представљају царине, иако је истина да препреку представља квалитет, а када су у питању пољопривредни производи, и цена српских производа. То је због тога што пољопривредни произвођачи у Белгији, Холандији, Француској и другим земљама Запада добијају веће субвенције од државе и због тога су њихови производи јефтинији. Такође се не говори ни о различитим нецаринским баријерама које представљају препреку за извоз на тржиште ЕУ. Са укидањем царина на увоз робе из Србије се почело још у децембру 2000. године али ово су разлози зашто то није дало никакве резултате.

Када је у питању економија, морамо скренути пажњу на то да тржиште Европске уније није слободно тржиште. Ево шта о томе каже Петер Мах:

„Иако су многи од Европске уније очекивали управо проширење слободе трговине, истина је супротна… Можемо додуше да увозимо робу у оквиру ЕУ без царине, али је ЕУ увезана системом производних ограничења и квота и значајно затворена за трговину са светом високим царинама и другим препрекама.

Европска унија наиме класични принцип слободне трговине у основи не признаје. Уместо слободног тржишта (free market)развија концепт унутрашњег тржишта (internal market)…

Унутрашње тржиште нема у основи са идејом слободног тржишта ништа заједничко… „

Ово је заправо Grossraumwirtschaft тј. немачка идеологија регулисане економије на великом простору.

547763_10151640651516837_1222281402_n

Петер Мах о овоме каже:

„Нацизам је изгубио са поразом Хитлера али (како наводи Charles Sabel из Columbia Law School) ‘са француско-немачког становишта јединствено европско тржиште и јединствена валута су створили Grossraumwirtschaft мирним путем.’ Ка његовом достизању се не користи као средство рат, већ добровољни међудржавни уговори. „

Даље наводи:

„На пример у оквиру Заједничке пољопривредне политике ЕУ су појединачним чланским земљама додељене производне квоте а цене се регулишу путем интервентне куповине: ЕУ на тај начин централно руководи у којој чланској земљи ће се гајити колико шећера, за колико ће да се откупљује маслац, колико ће се у коју чланску земљу увозити банана, колико велики треба да буде кавез за кокошке приликом производње јаја.

Према Европској комисији, подлеже некој европској регулацији чак половина све робе на тржишту ЕУ. Овај однос се брзо повећава… Нова директива коју подноси Европска комисија Савету, треба да омогући комисији да регулише целу нову огромну скалу робе, од прозора до водокотлића.“

Наведимо и неке конкретне примере који се тичу грађана:

У Европској унији је забрањена употреба обичних сијалица, уместо њих користе се штедљиве.
1. септембра 2014 године, ступио је на снагу закон који забрањује димљене производе као што су нпр. пршута, сланина, шунка итд. Закон наравно није формулисан тако да било шта забрањује. Њиме се смањује вредност ароматичних угљоводоника у димљеним (производима) са 5 на 2 микрограма, а као што знамо, ароматички угљоводоници настају сагоревањем дрвета. Од септембра 2014. године су забрањени и усисивачи изнад 1600 w, а од септембра 2017. године ће бити забрањени усисивачи изнад 900w.

Немачки Дојче веле 15.04.2014 пише:

„Европска унија ће регулисати време подгревања кафе у кућним апаратима… То се посебно односи на апарате за филтер кафу, који ту кафу одржавају врућом… Разлог: ти апарати троше превише струје. „

Јиндрих Хусичка за чешки информативни портал Protiproud пише:

„Европска унија ових дана разматра уредбу која ће водити до побољшања навика одмора и спавања Европљана широм уједињеног континента.

Према истраживању Еуростата повећавају се пословне и слободне активности становништва старог континента између двадесет два сата увече и шест сати ујутру. Ова чињеница је непожељна у многим аспектима, стога је дужност одговорних представника ЕУ да са том лошом навиком нешто ураде. Дајемо себи за задатак да натерамо до 2020. године становништво Европе да буде ноћу посвећено искључиво спавању и да смањи активности мимо спавања после десет сати увече за 80%. Први корак да испуни ову квоту је планирана уредба Комисије о затварању објеката са куповном површином од преко 150 м2, после двадесет два сата. Уредба ће постепено покрити све области продаје, са изузетком апотека. Сложићемо се сигурно да неуредне ноћне забаве, не доносе европској заједници ништа добро. Стога је Комисија одлучила да до 2020. године затвори све ресторане, чије време рада са данашњим даном задире у ноћне сате више од 65%. Остали објектима ће радно време бити регулисано тако да последњи гост напусти објекат најмање десет минута пре десет сати увече.

Да не би долазило до заобилажења закона илегалним ноћним забавама организованим у кућама и становима, биће подешено напајање електричном енергијом сваком домаћинству на 1 kWh. Изузетак могу да траже грађани који користе енергетски захтевну опрему потребну за одржавање виталних функција најмање једног од становника домаћинства. Изузеће важи и за људе који поседују електричне аутомобиле.

Пружаоцима интернет услуга Комисија ће да нареди смањење брзине преноса ноћу на 56 Kb/s (килобита у секунди). Мобилне мреже ће ноћу обезбеђивати само функцију бројева за хитне случајеве, посебно броја 112.

Према студији коју је наручила Комисија, повећаће се продуктивност одморених европских грађана за 12-21%. ”

Мр. Дејан Мировић, у књизи Аргументи против Европске уније пише:

„На европском путу србијанске пољопривреде има и неких бесмислених препрека попут играчака за свиње (без елаборираног научног оправдања). Проф. др. Велибор Стојић, декан факултета ветеринарске медицине износи: У сиромашној земљи где су и играчке за децу луксуз, смешно је говорити о играчкама за прасиће. Проблем стреса код свиња може утицати на квалитет меса, али играчке ту не могу да помогну.“

Објавили смо на нашој страници и текст о новом закону о ракији. Навели смо словачки закон о производњи алкохола као пример шта од новог закона можемо да очекујемо.

Да кренемо најпре од последица – шта се дешава уколико не поштујете закон: Царинска управа Републике Словачке, датум 31. 3.2008, предмет: Извештај за штампу – недозвољена производња алкохола: „Цариници Царинске криминалистичке управе у Трнави дана 20 марта 2008 извршили су на основу налога судије претрес куће у породичној кући у селу Краковани, где пензионер који живи у овој кући нелегално држи уређај за производњу алкохола (односно казан или лампек, како се код нас каже), којим производи без одобрења алкохол… У наведеном предмету од стране полиције царинске службе покренуто је кривично гоњење… Починиоцу овог дела прети казна губитка слободе од две године. “

Од првог до петнаестог марта би требао свако ко поседује уређај за производњу алкохола, о његовом поседовању писмено да обавести царинску службу. Према информацијама од царинске службе, ова обавеза пријаве уређаја за производњу ракије ће бити слична амнестији за оружје. Итд.

Показали смо претходно, да улазак у Европску унију не доводи до повећања запослености. Показали смо да доводи до пораста процента популације испод границе сиромаштва, до пораста спољног дуга, буџетског и спољнотрговинског дефицита. Такође смо на самом уводу навели и трошкове процеса приступања и уласка у Европску унију у виду губитака царинских прихода и уплата у корист буџета Европске уније.

Додајмо овоме и трошкове уласка у еврозону, односно усвајања евра као званичне валуте.

Наиме, Европски савет је 25. марта 2011. одлучио да буде основан Европски стабилизациони механизам (ESM, European Stabilisation Mechanism), намењен посрнулим државама еврозоне, и констатовао да ће „као последица уласка у еврозону чланска држава постати члан ESM са свим правима и обавезама које из тога проистичу. “ (линк)

О овоме Петер Мах у већ поменутој књизи каже:

„Чланске државе еврозоне се ропски („неопозиво“ и „безусловно“) обавезују на плаћање стотина милијарди у корист ове дужничке уније: Како се наводи у члану 9, став 3 Уговора о ESM „Чланови ESM се овим неопозиво и безусловно обавезују да ће на било који позив за уплату… уплату извршити, и да ће се таква уплата извршити до седам дана од достављања позива.“

Да ли вам је неко говорио о овим трошковима?

Да видимо шта о еврозони каже Вацлав Клаус :

„Посебно заводљиво је то са евром: као да су сви заборавили на јавно и посебно ауторитативно (према нама који сумњамо) изговаране, више од десет година старе изјаве еврократа, да онај ко задржи своју сопствену валуту, тешко ће за то платити! Данас је потпуно јасно, да ниједна европска земља, која је задржала своју сопствену валуту, не пролази кроз дужничку кризу сличну Грчкој.“

У оквиру дела у коме се бавимо трошковима приступања Европској унији рећи ћемо нешто и о страним инвестицијама. Повећање обима страних инвестициија се везује, као што знамо, за напредак у процесу приступања Европској унији.

Погледајмо, међутим, шта др. Јоже Менцингер, најпознатији словеначки економиста, бивши министар и ректор Љубљанског универзитета о томе каже:

„Стране инвестиције у финансијском сектору нису потребне, односно, више су штетне него корисне… Стране инвестиције коче привредни раст/… /И сам сам био изненађен када сам, анализом осам земаља у периоду од 1994. до 2003. године, чак сам сад све прорачуне поновио, нашао да стране инвестиције нису допринеле него одмогле раст. ”

И даље:

„Установио сам, да што је већи удео страних инвестиција у некој националној економији то је и већи дефицит у платном билансу… недвосмислено се могло утврдити да су земље које су имале велики удео страних инвестиција у БДП истовремено имале и велике иностране дугове…
У принципу, продаја странцима није добра, јер она значи исто што значи и за сељака, који прода земљу и онда на њој остаје да ради као надничар.“ (Мр. Дејан Мировић, Аргументи против Европске уније)

Наведимо и пример инвестицију Нокије у Мађарској. Ово је вест од 31. јулa 2014. године објављена у словачком недељнику PLUS 7 DNI:

„Свих 1800 запослених се скупило на ванредном свеопштем савету. Обавестили су их да ће бити отпуштени. Производња се премешта у Азију.“

Рекли смо такође у уводу да можемо квантитативно да изразимо последице потписивања тзв. Бриселског споразума, односно Бриселске капитулације или Бриселске издаје. Наведимо дакле и те податке:

Према речима помоћника министра за Косово и Метохију, Бранислава Ристића, у разговору за Политику, у државној својини Републике Србије на Косову и Метохији налази се око 24 500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона м2 службених зграда, 145 000 м2 пословних и 25 000 м2 стамбених зграда, 4 000 м2 објеката за посебне намене и још око 400 000 м2 других грађевинских објеката. (Politika online 24.12.2012).

„Имовина 1 358 предузећа са Косова и Метохије чија се приватизација приводи крају, а припадају српским фирмама, процењује се на више од 1,5 милијарди долара. Књиговодствена вредност Железница Србије на Косову и Метохији, инфрастриктура и возна средства, премашује 200 милиона евра. Војна имовина са непокретностима и земљиштем, рачунајући и војни аеродром код Приштине, процењује се на 95 милиона евра.” (26.06.2012 Politika online).

Само вредност ЕПС-а према проценама овог предузећа износи око 3 милијарде евра. Према проценама Светске банке вредност минералних резерви на Косову и Метохији износи 13,5 милијарди евра (Pressonline 24. 12. 2012). Најзначајније место у структури ових сировина заузима лигнит чије геолошке резерве износе око 15 милијарди тона. Билансне резерве олова и цинка процењују се на 51 милион тона, што представља 74,1 одсто билансних резерви Републике Србије. Резерве никла и кобалта процењене су на 19,9 милиона тона, а резерве боксита на 1,7 милиона тона. “Резерве угља на Космету су импозантне. Наше последње студије показују да је потенцијал на КиМ довољан за две термоелектране, а то је струја за сто година”, каже проф. Др Драгоман Рабреновић са Рударско-геолошког факултета у Београду.

Политика од 13.11.2011. године пише:

“У јулу ове године ’Волстрит Џорнал’ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара. Извршни директор корпорације ‘Албански минерали’ Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је ‘Волстрит Џорнал’.” (13.11.2011 Политика online)

Погледајмо шта сам Сахит Муја власник компаније “Albanian Minerals” каже о рудном богатству на Косову и у северној Албанији:

“Нова геолошка истраживања и хемијски резултати урађени од стране Albanian Minerals су показали невероватну количину минерала у северној Албанији и на Косову. Велике резерве минерала које постоје у Албанији и на Косову вредне су стотине милијарди долара. Потенцијал у рудама у Албанији и на Косову је већи него што је било ко икада замислио. ” (February 5, 2012. Sahit Muja, President and CEO Albanian Minerals New York, линк)

И не само то:

“Србија је преузела 858 милиона евра дуга Косова страним повериоцима и још га отплаћује. Тим парама грађене су термоелектране, рудници, фабрике, путеви, акумулације за снабдевање градова водом и наводњавање, међу њима и систем “Ибар-Лепенац”, са хидроелектраном и акумулациијом “Газиводе”. (Александар Микавица, 24.08.2013.)

Вредност узурпиране имовине Косовско-метохијских Срба процењује се на преко 50 милијарди евра. Катастарски 58% целокупног земљишта на територији Косова и Метохије припада власницима Србима.

На све ово треба још додати и вредност имовине СПЦ на Косову и Метохији. Притом морамо имати у виду да се вредност Пећке Патријаршије, Дечана, Бањске, Светих Архангела, Девича не мери и не може изразити новцем. Грачаница је подигнута 1321. године, Америка је откривена 1492. године.

4) Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта

Ни када је у питању политички аспект приступања, грађани Републике Србије нису довољно информисани о Европској унији.

Недостатак информација, тачније недовољан рад на активном информисању грађана о Европској унији, је разлог зашто грађани немају објективну представу о њој.

Да видимо шта о Европским интеграцијама кажe Вацлав Клауc.

“За разлику од намера Хабзбурговаца, Наполеона, Хитлера или Стаљина, ради се сада о првом покушају уједињења нашег континента мирним средствима, и то путем споразума између главних моћних играча. Због тога овај покушај испада у суштини невинији. ”

evropske-i

Наведимо један пример ради описа недовољне информисаности. Наиме, Европску унију грађани поистовећују са Шенгенским споразумом. Споразум о слободном кретању лица није искључиво ограничен на земље Европске уније. Три државе које нису чланице ЕУ, Норвешка, Исланд и Швајцарска, су се одлучиле да приступе Шенгену. На другој страни постоје земље ЕУ које нису део Шенгенског спразума, као на пример Велика Британија и Ирска. Оне имају међу собом сличан споразум (назван Comon Travel Area), у који спадају и следеће три мале острвске државе које нису у ЕУ – Острво Ман у Ирском мору и Норманска oстрва Jersey и Guernsey.

Да бисмо ово боље разумели, навешћемо пример Републике Чешке. Република Чешка је постала чланица Европске уније 2004. године али је Шенгенском споразуму, заједно са других 8 земаља, приступила 21.12.2007. године.

schengen_-_p_lenie_z_vory_-_r-_fico__a-_gusenbauerДакле Шенгенски споразум и Европска унија нису исто али ЕУ и приступање земаља Шенгенском споразуму користи у пропагандне сврхе, као на пример када су у четвртак 20. децембра 2007. године словачки премијер Роберт Фицо и аустријски канцелар Алфред Гузенбауер на граничном прелазу Петржалка – Берг свечано пресекли рампу. На фотографији и телевизијским снимцима се иза њих, док секу рампу, види се застава Европске уније са пригодним текстом за ову прилику. Премијер Фицо је том приликом изјавио: „Постајемо стварни грађани Уније.“

Ове речи лепо звуче, међутим у стварности је другачије.

Иако се на границама између земаља чланица Шенгенског споразума не врши контрола лица и робе од стране полиције и царине, осим ако није реч о авионском саобраћају, врши се у унутрашњости.

Погледајмо како то изгледа у пракси, на примеру Ренате Фридрих (Renata Friedrichová) из града Хеб (Cheb ) у Чешкој која је свој случај испричала за Блеск (Blesk).

„Враћала сам се из Италије преко Немачке. Неколико километара испред бивше хебске границе су ме заблокирала два цивилна аута. У страху и уплашена зауставила сам на ивици шуме. Колима је пришао цивил који је показао документа припадника немачке граничне полиције. Присилио ме је да ставим руке на волан, морала сам да му дам ташницу а затим је рекао: „Тишина!“. Три четврт сата су ме Немци гушили, милиметар по милиметар прегледали мој ауто.“ (линк)

Да није реч о изолованом случају потврђује и изјава бившег чешког премијера Мирека Тополанка од 2. марта 2010: „Сматрам поступак немачке владе и немачке полиције, било да је покрајинска или централна, за кршење Шенгенског споразума без преседана. Мислим да се у овом случају ради о шиканирању.“ (линк)

Петер Мах у својој књизи каже:

„Многи су мислили да нам по уласку у ЕУ неће требати цариници. Царинска служба је данас јача него икад раније, има више од седам хиљада запослених, и уместо да оперише само на границама, контролише возила трговаца било где у републици.“

Европска унију данас чини двадесет осам европских држава. Унија своје корене води од Европске економске заједнице основане Римским уговором 1957. од стране шест европских држава. Вацлав Клаус у својој књизи у вези овога каже:

„Један од ових ‘отаца оснивача’ Жан Моне (Jean Monnet) изговорио је 30 априла 1952. у УН речи за памћење: ‘Људи у Европи морају да буду вођени ка наддржави, без тога да знају шта се са њима дешава.’ Ове Монеове ‘искрене’ речи не би требало да буду заборављене.“

Од тада се Европска заједница проширила придруживањем нових држава чланица и стекла већа овлашћења. Клаус даље каже:

„Друга очигледна фаза европских интеграција је било изостављање слова Е из назива, дакле промена из ЕЕЗ у ЕЗ, Европска заједница али и са амбицијом да се јасно назначи да ће се у европским интеграцијама радити и о другоме осим економских ствари.“

Европска заједница – ЕЗ је од самог почетка кризе заједно са САД и НАТО учествовала у процесу разградње СФР Југославије, водећи против Југославије, а тачније Србије, рат у три равни – дипломатској (признавање сецесионистичких република), економској (испод режима санкција изузете су све републике изузев Србије) и коначно у војној равни, бомбардовањем РСК, Републике Српске и Србије и Црне Горе.

timeХрватска и Словенија су признате од страна чланица Европске заједнице (Европске уније) 15. јануара 1992. године, Босна и Херцеговина 6. априла, а на састанку председника држава и влада Европске заједнице 27. јуна 1992. године у Лисабону, одлучено је да ће Македонија бити призната када промени име. Примљена је у чланство УН 8. априла 1993. године, под називом Бивша Југословенска Република Македонија.

Сецесионистичке републике су признате путем индивидуалних аката појединих држава, на основу директива које је усвојила Европска заједница.

„У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од арбитражне комисије; нове државе признате су у `међународно признатим границама`. Никада ни у једном међународном акту нису нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе“, пише Смиља Аврамов у својој књизи Постхеројски рат Запада против Југославије.

Назив Европска заједница је Уговором о Европској унији познатим под именом Мастрихтски уговор 1992. године замењен називом Европска унија.

Клаус даље каже:

„Мастрихтским уговором европски институционални развој се нажалост није завршио. Еврократе су исправно осећале да цео процес још ни издалека није завршен, и по истеку једне деценије су се усудили на даљи радикални пројекат“.

Тај пројекат је Европски Устав или Уговор о Уставу за Европу. Он по Клаусу доноси следеће:

1) Европска унија ће постати држава и имаће све основне црте државе. Имаће свој Устав, своје грађане, своју територију, своју спољну границу, своју валуту, свог председника, свог министра спољних послова итд. Имаће сопствену заставу, химну и државни празник. (Неке од ових ствари већ данас постоје, али неке друге су овим документом по први пут установљене или изразито ојачаване.)

2) Данашње чланске државе ће се у овој новонасталој држави, додуше, и надаље звати као и до сада, али у стварности појединачне чланске државе ће са својим овлашћењима бити само региони или провинције. Председник републике ће и надаље од стране европских службеника бити ословљаван са “господине председниче”, али ће “европске директиве” бити спровођене без обзира на било какве домаће државне органе.

3) Устав државе Европска унија ће бити надређен Уставима појединачних чланских држава. И читав правни поредак уније ће бити надређен правном поретку чланских држава.

4) Сам термин “Уставни уговор” је непрецизан и само привремен. Овај документ ће бити споразум између суверених држава само до тада, док не буде у чланским државама – као уговор – ратификован. Онда ће овај документ постати стварни Устав.

5) Ослабљује се – у данашњој, дакле старој ЕУ, до сада доминантан концепт “дељења суверенитета” а уместо тога настаје нови суверенитет, целоевропски. У новој ЕУ ће чланске државе дефинитивно изгубити своје искључиво право да стварају своје сопствене законе.

6) Грађани појединачних чланских држава ће постати грађани државе Европска унија, са правима и дужностима директно према институцијама ове европске државе. Да се ради о држави је очигледно – могуће је бити грађанин само и једино државе, није могуће бити грађанин међународне организације.

7) Чланске државе ће моћи да спроводе само она овлашћења која им устав ЕУ остави, никако обрнуто, што је била првобитна идеја европских интеграција. Извођени (секундарни) правни акти ЕУ биће надређени изворним (примарним) правним актима чланских држава. Долази до извртања тога шта је примарно а шта секундарно.

8) ЕУ, а никако чланске државе, ће у својој искључивој правомоћи закључивати већину међународних уговора са другим државама. Чланске државе ће моћи са иностранством да потписују само такве уговоре, који “без остатка подржавају заједничку инострану и безбедносну политику уније”.

9) Уставним уговором се у процедурама гласања умањује тежина мањих чланских држава, дакле и Републике Чешке (насупрот садашњем стању, које произилази из уговора из Нице).

10) Унија може тзв. “додатком флексибилности” и тзв. “премошћавајућим додатком” сама себи да прошири поље своје надлежности. И оне области одлучивања, у којима чланским државама остане у будућности право вета, могу бити у сваком тренутку подведене под већинско гласање (довољно је да једногласно са тим буду сагласни председници или премијери земаља ЕУ, не морају о томе дакле да одлучују национални парламенти, о сагласности грађана да и не говоримо).

Клаус даље пише:

„Две земље су се усудиле да о овом Уставу распишу народни референдум и на изненађење свих еврократа ове две “старе”, земље оснивачи из почетне шесторке – Француска и Холандија – су европски Устав одбиле. Еврократе то међутим нису сматрале за значајан сигнал о ставовима јавности. Интерпретирали су то као неквалификованост, неприпремљеност и неразумевање обичних људи (de facto као њихово заказивање) и извели су из тога два закључка, која су за будућност веома упозоравајућа.

Први закључак је био, да више никада не сме да се одржи други референдум, јер погледи народа-гласача ствари безразложно компликују. Други закључак, проналазак правника око немачке канцеларке Ангеле Меркел, гласио је: да то људима не сме бити представљано у целовитој, релативно разумљивој, и зато неварљивој форми комплексног текста устава већ да се то мора урадити неразумљивим, нечитљивим (и за стручњака) изменама уговора, где се у претходне текстове уговора само уносе уметци или се неке реченице или делови реченица изостављају.

Са изузетком формалних ствари – химне, заставе и сличних делова данас уобичајено коришћеног ЕУ колорита – био је европски Устав преписан у Лисабонски уговор. Референдум о њему се одржавао само још у једној земљи ЕУ, у Ирској, и на изненађење свих тамо, и овај нови, намерно “неразумљиви” уговор су бирачи одбили. Моја посета Ирској и понашање ирских еврократских политичара и новинара према мени сигурно нису заборављени. Јасно ми је било од стране политичког и медијског естаблишмента назначено, да критика Лисабонског устава – одбијеног од бирача – у Ирској није дозвољена. Све је то уствари далеко тужније него што изгледа – Европска унија није онакав симбол демократије за какав се издаје. Фасцинирајућа је била мера личне мржње.”

Петер Мах о овоме пише:

„Поновљени Ирски референдум је сада био за ЕУ једина реална препрека за увођење Лисабонског уговора у живот. Због тога су се лидери ЕУ одлучили да пређу Рубикон – на резултат ирског референдума су одлучили да утичу кампањом финансираном од новца свих европских пореских обвезника. Европска унија је издвојила 1,8 милиона евра за кампању пред поновљеним референдумом и расписала јавни конкурс за њено вођење…

Ирска влада и водеће политичке странке су водили кампању у корист Лисабонског уговора, чија је централна тема била незапосленост а мото ‘Yes for jobs– илити ‘гласај за, сачуваћеш тиме радна места‘- као да Лисабонски уговор има неке везе са незапосленошћу.”

Подсетимо се овде, а везано за кампању Европске уније са циљем да утиче на исход референдума у Ирској, да је Европска унија током избора у Србији 2012. године, честитала победу Томиславу Николићу три сата пре затварања биралишта. Саопштење су потписали председник Европског савета Херман ван Ромпуј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо. У децембру 2004. године ЕУ прокламује принцип „двоструког колосека“ за Србију и Црну Гору, које ће одвојено преговарати о економским деловима ССП-а. Две године касније, 2006. г., након референдума који је одржан под контролом и условима Европске уније, Црна Гора се одвојила од Србије.

За ступање на снагу Лисабонског уговора је након поновљеног Ирског референдума и сагласности немачког Уставног суда недостајао још само потпис председника Клауса.

Дана 3. новембра 2009. Уставни суд Републике Чешке је донео мишљење са коначном важношћу о сагласности Лисабонског уговора са Уставним поретком Републике Чешке. Тек тада је председник Клаус потписао Уговор.

Само једна реченица из његовог писма Уставном суду је довољна је да грађани Републике Чешке буду поносни на свог председника. Наводим је због захтева за оцену уставности и законитости тзв. Бриселског споразума који је упућен Уставном суду Републике Србије:

Председник Клаус судијама Уставног суда пише:

„Треба припоменути и то, да Уставни суд не оцењује сагласност Устава Републике Чешке са Лисабонским уговором, већ обратно сагласност Лисабонског уговора са Уставом Републике Чешке.“

Када је у питању захтев за оцену уставности и законитости тзв. Бриселског споразума, поступа се очигледно управо супротно – оцењује се сагласност Устава Републике Србије са тзв. Бриселским споразумом. Зато и јесте најављено доношење новог Устава.

Пропаганда Европске уније повезује термин „демократија“ са Европском унијом тако да је Европска унија за лаике, неинформисане и неупућене постала синоним за демократију. Међутим, термин који треба користити када је реч о Европској унији и који политиколози и други користе јесте – постдемократија. Постдемократију карактерише следеће: избори који у свом резултату не репрезентују вољу народа, непоштовање грађанских права од стране државе или њених представника, неспособност да се води избалансирана или пропорционално избалансирана дебата о одређеним проблемима, јачање утицаја НВО на управљање политиком, недостатак дебате, свести и информисаности грађана о важним проблемима о којима имају право да изнесу своје мишљење и учешће великих медија у овом процесу који су често у власништву наднационалних корпорација. Као основна карактеристика постдемократије може се означити одузимање могућности грађанима да учествују у политици државе.

У том смислу, Петер Мах пише:

„Утицај бирача који бира посланике за Европски парламент на стварање европске регулативе је премали. Већину кључних одлука у стварности доносе водећи политичари највећих држава ЕУ на челу са Немачком и Француском и бирократе које нико није бирао у Европској комисији.

Мали значај избора за Европски парламент су интуитивно препознали и бирачи и излазност на изборе за Европски парламент опада на сваким наредним изборима.

’79. године илазност је износила 62%, ’89. – 58%, ’99. – 50%, 2009. године – 43% посто, а прошле, 2014. године на изборе за Европски парламент је у Словачкој изашло само 17% бирача. Међутим, не представља проблем само мали утицај бирача. Мах даље каже:

„Ниједан посланик Европског парламента нема право да предложи укидање неке важеће смернице или одлуке. Једина институција која има право да пред Европским парламентом даје предлог директива или одлука, или њиховог укидања, је Европска комисија.

Ко би само помислио да посланици у европском парламенту могу да остваре своју вољу макар једном за пет година, када бирају Европску комисију, греши. Како је одређено Лисабонским уговором“ чланови комисије се бирају на основу укупне компетенције и европејства.” Условом “европејства” је дакле заувек уставно утемељена водећа улога идеологије непрестаног јачања европских интеграција.”

Словачки посланик Љубош Блаха о споразуму између ЕУ и САД под називом Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство који може имати озбиљне последице по ЕУ, односно земље чланице и грађане, не само у економском већ и у здравственом смислу каже:

„О ТТИП-у се на основу одлуке ЕУ преговара у тајности. Са искључењем јавности. Корпорације, фирме, бизнис, банке имају приступ. Грађани и њихови представници немају. Као представник словачког парламента немам право да знам шта је садржај преговора и какви су споразуми као резултат. „

Слично је и када је у питању утицај мањих земаља у Европском парламенту. Говорећи о предлогу Европског устава који је касније, уз незнатне измене усвојен под називом Лисабонски уговор, Мах каже:

„Предлог Европског устава мењао је постојећи систем важећих гласова. Европски устав је наиме требао да поништи систем гласања установљен Уговором из Нице на основу којега је Република Чешка требало да има 12 гласова од 345 (3,5%) и да га замени системом у којем би гласачка тежина одговарала величини популације. То би за десетомилионску Чешку Републику у Европској унији са 500 милиона становника значило пад на само 2% гласова.“

Када је реч о односима према посланицима из мањих земаља, Мах пишући о Конвенцији о Европском уставу, каже следеће: „према речима представника чешке владе, Јана Кохоута, биле су ‘мале земље од стране оних великих плашене и исмејаване као патуљци’, Представник Чешке Јан Захрадил је… Конвенцију демонстративно напустио.”

eu-c5beica

Петар ИСКЕНДЕРОВ за руски Фонд стратешке културе (27.02.2014.) пише:

„ЕУ намерава да направи правни оквир за жестоке ‘обрачуне’ у сопственим редовима – са оним државама чија политика из овог или оног разлога не задовољава Брисел. Другим речима – ради се о увођењу својеврсних свеобухватних санкција према одговарајућим државама, по линији ЕУ, укључујући и привремено замрзавање њиховог учешћа у политичком и економском животу организације.“

У прилог уласку Србије у Европску унију се наводи да би то довело и до смањења корупције, иако за ово нема доказа. Према извештају ОЛАФ-а, Европске агенције за борбу против преваре и корупције, како пише Дејан Мировић у својој књизи „Аргументи против Европске уније“, ЕУ је због корупције у 2007. изгубила 1,6 милијарди евра. Највеће злоупотребе су забележене управо у Белгији, где су смештене бројне институције ЕУ, а затим у Италији. Бугарска и Румунија, које су највише на удару Брисела због корупције, тек су на средини ове листе.

Највише случајева преваре у 2007. је забележено у Белгији – 59, затим у Италији – 51, у Грчкој – 29, Немачкој – 26, Великој Британији – 21, у Румунији – 20 отворених случајева корупције, у Бугарској – 15. Он наводи и велики број конкретних примера, али можете их прочитати и директно на страници Европске агенције за борбу против преваре и корупције. На пример, сумња се да је немачки Сименс имао посебан фонд за подмићивање у вредности од 200 милиона евра.

19851_1284327501157_1019195570_855468_3992779_nЕвропска комисија је 10. октобра 2012. године објавила документ под називом Студија изводљивости о ССП између ЕУ и Косова. Већ и само доношење ове Студије изводљивости је несумњив доказ да Европска унија третира Косово као независну државу, а анализа текста Студије изводљивости то само потврђује.

Вејн Мадсен (Wayne Madsen) за руски Фонд стратешке културе, од 15. фебруара 2015. године пише: „Након што је Косово отето трупама НАТО и махинацијама ЕУ, Србија се сада суочава са могућим губитком плодне подунавске покрајине Војводине, ако Брисел опет крене да мења границе.“

5) Алтернатива

Алтернатива у економском смислу подразумева тржиште које би било алтернатива тржишту Европске уније.

Можемо се, када је реч о тражењу алтернативе, поучити и на примеру из сопствене историје. Царински рат или свињски рат је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије који је почео 12. јануара 1906. године. Аустроугарска је забранила увоз и транспорт стоке, живине и пољопривредних производа из Србије. Сматрало се притом да ће Србија, будући економски слаба и зависна од тржишта Аустроугарске за своје најважније производе, брзо капитулирати. На ове забране и друге мере Србија је Аустроугарској дана 12 јануара 1906. ОДГОВОРИЛА ИСТИМ МЕРАМА. За Краљевину Србију је на крају царински рат имао повољне последице, тражена су и нађена нова тржишта и то у Немачкој, Египту, Француској, Русији, Енглеској, Швајцарској и другим државама. Трговина не само да је ушла у свој нормалан ток, већ смо успели да знатно повећамо обим спољне трговине и проширимо број својих трговинских партнера. Дакле, далеке 1906. године смо успели, говорећи језиком данашњице, да нађемо алтернативу тржишту Аустроугарске.

Алтернативу тржишту Европске уније представља тржиште Русије и ЕАЕС.

pasos

Споразум о слободној трговини Русије и Србије (онда СРЈ) потписан је 28. августа 2000. Године ради продубљивања и унапређења узајамне трговинско економске сарадње. Србија је једина држава у Европи, поред неких чланица Заједнице независних држава (ЗНД), која има потписан Споразум о слободној трговини са Русијом.

И само боље искоришћење Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом, пружа велике могућности. Ово се најбоље видело након контрамера Руске Федерације на санкције Запада. Наиме, Русија је увела забрану на испоруку намирница од меса, рибе, млека, поврћа и воћа из Европске уније, САД, Аустралије, Канаде и Норвешке на годину дана. (10.08.2014. serbian.ruvr.ru).

‘Волели бисмо да можемо да извозимо и много више и схватамо да је то у ствари питање само наше производње, наше организације.’ каже за Глас Русије самостални саветник Центра за интернационализацију ПКС Дејан Делић. (18.08.2014. serbian.ruvr.ru)

За разлику од приступања Европској унији које се повезује са страним инвестицијама, које су како смо видели штетне, за извоз у Русију се, супротно, везује покретање домаће привреде. То значи на пример, уместо извоза производа словеначког Горења, извоз производа Електронске индустрије из Ниша.

Споразум о слободној трговини са Русијом не само да би, у случају приступања Србије Европској унији морао да буде суспендован, него се ово питање поставља већ сада.

Алтернативу такође представља приступање Евроазијском економском савезу (ЕАЕС) и тржиште ЕАЕС.

1. јануара је на снагу ступио Уговор о оснивању Евроазијског економског савеза (ЕАЕС) који су 29. маја 2014. године потписале Русија, Белорусија и Казахстан. Тржиште ЕАЕС чини око 170 милиона људи.

Економиста Мирослав Живковић… каже… да је према економским перспективама потпуно логично окретање према региону који би обухватила Евроазијска унија. Он објашњава да би се „тај савез економски међусобно наслањао на Кину, а према подацима ММФ-а већ до 2016. Кина ће постати највећа светска економија. Према глобалним инвестицијама Кина је пета на свету са 68 милијарди долара, а Русија осма са 52 милијарде… “ (Б92, 09.10.2011.)

У члану 117 ССП-а се истиче да ће Европска унија усклађивати своју политику према Србији са ММФ-ом. Када је реч о сарадњи са ММФ-ом, слично као када је реч о приступању Европској унији, не можемо говорити о резултатима у позитивном смислу, већ искључиво о последицама.

И у овом случају имамо алтернативу а њу представља сарадња са земљама БРИКС-а. Они координишу своје ставове и активности по питању низа тема из области економије и политике. Само становништво ових пет земаља чини 43% светске популације и ниједна од њих НИЈЕ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ Косова и Метохије.

„Лидери БРИКС-а су 2013. постигли договор о стварању резервног фонда у висини од 100 милијарди долара за осигурање у случају нестабилности тржишта. Такође је донета и одлука о стварању сопствених финансијских институција. Према речима координатора Министарства спољних послова РРФ за питања групе БРИКС, Вадима Лукова, Развојна банка БРИКС-а која се формира, а чији би обим актива требало да износи 50 милијарди долара, намењена је за заједничка производна улагања.” (Геополитика, јун 2014.)

Закључак

Ако нам, као што смо видели, све чињенице говоре да нам приступање Европској унији није у интересу, зашто онда све власти од тзв. демократских промена 2000-те до данас, не само да не одустају од процеса придруживања већ нам намећу тезу да приступање Европској унији нема алтернативу?

5-oktobar

Разлози су следећи:

1) На првом месту то је последица 5. октобра 2000. године.

Тим Маршал у књизи „Игра сенки –петооктобарска смена власти у Србији“ пише:

„Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције…“

Ових 60 милиона долара које помиње Тим Маршал нису били поклон, него инвестиција која им се сада враћа. Од 5. октобра 2000. и тзв. „демократских промена“, Република Србија је само номинално суверена држава, односно споља гледано поседује све чиниоце независности али је у ствари под контролом и посредном влашћу САД и појединих земаља ЕУ, тачније оних земаља које су финансирале петооктобарске промене.

2) Корумпираност политичара на власти, односно лични и страначки интереси.

Ово посебно долази до изражаја након уласка у ЕУ. На пример, од 2009. године европосланици добијају исту плату која износи 7 956 евра бруто. Осим тога имају и дневнице у висини од 304 евра дневно итд.

Вацлав Kлаус у свом тексту „Шта је то европеизам?“ пише:

„Увек ме на европским састанцима изненађује она посебна фамилијарност њихових учесника, која је дата тиме да се многи од њих знају већ веома дуго да имају сличне интересе и да су потребни једни другима. Она кундеровска ‘неподношљива лакоћа постојања’, дата боравком у хотелима са пет звездица, летови у удобним специјалним авионима, преговори у предивним замковима, и све то (не само за једног председника или премијера, већ и за њихове велике штабове) ствара евроелитама њихов сопствени свет, потпуно другачији од света оних чији мандат нису добили, али у чије име тако често и тако радо говоре.“

3) Иако ово није везано искључиво за процес приступања Европској унији, разлог је и недостатак стручности, знања, способности и искуства. Када конкуришете за неки посао основни услови које морате да испуните јесу одговарајућа струка, висина стручне спреме и искуство, али ништа од овога није потребно да би се водило неко министарство или држава. И ово такође не важи само за област економије и привреде, већ уопште. У Русији је министар одбране генерал Шојгу, у Србији керамичар Гашић.

Завршићу речима Светог Николаја Охридског и Жичког:

sveti-vladika-nikolajАј, браћо моја зар ви то све не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот? Питате се. Разведрите се. Одлучите се. Смрт или живот. То двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом.

Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.

Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.

Амин.

Догодине у Призрену!

_____________

Делови овог текста су појединачно доступни и на следећим страницама:

1) Превара
2) Приступање Србије Европској унији са аспекта система вредности
3) Приступање Европској Унији са економског аспекта
4) Приступање Србије Европској унији са политичког аспекта
5) Алтернатива и Закључак

3 replies »

  1. …nametnuli su nam dve velike prevare za poslednjih 100 godina…titoizam i ovu satanističku tvorevinu…dakle…“sve je isto samo njega nema!“…stradanje (uspavanog) srpskog naroda se nastavlja…jer laž, neznanje i samoobmana dominiraju Srbijom…da li još uvek postoje Srbi koji ovo mogu da razumeju;…za Krst časni i Slobodu zlatnu s verom u Boga !?…

    Свиђа ми се

  2. Србски народ презире истину,не жели је просто вапи за лажима,па зато идемо у суноврат.Лажу нас као малу децу,шта замисле то раде са народом који је изгубио самопо штовање и тако испраних мозгова нема наде за светлију будућност.

    Свиђа ми се