АКТУЕЛНО

Драгослав Бокан: ОДЕ ЉУБА У НЕБЕСКО ВАЉЕВО


фото: ДРАГОСЛАВ БОКАН - Љуба ми показује своју библиотеку у Паризу...

фото: ДРАГОСЛАВ БОКАН – Љуба ми показује своју библиотеку у Паризу…

Сад пре десетак дана сам ишао у посету Љуби Поповићу, у болницу „Драгиша Мишовић“ у Београду.

Био је врућ, прави летњи дан, од оних кад је много боље да се не излази из куће, јер се сунчана ужареност просто згусне у ваздуху и онда пулсира & зрачи на вас и кад сте у (увек сувише слабом) хладу.
Град није баш најбоље место за проводити лето, јер се тада све успорава и малаксава, чак и кад се у његовом центру налазе две велике европске реке. Ни то не помаже кад се одозго спусти врелина и полије нас знојем и неком неиздрживом ваздушастом тежином…

Марина Рајевић-Савић ме је звала и сва забринута ми рече да су Љубу довезли у Београд из Грчке, са мора, болничким колима и да се сад налази на Дедињу, у клиници, потпуно обамро и у јако лошем стању.
Предложила ми је да што пре одем до болнице и обиђем га. Да ће то, можда, деловати окрепљујуће на њега, пошто ме Љуба воли и поштује, а ја умем да будем ведар и духовит и тамо где је то тешко бити.
Пошто Љуба скоро да ништа и ни са ким не прича, да пробам да га „подигнем“ и орасположим, јер му је то сада најпотребније и најважније…
Велики људи, као што знамо, прво умиру изнутра, у души и осећању света, одустајући од борбе са смрћу, па тек онда и физички, телом. То је, најчешће, само потврда унутрашње одлуке и мистичног преласка „на другу страну“, формални чин довршен последњим издахом и датумом који ће заувек обележити овај дан одласка и бити уписан у смртовницу и на крст пред ковчегом…

Узех свог Вука за руку и пођох са њим на ово недоговорено виђење са мојим фантастичним саговорником из Београда и Париза.
Сину сам рекао да идемо да се „тата види са једним својим другом у болници“, па ћемо онда после наставити да се шетамо и причамо до миле воље. А на Вуково питање ко је тај мој друг, казао сам му да је сликар, и да прави најлепше зелене слике на свету – велике као зид.

Држећи се за руке, стигосмо нас двојица до болничког круга, уђосмо и спустисмо се до доње зграде, низ вијугави асфалтни пут…

Љубина Славица се изненадила и обрадовала кад ме је видела на вратима његове болничке собе, на првом спрату хируршког одељења.
Преузела је мог Вука и одвела га у двориште да ја могу да насамо проведем тренутке, показало се, мог последњег сусрета са Љубом…

Пре тога сам га два пута сретао и причао са њим у скорије време.
И увек ми се чинило да разговарам са човеком без године рођења, у неком пливајућем, нестарећем добу живота.
Мушкарац до последњег дана, Љуба је одбијао да се повинује физичким законима и пређе у категорију стараца (чак и у својој осамдесетој).

Анархиста по природи и хајдучкој вокацији, није се подвргавао никаквим правилима, ни људским законима. Такав је постао све оно што је био: и сликар и Парижанин и чувени уметник и академик и један срећан, слободан и стварно остварен човек.
Једини закони на које је пристајао били су они ЉУБАВИ (такво му је и име било) и СТВАРАЛАШТВА. А то су простори неспутане, божанске СЛОБОДЕ, у којој нема приморавања, правдања, ни лукавстава ма које врсте.

Ваљевац до костију, био је везан за свој завичај који га је формирао и од њега направио мушкарца и карактер, са гвозденом, несавитљивом кичмом што се не повија ни пред ким и не плаши никога.
Спортски тип, вижљаст и витак до краја, у Ваљеву је заволео и добар фудбал, и лепе жене, и Србију, и слободно дружење са пријатељима. Ту је научио и да људе не разликује по богатству, утицају, друштвеном значају и занимању, већ искључиво – по својој интуицији и личном осећању за нечију вредност (и безвредност).

Љуби се није могло „упасти у друштво“, нити у њему остати ако би својеглави и оштроумни Ваљевац у осетио да ту нешто није у реду и да није све устројено по његовом строгом и неупитном поретку…
Та тврдоглава, претерана осетљивост је давала црту нечег дечачког Љубиној неспутаној мушкости и тако спонтано довршавала скицу за његов портрет.
Управо због те анархичне, слободољубиве природе, Љуба је од грађанина света (прилично критичног према безбројним слабостима свог народа), временом постао велики и непопустљиви Србин.
Није могла његова правдољубива душа да издржи онолику количину клевета, презира и нескривене мржње света према његовој отаџбини.
„Е, па неће ноћи!“, као да је одјекивало из његовог љутњом уоштреног погледа, којим је секао сваког таквог снтисрпског опадача и клеветника!
Онда када су многи међу Србима у његовој генерацији то престајали да буду, Љуба је почињао да србује и брани (од сопствене елите скоро сасвим напуштене) националне положаје. Из ината и због више правде, бранећи све оно родно, издано и окупирано (споља и изнутра)…

Таквог сам га и упознао, незаинтересованог да ма кога импресионира, не пристајући ни по коју цену да глуми „уметника изнад свега овоземаљског“.

Одмах сам га заволео, а, мислим, и он мене. Баш такви, непроменљиви и чврсто утврђени у својим животним и идејним изборима, било смо поприлично интересантан и необичан двојац, разликујући се од огромне већине нама (по годинама и образовању) формално сличних сународника.
Не дајући на себе, нисмо пристајали ни да ма ко вређа Србију, њену културу, духовност и све оно што је из далеких векова (мученички и јуначки) она пронела до нас данас.
Напросто, не може! Не дамо, ни по коју цену!…
И ту Љуби ништа није сметало што су га многи од највећих светских историчара уметности и ликовних критичара сматрали истинским сликарским великаном, од оне најређе врсте. То није ништа одузимало његовој ваљевској и српској, сељачкој и отаџбинској димензији.
Љубин сликарски геније био је чврсто утемељен у родно тло његове устаничке, непокорне Србије, у савршеној хармонији карактера и талента, свакодневног и уметничког, личног и националног, прошлог и будућег, тврдоглавог и нежног, изговореног и неизговореног, циничног и романтичног.
Тачно по мери потреба овог по нас не баш најповољнијег времена, живећи (по речима још једног великог српског уметника) „у туђем веку“.

Ово странствовање у свету који му је био све даљи, све више туђ и неприхватљив, завршило се јутрос, 12. августа 2016. (на Свету Деспотицу Ангелину Српску), у београдској болничкој соби, надомак његовог вољеног Ваљева…

фото Драгослава Бокана - Љуба Поповић

фото Драгослава Бокана – Љуба Поповић

А кад сам ушао у његову болничку собу, Љубино последње боравиште, одмах сам радознало и забринуто прешао погледом по њеном штуром, аскетском ентеријеру, са све апаратом за инфузију на централном месту, постављеном уз сам кревет.

Светло је падало с леве стране Љубиног утрнулог тела и мекано обасјавало читаву собу.

Ја се наслоних на гвоздени радијатор уз сам прозор и загледах се у Љубу.

Посматрао сам га, дуго, непримећен…

Он је спавао, миран и скоро непокретан.
Изразите, познате црте његовог лица су биле скоро без меса и ма чега пролазног на себи.
Читаво тело је изгледало светитељски бело и чисто, у бестежинском стању, као да је осветљено, његовом душом, изнутра.

Једва приметно је дисао, више са својим прецима него са нама још овде присутнима.
Живот му се готово није осећао, осим по благом таласању груди док је жедно и тихо упијао и издисао ваздух, у ритму успорених откуцаја срца.

Ипак, био је жив!
Нагло га је пробудио бол, згрчило му се лице, као да је нешто страшно сањао – и отворио је очи.
Препознао ме је, и дуго гледао, блаже и пријатељскије него икад.
А онда му се низ образ закотрљала једна суза.

То је био и неми почетак нашег задњег разговора са ове стране смрти.

Причао је тихо, уз издах, да би му било лакше да изговара речи, са очигледним напором.
Причали смо о обичним стварима, полако и без икакве журбе.
Важније је била ова размена – као доказ живота – него то о чему причамо.

Љуба ме је питао како живим, да ли сам био на Драгошевој изложби…, пожалио ми се да га је дијабетес утрнуо и скоро учинио непокретним…, шалио сам се с њим на тему изгледа неке плавокосе докторке која га је успут обилазила и уписивала нешто у његову историју болести (закачену за кревет)…, рекао сам му да он и даље мора да остане „највећи живи српски сликар“ и да не сме да оде тек тако.
И још понешто, једнако обично, али (из данашње перспективе) важно и драгоцено.

Текао је са застојима тај наш тестаментарни разговор.

Љубу би, с времена на време, изнутра потресао неподношљиви бол и згрчио му лице.
Болео га је стомак, шаптао је, готово се извињавајући због тога.

Одсвирао је своју мелодију и мобилни Славичин телефон из њене ташне на суседном кревету.
Ходником су пролазили људи, али без буке и скоро неприметно.
А медицинска сестра је у неком тренутку ушла и мало убрзала оно бескрајно споро капљање инфузије из пластичне боце у Љубину вену…

Онда сам извадио из торбице своју дрвену иконицу Свете Тројице и ставих је пред Љубу. Прво на оквир прозора, али ми се учини далеко и поставих је, онда, баш код његовог кревета, лицем према Љуби.

Он је погледао, скоро не померајући главу, према рубљовљевском приказу Бога у виду три анђела за заједничком трпезом.
Погледом ми је захвалио и низ лице му је потекла још једна суза…

фото Драгослав Бокан: Ова је икон(иц)а отпутовала са Љубом у вечност...

фото Драгослав Бокан: Ова је икон(иц)а отпутовала са Љубом у вечност…

Причали смо још понешто, али није баш све за препричавање, посебно данас, када знам да мој саговорник више није међу живима…

Он би повремено падао у кратак сан из кога би се убрзо будио и онда настављао разговор, као да није ни било ове паузе.

Ја сам стајао и час ћутао, час причао, сваки пут се нагињући ка глави свог пријатеља на самртној постељи. Осећао сам да ће мој одлазак из овог тестаментарног разговора бити и коначни растанак са Љубом Поповићем.

Ипак, и то је морало да се деси, па сам ја стрпљиво сачекао да се мој добри и преталентовани саговорник намах пробуди и рекох му да ме син чека у дворишту и да ћу позвати Славицу да се попне горе. И да ћу „обавезно видети да наиђем поново“ (иако сам знао да ћу поћи на море и да ћу доћи тек за петнаестак дана, скоро сигурно касно и прекасно за ново виђење) и да ће све бити у реду…
Рекох му и да Ваљевци нису познати по одустајању од борбе, па да то не заборави ни сад и ту.

И додирнух га стидљиво по коси, за растанак.
Не сећам се да ли сам му на главу спустио и пољубац или сам се суздржао.
Био сам и сам пометен, због судбинског значаја оваквог тренутка – часа растанка.

Поменух да га сад чувају Света Тројица и да ништа не брине. Да није сам…

И још хтедох свашта да кажем, али сам осетио да је време да пођем.
И пред излазак из собе сам се окренуо да га још једном видим, у белом, са болничком плахтом на себи, онако христоликог и болног.

Махнуо ми је руком и окренуо главу у јастук, пред новим нападом неподношљивих стомачних грчева….

И то је било то.

Спустио сам се доле и затекао већ забринуту Славицу са Вуком.
Она је чекала да ја сиђем, а ја – да се она попне.
И у том неспоразуму је срећно продужен овај опроштај са мојим старијим другом, правом очинском и братском, српском и (у најбољем смислу речи) надреалном фигуром…

Касније ми је Марина рекла да је Љуба показивао свештенику, нашем заједничком пријатељу, икону Свете Тројице уз речи да му је то „Бокан донео“.

То ме је додатно дирнуло и још снажније везало за најмлађег, најсрпскијег и најопуштенијег овдашњег академика, правог јунака нашег доба (како се то некада описивало).

Покој души великог српског, европског и светског уметника, јутрос уснулог у Христу!

Слава му (и слава Богу, Светој Тројици) и вечни спомен!

бокан

 

Драгослав Бокан

***


*

*

———–

12.8.2016. за СРБски ФБРепоертер приредила Биљана Диковић

5 replies »

  1. Богом дани човек и уметник Љуба Поповић. Лик који се памти по преданости свом делу, свом народу, чистоти ума, рескости у изразу. Упознали смо се за време студија на Академји код ? код српске Саборне Цркве. Његова појава се издвајала од осталих озбиљношћу, привржености свему чега се прихвати. Тада није био причљив, а свака му је била на месту. Није улазио у испразне расправе, али му је професионална критика била јасна, бритка. Данас сам, спуштајући се са Митровца на Тари, пролазећи кроз Ваљево, мислио на Љубу. Синоћ сам по ко зна који пут прочитао његов интервју ЗАШТО САМ НА СПИСКУ ЗАБРАЊЕНИХ ЉУДИ? Љуба не разуме ликове који праве спискове забрањених људи.

    Свиђа ми се

  2. Данас сиђох са Таре кроз Перућац, Бајину Башту, Дебело брдо изнад Ваљева, кроз Ваљево, Уб и Моштаницу. У мислима ми Љуба. Синоћ читах његов интервју ЗАШТО САМ НА СПИСКУ ЗАБРАЊЕНИХ ЉУДИ?
    Забранили су Љубу, зато што је десет копаља изнад њих.
    Познајем Љубу из студентских дана, са акадамије код знкака ? код Саборне цркве.
    Љуба је увек био ум, отворен, елоквентан, јасан и малоговорљив.
    Слава га није опила, он је опио целу генерацију примером, умом снагом енергетике.
    Слава Великом Љуби.

    Свиђа ми се