АКТУЕЛНО

Драгослав Бокан: СЕЋАЊЕ – Сузана Шуваковић-Савић


14725586_10154579128479144_6746589981379967513_n

IN MEMORIAM

У Београду је јуче умрла оперска певачица Сузана Шуваковић-Савић, првакиња Опере Народног позоришта у Београду, Жељкина и моја другарица.

Ако је неко био ПУН ЖИВОТА у сваком смислу речи, била је то ова лепа и негована жена.
Иако несвакидашње отмена, имала је борбени и правдољубиви дух и била вероватно најупорнији и најхрабрији заступник права својих колега у позоришту. Сузана је увек прва кретала у све најнемогућније и најамбициозније акције позоришних синдиката и, онда, била њихова најчвршћа и најенергичнија подршка, све док се не би заједнички изборили за поправку постојећег стања ствари.

Нико од оних које знам није умео да тако борбено и без оклевања крене у рат са ветрењачама свих врста као Сузана, сасвим супротно њеном елегантном изгледу и аристократском држању…

Била је Ћо Ћо Сан у „Мадам Батерфлај“, Тоска, Микаела у опери „Кармен“, Татјана у „Евгенију Оњегину“, Адриана Лекуврер, Мими у „Боемима“, Неда у „Пајацима“…, и увек запажена, у свакој од својих упечатљивих и ефектно одиграних и испеваних „сопранских“ улога.
Полако, али незаустављиво се пројављивало и постајало све познатије њено име и снажио њен статус.
Како је улазила у озбиљније и зрелије уметничке године, Сузана је постајала све познатија, омиљенија и незаменљивија у „првом тиму“ наше престоничке Опере. Није напредовала муњевито, већ лагано, али природно и некако спонтано, пре кроз љубав публике него кроз неку посебну и лаку наклоност критике.

Рођена у Мајданпеку пре 47 година, Сузана је почела своје бављење музиком свирајући класичну хармонику, али кад је почела да пева, више није престајала, а њен живот је постао складна пратња њеном певачком таленту.

Али, ја ћу, кад је о нашој Сузани реч, увек памтити једно незаборавно вече од пре две године, код (сопрана) Иванке Раковић-Крстоношић и њеног Аце.
Сем Сузане и њеног Владе, моје Жељке (мецосопрана) и мене, ту су били и Александра Ангелов (мецосопран) и Миша Јовановић (баритон), Јанко Синадиновић (тенор) и Љубодраг Беговић (баритон)…

Читаво вече је прошло у нашем заједничком смејању од срца, у стварно фантастичном расположењу, без трунке ичег међусобно такмичарског или суревњивог.
А врхунац вечери представљале су генијално-духовите и даровите имитације наше Сузане, која је ту без грешке „скинула“ неке од својих најпознатијих колегиница, и то на виртуозан начин свестрано талентоване и јединствено-шармантне глумице.

Ту се, „на малом простору“, најбоље и на делу могао осетити таленат, али и душа ове вечите девојчице у телу истинске оперске примадоне.

Љуба Беговић је засвирао клавир, Јанко је држао у завоју исечену руку (последицу грешке реквизитера који му је дао прави нож, уместо позоришног, у опери „Кармен“, где је певао љубоморног Дон Хозеа), ја сам са уживањем седео и гледао симпатичну, надахнуто-импровизовану Сузанину „представу“, у којој је са пуно истинског (народног) хумора и урођеног дара за имитације приказивала и глумила своје колегинице.

Било је нечег чаробног и непоновљивог у овој вечери за памћење, а главна јунакиња читаве приче била је управо Сузана Шуваковић. Које више нема, бар не у досадашњем облику њеног постојања.

И вечерас, док пишем ове речи, у сећању ми опет искрсавају Сузанин нежно-мангупски осмех и широм отворене очи што се онако шеретски и ведро сјаје док се труди да нас забави и орасположи.

И то што је тада била ТОЛИКО ВЕСЕЛА И РАДОСНА, данас даје посебно тужне и трагичне одсјаје, мени и Жељки просто несхватљивој чињеници њеног одласка са друге стране животне сцене, иза тешке и тек спуштене завесе, тако далеко од њене публике, њене породице, колега и бројних пријатеља.
Величина неописивог размака између Сузанине животности и неумитне чињенице њене смрти појачавају нашу немогућност пуног прихватања вести о њеном коначном одласку.

У њеном имену се, од рођења и крштења, крила СУЗА и то сада добија неки други и сасвим другачији смисао него раније.
Сада ми се чини, под утиском ове преране смрти, да сам и раније могао да наслутим неку меланхоличну сенку и печат туге на лепом и вечно младом Сузанином лицу.
Као да наше унутрашње биће боље осећа неумитно приближавање последњег нам часа, много снажније и раније од нашег ума и свести. И опрашта се, још за живота, од свих себи блиских и наклоњених људи.

Сузана се дуго и јуначки борила са тешком болешћу што ју је неумољиво разједала и притискала изнутра.
Никад се није предавала, дословно до последњег часа, тражећи спасење и утеху у вери и молитви.

И „уснула је у Христу“, није просто „умрла“, налазећи себи место на небеској позорници, у рајском декору и царству непролазне лепоте.

Служећи уметности и неуморно изводећи „музичке радове“, наша Сузана је сада добила родитељску утеху нашег правог Оца и заслужено место у Његовом загрљају.

Сада је, Тамо Горе, више ништа не боли, а њена душа се винула увис, високо изнад задње галерије Народног позоришта. Тамо где нема патње, ни смрти.

Бог да јој душу прости. И да је никада не забораве сви њени драги. Сви које је волела и поштовала, сви који су њу волели и дивили јој се.

 

P. S.
Комеморација Сузани Шуваковић-Савић ће бити у 11 сати у Народном позоришту, а опело и њена сахрана на гробљу Лешћу, са почетком у 13.30…

 

ДРАГОСЛАВ БОКАН

***

НАПОМЕНА:

За Дан Народног позоришта, 22. новембра прошле године, Сузана је добила награду за изузетно значајан укупни уметнички допринос. У матичној кући, неколико сезона је била ангажована као вокални педагог у Оперском студију „Борислав Поповић“ где је своје знање и богато искуство преносила младим певачима.

—————

19.10.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. Комеморација ће бити У ПЕТАК, 21. ОКТОБРА, у 11, а опело и сахрана (на Лешћу) у пола два (13.30, истог дана)…

    Свиђа ми се

  2. Tragedija je kad ode prijatelj, kojeg smo mnogo voleli, ali bi bio gubitak da ih nismo sreli! Ovako ostaje bogatstvo koje smo stekli poznajući ih, i to što ćemo ih sa nama nosiiti ,produžiće i njima život..Večna pamjat…

    Свиђа ми се