АКТУЕЛНО

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА: ЦРКВА КОЈА СЛОБОДУ ГЛЕДА КРОЗ ЖИЦУ И РЕШЕТКЕ


фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

Заједно са Момом Златковићем, Мариом Мајсторовићем и осталом браћом из удружења Краљевина Србија, која се већ годинама несебично боре да олакшају живот монаштву у српским светињама на окупираном Косову и Метохији, јуче сам посетио и Цркву Богородице Љевишке у Призрену.

Црква је задужбина славног српског краља Милутина (син Краља Уроша и отац Краља Стефана Дечанског), саграђена 1307.године.
Најстарије сачуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века. То су прикази Свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем. Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном стубу јужног брода цркве.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

За време турске власти, у 18. веку, фреске су прво обијене чекићем, па покривене слојем малтера и прекречене, након чега је црква претворена у џамију. Фреске су поново откривене у периоду 1950—1952. Радови на њиховој рестаурацији трајали су до 1976. године.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

Од доласка окупационих НАТО снага на Косово и Метохију (1999), црква је под заштитом швапских војника. И поред тога, 17.марта 2004.године вандали из албанског народа су је запалили.
Дана 13. јула 2006. Црква Богородице Љевишке је стављена на Унескову листу светске културне баштине.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

У прелепом српском Призрену, престоници Душановог царства, отетом од његовог народа, црква самује стешњена између околних зграда. Њена самоћа се осећа, боли. Као неми прекор недужног и немоћног бића. Које трпи и од којег ништа не зависи.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

Преко пута цркве, на другој страни улице, метални контејнер у којем дан и ноћ дежура по један припадник косовске полиције. Пола метра испред капије паркиран полицијски аутомобил.
По огради око цркве развучена бодљикава жица. На прозорима решетке, жице и заковане даске. Као да се налазите пред затвором.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

Унутра, иза решетки, сведочанства славне српске историје и раскошне духовности, али и трагови нељуди, који ту светињу уништавају вековима.

Док смо излазили из цркве и окретали јој леђа осећао сам стид. Што одлазимо. Као да чинимо нешто што није морално оправдано. Нешто што је небрига, кукавичлук, издаја…све помало.

Не знам да ли ме је више било стид саме цркве или Ивана Крстића, најмлађег Србина у Призрену, неустрашивог младића који је домаћин свима који дођу у тај град да посете завичај или српске светиње. И који о историји и судбини манастира и цркви у Душановом граду, о историји и садашњем тренутку српског народа, а посебно о потреби да се као народ дозовемо памети, говори са знањем и жаром који освајају људску душу. Оснажују веру у српску будућност.
И који без трунке страха, иако су му само пре месец опомене ради дана каменовали кућу, као да му се обрадовао, прихвата предлог да седнемо у башту неког од бројних кафића прелепог Призрена и попијемо Пећко пиво. Са окусом Бистрице и Проклетија. Са окусом српске традиције.

Док шетамо Призреном и разговарамо, млађи Албанци и Албанке се окрећу, чудно нас гледају, вероватно изненађени. Не што чују да неко говори српски језик, већ што говори гласно и без страха. Као да је у својој кући.

Али гледа нас и Душанов град, тврђава која доминира над градом, стражари над његовом историјом.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

Пише: Душан Марић

————–

22.8.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »