АКТУЕЛНО

Душан Марић: ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ РАТНОМ КОМАНДАНТУ – БИТКА ЗА МРАЧАЈ (Извод из Ратног дневника за 18.мај 1994.)


ПУКОВНИК БОЖИДАРУ РАКИЋ, КОМАНДАНТ 7.МОТОРИЗОВАНЕ КУПРЕШКО-ШИПОВАЧКЕ БРИГАДЕ ВРС

ПУКОВНИК БОЖИДАР РАКИЋ, КОМАНДАНТ 7.МОТОРИЗОВАНЕ КУПРЕШКО-ШИПОВАЧКЕ БРИГАДЕ ВРС

МОМ КОМАНДАНТУ ПУКОВНИКУ БОЖИДАРУ РАКИЋУ, КОМАНДАНТУ 7.МОТОРИЗОВАНЕ КУПРЕШКО-ШИПОВАЧКЕ БРИГАДЕ ВРС, КОЈИ ЈЕ ПРЕМИНУО У БАЊАЛУЦИ

ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ!

Данас сам чуо вест да је у Бањалуци умро мој пријатељ и ратни командант пуковник Божидар Ракић, родом из једног села код Бијељине. Срце је издало храброг српског официра. Уморило се од ратних напора и (после)ратних брига и неправди.

Божидара сам упознао у априлу 1992.године, у борбама за Купрес. После неколико месеци упућен је на ратиште код Босанске Крупе, где је био начелник штаба 11. Крупске пешадијске бригаде.

25.јула 1993.године вратио се на Купрес. Именован је на дужност команданта 7. Купрешке моторизоване бригаде уместо пуковника Витомира Грујића. На тој дужности остао је нешто мање од две године. Смењен је 5.новембра 1994.године, два дана након што смо пред удруженом офанзивом накарадне српске политике, хрватске и муслиманске војске морали да напустимо Купрес, Равно, Малован, Вуковско…

По старом рецепту: кад политичари и генерали жртвују или својим грешкама изгубе важну територију, онда сопствену одговорност пребацују на друге, себи потчињене.

Са жртвованог Купреса послали су га да командује 9.граховском бригадом ВРС, која је била задужена да на планини Динари и у Ливањском пољу одбрани Босанско Грахово и спречи пробој хрватске војске у залеђе Книна.

Није успео. Није ни могао. Поред вишеструко надмоћнијих Туђманових бригада, против себе је имао огроман фронт, хроничну несташицу у људству и – српску политику. Која је вероватно оног тренутка кад је жртвовала Купрес, низ воду пустила и Босанско Грахово и РСК.

После рата Божо је остао у Бањалуци. Имао је супругу и две кћерке. Живео је врло скромно. Понекад би се чули и срели. Последњи пут прошле јесени. Попили смо по пиво у Господској улици. Том приликом предао ми је неколико докумената о рату на Купресу.  Са пуно љубави говорио је о Купресу и Републици Српској, забринут за њену будућност.

Купрес никада није преболео. Као што га, верујем, није преболео ни један из строја од око 5.000 српских ратника који су од 1992. до 1995.године мање или дуже време учествовали у борбама на Купрешкој висоравни.

У сећање на мог команданта објављујем извод из свог Ратног дневника за 18.мај 1994.године.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

БИТКА ЗА МРАЧАЈ

Сриједа 18.мај 1994.године

 

Сљедећег дана, у четири сата и петнаест минута, Слободан Каурин из Шипова изашао је из земунице 28 на Црном врху да пиша. Претходне вечери вратио се у јединицу од куће, са тродневног одмора. Дотјерао је своју „ладу ниву“, коју је оставио код команде борбене групе и у њој три гајбе пива. Дозволио сам му да једну гајбу понесе са собом и почасти другове у његовој и сусједним земуницама.
Слободан каже да је сам попио четири пиве, па није ни чудо што га је притисак у мокраћном мјехуру пробудио.
Срећом, када је изашао из земунице, понио је пушку. Одмакао се десетак метара од земунице. У пола посла, у жбуњу испред себе примјетио је муслиманског војника, како ставља тромблонску мину на пушку. Муслиман је први опалио, погодио је Слободана у руку, али је овај био толико прибран да узврати и муслиманског војника натјера у бјекство.
Осокољени Слободан је за њим повикао: „Стан балијо, куд си наумио?“
Из ноћи је стигао прилично чудан, одговор: „Поздравите вашег команданта.“
Након тога између два војника водио се овакав разговор:
„Што да га поздравим? Шта да му кажем?“!
„Прошли пут, прије недјељу дана, опроштен му је живот“.
„А шта да му кажем, ко га поздравља?“
„Реците му да га је поздравио Ципан. Он му је спасио живот. Али Ципан више никоме неће спасити живот“.
„Који Ципан?“
„Зна он добро?“

*

Завршетак разговора био је знак за општи муслимански пјешадијски напад на Црни Врх.
Минут који је прошао од првог пуцња, до краја разговора, био је довољан да се моји војници пробуде, истрче у ровове и спремно дочекају непријатеља. Напад је одбијен, а шума је поново утонула у тишину и јутарњу сумаглицу. Предосјећао сам да ће то бити буран дан, да ће муслимани покушати бар још једном.

Ништа мање од тога бринуо ме садржај разговора Каурина и муслиманског војника. Командант којем је „опроштен“ живот био сам ја. Прије осам дана, извиђајући терен према Бугојну, на Доњим Превилима, са још двојицом војника, упао сам у засједу муслиманске извиђачко-диверзантске групе. Преживио сам само зато што један непријатељски војник (који ме је читавих двадесетак секунди, са удаљености од десетак метара, држао на нишану) није хтио да ме убије. Кад сам се већ био помирио са смрћу он ме чудно погледао и пуцао два пута. Оба пута изнад мене. По изразу његовог лица и погледу било је очигледно да је намјерно промашио.

Кад знају да је човјек са којим се прије осам дана на Доњим Превилима сударила њихова извиђачка група српски командант Мрачаја, онда знају и ко је у питању.
Одакле знају? Да ли су нам се негдје прикључили на везу? То би значило да прислушкују све наше разговоре. Или се неко од мојих војника састаје са муслиманима? Треће могућности нема.

Упркос томе што сам из Купреса отишао прије десет година, што су ме људи већ заборавили, постоји могућност да ме је неко у току борбе на Превилима препознао. Али одакле тај неко зна да сам командант? Ко је Ципан? То је хрватско име. Право име је Стјепан. У свакодневној комуникацији они га изговарају као Стипан, а понегдје и као Ципан. Откуд Хрват у муслиманској војсци? Између муслимана и Хрвата у Бугојну и цијелом Ускопљу током 1993. године вођен је немилосрдни рат у којем је било на стотине жртава. Завршен је тако што су Хрвати протјерани из Бугојна.

Пожурио сам на Црни Врх. Рањени Каурин био је превијен и одлично расположен. Зеза ме.
„Е мој команданте да не би мене и пива, ко зна шта би било. Видиш да је добро кад војска пије.“
Био је у праву. Шта би било не знам, али знам да не би било ништа добро. На мјесту одакле је пуцано на Каурина пронашли смо двије бомбе и три тромблонске мине. Да је муслимански војник успио да испали само једну тромблонску мину и погоди земуницу…

Стражар, који је био у десетак метара удаљеном рову, ништа није примјетио. Ко зна, можда га је савладао сан. Честитам Слободану. Он каже да се од празне честитке не живи, већ тражи да му обећам да ћу му послати још једну гајбу пива. Суочен са добрим расположењем војске због успјешно одбијеног напада и неспорном чињеницом да је у том успјеху пиво одиграло значајну улогу, шаљем им обе гајбе „Нектара“.

Кажем Слободану да се спреми и иде у Купрес у болницу. Да га прегледају и превију. Одбија. Умјесто у Купрес, инсистира да крене са мном и мојим замјеником Миланом Милишићем. Одлучили смо да пођемо у извиђање, у шуму испред наших ровова, на мјесту најжешћег напада.

*

Полако, корак по корак, идемо напријед. Од дрвета до дрвета. Пролазимо десет, педесет, сто метара… Око нас тишина. Чудно ми. Осјећам скривене погледе из шуме око нас. Сјетим се Доњих Превила и не иде ми се даље. Милану и Слободану дајем знак руком да се враћамо назад. У посљедњем тренутку.

Чим смо почели да одступамо, с десне и лијеве стране почеше да пуцкетају гранчице. Све брже. Закључујем да смо упали у засједу и да хоће да нас ухвате. Зато не пуцају. Убрзавамо кретање, али гледамо да то буде што тише и непримјетније, јер знам да ће нас због шуме и растиња тако теже пратити. У једном тренутку, када ми се учинило да се нећемо успјети извући, отварам ватру. Лијево и десно. Њих двојица чине исто. Муслимани не одговарају. Успјешно се извлачимо и враћамо на положај.

Коментаришемо јутрошње догађаје, а посебно разговор који је претходио нападу. По мом опису човјека који ме је на Доњим Превилима држао на нишану, војници из Бугојна закључују да би „Ципан“ могао да буде Хрват из Купреса Стјепан Хрњкаш, који је прије рата у Бугојну држао пицерију „Ева“. Некад је то, ваљда, био кафић „Здрављак“. Али откуд он са муслиманима?

Враћам филм. Прије рата, у току 1991. године, више пута био сам у Бугојну. Са Васом Ранковићем из Груже или Драганом Топаловићем из Пљеваља. Васо је био фоторепортер у редакцији „Студента“, а Драгана сам упознао кад је долазио у Студентски град, да посјети сестру Драгану, студента ветерине. Доносили смо „поклоне“ Србима у том граду. Припремали их за рат. Користили смо возила са лажним хрватским таблицама. Имали смо и лажне документе у којима смо били новинарска екипа „Јутела“, југословенске телевизије коју је основала тадашња савезна влада на челу са Антом Марковићем.
Да би изазивали што мање сумње у Бугојну смо ишли у пицерију „Ева“, за коју нам је речено да је држи Хрват. Други разлог што смо ишли баш тамо су биле и двије згодне конобарице. Између мене и једне од њих било је и мало ашиковања. Сада, три године касније, присјећао сам се да се неколико пута догодило да она журно устаје од мог стола, уз објашњење да јој је стигао газда. А газда, који је стајао за шанком, био је висок и лијеп мушкарац. Сличан ономе са Превила.

О догађајима сам обавјестио команду у Купресу. Десетак минута касније позвао ме командант 7.бригаде потпуковник Божидар  Ракић. Када сам му препричао разговор између Каурина и муслиманског војника забринуо се, мучило га је одакле знају за мене. Послије два минута поново је назвао и рекао да долази.

*

Командант је стигао у десет часова. Зове ме да прошетамо, да нико не чује наш разговор. Сумња да се неко од војника избјеглица из Бугојна сусреће са муслиманима. Можда са неким предратним комшијом, колегом с посла или нешто слично. Одбијам ту могућност. Чак и да хтјели, нису могли. Свуда испред ровова поставили смо минска поља, па сам борцима забранио да иду напријед. У извиђање је ишла само команда борбене групе – ја са својим помоћницима Миланом Милишићем, Драганом Јагодићем и Мирком Марићем.

Кад је већ ту, жели да обиђе линију. Само што смо посјетили положај на којем се налазе минобацач и ПАТ, те неколико земуница у Буквама, на Црном врху поче пуцњава. Пролама се шума од штектања аутоматског оружја и детонација бомби и томблонских мина. Ослушкујем да ли ће се чути оно одвратно „Алах Екбер“ и некако ми милије око срца што се не чује.
Дајем узбуну цијелој јединици. Наређујем да минобацач и противавионски митраљез превентивно туку испред наших ровова на Винцу, Буквама и Кршинама, јер очекујем напад и на том правцу. Ракић и ја журимо на Црни врх, али идемо линијом и колико год журили не пропуштамо да размијенимо бар неку ријеч са војницима у рововима. Храбрим их гласним повицима. Велико је охрабрење за војнике кад виде да су са њима командант јединице и командант бригаде, расте самопоуздање.

Док се крај Братића гробља пењемо на Црни врх око нас фијучу меци. Тражим од Ракића да идемо мало даље од линије, плашим се да га не погоди неки метак, само ми треба да ми на положају погине командант бригаде, али он одбија. По ватри закључујем да моји успјешно бране нападнути положај.
Кад смо стигли до главног рова на Црном врху пуцњава престаје. Дочекују нас расположени Рилићани и њихов командир Ристо Чавка. Пуни самопоуздања, говоре нам да ће одбити све нападе муслимана.
Само траже да имају довољно муниције. Одговарам да муниције има довољно, али да не пуцају напамет, већ онако како смо се договорили: пустити муслимане да приђу што ближе а онда дејствовати сложном рафалном ватром.

*

Пет стотина метара ниже, из правца Горњих Превила, још допире паљба. Кажем команданту да морам доље. Кад мораш ти, морам и ја, добацује шеретски. Код крајњег рова на Црном врху залазимо мало дубље у шуму јер између тог рова и првог рова на Превилима је ливада без шуме, брисани међупростор од 200-300 метара.

На Превилима затичемо критичну ситуацију. Од три земунице на самом платоу муслимани су заузели двије и ровове око њих. Мрачајани под командом Милана Лазића груписали се око треће. Не дао бог да падне граната. Наређујем да се рашире и да штите бокове како нас муслимани не би заобишли и опколили. Зовем у команду и тражим да Милан Марић и Марко Марић похитају на Превила и понесу по један сандук муниције за митраљез.

Псујем због изгубљених ровова, они се бране да су их муслимани изненадили. Какво црно изненађење, кад је јутрос био напад на Црни врх и кад сам све јединице упозорио да ће услиједити општи напад. Морамо вратити изгубљене земунице и ровове.

Излазим из заклона код земунице и пребацујем се напријед, до једног бора. Ракић чини то исто. Заузете земунице удаљене су 40-50 метара. Брисаног простора.
Пада ми у очи да је један ров поред земунице број један, најближи нама, празан.
Уколико би он био наш, земуницу би могли да заспемо бомбама. Тражим од Милана Лазића да земуницу држи под сталном ватром из митраљеза „педесетројке“. Десетак секунди након што је отворио ватру почињем да, више четвороношке него погнут, трчим према рову. Муслимани запуцаше. Бацам се на земљу и наставим да пужем напријед. Ракић виче да се вратим, богоради. Када сам био пет-шест метара до рова, чујем како ми неко од оних што ме гађају прилично равнодушним гласом говори: „Брже чедо, брже“.

Здрав и читав скотрљам се у ров и почињем да пуцам. Окрећем се према Мрачајанима и руком показујем да слиједе мој примјер. Један по један. Секунди пролазе, али нико не креће први. Видим да морам да пређем на прозивку. Како ми је Момчило Зубић из Благаја био најближи, зовем га именом да он крене први. Без ријечи почиње да пуже. Штитимо га ватром. Неповријеђен стиже до рова. На исти начин ров попуњавам са још неколико бораца.

*

На Црном врху поново почиње жестока битка. Нови муслимански напад. Процењујем да је сулудо гинути за двије земунице на Превилима, ако нам муслимани заузму Црни врх, главни положај.

Одговарам за цијелу линију а систем веза је такав (немамо мотороле, већ само жичану везу) да могу командовати само са командног мјеста, гдје је телефонска централа. Шта ми вриједи ако војницима помогнем да одбране један положај, кад не знам шта се догађа на осталим дијеловима ратишта.

На исти начин, пузањем, враћам се до Ракића, који и даље стоји иза оног истог дрвета. Љутит, псује, говори ми да сам луд што сам срљао. Узвраћам му: „Кад командант бригаде може да стоји на првој линији, испред својих војника, заклоњен само иза једног дрвета, ред је да ја као његов потчињени будем испред њега. А први заклон ми је био онај ров“.
И он ме пожурује да се враћам на командно мјесто. Пашће линија. У силаску са Превила видим да су војници из три бочне земунице, на коси која се спушта према цести и Пршљанима и повезују Превила и Бунгуров камен, напустили ровове и повукли се у заклоне педесетак метара иза линије. Мало милом, мало псовкама и пријетњама, враћам их у ровове.

Како ми је сваки минут био драгоцјен одлучио сам да се Ракић и ја до командног мјеста не враћамо линијом већ стазом која води пречицом кроз шуму.

*

Само што смо почели да се пењемо уз Црни врх, на Превилима поново поче да гори од пуцњаве. Застајемо. Гледамо се неколико тренутака. Ракић као да ми чита мисли.
-Ти би се вратио?
-Плашим се да се не разбјеже. А не знам шта ћу с тобом.
-Је ли ова стаза води до команде?
-Води.
-Ништа, идем ја, а ти пожури тамо.
-Божо, незгодно ми да идеш сам.
-Дуле, не зајебавај.
-Хвала ти.

Разумијемо се. Грлимо се, ударамо један другог по плећима и растајемо. Трчим назад на Превила. Срећом, Мрачајани се добро држе, одбијају напад. Успјели су да сачувају и онај ров који смо повратили. Објашњавам им да морам да их оставим, али да ћу им послати Јагодића.
Трчим кроз шуму према командном мјесту. Бринем се за Ракића.

Оставити команданта бригаде у сред шуме у којој никада није био и у којој се већ неколико часова води битка, па још у међупростору између наших ровова, такву глупост сам само ја могао да направим. По глави ми се мотају најцрње мисли. Шта ако су муслимани прошле ноћи, прије напада, кроз овај међупростор убацили неку диверзантску групу? Можда сам им команданта послао у руке. Послије неколико минута срећем двојицу Марића како мокри од зноја тегле тешке сандуке са муницијом за митраљез.
Пожурујем их. Питам за Ракића. Кажу, срели су се на Шапчиници, на излазу из шуме. Показали су му пут. Један камен ми је пао са срца.
Командант ме чека код командне колибе. Зове ме на страну.
-Дуле, љеб те твој, чувај се, ако онако срљаш, погинућеш. Бог те неће спасити.
-Нећу, не секирај се. Морамо да вратимо Превила. Пошаљи ми моје извиђаче и диверзанте. Бору Милишића, Стојка Пријака, Жељка Цвијетића…
-Јебала те Превила. Треба их вратити ако се може. Али није та чука вриједна да погинеш. Послаћу ти ове твоје.
-Хвала ти, чуваћу се.
-Пусти хвала. Како Мићи и Младићу да изађем на очи ако погинеш?
Он сједа у „ниву“ и са својим возачем Владом из Мркоњић Града одлази у правцу Купреса, ја улазим у колибу.
Са Јагодићем се договарам  да он са Лазом Ждером и Симом Ждером похита на Превила и сачува ово што сада држимо. Кад стигну извиђачи и диверзанти послаћу му их да врате изгубљене земунице.
Милана Милишића, који се тог дана вратио са одмора, шаљем на Кршине. Ако процјени да је стање у реду, да узме четворицу војника из Кључа и Вуковска и иде на Горња Превила.
Тек када је Милан замакао у шуму схватам да сам остао сам у команди. Гледам у шуму око команде …и није ми ни мало топло око срца. Жалим што сам Мирка Марића јуче пустио на одмор. Његова мирноћа би ми у овим тренуцима много значила.

*

У један сат послије подне поново почиње да пуца на Црном врху, а затим се пуцњава  као пожар шири низ цијелу линију. Муслимани су кренули у нови напад. Биће ово дуг дан.

Једино што могу да учиним  то је да зовем све положаје редом и храбрим људе. По одјеку пуцњаве закључујем да је ово најжешћи и можда посљедњи напад. Ако њега одбијемо бићемо у великој психолошкој предности.
Око колибе почињу да падају гранате. Први пут откако смо у њу уселили. Очигледно, знају да је она командно мјесто. Чујем како гелери цепају шимлу на крову. Забринуто погледам у оближњу шуму у Пршљанима, па онда на другу страну, низ Пометеник, према Мрачају. Како је кренуло, а с обзиром на жестину напада и гранатирање команде, не би ме изненадило да сам у тим тренуцима угледао и муслиманску пјешадију.

Зато свака три-четири минута престајем да телефонирам и излазим да осмотрим око колибе, да ми муслимани не бану на врата.
Звони телефон. Јављам се. На линији Ракић. Пита какво је стање. Одговарам да мислим да је добро, али да тачно не знам ни сам, јер ми се са неких положаја нико не јавља на телефон. Рачунам да је разлог то што битка траје, па су сви у рововима испред земуница.
Док разговарамо крај колибе тресну неколико граната. Једна је пала тако близу да ми је од детонације слушалица испала из руке.
Док је поново узимам, чујем како командант виче: „Јеси ли добро, јеси ли добро?“
Добро сам. Само што смо завршили разговор, јављају ми да су нас муслимани потиснули из неколико ровова на Црном врху. Кажем им да се држе, да долазим. Затичем конфузну ситуацију. У људе ушао страх па почели да се повлаче. Срећом, муслимани још нису ушли у напуштене ровове, па војнике враћам у њих и консолидујемо линију.

Послије сат времена напад је одбијен. Немамо ни једног погинулог, само тројицу лакше рањених. Процјене говоре да је број погинулих и рањених муслимана већи. Немамо могућност да провјеримо. Само неколико метара испред наших ровова су минска поља а двадесет до педесет метара даље муслимански ровови.

фото: Душан Марић

фото: Душан Марић

 

*

Посебно тешка борба вођена је на Горњим Превилима око средње земунице, која се налази на нагибу према Доњим Превилима. Муслимани су нас у три наврата потискивали из неколико ровова око земунице, али су момци из Кључа под командом Зорана Мандића, предвођени Миланом Милишићем, уз подршку Мрачајана, сва три пута успјели да поврате изгубљени положај. Углавном захваљујући бомбама. Којих је, срећом, било довољно.

Није баш било борбе прса у прса, али у једном тренутку, на улазу у земуницу Милан се сударио са муслиманским војником. Помислио је да је у питању Лука Лазић из Мрачаја. Био је крупан као Лука, а на себи је имао његову бунду. Милан га је ословио именом. Тек кад се овај окренуо схватио је с ким има посла.

Док је трајала борба око платоа на Горњим Превилима, затражио сам и добио подршку брдског топа са Јарчишта и минобацача мркоњићког батаљона са Рисовца. Тукли су Ратине, Доња Превила и Јаслице, јер сам претпостављао да тим правцем муслимани довлаче нове снаге из Веселе и Бугојна.

Тај дио битке завршен је тако што смо ми успјели да вратимо и другу земуницу. Увече, на униформи Милана Милишића избројали смо више рупа од метака и гелера, али он нигдје није био ни окрзнут. Када је то чуо командант бригаде је поручио да ће Милану сутра послати нову униформу.

*

Сат времена касније муслимани су из правца Отигошћа напали наше положаје на Винцу. Муслимански командант паметно преноси тежиште напада с једног на други крај фронта, па где пробије. Избацили су нас из првих ровова, али послије двадесетак минута борбе борци из Кључа, Вуковска, Бућоваче и Кудиља, који су држали тај положај, успјели су да их поврате. Тврде да су убили неколико нападача. Једног саборци нису успјели да извуку, остао је у нашем минском пољу. Моји војници су хтјели да се дочепају тијела, али сам им наредио да то и не покушавају, већ да тијело оставе као мамац. Ако муслимани дођу по тијело то је прилика да им се нанесу нови губици.

Касно поподне почела су да стижу појачања. Ново Трифуновић је довео петорицу мојих извиђача: Жецу Милишића, Жељка Трифуновића, Марка Зубића, Драгана Црногорца и Милорада Милишића. Упутио сам их на Горња Превила.
Нешто касније стигла су и четворица диверзаната, Миле Милић, Мићо Матић, Драган Спремо и Драган Марић Цуни. Долазак искусних ратника, мојих сабораца, донио ми је велико олакшање. Знао сам да ће се сада пјевати друга пјесма.

Диверзанте  сам повео на Црни врх, са намјером да са њима ојачам четири земунице, између централног рова на Црном Врху и Братића гробља.

*

Само што смо одмакли стотинак метара од колибе и избили на Шапчиницу, пољану која је командну колибу дјелила од наших ровова на Црном врху, муслиманска артиљерија поново почиње да ради.  Три минобацачке гранате падају 20-30 метара од нас. Очигледно, са положаја на Тичијој глави муслимани су видјели возило које је довезло појачање. Залегли смо. Процјенио сам да ће муслимани извршити корекцију, да неће тући исто мјесто. Неко шесто чуло ми је говорило  да би гранате могле пасти баш ту гдје се налазимо. Наредио сам да се помјеримо. Нисмо претрчали двадесет метара када су баш на мјесто на којем смо неколико секунди раније лежали пале двије гранате. Земља нас је засула али нико није повријеђен.

*

Сат времена након што су извиђачи стигли на Превила, муслимани су поново напали, али су одбијени.  Одмах након тога наредио сам да извиђачи покушају да врате и трећу земуницу, да цијели плато ставимо под своју контролу, али тај покушај је пропао. Дочекала их је снажна ватра. Захтјевао сам да поново крену у напад. Разговор је, кад се изоставе сочне псовке, отприлике текао овако:
-Ново, Превила морају бити наша. Морамо вратити тај ров.
-Сад не можемо. До земунице је брисани простор. Изгинућемо.
-Ево ја долазим тамо. Предводићу напад, па ћеш видјети да може.
-Добро, кад си навалио, сад ћемо кренути. Немој да долазиш.
-Немојте кретати док не одрадимо минобацачем.
Минобацач од 60 мм био је постављен недалеко од команде, на ливади са које се Горња Превила виде као на длану. Наређујем минобацачкој посади да „преоре“ источни нагиб платоа. Испаљујемо десетак граната.

Милош Дешић, момак из Мрачаја, је прецизно гађао, али је проблем био у томе што су се муслимани налазили превише близу, на неколико десетина метара од наших војника,  па смо настојећи да пребацимо наше ровове, пребацивали и њих.

Питам Нову шта мисли да ли је превише ризично да сви они уђу у земунице и затворе улаз, да ми минобацачком ватром тучемо цели плато, а да они кад престане гранатирање крену у напад.. Каже, ризично је, али идеја је добра.

Петнаест минута касније, у сами сумрак  Милош је испалио тридесетак граната, прецизно, као да их је руком спуштао, након чега су извиђачи муњевитом акцијом муслимане истјерали и из последње земунице број и натјерали их на повлачење према Сеони.
Ново ми јавља да муслимани између себе вуку неколико мртвих или рањених војника. Након осмочасовне битке Горња Превила су поново у потпуности била под нашом контролом.

*

У вечерњим сатима муслимани су још једном напали Црни врх, на дијелу линије коју су држали војници из оклопног батаљона, али искусни тенкисти су их брзо умирили.

Ноћ је донијела смиривање на ратишту. Тишину би прекидао само понеки пуцањ. У поноћ нам је у помоћ стигла група од девет купрешких милиционера. Обрадовали су ме као да их је дошло деведесет. Лично сам их „развео“ по рововима на Црном врху. Са четворицом сам појачао тенкисте, са другом четворицом Рилићане.

Седам-осам километара шумовитог и врлетног терена између Вуковска и Сивера, преко Мрачаја , Рдеља и Црног Врха, до Рисовца бранимо нас 180. Мјесец и по дана. На измаку смо снаге. Неиспавани. Свакодневно суочен са хроничним недостатком људства, уморан од крпљења „рупа“ на положајима,  мени је долазак сваког војника у јединицу представљао озбиљно појачање, а долазак група, као што су извиђачи и милиционери, сам доживљавао као Божији дар.

Док сам у глуво доба ноћи милиционере распоређивао по земуницама, наредио сам да минобацачи повремено туку муслиманске положаје у Дубокој, на Ратинама и Марошевцу. Ако већ ми не спавамо, нека не спавају ни они. Да ујутро бар у несаници будемо једнаки.

До пола три иза поноћи обилазио сам ровове, провјеравао и бодрио страже. Знао сам да сутра слиједи наставак данашње утакмице.
По доласку у команду почео сам да пишем овај дневник.

У четири сата ујутро, да разбудим и себе и комшије муслимане, наредио сам гранатирање Ратина, преко којих су муслимани најжешће нападали на Црни врх.

На хоризонту изнад Вранице и Ростова свитала је зора.

 

НАПОМЕНА: Мирко Марић, Лазо Ждеро, Илија Фрањић и Драган Марић нису преживјели рат.

Душан Марић

Душан Марић

Аутор: Душан Марић

* Фотографије су са Црног врха изнад Мрачаја, на којем су се водиле главне борбе описане у дневнику

———————————-

1.9.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. Поштовани господине Д. Марићу,
    Хвала вам на лијепом опису пук. Божидара Ракића. Многи су рекли да је био прави војник. О свом послу никада није причао, ко зна зашта је то добро. Исправите текст у којем пише да је имао двије кћери,јер је имао два сина. Био је добар супруг, још бољи отац,а најбољи ђед и јако поносан на нас.
    Унапред се захваљујем
    Срђан Ракић млађи син пук. Божидара Ракића
    Пријатан дан

    Свиђа ми се

  2. Нека му је лака црна земља, нисам знао да је умро, често сам га сретао у Б. Луци. Душане мала исправка, он је отишао у Бихаћку а Јово Остојић у Крупску бригаду.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.