АКТУЕЛНО

Ствараоница пуна љубави: Пешић на невероватан начин прехрањују петоро деце


Весела седморка на окупу, Фото: Приватна архива

Весела седморка на окупу, Фото: Приватна архива

Супружници Момчило Пешић и Ирена Панајотовић Пешић из Пирота успели су да свој уметнички дух усмере у правцу који највише радује малишане – производе прелепе књиге, беби постељине, јастуке и гардеробу и у сваку несебично уткају своју душу и љубав. У томе им помажу њихови наследници којих је чак петоро.

Недавно је на свет дошао и Симеон, па тако породица Пешић сада броји седам чланова. Пре њега дечји жагор и смех долазио је од Матије (11), Сергеја (10), Доротеје (9) и Амелије (6). Сви вредно помажу млађем брату.

Дечаци помажу у послу, а девојчице забављају бебу, мада дечаци понекад окаче веш или оперу судове, а да нам то и не кажу. Беба је у кућу унела и нека нова правила понашања (тихо причање, лагано ходање по кући без трчања као и разговоре контролисане јачине како би Симеон могао неометано да спава) и то је сјајно – почео је причу за „24 сата” Момчило Пешић.

Ирена и Момчило се задњих 12 година баве уметничким радом којег све време настоје да учине примењеним и практичним. Одувек су се обоје бавили сликарством, али њој нико није говорио да је одлична у томе, па је то био задатак Момчила.

У међувремену су фотографије свега што су кроз игру са децом стварали годинама убацили на Фејсбук страницу коју су назвали „Наша мала породична ствараоница и то је био почетак приче која још увек траје.

Почели смо да примамо поруџбине од људи који су желели нешто што нигде нису могли да купе и тада смо поставили себи једно правило: ако ћемо већ да радимо по жељи, онда ће свако да добије уникатан производ. Тиме смо себи рад учинили увек занимљивим, а поручиоцима обезбедили могућност да то што поруче неће имати нико други. Свака поруџбина је после тога била изазов за себе. Људи су поручивали портрете у оловци, иконе, новчанике, украсне јастуке, шаторе, гардеробу за дечје маскембале, беби постељине, а у последње време и све популарније памучне књиге – прича Момчило.

Постељина за креветац, Фото: Приватна архива

Постељина за креветац, Фото: Приватна архива

Сам рад на књигама је кренуо поруком и поруџбином једног родитеља: „Можете ли да направите памучну књигу за моју ћерку?”. Девојчица је била слепа од рођења, па је самим тим то за њих била велика одговорност и изазов.

Врло брзо смо схватили да је памучна књига, или популарно звана „Тиха књига”, један предиван начин да се деци омогући сасвим забаван начин за развијање основне моторике руку и визуелног опажања. Од тог тренутка заиста смо свим срцем у томе, али свакако да и даље радимо беби постељине, као и све остало што неко поручи. Ми испуњавамо жеље и то је оно што је код нас јединствено и привлачно. Основни материјал за израду књига који ми користимо је памучно платно и филц. За једну књигу је потребно у просеку два дана, али некада књигу завршимо и за један дан, а некада за 3-5 дана – истакао је наш саговорник.

Колико су њихове „Тихе књиге” популарне говори и податак да поруџбине стижу са свих страна света. Како кажу, то уме да буде јако забавно, нарочито када се користи гугл-тренслејт у разговору са људима који не знају енглески. Али на све поруке, нажалост, не стигну да одговоре.

Јако је тешко одговарати свима, најпре због чињенице да дневно примимо, како на мејл, тако и на страници, преко 200 порука које је немогуће све ни отворити. Али, и поред тога, људи су заиста дивни и пуни разумевања, па чак и пристају на списак чекања који је већ сада до августа следеће године. Сви нам желе здравље и љубав, и заиста је јако мало оних „нестрпљивих“ који би да се за њих ради одмах. Ми свима који не могу да чекају препоручујемо друге странице које се такође баве израдом сичних производа. Трудимо се да испоштујемо датуме који су им битни, али и када то не успемо заиста нам нико не замера, јер је наша свакодневица толико транспарентна да је свима јасно и у коликим смо обавезама око куће и деце – објаснила нам је Ирена Пешић.

Ипак, није све ишло како су планирали због здравствених проблема њеног супруга. Захваљујући помоћи нашег човека из Америке успели су да преброде и ту потешкоћу.

Са здравственим проблемима мог супруга са венама суочавали смо се сваког дана. Захваљујући једном предивном човеку из Америке, Александру Крсмановићу, успео је недавно и да се оперише. Александар је један од оснивача хуманитарне организације „Срби за Србе”, али је мимо организације покренуо акцију прикупљања пара за операцију мог супруга и за само месец дана успео да прикупи неопходна средства за хитну аблацију вена најсавременијом технологијом на клиници Др. Драгић у Београду. Ми немамо речи којима можемо да му се захвалимо, али он зна шта је учинио за нас и нашу децу којој је здрав отац заиста неопходан. Такође бисмо хтели да се захвалимо и Верском Добротворном Старатељству на помоћи око смештаја после операције, на великодушном изненађењу и на поклонима које су послали као добродошлицу за рођење малом Симеону – са захвалношћу је истакла Ирена.

А како је све кренуло? Њих двоје су се временом са сликања по дрвету и платну пребацили на осликавање зидова у кући, што је првом сину Матији било јако занимљиво. Тако су кренули са уметничким молерајем.

Ја сам рођен у Бору, али ми је мајка из Пирота. Отац ми је преминуо давне 1992. године, а како сам некако срцем увек био ближе родбини са мамине стране, дошао сам у Пирот одакле је и Ирена. Како смо увећавали породицу, схватили смо да рад у другим кућама одузима превише времена у нашој, па смо мало другачије организовали живот. Ја сам након затварања касарне у Пироту где сам радио две године и притом завршио обуку за војног боничара у Новом Саду, посао болничара наставио да радим и приватно, али смо упоредо са тиме кренули и да шијемо. Кроз игру са децом могли смо да стварамо лепу и бајковиту гардеробу. То нам је исте године обезбедило сарадњу са позориштем у Пироту на представи „Школа за манекене” за коју смо шили маске и делове гардеробе глумцима. Тада смо схватили да је за шиваћом машином све могуће – препричава Момчило.

Тата Момчило и најмлађи наследник Симеон, Фото: Приватна архива

Тата Момчило и најмлађи наследник Симеон, Фото: Приватна архива

Кући у којој живе потребна је адаптација, па тако уз све послове које завршавају и време које морају да посвете деци, они и реновирају породични дом.

Пре две године смо имали проблем са подземним водама које су поплавиле комплетно приземље када смо установили да у ниједној соби на приземљу, осим у кухињи, нема бетонског пода. Помоћ у материјалу за реновирање просторија на приземљу, које је мој супруг, у то време са озбиљним здравственим проблемима и ранама по ногама, сам реновирао за 4 месеца, дошла је од организације „Срби за Србе” која је такође помогла и рад „Наше мале породичне ствараонице” куповином машина које у том тренутку нисмо имали, а свакако нисмо могли ни да приуштимо. Тешко је захвалити се људима на великој помоћи, једноставно понекад нема начина, али они знају колико су велика њихова дела – рекла нам је мама пет дивних малишана.

Да би живот са петоро деце био финансијски одржив и функционалан захтева велику посвећеност породици. Све што се тиче жеље за изласцима, дружењима, шопинзима, проводима и слично морало је да утихне.

Нама је све то лако јер смо обоје породичне личности. Ми уживамо у свом чудесном малом свету, који стварамо сами и сваки дан у нашој породици је дан за себе, увек другачији и занимљив. Можда понекад буде превише активности а премало сна и одмора, али награда за труд и напоре је увек велика. Колико кроз задовољство постигнутим радом, толико и кроз дивна креативна искуства која делимо са својом децом. Ми то нисмо имали са својим родитељима – за задовољством су закључили Пешићи у разговору за „24 сата”.

Аутор: Милош Љуна
Извор: 24 сата

 

19.7.2016. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

1 reply »