АКТУЕЛНО

КРАТКОНОЖНЕ ЛАЖИ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА


Историјски пројекат Сребреница: Раскринкавање сребреничког наратива на стратишту у Брањеву

фото: НОВОСТИ

Увод: Стефан Каргановић

Оштро око приљежног сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ Ендија Вилкоксона запазило је још један марифетлук „Међународног кривичног суда за бившу Југославију“, популарније познатог као Хашки трибунал. У реду, ако израз марифетлук сребреничком лобију и „невладиним организацијама“ које пропагирају рад Трибунала делује превише простачки и балкански, да се не би замерили госпођама Кандић, Бисерко, et aliae, заменићемо га префињеним француским термином – legerdemain.

Да пређемо непосредно на ствар. Брањево је од свих сребреничких стратишта релативно најбоље документовано, у погледу материјалних доказа и исказа сведока. Па и то, изгледа, не значи претерано много када је Сребреница у питању. Штапом и канапом (или by hook or by crook, да се изразимо на језику који ће госпођи Кандић зазвучати симпатичније), већа Хашког трибунала принуђена су да лажно приказују доказну грађу коју су предходно сама прихватила и да импровизују аргументе помоћу којих те лажиране податке затим користе као потврду за унапред задате тезе.

Једна од тих теза је волшебна (неки би рекли бескрајно дрска) трансформација масовне гробнице на локалитету Брањево. Ексхумације које су тамо обавили стручњаци Тужилаштва Хашког трибунала показују да се у образац погубљења уклапа 78 жртава (70 са лигатурама и 8 са повредама од метка у горњим екстремитетима). Међутим, по службеном наративу тамо је страдало, и првобитно било укопано, око 1700 заробљеника, или 1735 како је то педантно констатовало веће у предмету Радована Караџића.

Legerdemain, алхемија помоћу које се једна бројка претвара у другу, за двадесетак пута увећану, а све са циљем да се на тај начин и сличним операцијама на другим локалитетима дође до магичне цифре од 8000, описана је у краткој анализи младог америчког истраживача и нашег сарадника, Ендија Вилкоксона, која следи.

Енди је навођење чињеница којима се раскринкава закључак већа, с обзиром на суморну тематику, можда неделикатно назвао „пиштољем који се пуши,“ али у интересу обелодањивања истине то је пропуст који му се вероватно може опростити.

Вечни проблем свих лажова је како да се не упетљају у сопствене лажи, као пиле у кучине. Хашком трибуналу, леглу корупције и бешчашћа, то очигледно ни овом приликом није пошло за руком.

***

КРАТКОНОЖНЕ ЛАЖИ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА

Како је раскринкан најбоље „документовани“ део подметнуте сребреничке приче

Печат 11.11.2016.

endi

Пронашао сам „пиштољ који се пуши“ и који доказује да су „секундарне“ сребреничке гробнице уствари примарне гробнице за одређени број појединаца који су тамо сахрањени.

Да пређемо на ствар, па ћу објаснити како сам дошао до оваквог закључка. Примарна масовна гробница на војној економији у Брањеву није довољних размера да би могла да прими 1735 људи за које расправно веће у предмету Караџић тврди да су, одмах после стрељања, тамо били сахрањени.

У параграфу 5599 Караџићеве првостепене пресуде Веће тврди да се „сва тела пронађена у примарним и секундарним гробницама у вези са погубљењима у Сребреници могу повезати са табуларним приказом инцидената убијања (Scheduled Killing Incidents) који се налази у прилогу пресуде.“ Сматрам да се се може доказати да је та констатација – погрешна.

sl1

У пар. 5463 пресуде Веће тврди да је „помоћу ДНК анализе идентификовано 1735 особа, пронађених у гробници на војној економији у Брањеву и у повезаним секундарним гробницама на Чанчари Цести, као лица која су нестала после заузимања Сребренице.“

У пар. 5457 пресуде Веће констатује да је „захваљујући ДНК анализи, до 13. јануара 2012. идентификовано 138 појединаца на војној економији у Брањеву као особе које се налазе на списку несталих после заузимања Сребренице.“

У пар. 5461 Веће такође наводи да је „до 13. јануара 2012. ДНК анализом утврђен идентитет 1597 жртава из гробница на Чанчари Цести, које су повезане са примарним гробницама на војној економији у Брањеву.“

Веће изводи закључак да је на том локалитету погубљено 1735 особа тако што сабира 138 жртава пронађених у примарној гробници на војној економији у Брањеву и 1597 сетова људских посмртних остатака пронађених у повезаним масовним гробницама на Чанчари Цести (138 + 1597 = 1735).

Веће образлаже свој закључак тако што у пар. 5463 истиче да је „овај број у складу са преосталом доказном грађом са којом је ово Веће упознато: Ахмо Хасић [један од наводно преживелих са стрељања –наша прим.] процењује да је на војној економији у Брањеву било убијено између 1000 и 1500 особа, а Ердемовић [„крунски сведок,“ који је признао да је у Брањеву убио између 70 и 100 људи, направио нагодбу са Тужилаштвом и добио само три године затвора за узврат за лажно сведочење против других сребреничких оптуженика – наша прим.] процењује да је тамо било убијено између 1000 и 1200 заробљених босанских муслимана. Што се тиче убијања у Дому културе у Пилици, Богдановић процењује да их је тамо било око 500.“

Затим, у пар. 5464: „На основу ових доказа, Веће стаје на становиште да је 15. и 16. јула 1995 најмање 1735 мушкараца босанских муслимана било убијено у школи Кула, на војној економији у Брањеву и у Дому културе у Пилици од стране припадника босанскосрпских снага, укључујући припаднике Десетог диверзантског одреда и војнике ВРС из Братунца. Неки од поменутих босанских муслимана убијени су у школи Кула, око 1200 су убијени на војној економији у Брањеву и око 500 су убијени у Дому културе у Пилици.“

Ta6ena caAP*aja MacoaHe rpo6HIIU"e y 6patbeay (&113aop noAaTaKa cy ayToncl!ljCKIII 1113BewTajlll ~opeH3111'1KIIIX cTpy'ltbaKa TY*IIInawTBa, ca'lllltbeHIII Ha · TepeHy 1996-1998)

Табела садржаја масовне гробнице у Брањеву (Извор података су аутопсијски извесштаји форензичких стручњака Тужилаштва, сачињени на терену 1996-1998)

Постоји врло значајан податак из доказне грађе са којим је закључак Већа неускладив. Тај податак се наводи у пар. 5455 пресуде, где стоји да је „гробница на војној економији у Брањеву дубине од приближно три метра, док је јарак размера 28 са 10 метара.“ То чини масовну гробницу запремине 840 кубних метара.

Ствар је у томе што Веће погрешно приказује податке из доказног материјала са циљем преувеличавања размера масовне гробнице о којој је овде реч. Ако се вратите на фусноту 18612 у Караџићевој пресуди, она ће вас упутити на експертски извештај сведока Тужилаштва, др Била Хаглунда, на суђењу генералу Крстићу.

У свом експертском извештају Хаглунд каже следеће:

„Гробница на фарми у Пилици састоји се из јарка који се протеже 28 метара ка западу и 10 метара са севера ка југу. Сама гробница је приближно 2,5 метра дубока.“ [Ex. P4321, P. 17] Ово чини масовну гробницу размера 700 кубика.

Међутим, у свом сведочењу на суђењу Крстићу (Доказни предмет П4310), на странама 3751-3752 у транскрипту, Хаглунд каже:

„Димензије гробнице су биле 28 са приближно 5 метара, а дубина је варирала између 2 ½ и 3 метра.“ Затим је додао: „Мада је гробница била дужине 28 метара, само 14 одсто је било попуњено, на дну су били људски остаци који су се односили на најмање 132 појединаца.“ У продужетку, сведок Тужилаштва Хаглунд објаснио је да је „у гробници међу посмртним остацима пронађено 53 комплетних тела, 23 скоро комплетних тела и око сто делова тела. Заправо, 170 делова тела.“

Ово чини масовну гробницу од између 350 и 420 кубних метара, у зависности од тога да ли је јарак био 2.5 или 3 метра дубине.

Мада то није наведено у Караџићевој пресуди, када је Хаглунд сведочио на суђењу у предмету „Поповић и остали“, на с. 8908 у транскрипту рекао је да је „гробница била два и по до три метра дубине и да се простирала на шест са двадесет осам метара.“ По овоме, испада да је у питању масовна гробница размера између 420 и 504 кубних метара.

sl4

Без обзира на то да ли је масовна гробница у Брањеву била размера 840, 700, 504, 420 или 350 кубних метара једно је сигурно. Нећете моћи да сместите тела 1,735 људи у тај простор. Заправо, баш у Хаглундовом експертском извештају, Доказни предмет П4321, с. 13 – а Хаглунд је сведок Тужилаштва – пише:

„Прекопана површина је била довољне величине да прими до неколико стотина особа“ („The disturbed area was of sufficient size to accommodate up to several hundred persons.“). Цифра од 1735 укопаних жртава – коју је усвојило Караџићево веће – знатно је већа од „до неколико стотина,“ што је највећа могућа количина тела за коју вештак Тужилаштва Хаглунд каже да је гробница могла да прими.

Хаглунд на другом месту у свом сведочењу описује гробницу као „велики, четвороугаони јарак удубљене земље величине приближно 5 метара у ширини и 20 метара у дужини“ (с. 17) и на другом месту као „велики, четвороугаони светлобојни јарак у земљи, величине приближно 5 метара ширине и 20 метара дужине“ (с. 13).

За претпоставити је да је Хаглундова екипа форензичких истражитеља копала на мало већем подручју, размера 28 са 10 метара, како би комотно и у целости било обухваћено гробно место где се вршила ексхумација, а чије су димензије биле ближе 5 метара ширине и 20 метара дужине. То би могло бити разлог зашто Хаглунд који се, за разлику од Већа, у време ексхумације заиста налазио на лицу места, све време говори о 5 до 6 метара као ширини гробнице, а не 10 метара, када је сведочио у предметима Крстић и Поповић. Уз његов извештај приложени су и врло прецизни цртежи, а на тим цртежима нема гробнице ширине од 10 метара.

Ако су посмртни остаци 138 особа које је идентификовао ICMP („Међународна комисија за нестале особе“ из Тузле) запремали 14 одсто расположивог простора у гробници, може се израчунати да би било потребно 985 тела да би гробница била попуњена до пуног капацитета. То значи да недостаје простора за око 750 од 1735 тела наводно пронађених у примарним и повезаним секундарним гробницама. Закључак који из овога следи је да су барем нека од тела у секундарним гробницама морала бити допремљена са других локалитета, али сигурно не из примарне гробнице на војној економији Брањево.

Треба подсетити да је масовна гробница на војној економији у Брањеву првобитно садржала све особе које су биле погубљене на војној економији Брањево и све мушкарце погубљене у Дому културе у Пилици. Према службеној верзији догађаја, они су одмах после погубљења сви били сахрањени заједно на том месту, па су тек после тога једним делом наводно измештени у „секундарне гробнице.“

Ево шта је о томе рекао војни вештак Тужилаштва Ричард Батлер, када је сведочио на суђењу Благојевићу и Јокићу, на с. 5209 у транскрипту:

„Што се тиче Дома културе у Пилици, сва тела која су се налазила тамо била су пренета из Дома на војну економију у Брањеву, где су била укопана заједно са осталим телима.“

Ово је „пиштољ који се пуши“. Без обзира шта причају Ердемовић или Хасић о броју људи погубљених у Брањеву, примарна масовна гробница је била одређене величине и одређеног смештајног капацитета, и зато Срби нису могли да укопају 1735 одраслих људи на том ограниченом простору.
___________

Фотографије и илустрације преузете из листа Печат