АКТУЕЛНО

„НОЋНИ ВУКОВИ“ из Црне Горе – ВОЗЕ ЗА БРАТСКУ ЉУБАВ


ЧЛАНОВИ ЦРНОГОРСКОГ ОДЈЕЉЕЊА НАЈВЕЋЕ РУСКЕ АСОЦИЈАЦИЈЕ МОТОЦИКЛИСТА „НОЋНИ ВУКОВИ” О ЖИВОТУ И АКТИВНОСТИМА НА МОТОРУ

Увијек спремни за хуманитарну акцију

Увијек спремни за хуманитарну акцију

Сваки ноћни вук мора прво да се потруди да буде примјер првом клинцу из комшилука, да вози мотор изнад 500 кубика, да је православац, има минимум 21 годину и да је за тимски рад и заједнички живот са браћом. Члан клуба не може да се бави криминалом нити било чиме због чега би се неко постидио. Политика нас не интересује – објаснио је Булатовић

Ако би вам у игри асо­ци­ја­ци­ја по­ну­ди­ли ри­је­чи Ру­си­ја, Пу­тин, мо­то­ри, 1989. и СССР не­по­гре­ши­во би­сте зна­ли да ко­нач­но рје­ше­ње мо­же би­ти са­мо Ноћ­ни ву­ко­ви – нај­ве­ћа ру­ска асо­ци­ја­ци­ја мо­то­ци­кли­ста, чи­ји се пут чвр­сто осла­ња на пра­во­слав­не ври­јед­но­сти и тра­ди­ци­ју, на пропагирање вје­ре, љу­ба­ви пре­ма чо­вје­ку – бра­ту, ху­ма­ни­тар­ном ра­ду… Баш те ври­јед­но­сти већ ви­ше од го­ди­ну да­на ње­гу­ју и чла­но­ви нај­мла­ђег одје­ље­ња Ноћ­них ву­ко­ва, на­шег цр­но­гор­ског, осно­ва­ног у ма­ју 2015. го­ди­не. Ме­ђу пр­ви­ма члан по­ста­је Ву­ко­ман Бу­ла­то­вић, па­си­о­ни­ра­ни мо­то­ци­кли­ста ко­ји на­гла­ша­ва да Ноћ­ни ву­ко­ви ни­су оби­чан мо­то-клуб, већ брат­ство љу­ди слич­них увје­ре­ња ко­је до­дат­но по­ве­зу­је љу­бав пре­ма мо­то­ру као сим­бо­лу сло­бо­де и не­спу­та­но­сти.

– При­је дви­је го­ди­не Цр­ну Го­ру по­сје­ти­ло је одје­ље­ње „но­ма­да” Ноћ­них ву­ко­ва из Ру­си­је, чи­ји је
за­да­так да пу­ту­ју, упо­зна­ју но­ве љу­де и ши­ре при­чу нај­ве­ће ру­ске асо­ци­ја­ци­је мо­то­ци­кли­ста. Об­и­шли су Под­го­ри­цу, гдје смо се и упо­зна­ли и исте ве­че­ри си­ну­ла нам је иде­ја да би­смо мо­гли фор­ми­ра­ти клуб и у на­шој зе­мљи. Они су на­ста­ви­ли сво­је пу­те­ше­стви­је, а ми смо на­ста­ви­ли да раз­ра­ђу­је­мо план ка­ко да же­љу пре­тво­ри­мо у ствар­ност. Та­да мо­то­ци­кли­ста, а са­да пред­сјед­ник клу­ба Жељ­ко Вук­че­вић убр­зо је оти­шао за Мо­скву, пре­ци­зи­ра­ле су се не­ке став­ке око осни­ва­ња клу­ба и у ма­ју 2015. го­ди­не, Ноћ­ни ву­ко­ви Цр­не Го­ре зва­нич­но по­чи­њу да по­сто­је – при­ча Бу­ла­то­вић.

Ка­ко ис­ти­че, по­сто­је стро­га и у исто ври­је­ме јед­но­став­на пра­ви­ла ко све мо­же за­слу­жи­ти пр­слук Ноћ­них ву­ко­ва.
– Сва­ки ноћ­ни вук мо­ра пр­во да се по­тру­ди да бу­де при­мјер пр­вом клин­цу из ком­ши­лу­ка, да во­зи мо­тор из­над 500 ку­би­ка, да је пра­во­сла­вац, има ми­ни­мум 21 го­ди­ну и да је за тим­ски рад и за­јед­нич­ки жи­вот са бра­ћом. Члан клу­ба не мо­же да се ба­ви кри­ми­на­лом ни­ти би­ло ко­јим по­слом че­га би се не­ко постидио, по­ли­ти­ка нас не ин­те­ре­су­је, је­ди­на по­ли­ти­ка је­сте по­ли­ти­ка клу­ба, ко­ја се мо­ра по­што­ва­ти јер има­мо стро­га правила.
При­вр­же­ни смо Цр­кви, по­го­то­во Ми­тро­по­ли­ји цр­но­горско-при­мор­ској и кад год им би­ло шта за­тре­ба – ми смо ту, готово да ни­је­дан би­тан до­га­ђај не про­тек­не без на­ше аси­стен­ци­је – при­ча Бу­ла­то­вић.

Ноћ­ни ву­ко­ви су по­себ­ни јер то ни­је оби­чан мо­то-клуб, то је пра­во брат­ство.

– Код нас је ди­сци­пли­на на ви­со­ком ни­воу и у сва­ком тренутку мо­ра­мо стро­го во­ди­ти ра­чу­на о по­на­ша­њу, по­го­то­во кад но­си­мо пр­слук Ноћ­них ву­ко­ва. Ни­јед­ног тре­нут­ка углед клу­ба не сми­је да бу­де до­ве­ден у пи­та­ње. Ми смо ма­ло одјељење, али смо про­цен­ту­ал­но мо­жда и нај­ак­тив­ни­ји у цијелом клу­бу јер сти­же­мо за­и­ста на до­ста мје­ста. Тру­ди­мо се да нас ба­рем дво­ји­ца, тро­ји­ца бу­де на свим де­ша­ва­њи­ма, а и има­мо на ко­га да се угле­да­мо јер нам је пред­сјед­ник клу­ба не­у­мо­ран и хи­пе­рак­ти­ван, не­ма гдје не сти­же. До­ста се ба­ви­мо ху­ма­ни­тар­ним ра­дом, а и уви­јек има не­што да се до­не­се за Ми­тро­по­ли­ју. По­ред ре­дов­них ак­тив­но­сти клу­ба, по­тре­бе Ми­тро­по­ли­је су нам при­о­ри­тет – на­во­ди Бу­ла­то­вић.

Он је као и сва­ки Ноћ­ни вук де­ци­дан у ста­ву да они ни­су бај­ке­ри, већ мо­то­ци­кли­сти.
– Ве­ћи­ни су тер­ми­ни бај­кер и мо­то­ци­кли­ста си­но­ни­ми, а за­пра­во има­ју раз­ли­чи­та зна­че­ња. Би­ти мо­то­ци­кли­ста (што смо за­пра­во ми) – зна­чи би­ти ди­сци­пли­но­ван и при­мје­ре­ног по­на­ша­ња.
Бај­ке­ри су љу­ди ко­ји во­ле мо­то-жур­ке, про­вод, гла­сни су, бра­да­ти и са кри­глом пи­ва у ру­ци, док са
мо­то­ци­кли­сти­ма то ни­је слу­чај. Све смо су­прот­но од то­га јер свр­ха по­сто­ја­ња клу­ба ни­је ис­пи­ја­ње пи­ва по клу­бо­ви­ма, пра­вље­ње жур­ки и слич­но, већ нам је при­мјер­но по­на­ша­ње и чи­ње­ње до­бра на пр­вом мје­сту. Ми смо сва­ки дан за­јед­но, бу­квал­но функ­ци­о­ни­ше­мо као бра­ћа, у сва­ком тре­ну се зна гдје је ко и ни­шта се не мо­же ра­ди­ти по соп­стве­ном на­хо­ђе­њу, не­го уви­јек у до­го­во­ру у ко­ме
уче­ству­је­мо бу­квал­но сви – искрен је Бу­ла­то­вић.

Се­кре­тар клу­ба Рат­ко Вук­че­вић на­во­ди да је пр­ва за­јед­нич­ка во­жња ву­ко­ва из Цр­не Го­ре до Хи­лан­да­ра на ње­га оста­ви­ла нај­ја­чи ути­сак ко­ји те­шко да се мо­же опи­са­ти ри­је­чи­ма.
– По­се­бан је до­га­ђај мо­то­ром пу­то­ва­ти са љу­ди­ма јер ту се љу­ди или збли­же или ра­зи­ђу. Та на­ша пр­ва во­жња по­ка­за­ла нам је – да без об­зи­ра на то што се при­је то­га ни­смо во­зи­ли за­јед­но и мно­го дру­жи­ли – мо­же­мо да функ­ци­о­ни­ше­мо као је­дан. Упра­во та­да смо осје­ти­ли брат­ску по­ве­за­ност јер ни­је ла­ко уго­ди­ти два­де­се­то­ри­ци љу­ди, али кад чо­вјек ус­пи­је да за­рад за­јед­нич­ког ин­те­ре­са по­ти­сне соп­стве­ни, то већ не­што зна­чи. Ту пр­ву во­жњу из­два­јам као по­че­так све­га ли­је­пог ко­је се ка­сни­је са­мо на­до­ве­зи­ва­ло. Јед­на од под­јед­на­ко ус­пје­шних во­жњи би­ла је и Ви­дов­дан­ска кроз Ре­пу­бли­ку Срп­ску. Њи­хо­во одје­ље­ње Ноћ­них ву­ко­ва оста­ви­ло је по­се­бан ути­сак на ме­не, у сми­слу од­но­са пре­ма на­ма, уоп­ште пре­ма љу­ди­ма, бра­ћи… Та­мо сам до­жи­вио да нам ди­је­те при­ђе и без ика­квих пи­та­ња зна ко смо и шта смо, са­мо ста­не да нас по­здра­ви, на­сми­је се, мах­не – при­ча Вук­че­вић. Ка­ко је ка­зао, на пу­ту до Хи­лан­да­ра пре­ђу укуп­но 2.000 ки­ло­ме­та­ра али ни­кад у цу­гу, уви­јек има­ју до­бро ор­га­ни­зо­ван пут са ус­пут­ним ста­ја­њи­ма на све­тим и мје­сти­ма ко­је но­се ду­бо­ку тра­ди­ци­ју, исто­ри­ју…

– На­ши ци­ље­ви су, при­је све­га, ње­го­ва­ње и чу­ва­ње пра­во­слав­не вје­ре, ху­ма­ни­тар­ни рад, очу­ва­ње мул­ти­ет­нич­ког скла­да, као и про­мо­ци­ја здра­вих сти­ло­ва жи­во­та. Же­ли­мо сво­јим при­мје­ром да по­ка­же­мо да мо­то­ци­кли­сти ни­су ли­ко­ви из аме­рич­ких фил­мо­ва, већ љу­ди ко­ји по­шту­ју ту­ђи и свој жи­вот, ко­ји по­шту­ју сво­ју и ту­ђу вје­ру и ко­ји, при­је све­га, по­шту­ју и во­ле чо­вје­ка. Има­мо чвр­сту вје­ру у Бо­га, брат­ску љу­бав и сло­гу ко­је ће­мо ши­ри­ти и ње­го­ва­ти док бу­де­мо по­сто­ја­ли – на­гла­ша­ва Вук­че­вић. Ву­ко­ман Бу­ла­то­вић је ка­зао да има­ју до­бру са­рад­њу са дру­гим клу­бо­ви­ма из ре­ги­о­на и ис­та­као да им је у ци­је­лој при­чи око фор­ми­ра­ња клу­ба нај­ви­ше
по­мо­гла Ср­би­ја.

– Бра­ћа из Ср­би­је, од­но­сно пред­сјед­ник Ноћ­них ву­ко­ва Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Са­ша Са­вић, ко­ји се од са­мог по­чет­ка за­у­зео за нас, отво­рио нам је мно­га вра­та и на не­ки начин био је спо­на из­ме­ђу нас и Ру­си­је. Код њих смо уви­јек ра­до ви­ђе­ни го­сти и они код нас, а та­ква је си­ту­а­ци­ја са би­ло ко­јим клу­бом из ре­ги­о­на, осје­ћа­те брат­ску љу­бав и ни­шта ви­ше од то­га нам и не тре­ба – на­во­ди Бу­ла­то­вић. Ра­до смо ви­ђе­ни го­сти код њих и они су не­ко ко нам је про­кр­чио пут ка сви­је­ту ула­ска у Ноћ­не ву­ко­ве. Ка­ко је ка­зао, сва­ко пу­то­ва­ње оста­не за­пам­ће­но и по не­кој анег­до­ти.

– Сје­ћам се да је на пу­то­ва­њу до Хи­лан­да­ра са на­ма пу­то­вао и син јед­ног чла­на клу­ба ко­ји је био и ви­ше не­го уз­бу­ђен што пу­ту­је са на­ма. Ка­ко уви­јек има­мо ус­пут­на ста­ја­ња, ми се сва­ко ју­тро до­го­во­ри­мо гдје ће­мо свра­ти­ти и ка­да ће­мо сти­ћи у не­ки хо­тел, ме­ђу­тим, на том пу­то­ва­њу сви нас по ма­ло за­др­же и ни­кад не стиг­не­мо до не­ког хо­те­ла на ври­је­ме. Та­ко да смо го­то­во стално до хотела по но­ћи до­ла­зи­ли, да би тај мом­чић ре­као: „Ви баш пра­во име има­те, Ноћ­ни ву­ко­ви, ни­кад још за да­на не­гдје ни­сте сти­гли”, и био је у пра­ву. Слат­ко смо му се на­сми­ја­ли, али то и је­сте ље­по­та на­ших пу­то­ва­ња – ис­при­ча­ли су Бу­ла­то­вић и Вук­че­вић.

Ка­ко су ка­за­ли, уско­ро их оче­ку­је ли­ти­ја у Тре­би­њу, на ко­ју их је по­звао лич­но вла­ди­ка Гри­го­ри­је, а по­себ­но се ра­ду­ју по­нов­ном пу­то­ва­њу на Хи­лан­дар и од­ла­ску на нај­бит­ни­ји и нај­ма­сов­ни­ји мо­то-скуп на сви­је­ту, 19. ја­ну­а­ра на Се­ва­сто­пољ, на Кри­му.

Исто­ри­ја клу­ба

Од 1983. го­ди­не на­ста­је про­то­тип Ноћ­них ву­ко­ва, љу­ди на мо­то­ри­ма, ко­ји су бра­ни­ли му­зи­ча­ре од та­ко­зва­них „не­фор­ма­ла”, јер су та­да одр­жа­ва­ни пр­ви иле­гал­ни кон­цер­ти рок-бен­до­ва ко­је је и вла­да зва­нич­но бра­ни­ла с об­зи­ром на то да је сва­ки кон­церт за­вр­ша­вао ма­сов­ном ту­чом. 31. ма­ја 1989. го­ди­не осно­ван је пр­ви мо­то-клуб Ноћ­ни ву­ко­ви у Ру­си­ји, ко­ји је до­био свој грб и за­ста­ву.
Ор­га­ни­за­ци­ја ни­је зва­нич­но ре­ги­стро­ва­на, јер то та­да ни­је би­ло мо­гу­ће, али је­сте 1995. го­ди­не, ка­да се мо­то-клуб Ноћ­ни ву­ко­ви зва­нич­но упи­су­је у др­жав­ни ре­ги­стар. 1995. го­ди­не Ноћ­ни ву­ко­ви при­ре­ђу­ју Пр­ви ме­ђу­на­род­ни Бајк шоу. Три да­на и но­ћи без пре­стан­ка све се окре­та­ло око глав­ног сим­бо­ла пра­зни­ка – мо­то­ци­кла. Скуп су по­сје­ти­ли бај­ке­ри из мно­гих зе­ма­ља, а број уче­сни­ка био је пре­ко 5000 љу­ди.

Аутор: С.РАДЕВИЋ
Извор: ДАН

12002222_1626041714342759_6922814581196696246_n

фото: ФБ профил Жељко Вукчевић

***

24.7.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. drago mi je sto Rusi priznaju svoje SRPSKO poreklo…koliko shvatam oni nece da budu NOCNI MEDVEDI -medjedi- jer je ruska totemska zivotinja medved ali hoce da budu VUKOVI -SRPSKA TOTEMSKA ZIVOTINJA JE VUK- ..naravno Srbi su idiopti pa to ne primecuju

    Свиђа ми се