ДРУШТВО

Лазарево… место где је ухапшен „српски Жуков“ – Из руског срца о српском генералу


.

РУСКИ СРБИ – СРБСКИ РУСИ

Лазарево…

Клизимо по бескрајним степама српског Баната, невјероватно сличног мом азовском крају. Ту су и кућице  које провирују кроз прозор нашег аутомобила и дрвца тураверовских крушки које блеште јарко розом бојом, и бакама које седе на клупицама. Ту су и оивичене квадратне њиве и леђа вриједних сељака. А уоколо пута начичкани букетићи плавог цвећа, баш такви какви расту поред кривудавог пута до козачке станице Кулишовскаја.

И у даљини, тамо иза прозора аута, хоризонт домовине, који се данас у измаглици завршава  мирним небом… Осећај без примисли о присуству историје, иако водимо дуг и тужан разговор о тек минулим југословенским ратовима…

Искрено кажем пријатељима да се број “хероја-учесника и ултрапатриота” код вас сваке следеће године повећава и то правопропорционално с данима који Србију од тих времена удаљавају.

Истина, ја немам право на тако строге оцене, моје руке нису држале калашњиков. Ја не знам тај осећај човека присиљеног да пуца на свог дојучерашњег комшију из исте домовине. Не знам како хладно заудара мемла војничког рова и не знам укус ратничког хлеба. Да, и бомбардовање Београда, Алексинца, Новог Сада, и многих српских градова и села сам видела само у преуређеним хроникама наше официјелне телевизије. Није ми знана тежина терета на плећима одговорног командира иза чијих леђа су и нечији синови и сва отаџбина…

Овде, у Србији, свака породица и сви носе мучан терет неколико ратова!

У маленој словенској земљи, не једном је долазило до тако оштрих ватрених разарања и до тако немилих догађаја, који су касније, најчешће, употребљавани у политичке сврхе, гдје је било свега и свачега само не срећног живота за обичне Србе.

Поглед ми се зауставља на саобраћајном знаку постављеном на раскрсници путева. Хвала Богу, ћирилични, срећом није на безличном и ружном језику земље која их је и бомбардовала, на енглеском. Пише Лазарево!

lazarevoНе љутите се на мене, нови Руси, ви “који журите да се интегришете у европску цивилизацију”, не љутите се тако много и усрдно ви што узгред престајете правилно писати и говорити руски, али ја језик Шекспира добро знам! Мени се посрећило да се школујем у време Јединственог државног школства, и да научим, а потом и да у оригиналу читам енглеске класике, много више од сваког “лондонца” из магловитог Албиона.

И ја, као што је српски, а и наш руски, режисер Емир Муратовић Кустурица једном рекао: “Како заволети Запад, када нам је он бомбардовао град”… али ипак у Србији је на путевима и улицама много разних енглеских речи. Не знам је ли то “полит-коректност” или су то рупе у сећању.

“Лазарево”… како то сасвим звучи руски. Молим вас, у снежној сибирској забити наћи ћемо много селашаца сибирских, названа по имену незнаног но суровога Лазара. А у Банату сипи ситна октобарска киша. Празник увенућа жућкастог и ружног лишћа које се мрежасто заплиће с мирисима из сеоских кухиња, који голицају нос. Пролазимо кроз село заузето својим свакодневним пословима: ајваром, ракијом, кромпиром и тиквама и у баштама усамљено штрчећим главицама купуса. Над Србијом се спушта јесен.

Улазим у двориште скоро непримјетне куће. Обична сеоска кућа из које је једног пролећног мајског дана 2011. године ухапшен наш “српски Жуков”, генерал Ратомир Неђов Младић. И само неколико дана, уз сво ћутање и игноранцију власти, започета је понижавајуће дрска суданија словенском хероју. Сва његова “кривица” била је то што се борио за слободу и достојанство свога народа.

Касније ће рећи наш генерал, у својој величини и својој официрској части: ”…Мене би пекла савест, да сам ратовао на туђој земљи, у туђој држави, да сам поробљавао туђи народ. У току рата ја сам само штитио свој народ на нашој српској земљи. То је био мој дуг, и то ми је била висока част. Но, ја сам и официр, да би служио свом народу у за њега тешком часу”.

И ево овде у овом дворишту је завршено “привремено примирје”, а за генерала је започела нова спирала његовог личног рата, окупације без окупатора.

И ко зна шта је у том трену хапшења помислио генерал. Можда је мислио о војничкој заклетви коју је дао Отаџбини и које се прави официр никада  не одриче? Можда о цени издаје руководства државе коју је бранио беспримерном пожртвованошћу? Или можда о безрезервној љубави према Мајци Русији… Или, можда само о томе, да у свету имају “само две земље, које би он бранио до последње капи крви”…General

Хапшење ратног злочинца је логичан наставак његовог одвратног и непоштеног живота. Не освета, него крута неминовност кажњавања је тако неопходна човеку коме је учињена  неправда. Потребна му је та највреднија институција државности која каже сваком становнику: „заштићен си, нећемо те издати“.

Хапшење честитог официра, дубоко вређа онај најфинији осећај човека, који човека чини човеком а Србина Србином, Руса Русом. Хапшење хероја разара бит државе, без куршума и граната, убија смисао живота хиљада ратника и њихових официра а који су стајали за својим Генералом. То све, заувек чини несрећнима и њихове мајке и њихове најмилије. Зар се изручују они који су имали смелости свој земни живот понудити на Олтар Отаџбине.

Хапшење часног официра обавезно изнедри нове мржње и нове и велике и мале неспоразуме. Ја сам видела ту нескривену бол у исплаканим очима Донца-добровољца, који је поносито стајао у заштити части братске земље, коме је охоли и уштиркани административац војног комесаријата рекао: ”Нисмо вас ми тамо слали…”!

Засигурно, прави херој ће увек проћи трновитим путем до своје Голготе. Баш у овој кући генерал је са собом имао два пиштоља. И само покрет руке, и крај овоземаљском страдању. Он није узео оружје! Не осуђујте великана, није то генералов трен слабости. По величини и величина несреће…

Он је понио свој тешки Крст, добро знајући да је још у фебруару 2007. године гомила безакоња, која себе назива Међународним судом ОУН, прогласио Србију прекршиоцем Конвенције о претњи геноцидом, казни за исти из 1948. године.  Добро је он знао да је његова земља бачена на колена клаузулом Решења: “Прогласити Србију кривом за нарушавање Конвенције у вези с тим, зато што она није предала Ратка Младића, окривљеног за извршење геноцида, Мећународном трибуналу за бившу Југославију”.

Добро је знао и то, да су за ту законску Клаузулу гласале све судије Међународног суда. Да, “За” је гласао и судија из Русије, једино је био против судија, представник Србије!

Знао је наш генерал, да је, нарушавајући све норме права и сваке правне и људске логике, он био безочно и без суда и доказа, осуђен од Хашког трибунала још у јулу 1996. године.

Једино шта није знао Ратомир Неђов је то, да је две недеље до самог његовог хапшења, седокоси изасланик Лајденског универзитета, беспризорни холандски србофоб Алфонс Ори, тај исти који је ослободио свих кривица Рамуша Харадинаја, успоставио нови оптужујући акт….

У трену је генерал постао “кривац” и за етничко чишћење и за насилно расељавање босанских муслимана и Хрвата с територије Босне и Херцеговине, и за терор над грађанима Сарајева, али и за узимање талаца од службеника ООУН, а и за убијања у Сребреници. И међу 11 тачака оптужбе за “геноцид, за дела Против човечности, за кршење закона и обичаја рата”…

А ни ово није знао, нити могао знати, наш генерал да је први похвалио издају српских власти, председник САД, “високо уздижући председника Тадића”.

Када сам студирала на Медицинском институту, на часовима “Организације и тактике медицинске ратне службе” показивали су нам ужасавајуће фотографије из времена Другог светског рата, снимљене у Југославији. Деца, Срби, с пробушеним главама… Безгрешна деца, дечаци и девојчице, који никада неће одрасти и постати људи! И тај страшни нож “срборез”, који је заустављао сваки животни пут тих невиних словенских душа. “Запамти девојчице, ово је србоцид”, рекао ми је тада паметни но дубоко иронични потпуковник медицинске службе.

И опет поново, из каквих је то ђаволских остава васкрсао у Хагу нож, “срборез”.

С страшном тугом у души одлазим из малог и ћутљивог села. Не видим више златасто лишће, накит Лазарева. Не буди ми сентименталност ни ситна кишица српске јесени, а степски цветови, ситни и плавкасти који расту свуда око пута, као мало подсећање на моју домовину, постали су сасвим сиви… ћутке одлазимо из Лазарева…

Али наједном, из тмастих јесењих облака, Сунце. Зрак наде је прокрчио себи пут.
”Ратко Неђов, наш генерале, с тобом смо, ми смо у твом рову”!

Зрачак наде ме је обасјао. И ето тако… творци “новог поретка” из Хага нијесу могли убити моју машту. Машту о срећној Србији…

Мојој Србији!

И то је тако, зато што смо ми, и Руси и Срби, сви ми Ратко Младић!

Др Наталија Лава Пичурина
Ростов на Дону
______
Превод: Драгоје Рајо Кујовић

***

Русские сербы. Сербские русские

Лазарево…

Мы едем по бескрайним степям сербского Баната, так удивительно похожего на мой азовский край. Те же домики мелькающих за окном деревенек с туроверовскими грушами, яркой россыпью розовых кустов и бабушками, сидящими на скамейках. Те же квадратики полей и спины трудяг крестьян. Тот же букет маленьких голубых цветов, какие растут по дороге в казачью станицу Кулешовскую.

За окном – горизонт страны, заканчивающийся сегодня мирным небом… Странное чувство причастности к истории… Мы ведём длинный и грустный разговор о недавних югославских войнах. В сердцах говорю своим друзьям, что число «героев-участников и ультрапатриотов» с каждым годом увеличивается, прямо пропорционально отдалению от тех роковых для Сербии дней.

Наверное, у меня не было права быть резкой – мои руки не держали автомат. Я не могу знать, что чувствует человек, поставленный в необходимость стрелять в своего вчерашнего соседа по стране. Я не знаю холода окопов и вкуса солдатского хлеба. Да и бомбёжки Белграда, Алексинца, Нового Сада и других сербских городов и сёл видела только в отредактированных официальных телевизионных хрониках. Я не знаю, как тяжек груз ответственности Командира, за спиной которого чьи-то сыновья и вся страна…

Здесь, в Сербии, каждая семья несет в себе груз нескольких войн. Маленькой славянской стране не один раз приходилось быть на острие испепеляющих событий, историческая оценка которых позже частенько переписывалась в пользу политических интересов, где было всё что угодно, только не жизнь простого серба…

Взгляд останавливается на указателе, стоящем на развилке дороги. Слава Богу, кириллицей, а не на нелепо звучащем в бомбардированной стране английским, написано «Лукичево».

Пусть не сердятся на меня наши новообразованные россияне, «интегрирующиеся в европейскую цивилизацию» так усердно, что попутно перестают грамотно говорить и писать по-русски, язык Шекспира я знаю. Мне посчастливилось учиться не во времена Единого Государственного экзамена, потому английских классиков читала. И много больше, чем иной житель Туманного Альбиона…

Как сказал сербский и почти русский режиссер Эмир Муратович Кустурица: «Как полюбить Запад, после того как он бомбил город?» Но в Сербии на дорогах и улицах много разных английских слов. Не знаю, «политкорректность» ли это? Или провалы исторической памяти?

«Лазарево»… звучит как-то совсем по-русски. Пожалуй, в снежной сибирской глубинке найдется не одна заимка, названная в честь неведомого и сурового Лазара. А в Банате идёт мелкий октябрьский дождь. Торжество увяданья желто-багряной листвы затейливо переплетается с дразнящими ароматами соседних кухонь. Мы идем по деревне, занятой своими обычными делами: айваром и ракией, картошкой и тыквами и одиноко торчащими в огородах кочанами капусты. В Сербию пришла осень.

Заходим во двор неприметного дома. Обыкновенного сельского дома, где майским весенним днём 2011 года был арестован наш «сербский Жуков» Генерал Ратимир Неджевич Младич. А через несколько дней, при молчаливом бездействии властей началась унизительная расправа над славянским Героем, вся «вина» которого лишь в том, что он боролся за свободу и достоинство своего народа.

Позже наш Генерал скажет слова великой силы и офицерской чести: «… Меня бы мучила совесть, если бы я воевал на чужой земле, в чужой стране, если бы я оккупировал чужой народ. На протяжении всей войны я защищал свой народ на нашей сербской земле. Это был мой долг, это была и высокая честь. На то я и офицер, чтобы служить народу в трудный для него час».

Вот здесь, в этом дворе закончилось «временное перемирие», и для Генерала начался новый виток его личной войны – оккупации без оккупантов…

Кто знает, о чём в минуты ареста думал Генерал. Может быть о Присяге, которой как Родине, никогда не изменит настоящий офицер? О цене предательства правительства страны, которую защищал с беспримерной храбростью? О беззаветной любви к Мајци Русији, и о том, что в мире есть «только две страны, которые он будет защищать до последней капли крови»?…General1

Арест военного преступника – логическое продолжение его подлой и бесчестной жизни. Не месть, а жёсткая неотвратимость наказания, которое так необходимо обиженному им человеку. Тот самый ценный институт государственности, который скажет каждому гражданину: «Ты защищён, и мы тебя не бросим».

Арест честного офицера – оскорбление чувства внутренней справедливости и нравственной основы, делающей человека ЧЕЛОВЕКОМ, жителей Сербии и России – СЕРБАМИ и РУССКИМИ. Арест героя «ломает» сознание страны, без пуль и снарядов убивая смысл жизни тысяч солдат и офицеров, которые стояли за Генералом. Навсегда делая несчастными их матерей и любимых. Предавая тех, кто отдал свою земную жизнь на Алтарь Отечества.

Арест честного офицера рождает новую несправедливость и новые большие и маленькие преступления. Я видела эту нестерпимую боль в неплачущих глазах донца-добровольца, гордо защищавшего честь братской страны, которому холёный и чистенький чиновник военного комиссариата сказал: «Мы Вас ТУДА не посылали»…

Наверно, только настоящий Герой взойдет тернистым путем на свою Голгофу. В этом доме, у Генерала лежали два пистолета. Всего лишь движение руки, и конец земным страданьям. Он не взял в руки оружие. Не осуждайте сильного, Генерал не проявит слабости. По силе и горе…

Он понёс свой Тяжкий Крест, хорошо понимая, что ещё в феврале 2007 года сгусток беззакония, назвавший себя Международным Судом ООН, провозгласил Сербию нарушителем Конвенции о запрещении геноцида и наказании за него 1948 года. Знал, что его страна поставлена на колени пунктом решения: «Признать Сербию виновной в нарушении Конвенции в связи с тем, что она до сих пор не передала Ратко Младича, обвинённого в совершении геноцида, в Международный трибунал по бывшей Югославии». Хорошо знал Генерал и то, что за этот пункт проголосовали все судьи Международного Суда. «За» проголосовал и российский судья, «против» – только представитель Сербии.

Знал наш Генерал, что в нарушение всех норм международного права и простой человеческой логики он был заочно и бездоказательно осуждён Гаагским трибуналом ещё в июле 1996 года.

Не знал Ратимир Неджевич того, что за две недели до ареста седовласый выпускник Лейденского университета, маниакальный сербофоб голландец Альфонс Ори, тот самый, оправдавший Рамуша Харадиная, утвердил новую версию обвинительного акта… В одночасье Генерал стал «виноват» и в этнических чистках, и в насильственном выселении боснийских мусульман и хорватов с территории Боснии и Герцеговины, и в терроре против гражданского населения в Сараево, и во взятие заложников среди персонала ООН, и в убийствах в Сребренице… 11 пунктов обвинения в «геноциде, преступлениях против человечности и нарушениях законов и обычаев войны».

Не знал Генерал и того, что первым оценит предательство Президент США, выразив благодарность властям Сербии и «усилиям президента Тадича».

Когда я училась в Медицинском институте, на занятиях по «Организации и тактике медицинской службы» нам показали ужасающие фотографии времён Второй мировой войны, сделанные в Югославии. Маленькие сербы с пробитыми головами… Безгрешные дети, мальчики и девочки, которые никогда не станут взрослыми. И страшный нож «серборез»,остановивший земной путь невинных славянских душ. «Запомни, деточка – это сербоцид», сказал мне тогда умный и ироничный подполковник медицинской службы.

Так кто же опять, из каких дьявольских кладовых, достал в Гааге нож «серборез»?

С тяжкой болью в душе уезжаю из безмолвной деревни. Я больше не вижу золота листвы, так украшавшего Лазарево. Меня не радует тёплый дождь сербской осени. Голубые степные цветы, растущие около дороги маленьким напоминанием о моей Родине, вдруг стали совсем серыми…

Молча покидаем Лазарево. Вырвавшееся вдруг из осенней чёрной тучи Солнце, вспышкой надежды прокричало: «Ратимир Нежевич, наш Генерал! Мы с тобой, мы в твоём окопе!»

Лучик чистого света упал на меня. И это так… Сидящие в Гааге ревнители «нового мирового порядка» не смогли убить мою мечту. Мечту о счастливой Сербии… Моей Сербии.

И это так, потому что все мы, и русские и сербы, все мы Ратко Младичи!

_____
Наталья Пичурина

7 replies »

  1. МОЛИМ СЕ БОГУ ДА СЕ ГОСПОДИН ЂЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ НАДЂЕ НА СЛОБОДИ СВАКА МУ ЈЕ ЊЕГОШЕВА НИЈЕ ОН НИКОМ НИШТА КРИВ КАКВА СРЕБРЕНИЦА И ЧУДА запад ЈЕ ЊЕГА УХАПСИЈО ДА БИ ОПРАО СВОЈЕ ПРЉАВО ЛИЦЕ запад је аветиња ватиканска ЈЕДИНО РУСИЈА МОЖЕ И ТРЕБА ДА СЕ ЗАУЗМЕ ДА СЕ СРБИ ОСЛОБОДЕ ИЗ ТЗВ ун затвора У САДАШЊУ СРБИЈУ НЕ ВЕРУЈЕМ НИШТА ТАЧНИЈЕ У БЕОГРАДСКИ режим НЕК ГОСПОД ВАЗДА БУДЕ УЗ НАШЕ СРБСКЕ ВИТЕЗОВЕ И ДАЈ БОЖЕ ДА СЕ ШТО ПРЕ НАДЂУ НА СЛОБОДИ

    Свиђа ми се

  2. Хм прочитав статью, я вспоминаю две фразы: 1. сказана Этрусками гражданам Рима после нарушения некого соглашения: „Победителей не судят“ и 2-я фраза произнесена тов. Г.Ю. Цезарем в Цезальпийской Галлии: „Во время войны законов нет“. А в вспомнились они мне по одной причине, от времен Древнего Рима наша цивилизация не шагнула ни на шаг. Все то же лицемерие сильных мира всего, все тоже соблюдение норм и законов „когда выгодно“. И на примере Младича мы видим то, что как и в те времена ни кто не смог возразить Империи, правовые нормы нарушались, как и тогда. Просто меня больше поражает не то что происходит с Генералом, а то лицемерие которое происходит во круг этого. Нам в России в новостях говорили, что наша страна осуждает этот суд, а на деле представитель России голосует за по всем ключевым пунктам обвинения. Этот суд Генерала судит и обвиняет, а лидера вооружённых формирований косовских албанцев отпускает, хотя людей накрошил он порядком. Вот что самое страшное. Сильным закон не писан. А с генералом все ясно, и судьба его решена, мы с ним, но исход известен.

    Свиђа ми се

  3. Господи сохрани и помилуй славян. Николай мирликийских Чудотворец – угодничек Божий, усиль дух воинов в заточении.
    Пусть прокуроры в Гааге вспомнят о суде Божием, прежде, чем приговор выносить защитнику народа сербского.

    Свиђа ми се

  4. Спасибо, уважаемая Наталья Львовна, за эту прекрасную статью о Герое всего Православного славянства. Спасибо Матери-Сербии за такого великого сына.

    Свиђа ми се

  5. Уважени моји из Српског ФБ Репортера, тако се поносим Вама, тако сте ми драги и МОЈИ, и када помислим да због (ненамјерно почињене грешке, но) грешке, да због ње „оде Образ“ ви несебично прискочите у праву пријатељску помоћ! Искрено Вам хвала! И можда се неби „промакла“ грешка да сав текст није саткан од филиграна емоција које, да будем искрен, боле… силно боле! И у „ропцу јецаја“ те боли, погуби се нит реалности па можда и није важно јели Лазарево, или Лукићево, или сусједна им Тоба или Бока у Банату, или се то догодило у Ђураковцу у Метохији или негдје на Банији… потпуно је небитно јер се догодило, јер се догађа „тамо гдје је српска душа која“ јер се догађа нама оно што боли и понижава, оно што вријеђа… И када то „с болом“ тако силно осјети неко, колико год да нам је културно, ментално или интелектуално близак, неко из другог географског или културног миљеа, неко из Велике земље и Великог народа, када то тако силно осјети сву дубину наше трагедије неко ко се зове и Наталија Љвовна… онда тај њен бол нас, Срби, нас опомиње, да ништа од овог несмије да „прекрије прашина заборава“ и ништа несмије „да развије вјетар“ и ништа несмије „да прохују са Вихором“ и ништа несмије „да покрије тама заборава“… и ништа несмије… несмије Срби, јер нас опомиње тај искрени бол за нама нанесену неправду, бол Наталије Љвовне и онај искрени крик из душе који јој се отео пред кућом гдје је орестован Ратко Неђов: „Овдје је понижена моја вољена Србија“… Тај вапај нам не дозвољава, Срби, да заборавимо „спаљене Самодреже“… „разорена гробља“… „понижене патриоте“ … „сломљене идеале“ … тог вапаја ради, Срби „ПРОКЛЕТ КО ЗАБОРАВИО“, Љвовна, хвала, искрено хвала што нас опомињеш!

    Свиђа ми се

  6. Наталья Львовна! Очень сильная статья и эмоционально, и политически. Я плакала когда читала. Спасибо Вам за не равнодушие! Как много, к сожалению, таких героев в России. Когда читала сразу вспомнила Буданова, мир праху его и царствие небесное! На таких мужчинах стояла и стоит земля Русская!

    Свиђа ми се