ДРУШТВО

О генерацијама које нема ко да ошамари и „Јунацима нашег доба“…


svetislav-pusonjic

Пише: Светислав Пушоњић

Не прође дуго времена, а да ме болно не изненади коментар неког тинејџера или тинејџерке о некоме дупло, па чак и тродупло или четвородупло старијем. Не знам колико сам пута у последњих десетак година чуо од некога ко има седамнаест, осамнаест или деветнаест година како о некоме ко има четрдесет, педесет, па чак седамдесет или осамдесет година каже да је “мајмун“, “ретард“, “кретен“, “говно“ и шта све не.

Недавно се пуким случајем накратко затекох у друштву неке младежи, где једна седамнаестогодишња девојка за сопствену мајку мртво хладно изјави да је “роспија“. Њени вршњаци се томе некако ружно и алаво насмејаше, а ја не издржах да је не упитам “Добро, бре, девојко, зар тако о рођеној мајци?“, на шта ми она дрско одбруси: “ПА НИСАМ ЈА КРИВА ШТО ЈЕ СТВАРНО РОСПИЈА!!!“.

1

Хтедох да јој кажем да је мајка, каква год као личност иначе била, за ТЕБЕ пре свега и изнад свега МАЈКА, а то значи Богородица и светиња. Чак и ако говори или чини нешто што те до бола иритира, она за тебе мора бити и остати МАЈКА, било кад, било где и под било којим околностима, до краја и њеног и твог живота, а и иза тога. Али нешто модернистички дрско, бесловесно и грубо у њеном погледу обесхрабрило ме је да кажем било шта, јер сам знао да не би вредело и да би ми се вероватно сви грохотом насмејали у лице.

У том погледу, нажалост, ни патриотска омладина не стоји нарочито боље, иако би она требало да представља алтернативу овим горе описанима и иако би своју окренутост традицији и вредностима од старине требало да показује пре свега чињењем, држањем и понашањем, а не само испуцавањем политичких и идеолошких парола.

Колико год се интимно грозио екуменистичких испада водеће јерархије СПЦ, ја не могу да тапшем по рамену неког прдавца из средњошколске или студентске клупе који рецимо за патријарха СПЦ, мртво хладно, без трунке стида и зазора, изјави да је “екуменистички смрад“. Једноставно, нисам навикао да функционишем у поретку ствари у коме неко ко има 20 година може да изрига најцрњи простаклук о некоме ко има преко 80 година, ма колико тај не био у праву.

Неко најмлађима мора да утуви да је СТАРОСТ сама по себи СВЕТИЊА и да одређене године које неко напуни, саме по себи представљају ДРУШТВЕНИ РАНГ који се мора ПО СВАКУ ЦЕНУ поштовати, без обзира да ли носиоца тог ранга волимо или мрзимо, да ли се са њим и његовим речима и делима интимно слажемо или не. Народ који то не схвата и не поштује изгубиће сваки благослов Божији и у будућности се може надати само злу. А поштовати нечији старосни ранг не значи следити га у свему што говори или чини, напротив, сасвим је нужно и неопходно супротставити му се ако чини криво, али на достојан начин, а не скотски и ништачки.

У вези са тим, навешћу лично искуство из детињства. Једанпут сам се пред гостима у кући усудио да једног блиског сродника, старијег човека кога нисам превише волео, назовем “ђубретом“. Отац, иначе увек благ и трпељив, моментално је скочио са столице и пред свима ми одвалио шамар.

– ЈЕБЕМ ЛИ ТИ ЗВЈЕЗДУ СА НЕБЕСА!!! – дрекнуо је колико га грло носи.
– ТИ ЋЕШ ДА ЛАЈЕШ НА …., СРАМ ТЕ БИЛО!!!

Није ме тада толико болео тај шамар, колико стид због несмотрене изјаве. Никада се више нисам усудио да изјавим ништа слично, о било коме старијем, шта год о њему мислио.

Било је то негде средином осамдесетих, имао сам десет-једанаест година и мислим да сам припадао последњим генерацијама које је имао још ко да ошамари (Тада срећом још не беше НВО-сектора који би ме због тога вероватно одузео родитељима и дао некоме непознатом на усвајање).

Нека су благословене све руке које су нас шамарале због таквих и сличних испада.
Док је било таквих шамара било је Срба и Србије.

Дубоко жалим најновије генерације које нема ко да ошамари када то заслужују.

***

Годинама, па и деценијама уназад може се приметити како се људи некако ружно, и све ружније смеју. Некако сувише хијенски, подло, заједљиво. Одвали на пример неко неку глупост (а што да не, као сви треба у сваком тренутку свог живота да будемо паметни и беспрекорни), а околина га нациља прстом и исмеје до бруталности.

И није проблем што се околина нечему смеје (и сам волим да се смејем и својим и туђим глупостима), проблем је што то чини сувише злурадо, охоло, без трунке разумевања за људску слабост и несавршенство. Ето, сад се неко спетљао у говору, сад се у неком деликатном тренутку показао неспретан, и то је више него довољан разлог да га исмејемо и изругамо као “дијаболу“, “пајсера“, “кретена“, да га заувек обележимо као “идиота“ и негирамо му сваки људски квалитет, не би ли на његовом киксу, ма како случајном и тренутном, доказали колико смо у односу на њега елоквентни, виспрени и супериорни.

2

И сељачки патријархални живот, као и живот уопште, био је пун непредвидивих и апсурдних ситуација, које су саме собом мамиле смех. Али смех којим су се смејали рецимо мој покојни деда Милун, покојна баба Стана и други људи њихове генерације, био је некако племенит, људски, пун нечега здравог и исцељујућег. Обична неписмена жена сељанка кад се било чему засмеје, то је одјекивало некако присно и топло, да се човеку отопи сав лед око срца.

Нису, наравно, ни изворни сељаци били сасвим безазлени, умели су и они да буду врло неугодни са својим опаскама и хумором, али све је то опет имало неку људску димензију, наспрам урбаног циничног смеха најновијих времена који било чему једноставном, здравом и човечном не оставља ни зеру ваздуха.

***

Још је у “Јунаку нашег доба“, у првој половини XIX века, Љермонтов указао на тип личности који ће из епохе у епоху постајати све доминантнији, све до наших дана када ће он постати и једини људски тип – заправо савршени егоиста на коме почива читав модерни поредак.

Млади аристократа Печорин, официр руске војске, горди равнодушник презасићен страстима и пороцима високог друштва, иако одважан, интелигентан, софистициран, заправо је неосетљив, празан, неспособан да било кога заволи, са било ким саосећа, за било кога и било шта се жртвује.

Он се из чисте доколице меша у везу свога пријатеља официра, све глумећи незаинтересованост вешто заводи његову изабраницу, шета са њом, доводи је до највећег емотивног усхићења и баш када она постаје спремна да му се сасвим препусти, он мртво хладно изговара: “Ја сам се са вама само шегачио“. Девојка завршава у психичком растројству, а Печорин одлази од ње као да се ништа није догодило. Недуго потом, једнако хладнокрвно убија у двобоју свог увређеног пријатеља официра који га је изазвао.

Иако га одјеци умртвљене савести опомињу да је уништио два живота, који би без његовог уплитања можда завршили у браку и поживели дуго и срећно, иако је свестан да је починио велико зло, и то из пуког хира и самољубља, у њему ипак тријумфује незајажљиви его, чије се скривене мисли грубо могу резимирати овако: Знам девојко да сам те сломио и упропастио, али важније од тога је што сам ја себи доказао да могу да те имам. Знам пријатељу да сам те убио без разлога, и донекле ми је жао због тога, али ја сам ипак доказао да сам бољи и јачи од тебе, да могу да ти отмем чак и ону која је била спремна да ти припадне.

Што је најстрашније, и сам Печорин је свестан да је сво његово самопотврђивање бесмислено и испразно, али је такође свестан да он не може другачије. То је оно што га упркос свему чини патничким каректером који стално лута, али нигде, ни у коме и ни у чему не налази смирења.

Кроз лик Печорина Љермонтов је наговестио процес чишћења од добра, који је људску личност захватио са деветнаестим веком, а који је у наше дане досегао гротескне размере.

Опијање сопственим егом довело је до трагичног пада људске личности, њене божанске димензије из деценије у деценију су атрофирале, да би се њена способност за исконске врлине у наше дане готово сасвим угасила. Парадоксално, све у име неког најузвишенијег хуманитета, који је у разним идеолошким метаморфозама све више убијао човека у човеку, уништавао у њему последње трагове душе, савести, осећања и сатирао вредносни поредак на коме су вековима и миленијумима раније почивале људске заједнице.

Зато се и не треба чудити што народи губе своја исконска обележја и претварају се у армију охолих бездушника, устремљених да се по сваку цену докопају свега на шта им зине незајажљиви его.

Печорину се ипак не може спорити извесна одважност, као ни то да у његовом нехајном (само)презиру има неке узвишености и трагизма који га донекле чине човеком, док су “јунаци нашег доба“ – разни надувени печоринчићи – заправо ништавне креатуре лишене било какве узвишености, безнадно заковане у свом егу и заувек онеспособљене да се у животу руководе било чим сем своје труле математике. Управо оне на којој почива сав пакао такозваног модерног живота.

2 replies »

  1. Аутор је уочио појаве, које су за сваку осуду, а јесу свакодневне. Међутим, чини ми се, да примери нису одговарајући. Случај са шамаром показује, да је „дете“ чуло нешто, што га је навело, да одраслог човека назове ђубретом. А шамар је покривао родитеља, који је био свестан одакле је то дечије сазнање и у жељи, да се „покрије“ применио „шамар-меру“. Мени, НИКАДА, није пало напамет, да некога старијег назовем погрдним именом и нисам добио шамар, да ме „потсети“. Покушавам, да кажем, да поменута омладина учи од нас одраслих. А и на овом сајту је видљиво, колико смо увредљивих речи способни да упутимо другима, било појединцима, било читавим групама. Пример са Пичурином није прикладан за све остало речено у овом тексту. Теза, да је СТАРОСТ, нешто што се аутоматски МОРА поштовати је такође погрешна. Поштовање се не стиче старошћу већ су у игри и многи други елементи.

    Свиђа ми се