Љиљана Јовановић

Љиљана Јовановић: Мојем Доктору Антону Антонову, са поштовањем и захвалношћу


Пише: Љиљана Јовановић

Можда вас чуди ово што је на овој слици написано. Ту пише да се 12. августа 1996. године Љиљана С. Јовановић успешно попела на Кинески зид, у околини Пекинга.

потврда

Какве то везе има са Доктором Антоном Антоновим?

Заслуга за ову диплому припада мојем Доктору Антонову. Тако су га звали његови мали пацијенти и пацијенткиње, међу којима сам била и ја.

Давних 60-их година, после силних лутања по Рудом, Институту за мајку и дете, по болници у Крагујевцу, успели смо (захваљујући слепом терапеуту чика Миши), да ја стигнем до Болнице на Бањици. Љубоморне београдске колеге нису се предходно „сетиле“ да мојем оцу кажу да ме одведе на Бањицу, због чега сам 3 године неправилно лечена. А онда тамо упознајем мојег Доктора Антонова.

И ту на Бањици се показало да човек мора да има среће да сретне добре људе, иначе нема шансе да се спасе. Један доктор „специјалиста“, хирург ортопед је непосредно пре мојег доласка оперисао троје малих пацијената. Са лошим резултатом – двоје су остали парализовани а једна мала болесница је умрла. Требало је да ја поправим просек и требало је да ме он оперише. Као дете нисам схватала, али сада знам колики је био притисак на мојег оца да потпише пристанак за операцију.

Недеља је била време за посете у болници. Мој отац је једне недеље дошао да ме посети и, као последњу наду, потражио собног лекара, тада младог доктора Антона Антонова, да га пита шта да ради. Питао је доктора да ли он има деце. Доктор је рекао да има ћеркицу, јединицу, млађу од мене четири године. И шта доктор саветује? Стајали су на тераси, гледали у парк испред болнице… и доктор је рекао НЕ!

То НЕ је одредило моју судбину. Уместо операције по сваку цену, за коју је „велики“ стручњак тражио очев пристанак уз претњу да ће ме истерати из болнице, мој отац је, не говорећи зашто, одбио и није потписао сагласност.

Са ове дистанце и после пола века, свесна сам какав је ризик преузео млади Доктор Антонов. Да је онај шеф примаријус на одељењу сазнао ко је мојем оцу саветовао да не пристане на операцију, не би га ништа спасло освете. Верујем да му не би дозволио нигде да ради као доктор.

Мој Доктор Антонов није размишљао о својој каријери, о сопственој будућности, он је размишљао о малој девојчици и оцу рекао оно што је сматрао да је исправно. То је могло да га кошта будућности. Шеф није успео да натера мојег оца на пристанак, а мој доктор Антонов је потом преузео моје  лечење конзервативним методом помоћу гипсева. И ја сам следећих скоро годину дана остала у болници, као његова пацијенткиња. Све је урадио да ми помогне да израстем. У болници сам ишла у школу (трећи разред), мењали су ми гипсеве и све је то трајало док није одлучио да ме пусти кући, уз прописане вежбе, ношење корективног мидера и уз одлазак на море, као одличну терапију.

А онда је након дугог познанства пристао да дође на мој рођендан. Десети…
Мај. Лепа недеља. Радост. Дошао је мој чика доктор и његова супруга, такође докторка, познати специјалиста и директор врло реномиране установе.

Одрасли су разговарали а ја сам се мотала око њих, и мој доктор ме у једном моменту пита: – Како у школи, Љиљо? (на Бањици тада није било четвртог разреда, али сам ја имала књиге и учила док сам била у болници)
Ја сам одговорила да не идем у школу.  Мој Доктор се зачудио: – Како не идеш у школу?
Нисам баш умела да му објасним… Онда је отац рекао да су као породични савет, из љубави према детету (да се не бих мучила… гипсеви, мидери, тешко је то детету) одлучили  да ми купе машину за плетење џемпера (тада актуелну) и да ја, ето, седим кући, радим колико могу, и тако нећу бити без посла и прихода.

И данас ми у ушима одјекује његов згранут глас: – Каква машина? Који џемпери?
Просто не могавши да се уздржи, позвао је супругу: – Радмила, дођи молим те да чујеш шта су смислили! Хоће од Љиље да направе инвалида.

Моји родитељи су покушали да објасне да они мене воле и да то раде из љубави. Они су хтели само да ме заштите.
Мој чика Доктор је остао згранут и упоран: – Каква глупост! У школу одмах.

Огроман ауторитет који је мој доктор имао, дефинитивно је определио моју судбину.  У понедељак после рођендана, отац је отишао у школу. Наравно, наставници су били врло спремни да ми помогну и ја сам пошла у школу, у четврти разред, код наставнице Вере Урошевић. Завршила сам четврти разред и више није било прекида. Завршила сам основну школу а затим уписала Гимназију, математички смер.

Мој доктор Антонов је наставио да ме лечи свих следећих година док нисам напунила 18. Тек онда ме је оперисао, и дефинитивно завршио моје лечење. Контролисао је како учим. Његови савети су ми остали читавог живота велика потпора.

Уписала сам, затим природно-математички факултет и завршила општу биологију са високим оценама. Како тада за мене није било посла у Тополи, отпутовала сам 700 км далеко од куће и почела да радим као технолог, да живим самостално, и уз увек велику подршку мојих родитеља направила каријеру. Из Агрокомерца, преко Рембаса, стигла до Италије, а потом до Кине где сам провела 3 године, па до Египта, Израела и Бразила, где сам провела две године, да бих затворила круг у Чилеу. Од Источног Кинеског мора, до јужног Пацифика.

Свесна сам да је мој Доктор Антонов својим узвиком и згранутим изразом лица пореметио планове за „плетење џемпера“ и отворио ми врата света. Хвала му за ту помоћ.

Одлуке (родитеља) донете из љубави понекад могу да буду кардинална грешка. Ауторитет једне особе коју поштујемо може да нам промени живот.

Не знам какав бих живот водила, плетући џемпере, али сигурно као плетиља не бих стигла тамо где сам стигла као биолог – технолог за производњу гљива. А све то захваљујући мојем доктору Антонову, који је ризиковао своју будућност и професионалну каријеру да би једном оцу спасао ћерку од могуће следеће катастрофалне грешке старијег доктора.

Жељу за учењем сам задржала заувек, усавршавајући своја знања и способности, учећи језике, преводећи текстове и симултано понекад на три језика. Многи моји пријатељи знају за причу о Доктору Антону Антонову и његовом узвику: – Радмила, дођи да видиш, хоће од Љиље да праве инвалида!

Моја потврда да сам освојила КИНЕСКИ  ЗИД је доказ да нисам постала инвалид, и посвећена је мојем Доктору Антону Антонову. Захваљујући њему сам обишла свет и видела много тога што ми не би било могуће да судбина није укрстила наше путеве.

Уз вечну захвалност за све што ми је својом помоћи омогућио…

 

Љиљана Јовановић, биолог
_____________
Напомена редакције СРБског ФБРепортера:

Са задовољством додајемо да је Љиљана Јовановић наш дугогодишњи цењени сарадник и преводилац.
Преводи Љиљане Јовановић доступни су на следећем линку.

4 replies »

  1. Duboko ganuta ovom pricom evo i ja se zahvaljujem svim doktorima koji se mogu nazvati imenom Antonov, jer je to ocito sinonim za znanje,lekarsku etiku i humanost koja nam je toliko potrebna.I ja sam bila u tri navrata operisana na Banjici i mogu da kazem da je lekar koji me je operisao to odradio strucno i uz najbolju mogucu paznju.Ime tog lekara je dr Zoran Stefanovic i treba da se zapamti to ime jer nije pomogao samo meni.Mislim da dokor Antonov nije mogao da podigne veci i vredniji spomenik sebi za zivota.Jevrejska poslovica kaze:ko spasi jedan ljudski zivot, taj je spasio svet!Hvala redakciji za ovakav poucan clanak.Gospodji Ljiljani Jovanovic od srca sve najbolje!

    Свиђа ми се

    • Gospođo Marija,
      Hvala za komentar.
      Moj doktor jeste meni omogućio ono što sam postigla.
      A da je znao primarijus, šta je rekao mojem ocu, ne bi mu dao ni ovce na Vlasini da čuva..
      Bio je vrlo osvetoljubiv, ambiciozan čovek.
      Dr. Antonov je bio tek na početku karijere, odreagovao je etički ne karijeristički!
      Ja sam samo izlila ono što nosim 50 godina!

      Свиђа ми се

  2. Данашњи родитељи од своје деце и даље праве инвалиде. Али нема више др.Антонова, неки су га протерали из земље.

    Свиђа ми се