АКТУЕЛНО

Српски кодекс части: Витешки фестивал „Just Out“ крај Манасије


14316943_1381704418509604_5059562332912880387_n

Јован Бјелановић – Шумско тумарало, лукар и кану-мајстор

Витешки фестивал „Just Out“ бележи своју прву годишњицу и друго одржавање. Лета господњег 2016, од 26. до 28. августа, одржан је на истом месту и у исто време као и прошле године – код Манасије. У подножје величанствене грађевине, заоставштине великог Стефана Лазаревића, деспота српског, дошло је више од 200 витезова (350 учесника). Ове године су догађај озбиљније пропратили и медији, а по општим проценама Манасију је посетило више од 50.000 људи.

14068101_10205976493205633_4554202563005220633_n

Атракција двобоја један на један

Витешки фестивал одржан је у организацији председништва Републике Србије, „Белих Орлова“ (нашег друштва за очување старих заната и традиције, под којима смо били и ми лукари) као домаћина манифестације и општине Деспотовац (Туристичке организације Деспотовац). Ове године, поред гостију из Републике Српске, Француске, Русије, Румуније, Белгије, Чешке, Пољске, Бугарске, Мађарске, Украјине и свих околних земаља, био нам је и гост из Ирана. Укупно 17 земаља учествовало је у оживљавању витешког времена. Иранац је донео и показао за наше просторе врло ретке вештине и начине мачевања. Овог пута сви смо дошли спремнији, поучени ранијим искуством припреме смо почели много раније. Прележали смо неке „дечје болести“, конкретнији договори и видно боља организација, више садржаја, спонзора и наше лично боље организовање уродили су плодом. Да нисмо тако поступили, тешко да бисмо остварили наш циљ.

14397961_1776930535910520_1543269750_n-png

Промоција српске историје и традиције, витешког кодекса понашања, промоција и популаризација стреличарства, витешких борби, ковачког заната, живота у природи, домаћинског односа према гостима и много шира и квалитетнија понуда мајстора лукара, Туристичке организације Деспотовац која је организовала превоз и целодневне боравке са обиласком Ресавске пећине, манастира, средњевековног села… Били су ту, поред „Белих Орлова“, и момци и девојке из „Терце“, београдског клуба који се бави средњевековним европским борилачким вештинама, односно неоклопљеном борбом мачевима (они су братски клуб с „Белим Орловима“). Упознао сам и Ацу и Јелену Петровић који су имали свој штанд, а баве се израдом квалитетних привезака, огрлица, сувенира, мајица с мотивима словенске и српске митологије… Можете их пронаћи под именом „Род“. Лепа прича из наше прошлости која је интересовала многе посетиоце. Уз сваки привезак везана је нека прича о његовом значењу, лепо паковање и љубазна Јелена која је по цео дан објашњавала заинтересованим људима оно што их је занимало.

Било је ту и приказа модерног мачевања, програм Љубичевских витезова који су на коњима приказивали гађање луком и стрелом, пресецање диња и лубеница сабљама у пуном галопу и, наравно, најпопуларније борбе витезова у пуним оклопима. Борбе један на један, пет на пет и сви против свих изазвале су салве подршке из публике. Више од хиљаду људи је успело да се опроба у основним вештинама гађања с луком и стрелом. Махом они млађи, што и јесте био наш циљ, али ни старији нису заостајали у погледу интересовања и пробе. Више хиљада људи сликало се с витезовима, мачевима и опремом. Понеки су је и облачили, пробали и у неверици питали да ли је то само сценски реквизит или права опрема? Верујте, на витешком фесту ништа није било сценско, већ заиста права и озбиљно стручно израђена опрема. Када све узмемо у обзир, остају нам и терет и обавеза и част и понос да се за следећу годину још боље припремимо.

Повратак у прошлост

Неуморни Дејан Стојановић из лукарске радионице „Кнез Лазар“, његови другари лукари у повоју Горан Газибара, Ђуро Поповић, Василије Радовић, Ненад Манојловић, лукари Денис Балановић и Јован Бјелановић су, буквално, по цео дан на врелом летњем сунцу обучавали све заинтересоване.

Јован Бјелановић је, поред својих лукова, донео и ручно рађен кану и употпунио садржај возећи најмлађе по брзацима Ресаве. Мишко Ровшчанин и Рајко Величанин су са својим луковима и сетовима стрела, такође, допринели општем утиску све веће стреличарске организације. С њима сам и ја добио част да поставим штанд с луковима моје радионице „Flat Land“ (Равна Земља), да радим како на продаји наших рукотворина тако и на промоцији стреличарства. Од седам ујутро до седам увече нисмо се заустављали. Умор нас јесте стигао, али га нисмо осетили. У смирај дана мало смо успели да предахнемо. Уз добро јело и пиће, сумирали смо утиске и договарали се за наредни дан. Али, забава је тек требало да почне. Логорске ватре палиле су се једна за другом. Стубови дима успињали су се високо у небо, а музика живописних група „Тенгри“ и „Етномус“ из Француске заједно са жамором неколико језика испуњавала је обронке око Манасије.

14408732_1776931152577125_89145564_n-png

До дубоко у ноћ забава није стајала. Певало се на свим језицима, а како нека група заврши песму, после аплауза присутних друга почиње. Сјајни Французи су свима додавали ритам на оригиналним средњевековним инструментима. Једна „средњевековна“ дама иде у круг од госта до госта и све присутне који су се окупили нуди посластицом од препрженог шећера, бадема и ораха. Сви су обучени у неку од оригиналних ношњи из средњег века, те се човек осврнувши се око себе нађе у недоумици. Да ли је све то око њега стварно? Неколико играча из групе одваја се и почиње уз музику плес с бакљама. „Краљ и краљица“ свечано обучени седе на трону (у стварном животу они су оснивачи друштва Historical revival – оживљавање духа старих времена) и прате забаву, забављајући се и сами. Након бурне вечери отишли смо на кратки починак, шетајући по росној трави свеж ваздух нас је опорављао од умора брже него што се може замислити. Заспали смо у трену, под шаторима постављеним првог дана нашег доласка.

Понос и слава

Време проведено подно манастира било је, буквално, испуњено сваки секунд. Толико да нисам ни стигао да одем до Манасије. Ипак, нисам се усудио да кренем пут куће, а да не посетим манастир. Тако сам, иако потпуно исцрпљен, одвојио пола сата и пре самог поласка отишао до манастира. Сам улаз, пролазак поред монументалних кула утиче на човека, а тишина и мир који владају унутар зидина су нешто што сам искусио само неколико пута у животу. Манастир је био пун људи. Био сам пријатно изненађен видевши целу екипу Француза, Румуна и друге припаднике витешких група. Обилазили су с једном од монахиња остатке ресавске школе, зидине и куле. С много поштовања унутар манастира разгледали иконе и гробницу Деспота Стефана. Сувенирница је, свакако, место које нисам желео да заобиђем. Странци су унутар ње куповали сувенире, а поред њих у прелепој дрвеној витрини стајала је реплика мача Стефана Лазаревића. „Ја сам онај који научи мрак да сија“ исписано на сечиву подсети ме на моменат када сам га први пут видео.

Мој пријатељ Слободан Маринић је, заиста, створио ремек-дело. У тим тренуцима срце ми је било испуњено поносом на нашу историју и наслеђе и сигуран да ће странци однети са собом исто осећање, пронети леп глас о боравку у Србији и домаћину. Доказ за то је скоро двоструко већи број њих који су дошли ове године. Када је пре шест векова Стефан Лазаревић изградио Манасију и основао још чувенију Ресавску школу, поставио је темеље стратешког размишљања, дугорочног планирања, правилног вођења државе и витешког кодекса понашања. Брига за будућност осликана кроз умножавање важних списа и очување културне и интелектуалне баштине је била племенита и напредна.

14100524_10207161325214603_3832188343115483245_n

Племените вредности

Нагрижено јефтиним и сјајно упакованим лажним вредностима, данашње друштво сувише лако и брзо заборавља вредности које су нас очувале током векова. Све оне су осликане у лику и делу великог српског Деспота. Али, те вредности није лако следити. Оне траже жртву, енергију, усавршавање и константно самопрекоревање. Олако данас схватамо живот и његову вредност. Поступајући само по правилу линије мањег отпора на послетку нећемо далеко стићи. Про боно или опште добро, што би рекли стари Латини, постало је само сенка у општој себичној саможивости која нас је озбиљно захватила. Поред свега набројаног, доброг провода и квалитетно испуњеног времена, у позадини, иза слика које видите и описа који читате, крије се много племенитија прича. Са ове тачке гледишта коју сада имам, ширег погледа на цео догађај рећи ћу вам следеће.
Манасију нико не доживљава као још један у низу фестивала, где људи долазе с примарном идејом да „отпусте“ кочнице. Напротив, овде се чула максимално ангажују, овде се душа пуни племенитим садржајем. Овде се учи и, парадоксално оживљавању амбијента средњег века, гледа у – будућност!

14102312_10205976439524291_2663458600603440519_n

Текст: Борис РАКИЋ
Извор: kalibar.rs

Фотографије са ФБ профила: Шумско ТумаралоSlobodan Marinić, Misko Rovcanin

19.9.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. За сваку похвалу је организовање Витешког турнира али боли назив “Just Out“. Па јесмо ли ми Англи или Славени? Молим вас да се обратите организаторима да дају србски назив.

    Свако добро од Бога

    Хиперборејац

    Свиђа ми се