АКТУЕЛНО

Деца коју су појели скакавци


Пише: Љубинка Боба Недић

Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина.

ucitelj

Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање.

Помислим – можда су она другачија деца сва отишла у гимназију!
Онда се сетим да у средњој стручној школи радим већ 22 године, да никада нисам радила у гимназији и да своје ђаке све време упоређујем са ђацима који су прошли баш кроз моју школу, ту исту средњу стручну.

Помислим – променило се друштво, амбијент је другачији, вредности су другачије.
Онда се сетим да је природа ипак јача од друштва. Дете до десетак година по природи својих година мора да буде радознало, искричаво, да га све и свашта занима, да не зна где ће пре. Тинејџер мора да буде бунтован, пун великих снова, решен да промени свет, убеђен да ће историја запамтити његово име. Мислим, када, ако не тада, када има 15, 17 година?

Помислим – можда је до родитеља? Размислим када су им и како родитељи одрастали, да ли је тада начињена грешка коју преносе на своју децу, да ли је направљена нека штета која ће се тек у наредним генерацијама исправити.
Онда схватим да су родитељи мојих ђака тек неколико година млађи од мене, да су одрастајући можда закачили пар година живота у оној спокојнијој земљи, да су онда пролазили кроз хиперинфлацију, немаштину, растурање бракова, одавање алкохолу неког од родитеља, ратове које нисмо водили, повратнике с ратишта са угаслим очима, бомбардовање, сатанизацију нашег народа, настанак турбо-фолка, дизелаше као главне фаце, Пинк (не)културу, „опасне момке“, кајле и утоке, бензин у флашама, празне самопослуге, паштете и виршле, 5. октобар, велике наде, срушене наде, тунел без светла на крају.

У међувремену су они постали родитељи, најбољи што умеју да буду, генерација родитеља која не зна за боље, која не зна за нормално, која је поражена у најбољим годинама свог живота.

Да ли је то разлог што су нам деца овако отупела?

Желим да се извиним родитељима што овако пишем. Знам да звучи страшно и нечовечно, али ви имате то једно или двоје деце, а мени их је кроз учионицу прошло вероватно преко хиљаду, и ја не могу да не видим промену која ми се одвија пред очима. У последње време се одвија толико брзо, да је буквално свака нова генерација убедљиво лошија од претходне. Више не треба да прође пет-шест година да би се разлика приметила. Сада је опипљива и страшна.

И немојте мислити да само о вама размишљам када тражим узрок томе. Напротив! Знам да је и до школе од које неко упорно покушава да направи не забавиште, него зезалиште. Знам да је и до друштва поремећених вредности. Међутим, и једно и друго су на снази бар десетак година, а деца нису остала на нивоу од пре десет година. Срамежљиво и уз много непријатности проверавам са колегама да ли и они имају такав утисак, надајући се да је можда проблем у мојим нереалним очекивањима. Шапућемо о томе, свесни чињенице колико наше речи ужасно звуче. Нажалост, сви са којима сам разговарала виде и осећају ту промену код ђака.

Пре две године осећала сам се јадно када сам из оперативних планова избацила све дугачке текстове. Те исте текстове су ђаци пре десетак година савлађивали као од шале. Данас то могу да ураде три до четири ученика у одељењу. Пре 15 година, када се мој предмет изучавао од петог, а не од првог разреда као сада, моји ђаци, ученици средње стручне школе, уз мало напора могли су да прате гимназијски темпо. Истина, имали су три часа страног језика недељно, а не два као ови сада. Међутим, и колеге које предају остале предмете примећују да данашњим генерацијама градиво једноставно не улази у главу. Ђаци те гледају бело, не умеју да понове шта си рекао, на крају часа се не сећају онога што је било на почетку.

Најгоре је када их питаш за мишљење.
Тргну се и збуњено те погледају. Није им јасно због чега их смараш захтевом да имају мишљење на неку тему, и то тему њиховом узрасту блиску, а може и на српском ако је проблем да говоре на страном језику.

Пре неки дан сам их питала шта би био њихов посао снова, када им новац не би био проблем.
Сазнала сам једино да немају снове.

Тренд се наставља језивом брзином. Стрмоглављујемо се у понор, или смо скуване жабе. Нешто јесте.
То нешто игноришемо и толеришемо. Ту и тамо промрмљамо себи у браду, згранемо се над тим какве нам генерације долазе, није нам добро после иницијалних тестова, кукамо што морамо да предајемо градиво из основне школе чак и када знамо да су наше колеге у основној то одлично урадиле.

Систем је смислио излаз – ИОП 1. Ако дете има из било ког разлога потешкоће у усвајању градива, направи му план по његовој мери, скрати градиво, снизи критеријум, остави му више времена за сплавове, фолкотеке, турске серије. Не масирај га захтевима! Не терај га да стиче знање. Прави од себе и школе будалу чак и када видиш да оно једноставно не жели да учи. Није до њега, до тебе је. Тако каже систем. Ушарени му учионицу, певај му песмице, учи га кроз игру, чак и ако има 18 година. Забављај га, буди пун оптимизма и елана, стално се осмехуј на часу и строго пази да не повредиш његова нежна осећања. Немој случајно да подигнеш глас! Немој случајно да га затрпаваш домаћим задацима! И да се ниси усудио да му даш јединицу, јер није до њега – до тебе је.

Може и тако.
Све може.
Само не знам чему то води.
Не свиђа ми се резултат.
Последице су погубне, а од мене се очекује да им допринесем.

Пошто сам ја из генерације оних који су имали снове и навикли да циљеве постављају високо, а не тамо где је најлакше, сањам о томе да се удружимо: ми, просветни радници, и ви, родитељи. Да устанемо сложно против овог заглупљивања наше деце, против пропадања младости, против одгајања зомби генерација, које не занима ништа, које су већ сада спремне на то да „одблеје“ живот и сачекају крај у блаженој отупелости.

Узели су нам фабрике, узимају нам руднике, чак и изворе воде. Сами су одлучили да су наши органи државни. Оберучке прихватамо све западне трендове. Помислио би човек да смо баш модерни. Сада нам некако узимају и децу.

Хајде да се освестимо сви заједно.
Хајде да бар децу не дамо.
Хајде да помогнемо деци.
Надам се да није касно.

_____________
Клотфркет, 29.9.2016.

7 replies »

  1. 1952. bilo je dovoljno pojesto dvije breskve da bi se ista dobila nutritivna vrijednost koju danas sadrzi cijela poveca korpa puna organskih breskvi! U plodnoj zemlji je sve manje magnezijuma koji je esencijalan za kognitivne sposobnosti. Ali takodje i svih ostalih nutrienata.

    Nemoguce je pojesti svu tu kolicinu voca i povraca (organsko se podrazumijeva jer sadrzi 30% manje pesticida) koja je potrabna na dnevnoj bazi na normalan nacin.

    To je jedan aspekt drasticnog pada kognitivnih sposobnosti.

    Drugi aspekt je socijalni, okruzenje. Bilo bi mnogo bolje, kad se uzme sve za i protiv, da je kod nas isti sistem kao u Sjevernoj Koreji ili bar Bjelorusiji. Ali nazalost, mi nemamo atomsku bombu. Sa jedne strane imas diktaturu a sa druge poremecene socijalne vrijednosti koje unistavaju djecu. Ja biram ono prvo. To znaci da po svaku cijenu moramo vratiti samoupravni socijalizam bez obzira na sve njegove mane. Uvesti punu kontrolu interneta, i uvesti kodekse ponasanja kao u sj. Koreji. Iskoristiti bliske veze sa Kinom i korak po korak vratiti se u normalu, sacuvati djecu i njihovo zdravlje. Medjutim, da bi to ostvarili, mi moramo napustiti Evropu. Da je Evropa propao projekat, to su dokazali Englezi. Englez zna da je propalo, i zato odlazi. Ulaskom u Evropu mi smo gotovi. Natjerace nas da uzimamo GMO soju i kukuruz. Podmitice lako nase politicare i mi cemo na sve to pristajati. To je samoubistvo!

    Свиђа ми се

  2. Ne kvare decu samo TV i internet, kvare takodje i njihove roditelje koji zato gube interesovanje za odgajanje dece – mnogo im je zivot lagodniji kada deci ukljuce crtane gluposti ili im kupe notped. Uopste, „sezona“ je hedonizma u narodu…

    Свиђа ми се

  3. Децу заглупе телевизија и интернет, држе их заковане 16 сати за екран – после ту ни родитељи, ни школа не могу ништа да поправе. Треба им укинути ТВ и интернет, усмерити их на књигу, физичке активности, кућне и школске обавезе. Само да нам не одузму децу – кад се буду жалила да им не дамо ТВ?

    Свиђа ми се

    • Дуле, и на телевизији и на интернету се могу наћи сјајне ствари. Ништа се забранама и укидањем не постиже. Усмеравањем и разговором већ може много тога да се постигне, али су родитељи умртвљени туробним живото у непрегледној транзицији.
      Школа је тек проблем за себе. Имам утисак да су је реформисали тако да заглупи и најпаметније. Мада, најпаметнији нису битни овом систему. Они ће и онако отићи у иностранство.

      Свиђа ми се

  4. Поштована и драга колегинице Љубинка Боба Недић,

    Овај Ваш храбар, искрен, крик дубоке чисте савести би требало да покрене, као што написасте, све нас, старије. То ће лако да се оствари ако ми старији нисмо себични да мислимо само о себи, без интереса шта и како остављамо нашој деци и шта ће бити с њима.

    С поштовањем,

    Др Љубомир Т. Грујић, пензионисани редовни професор

    Свиђа ми се

    • Postovana profesorka,
      Vas clanak je jedan od onih koji pokazuju da i dalje postoje normalni ljudi sa sopstvenim stavom i licnim misljenjem (povukao bih paralelu sa gospodjom iz Bosne koja pise protiv novog rata – takodje blog od pre nedelju dana). Citam ga i suze su mi u ocima posto primecujem sve sto navodite kod moje dece, praveci paralelu sa mojom generacijom.
      Odabrao sam da stavim svoj utisak bas na ovaj komentar sa razlogom – moje je misljenje da se sve ovo desava sa jasno definisanom agendom koja postoji vec par decenija – aktivnost mas medija ka zaglupljivanju i pripitomljavanju svesti. Ustani, idi na posao, vrati se kuci, spavaj, ustani… Ne pitaj. Ne razmisljaj. Ali kupuj.
      Pametna deca potiru sva stremljenja vlasnika medija tj njihovih upravljaca. Pametna deca ne trebaju nikome. Sta ako razmisljaju? Prokletstvo – sta ako postave pitanje?
      Mogao bih dugo da pisem, izmedju ostalog i o malom broju onih koji razumeju da se ovaj problem dogadja i o tome da necinjenjem potvrdjujemo da smo i mi postali previse malodusni tj da „je dovoljno da dobar covek ne radi nista da bi zlo pobedilo“.
      Ali nema kriticne mase. Kad u malenoj Srbiji narod ne moze 5 meseci da natera vlast da procesuira ocigledno krivicno delo rusenja objekata pod patronatom policije i grada sta mozemo da ocekujemo od globalizovanog sveta u kome su 1% dostupni svi resursi i isti se usmeravaju na zatupljuvanje.

      Sto rece sekretarka Klinton : „sto ne posaljemo drona na tog coveka (Asanza)“. Ona je mislila ozbiljno. Sledeci put ce i ljudi u sobi misliti ozbiljno umesto da se smeju. Put posle toga ce neko imati spremnu aktovku sa dugmetom.
      A gde su svi ovi zivotinjski gripovi koji se pojavljuju svake godine novi?
      A gde su licemerni stavovi svetskih medija po istim pitanjima (Krim, Kosovo i slicno)?
      Gde nestade svo to silno oruzje za masovno unistenje iz Iraka? I zasto 90% Libijaca sada zivi kao stoka umesto da 70% zivi gospodski kao pre 6 godina?
      Prosecno inteligentan covek ova pitanja intuitivno razume da ne stimaju. Ali takvih ocigledno nema dovoljno.

      Vi ste, profesorka, zagrebali pojavni oblik. Sustina problema je na drugom mestu. I globalizovana moc manjine nece dozvoliti da se problem resi. Svakako ne recima.

      Hvala Vam na tekstu. Lepo je osetiti emociju, tj iskru motivacije za pokretanje promene. Makar samo na tren kao refleksiju nekadasnje svesti koja vise ne stanuje u mom telu.
      Iz postovanja prema vaznosti teme – deci – u ovom zaglupljenom svetu kome je bitnije kako si se obukao nego sta nosis u sebi prvi put postujem pod pravim imenom.

      Свиђа ми се