Јужна Африка

Главном и одговорном уреднику листа ”Глас српски” Јоханезбург


14804731_1591268191179311_1537067239_n

Поштовани господине уредниче,

Поштована редакцијо,

Пред одлазак из Јоханесбурга сам сасвим случајно добио бројеве пет и шест Вашег, тј. нашег листа ”Глас српски”, тако да сам имао прилике да од прве до последње стране прочитам све текстове, неке и више пута.

Као бивши, могу рећи и велики издавач књига и часописа у бившој Југославији, морам рећи да сам одушевљен што такав лист постоји! Оно што објављујете, садржина текстова, техничка опрема, а посебно то што негујете ћирилицу, заслужује све честитке, и не само честитке, већ и практичне видове подршке! Знам колико то захтева труда, залагања, трчања, организовања мреже сарадника, продаје и наплате. Одушевљава ме интелектуални приступ листу.

Све што објављујете усмерено је на неговање српства, и то српске традиције, културе, обичаја, историје, поезије и садашњег тренутка – а највише на очување српског бића и поред забрињавајуће, а непотврђене, информације да је 2015. године Србију напустило 58.000 Срба!

Успели сте  достојанствено да се издигнете изнад текуће политике и политичарења, странака и међустраначких односа, избора, оговарања и ружних речи, што знајући нас сигурно није лако. Волео бих, мада се бојим да није тако, да имате и материјалну подршку, и можете да се више бавите квалитетом листа, а мање финансијама. Колико ми је познато ”Глас српски” није присутан у другим земљама Африке.

14875036_1591268241179306_497893379_n

Поздрав,

Бивши Амбасадор Југославије у Анголи

Мирослав Петровић,

Луанда

Преузмите ,,Глас српски“ – Јоханезбург (бр 6)

После завршене основне и средње школе, упоредо је завршио Правни факултет у Београду и немачки језик. Дуги низ година био је преводилац, чак 20 година директор „Дечијих новина“ из Горњег Милановца, а после завршене мисије амбасадора Србије у Анголи, остао је да тамо живи и развија свој посао. Супруга и две ћерке живе у Србији, али Африку, као и он, много воле и често посећују.

 

 

1 reply »

  1. Господине Лакићу, лепо речено… да је таквих , као Ви, бар само неколико, један не би могао да опстане, и овде у Србији све би било много другачије. Није тако али ипак Господ увек понађе такве. Колико пута сам свих ових 18 година помишљала да је готово, крај, немам где и ским даље. Када сам мислила да је то максимум докле сам могла да идем никад се није десио тај „крај“ Увек би ми Господ показао нека отшкринута врата којом би наставила даље. Тако доживљавам и јављање.

    Свиђа ми се