АКТУЕЛНО

Стефан Каргановић: Сензационални обрт у Хагу – ЕНДИ ВИЛКОКСОН: СУД ОСЛОБОДИО МИЛОШЕВИЋА


stefan

Млади амерички истраживач Енди Вилкоксон, који се већ годинама бави радом Хашког трибунала, посебно предметом Слободана Милошевића и још неразјашњеним случајем Сребренице, пре неки дан је објавио капитално откриће до којег је дошао пажљиво ишчитавајући пресуду Радовану Караџићу – на око 2.590 страница – обнародовану у марту ове године. Обавијено реторичком маглом, негде после хиљаду тристоте странице у тексту пресуде, Вилкоксон је пронашао „злато“ у виду оцена улоге Слободана Милошевића у протеклом рату за које је мало ко могао да сања да ће се икада наћи у званичном документу Хашког трибунала.

Од шармантног демократе наклоњеног освештаним принципима тржишне привреде, до чувеног „балканског касапина“ који из позадине перфидно управља геноцидима и етничким чишћењима, те опет до релативно просвећеног политичара који, за разлику од партнера с друге стране Дрине, заступа умерена па чак и етички утемељена решења – то је нимало конзистентна слика о Слободану Милошевићу која се стиче увидом у извештаје ЦИА деведесетих година, а још више читањем сензационалних закључака првостепеног већа у процесу Радовану Караџићу, у пресуди објављеној у марту ове године.

Млади амерички истраживач и сарадник „Историјског пројекта Сребреница“ Енди Вилкоксон, који се већ годинама бави радом Хашког трибунала, посебно предметом Слободана Милошевића и још неразјашњеним случајем Сребренице, пре неки дан је објавио капитално откриће до којег је дошао пажљиво ишчитавајући пресуду Радовану Караџићу – на око 2.590 страница – обнародовану  у марту ове године. Обавијено реторичком маглом, негде после хиљаду тристоте странице у тексту пресуде (која тешко да ће икада бити предложена за награду из белетристике), Вилкоксон је пронашао „злато“ у виду оцена улоге Слободана Милошевића у протеклом рату за које је мало ко могао да сања да ће се икада наћи у званичном документу Хашког трибунала.

ПОЛИТИЧКИ КОРИСНЕ ЛАЖИ

Укратко, Караџићево првостепено веће, разматрајући из свог угла удео оптуженог у догађајима наведеним у оптужници, закључило је да бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић није делио неке од основних циљева импутираних Караџићу и руководству босанских Срба, те да је зато недоказана тврдња Тужилаштва да је Милошевић био учесник у удруженом злочиначком подухвату (УЗП) за етничко чишћење несрпског становништва (пар.3460).

slobaОво је само по себи шокантно, као закључак револуционарне природе с обзирона на установу која га износи. Ако Милошевић у Босни и Херцеговини није био припадник УЗП-а за извршење централног деликта за који је и њему и Караџићу суђено и за који су били сатанизовани, и то још током сукоба и пре него што су формални докази било какве врсте предочени, а још мање организован симулакрум суђења, а све то са озбиљним репресалијама и другим тешким последицама по Србију и Републику Српску, поставља се питање: како је тако важна чињеница тада могла да промакне многобројним међународним посматрачима? Јер пажљивим читањем извора на које се веће ослања, када образлаже по Милошевића ослобађајуће закључке, видимо да се највећим делом ради о исказима управо међународних званичника који су, у то време, у политичкој и медијској хајци на Милошевића – играли водећу улогу (фуснота 11027). Што значи да су и тада знали да су оптужбе и погрде изношене на рачун Милошевића биле пука пропаганда, дакле политички корисне лажи.

Караџићево веће закључује да су на почетку сукоба политике Милошевића и Караџића биле умногоме подударне, али да је временом „дошло до разлаза“ (пар. 3276), што није баш најубедљивија препорука за тезу о учешћу обе стране у неком удруженом подухвату. Као пример веће наводи Милошевићево противљење 1991. проглашењу „Српске Републике Босне и Херцеговине“ као одговор на потезе бошњачко-хрватске коалиције који су водили отцепљењу од Југославије, цитирајући Милошевићеве речи да „један противправни чин не може да оправда други“ (пар. 2685), легалистички став које се тешко уклапа у концепт вођења експанзионистичке „великосрпске“ политике. Поред тога, да Милошевићев нови профил у пресуди Караџићевог већа буде још упечатљивији, наводи се и Милошевићева критика босанских Срба зато што у њиховој скупштини није било представника муслиманског народа (пар. 2687). То свакако није изјава која би се очекивала у разговору који националистички зслепљени демагог води с послушним оруђима своје агресивне политике.

Веће даље наводи да је „током приватних састанака Милошевић испољавао велики степен љутње на руководство босанских Срба зато што су одбили Венс-Овенов план, и сповао је оптуженог“ (пар. 3289). „Милошевић је покушавао да убеди босанске Србе“, даље наводи Караџићево веће, „да он лично схвата њихове бриге, али да је најважније зауставити рат“ (пар. 3295). За потпаљивача сукоба и главног протагонисту агресије ово звучи као врло некарактериситична изјава.

У продужетку Караџићево веће цитира „етничког чистача“ Милошевића тамо где он каже да „не верује да би свет прихватио да босански Срби, који представљају само трећину од укупног становништва БиХ, добију преко 50 одсто територије и да зато сматра да је најбољи пут – политички договор“ (пар. 3290).

„Како замишљате да би се две трећине становништва могле сабити на 30 одсто територије, док је и 50 одсто вама премало?“ Милошевић пита челне људе босанских Срба. „Да ли је то хумано, је ли то фер?“ (пар. 3297).

На другим састанцима са званичницима из Републике Српске у пресуди пише да је „Милошевић инсистирао на прекидању рата и на томе да је највећа грешка босанских Срба била жеља да босанским муслиманима нанесу потпуни пораз“ (пар. 3293).

Као последица насталог размимоилажења с босанским Србима, веће прихвата да је „СРЈ смањила подршку РС и подстицала босанске Србе да усвоје мировне предлоге“ (пар.3292).

СТАВ ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЧАЈА

На крају своје детаљне анализе Вилкоксон истиче да наведени закључци Караџићевог већа не само да негирају тврдњу да је Слободан Милошевић био учесник у удруженом злочиначком подухвату него да веће, напротив, стаје на становиште да је Милошевић „осуђивао етничко чишћење“ (пар. 3280). Став већа је изузетно значајан, тврди Вилкоксон, зато што је Милошевић био проглашен за врховног кривца за крвопролиће у Босни, за шта су и Србији биле наметнуте сурове санкције. Лажна оптужба против Милошевића би се зато могла сврстати у исту категорију за исфабрикованим разлозима за напад на Ирак, за шта је на крају утврђено да никаквог оружја за масовно уништење тамо ипак није било.

Дугогодишњи критичар Хашког трибунала, угледни британски новинар Нил Кларк реагује да „ослобађајуће оцене МКТБЈ у вези са покојним Слободаном Милошевићем и ратним злочинима почињеним у Босни током сукоба доказују још једанпут да тврдње НАТО-а изречене на рачун његових `дежурних непријатеља` треба узети не с мрвицом неповерења него чак са огромним шлепером – пуним скепсе“.

Свако ко се усуђивао да оспори НАТО линију био је етикетиран као „Милошевићев апологета“, присећа се Кларк или  – још горе – као порицатељ геноцида од стране, како их он назива, „империјалних утеривача истине“.

„А права истина је“, наставља Кларк, „да Милошевић није био тврдокорни српски националиста већ доживотни социјалиста, непоколебљиво опредељен за мултиетничку Југославију. Његов циљ док је био на власти није био да створи `Велику Србију` већ да сачува неокрњену југословенску федерацију, као што је Хашки трибунал то сада, са закашњењем, и признао“.

Оцене овог већа Хашког трибунала о стварним мотивима и политичким циљевима Слободана Милошевића закаснеле су, као што Кларк каже, али то их не чини мање драгоценим. Мада у питању није пресуда Милошевићу него само узгредни закључци, или dicta правничком терминологијом речено, изнети у другом контексту и предмету, то су свеједно класична признања против интереса онога ко их чини. Бројне политички кључне „пресуђене чињенице“ у низу других предмета, пред истим Трибуналом, сада су оспорене наведеним закључцима већа у овом делу пресуде Караџићу.

О разлозима зашто је веће дошло до оваквих закључака тек сада (и претходна већа су пред собом имала сличну доказну грађу, па су ипак закључивала другачије) могло би се нагађати. Једна теорија која звучи убедљиво јесте то да су докази против др Караџића генерално толико танки да се веће уплашило да би се стекао утисак расплинутости оптужби против њега када би Милошевић с њиме делио кривицу у пуном капацитету. Зато је улога Милошевића у овој пресуди коригована, не само на начин који у неочекиваној мери уважава чињенице већ – што је за веће много важније – оптуженог Караџића истиче као искључивог носиоца неподељене кривичне одговорности за све што му се у оптужници приписује, и за шта је осуђен на четрдесет година затвора.

Шта год били мотиви Караџићевог већа, дејством принципа ненамераваних последица неке од најважнијих и најжешће заступаних теза о узроцима и току рата у Босни и Херцеговини, сада су дискредитоване. Као што у случају Сребренице у разним предметима сада имамо низ различитих „пресуђених чињеница“ о броју погубљених, тако и у случају Слободана Милошевића, захваљујући Хашком трибуналу, сада имамо бар две врло различите и по битним појединостима противречне верзије његове улоге и политичке делатности у БиХ током рата деведесетих.

***

ИНТЕРВЈУ – „СТРУЧЊАЦИ“ НИСУ ПРОЧИТАЛИ (ПРЕСУДУ)!

ENDI1

*Како сте пронашли ове изузетно значајне закључке, скривене у пресуди Караџићу на више од 2.500 страница? Током последњих неколико месеци, од објављивања пресуде, правни стручњаци су те појединости очигледно превидели?

Пронашао сам их зато што сам прочитао пресуду, за разлику од „стручњака“ у нашим медијима и спољнополитичком естаблишменту који то очигледно нису учинили.

*Какве су суштинске импликације закључака које наводи Караџићево веће у односу на ратну улогу бившег председника Милошевића?

Суштински закључак гласи да Милошевић није контролисао босанске Србе, да није одобравао ратне злочине, и да је тражио политичко решење праведно за све, што је увек тврдио да му је циљ.

*Моћни сребренички лоби свим силама настоји да кривицу за покољ припише Србији и њиховом руководству, посебно председнику Милошевићу. Као аналитичар који годинама сарађује с „Историјским пројектом Сребреница“ у настојању да се разјасне сребреничка дешавања, шта мислите како би ови нови судски увиди могли да нам помогну да боље разумемо природу догађаја из јула 1995?

Ту нема ничега што би Србију или њено руководство повезало с покољем у Сребреници. Не само да је Караџићево вече стало на становиште да Слободан Милошевић није био члан такозваног „удруженог злочиначког подухвата“ већ су стали на слично становиште да Јовица Станишић и Франко Симатовић такође у томе нису учествовали, тако да нема ничега што би тај догађај повезивало са званичницима Србије. Поред тога, у пресуди се наглашава да је од 1994. Милошевић био у врло лошим односима с руководством босанских Срба, дакле, сасвим је искључено да су Србија или Милошевић имали икакве везе са оним што се догодило у јулу 1995. године.

***

ОСЛОБАЂАЊЕ МИЛОШЕВИЋА – ИЗНЕНАЂУЈУЋА ПРЕСУДА МКСЈ

endi

Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу установио је да покојни председник Србије Слободан Милошевић није био одговоран за злочине почињене током рата у Босни од 1992. до 1995. године.

У изненадној пресуди судско веће које је осудило бившег председника босанских Срба Радована Караџића за ратне злочине и одредило му казну од 40 година затвора, једногласно је закључило да Слободан Милошевић није био део „заједничког злочиначког положаја“ усмереног против муслимана и Хрвата током рата у Босни.

У пресуди против Караџића од 24.марта наводи се да „Веће сматра да није изнето довољно доказа у овом случају како би се утврдило да се Слободан Милошевић сагласио са заједничким планом“ да се с територије коју држе босански Срби уклоне босански муслимани и Хрвати.

Судско веће у процесу против Караџића сматра да се „однос Милошевића и оптуженог покварио почетком 1992; до 1994. они се више нису слагали о потезима које треба предузети. Штавише, већ почетком марта 1992. постојало је извесно неслагање између оптуженог и Милошевића на састанцима током којих су Милошевић и други српски лидери отворено критиковали лидере босанских Срба да чине `злочине против човечности` и `етничко чишћење`, те да рат воде из сопствених циљева“.

Судије су оцениле да у и Слободан Милошевић и Радован Караџић више били за очување Југославије и да је Милошевић у почетку давао подршку, али да су се њихови погледи временом разишли. У пресуди се наводи да је „од 1990. до средине 1991. политички циљ оптуженог и вођства босанских Срба било очување Југославије и спречавање одвајања или независности БиХ, што би довело до одвајања босанских Срба од Србије; Вече је закључило да је Слободан Милошевић подржао овај циљ и говорио против независности БиХ“.

Веће је установило да је „декларација суверенитета коју је усвојила Скупштина Социјалистичке Републике БиХ у одсуству представника босанских Срба 15. октобра 1991. одвела до погоршања ситуације“, али да Милошевић није био за одговор у виду формирања Републике Српске. Пресуда наводи да је „Слободан Милошевић покушавао да заузме обазривији приступ“.

У пресуди стоји да је у пресретнутим разговорима с Радованом Караџићем „Милошевић упитао да ли је паметно користити `нелегитиман чин у знак одговора на други нелегитиман чин` и довео у питање легалност формирања Скупштине босанских Срба“. Судије су установиле да је „Слободан Милошевић изразио уздржаност због тога што би Скупштина босанских Срба могла да искључи муслимане који су били `за Југославију`“.

Даље пише да је током сусрета са званичницима Србије и босанских Срба „Слободан Милошевић тврдио да `сви припадници других нација и етничких група морају бити заштићени` и да `дискриминација није национални интерес Срба`“. Такође, да је „Милошевић изјављивао да се против злочина мора одлучно борити“.

Судско веће је указало да је „током приватних састанака Милошевић био веома љут на вођство босанских Срба јер је одбацило Венс-Овенов план и псовао оптуженог“. Они су, такође, установили да је „Милошевић покушавао да уразуми босанске Србе говорећи да он разуме њихове забринутости, али да је најважније окончати рат“.

У пресуди пише да је „Милошевић доводио у питање и да ли би свет прихватио да босански Срби, који представљају само трећину становништва БиХ добију више од 50 одсто територије и охрабривао их на политички споразум“.

Током састанка Врховног савета одбране, наводи се у пресуди, „Милошевић је вођству босанских Срба рекао да они немају права на више од половине територије БиХ и да не постоји начин да нам припадне више од тога, јер представљамо трећину становништва`. Ми немамо права на више од половине територије, не можете отимати нешто што припада некоме другоме (…) Како замишљате да две трећине становништва буде сабијено на 30 одсто територије док је вама 50 одсто премало? Да ли је то хумано, да ли је то поштено?“, рекао је Милошевић према пресуди.

На другим састанцима са званичницима Србије и босанских Срба Милошевић је „изјавио да се рат мора окончати и да је највећа грешка босанских Срба што желе потпуни пораз босанских муслимана“. Због раздора између Милошевића и босанских Срба, навеле су судије, „СР Југославија је смањила подршку Републици Српској и охрабривала босанске Србе да прихвате мировне предлоге“.

Став Трибунала да Слободан Милошевић није био део заједничког злочиначког подухвата и да је, напротив, „осудио етничко чишћење“ веома је значајан будући да је он био окривљен за све крвопролиће у Босни и због тога су Србији биле наметнуте оштре економске санкције. Неправедно оптуживати Милошевића је равно инвазији на Ирак само да би се открило да тамо никакво оружја за масовно уништавање није било.

Слободана Милошевића је оцрнила читава западна штампа и практично сваки политичар у свакој НАТО земљи. Назвали су га „Балканским касапином“. Упоређивали су га са Хитлером и оптуживали за геноцид. Сатанизовали су га и од њега направили крвожедно чудовиште и ту лажну слику су искористили да оправдају не само економске санкције против Србије, него и НАТО бомбардовање Србије и рат на Косову 1999.

Слободан Милошевић провео је последњих пет година свог живота бранећи себе и Србију од фабрикованих оптужби за ратне злочине почињене током рата који је, сада признају, покушавао да заустави. Најозбиљније оптужне с којима се Милошевић суочавао, укључујући и оптужбу за геноцид, односиле су се на Босну. Данас, десет година после његове смрти, они признају да уопште није био крив – упс.

МКСЈ није ништа учинио да огласи чињеницу да су ослободили Милошевића оптужи за учешће у заједничком злочиначком подухвату. У тишини су сахранили тај налаз на 1303. страници пресуде Караџићу која садржи 2.590 страна, добро знајући да се већина људи вероватно никада неће потрудити да их прочита.

slobo

Председавајући судија у процесу Радовану Караџићу О-Гон Квон из Јужне Кореје био је и судија на суђењу Слободану Милошевићу. Ослобађање Милошевића које је учинило судско веће на суђењу Караџићу може бити индикација о томе како би веће у случају Милошевић на крају пресудило, макар за оптужбе у вези с Босном, да је Милошевић поживео до краја свог суђења.

Треба подсетити да је Милошевић умро под врло сумњивим околностима. Умро је од срчаног удара свега две недеље пошто му је Суд одбио захтев да оде на операцију срца у Русију. Нађен је мртав у својој ћелији мање од 72 сата након што је његов адвокат уручио писмо руском Министарству спољних послова у којем је изразио сумњу да га трују.

Званични извештај Трибунала о истрази његове смрти тврди да је „у узорку крви узетом од Милошевића 12.јануара 2006. пронађен рифампицин“. И да „резултати нису саопштени Милошевићу све до 3.марта 2006. због тешког правног положаја у којем се доктор Фалке (главни лекар Трибунала) налазио због холандских законских одредаба у вези с лекарском тајном“.

Присуство рифампицина у Милошевићевој крви поништавало би ефекат лекова против повишеног крвног притиска које је узимао и повећало опасност од срчаног удара, који га је на крају и убио. Признање Трибунала да су знали за рифампицин месецима, али да Милошевићу нису дали резултате његовог сопственог узорка крви све до неколико дана пред смрт због „холандских законских одредби о лекарској тајни“ невероватно је лоше и подмукло оправдање. Нема одредбе у холандском закону која доктору забрањује да пацијенту каже резултате сопственог узорка крви – то би било идиотски. Напротив, прикривање такве информације од пацијента може се сматрати злоупотребом.

Све ово даје разлоге за добро основану сумњу да су моћни геополитички интереси били пре за то да Милошевић умре пре краја суђења, него да буде ослобођен и разоткрије њихове зле лажи. Депеше америчког Стејт департмента које је објавио „Викиликс“ потврђују да је Трибунал разматрао Милошевићево здравствено стање и његове налазе с особљем америчке амбасаде у Хагу, без његовог пристанка. Они, јасно је, нису марили за законе о лекарској тајни када су блебетали о његовом здрављу у америчкој амбасади.

Незадовољавајуће је да, десет година после његове смрти, Милошевић буде тихо ослобођен за најозбиљније злочине за које је био оптужен. У најмању руку Трибунал би требало да исплати финансијску одштету његовој удовици и деци, а западне владе, које су кажњавале Србију да би Милошевић „одговарао“ за злочине за које, како њихов сопствени суд сада признаје, није био одговоран него је покушавао да спречи, требало би да плате репарацију Србији.

sloba u hag

Објављено у листу ПЕЧАТ 432/2016

—————-

12.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић