КОСОВО И МЕТОХИЈА

Суза монахова…


o-jakov

5.10.2016. Бранислав Миловановић

Ево 5 година нисам написао нити један свој ауторски текст овде. Није да нисам имао прилике или времена, али већ годинама одлажем, да не трошим слова узалуд, чекајући неку праву причу за то. И ево, ово је једна од „оних“ ноћи, када се осамим у полумраку своје собе и резимирам дане, месеце, године иза себе. А ова ноћ, кишна, сва некако килава, једва се вуче ка зори.

 * * *

У следећи понедељак ће бити равно 11 година од како је отац Јаков дошао као искушеник на Космет. Иако је живео на неким другим просторима сличним овом нашем поднебљу и муком овоземаљском, Космет је за њега надасве био циљ, инспирација, колевка и испуњење… љубав ка брату свом. А ето, колико ујутро, кад сване нови дан, кренуће отац Јаков на пут на неко друго место, ка неким новим искушењима, изазовима, послушањима.

Рекоше нам да је владика тако одлучио. И нека је, ваљда он зна најбоље а на нама је да поштујемо сваку мудру одлуку. Сувише сам ја “мали” да бих разумео или оспорио одлуку или био меродаван да тумачим зашто то тако мора да буде.

Вечерас смо се отац Јаков и ја можда по последњи пут заједно провозали улицама овог нашег града. И онај помало изнуђен осмех и тек покоја реч да се разбије та нека тишина која онако право притиска у грудима. Прођосмо град уздуж и попреко, да још једном осмотри овај град, улице, људе, које је нескривено за ових 11 година заволео.

А заволели и људи њега. Колико пре два дана на недељној литургији скоро да није било особе којој није заискрила суза у оку. Знало се да наш брат, пријатељ и отац Јаков одлази. Ако смо ми одрасли, онако мудро знали то да прикријемо, вешто избегнемо коментар или сусрете погледима, деца то нису умела. Деца, која су по природи весела и радосна после сваке литургије, била су неуобичајено тиха. Нека непријатна тишина у манастиркој порти. И ето, док смо вечерас он и ја заједно обилазили браћу и сестре који су изразили жељу да се поздраве са оцем пред пут, изнова ми је она чувена „кнедла у грлу“ радила своје. Загрљаји, сузе, пуно озбиљних и мудрих речи обострано, благослов и жал код свих што тако мора да буде.

А она дечија, та невина искреност нема цену. Њих је тешко преварити… Њихов загрљај за растанак, добијен благослов, сузе, па опет и дуг стисак и загрљај свог вољеног монаха говори само по себи много више од свих оних прећутаних, мудро неизговорених речи нас одраслих. И много дечијих питања која остају без одговора:
– А јел може Јаков да остане а да оде неко други…?
– Јел сад више нећемо да одлазимо у манастир пошто Јаков више неће бити ту…?

* * *

Срећан пут брате наш, пријатељу, оче Јакове. Помињи нас у својим молитвама као што знаш да ћемо ми тебе у својим. Иако одлазиш, онако како си и дошао на овај наш Космет, празних руку и џепова, одлазиш пуног срца и богатији за нас оволико. А није нас мало. А и та суза на растанку у твом оку, ма…. све је то само од овог леденог ветра. Ко је још видео да монаси плачу?!?!

Збогом и до скорог виђења оче,

5. октобар, лета господњег 2016.

***

Отац Јаков на барикади
Косово и Метохија, Зупче, септембар 19, лета Господњег 2011.

4 replies »

  1. СУЗА НАША, !!! Не би ли Господ омогућио Казну Велеиздаје , која у континуитету изједа. Оставке свих и формирање ваде националног спаса !!

    Свиђа ми се

  2. Оцу Јакову …
    ГЛАС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ·СУБОТА 22. ОКТОБАР 2016.
    Љубљени оче Јакове,
    Када седиш осамљен у тишини своје нове келије,уморан од дневних манастирских чреда ,па онако размештен и удаљен од нас помислиш да баш нико на свету у том тренутку не мисли на тебе ,не моли се ,не тугује за тобом,морам ти рећи да грдно вараш се…
    Гледајући нашу нову цркву,како све више поприма облик једног дивног храма,не можемо да не чујемо смех твој радосни са сваког дела те будуће богомоље,јер си је с радницима својим рукама градио.
    Када погледамо твоју сада празну бившу,мемљиву келију под степеништем,нема особе којој се срце не стегне од бола,али се у исто време не насмеје сетивши се твоје слике Ратка Младића ,у коју смо ти ,шале ради ,стављали по који динар ,исмевајући с љубављу твоју посвећеност СРпском роду .Заразно си на нас пресносио ту твоју веру у скорашње ослобођење….чак и кад ми ,сломљени борбом ,почели да клонемо…
    Сећајући се твој босанског акцента и брзине којом си успевао да изговараш дуге молитве,молили смо се и сами покушавајући да чистимо срце да нам буде што сличније твоме…
    Ове године смо ,као што знаш ,изгубили оца Јована….
    Господ га је узео к Себи …..а ми ,будући маловерни,тешко смо то поднели.Плакали смо данима.Па опет ,мислили смо горе од тога бола не може ….
    Оног дана када си нам рекао да нас напушташ,додуше ,тек само до Београда….она бола се вратила,храбро је ушетала у наша већ рањена срца ….и гледали смо чак и најхрабрије северњаке ,који сузу не би никад пустили,да их неко види…како плачу због твог одласка….
    Знам да је глупо и неупоредиво,да смрт монаха ,кога смо волели ,изједначавам са твојим одласком у други манастир,али нама,ма колико лоши и недостојни тебе и твоје убави очинске ,некако ово изгледа као крај једног доба,као смрт једног дела нашег живота.
    Можда ћете неко заменити,у твојој мемљивој собици од метар са метар радити метанија,можда ће умети и блесавије да се смеје,да нас тобоже грди,да нас воли,али то нећеш бити ти ….и нама ће то бити другачије …
    Знамо да нас искрено волиш,јер стизао си да нас слушаш како ти сатима мељемо глупости ,размажена деришта,опрости нам….
    Увек си нас мудро саветовао,не штедећи нас критика ,али с толико очинске нежности ,коју ретко који монах има за своје муве зујалице које му се појавују и смарају му миран монашки живот у подвигу….
    Речи не могу да опишу колико фалиш,колико мислимо да нећемо успети без тебе….
    Али с друге стране Бог зна да те не заслужујемо,сад ће тамо неки нови људи да уоче твоје врлине и они те неће пустити да им одеш ,као ми…
    Слаби смо ,опрости нам…
    Али никад немој да помислиш да нам не недостајеш и да нам твоје сузе нису оног ужасног дана,биле као усијано гвожђе које нам срце пресеца….
    Још да ти кажемо,ако си неким чудом заборавио ,да те волимо ,овакви несавршени,овакви слаби,овакви никакви,али заувек твоји….
    Држи се и нек виде ко си и колико Христов си!

    Свиђа ми се