АКТУЕЛНО

Барба Војо Мистовић – Бродски дневник (Октобар 2016.)


Октобарски топли дани (макар нама на Јадрану) доносе невјероватан збуњитис, хумореску али и трагику једног народа и једне епохе. Црна Гора је опет зајахала на познатој матрици неморала у којој су сва средства дозвољена.

Да ли гледамо филм Живка Николића, тај понављајући гротескни чин пун лажи и обмане од којег је уморан сваки здравомислећи човјек? Раље политике су неупоредиво разорније од хероина, кокаина, јер њен пулен жели држати узде дозвољеног и оног досањаног тајног, грешног забрањеног воћа. Зато је све у игри, навластито вишегодишње испирање мозга гдје је “ Е pluribus unum“ понуђен свакоме као рецепт. И он се у маси лако прихвата јер је окренут ка спољашњем, ка тој лакшој широкој стази гдје су одговорност и савјест одбачене негдје крај пута као сувишан терет.

Убијају се људи на разне начине, мјењају се судбине, разбија се у парампарчад монумент чојства у души који нас је држао подаље од страшнога паденија. Затире се предање, ђедови не причају јер су ријечи пресушиле од несносне буке бескорисних информација, празних прича из којих немаш шта да научиш и лоших мисли које емитује већина. Уосталом, унуци немају времена да слушају јер су посједнути фејсбук логиком.

Порасле су нове генерације којима је раскинута веза са прецима;  обучени су по моди „новог човјека“ и зато капацитет истинског бунта и отпора који је урушаван годинама, слободно могу рећи деценијама, захваљујући неспособности опозиције, прихватања „нове развојне филозофије“, пристанак масе на орвелијанско прекрајање историје, памћења, свакодневнице; тај протест, противљење злу, тај вапај, тај урлик све је слабији и слабији.

Тјелесно је згазило идеал, наругало се духу и бацило га на сметлиште гдје су шутнули и славну историју. Душа је у функцији тог круга обмане и незнања. Више не грца јер се навикла на прљавштину, па су бисери (ако их уопште има) запретени негдје доље у муљу.

Или како то Тамара Никчевић истински исповједа: „Излазак из традиционалног источно-православног цивилизацијског круга и прикључење западном, евроатланском, једно је од највећих достигнућа Црне Горе од обнове независности“.

Тај излазак није почео јуче већ давно, давно. Ово су горки плодови трагичних генерација које живе апсолутну обману. У игри је све: људски животи, судбине, историјска одговорност, али најпрече, у питању је наш унутрашњи морални закон који постоји у сваком човјеку независно од расе, религије, народности. Ако и то бацимо свињама, која је наша сврха? Да и ми постанемо свиње?

Нихилистички жрвањ помјера моралну љествицу ка  свеуспјешном забораву у којем ће исчезнути као сувишак и беспотребни терет. Зато „ниже скота бити“ постаје норма понашања, слављена и хваљена, „снаша’ се“ форма бруталног клицања мамону самоуништења.

Спремни смо изгледа скоро на све, осим можда на истинску интроспекцију уз помоћ Божију. Њена врата се отварају куцањем. Једино нам себичлук успијева, зар је то врховна жеља која царује у нашим срцима? Да ли постоји нешто племенитије, неукаљано, чисто као небеса? Потражимо тај бисер зепретен у муљу сагрешења. Бојати се потраге је илузорно. Господ љуби храбре и помаже им, јер је пут узак, али сладак, у узвишеној небеској тајни која се даровала нама смртнима како у коначници не би погинули.

Од Бога вам здравље.

—————–

26.10.2016. narodno.me, приредила Биљана Диковић