АКТУЕЛНО

Суд БиХ – Судије и тужиоци „богате“ ратне прошлости (ВИДЕО)


Судије и тужиоци "богате" ратне прошлостиФото: РТРС

Судије и тужиоци „богате“ ратне прошлости, фото: РТРС

Осим што се Суд БиХ, под 12-огодишњим руководством одлазеће предсједнице Медџиде Кресо опасно приближио амбису једнонационалне – бошњачке правосудне институције у мултиетничкој БиХ, свих претходних година био је и остао нетакнуто уточиште судија сумњиве ратне прошлости. И фризиране садашњости.

Слика је слична и у Тужилаштву БиХ. И тамо сједе и оптужнице, али не на своје име, исписују тужиоци који би итекако имали шта да кажу о мучењима и ликвидацијама, у градовима Федерације БиХ у којима су рат провели. Најмање 20 активних судија и тужилаца и у рату су оптужнице или пресуде Србима кројили, или их као полицајци, у логоре одводили. Двије деценије касније, поново кроје судбину Срба.

Под тоге, судијске и тужилачке, скрили су властиту „живописну“ ратну биографију, исписану у Сарајеву, Зеници, Коњицу, Тузли, Бихаћу…све још некажњеним, српским стратиштима. Јавности предочили тек штуре, филтриране чињенице. Када је прије пет година Миралем Мацић обећао како ће објелоданити имена активних судија и тужилаца који су у ратном Коњицу пресуђивали Србима, правосудним комплексом завладао је тајац. Коју седмицу касније, под сумњивим околностима, Мацић је преминуо. Његова заоставштина – ратни дневник, склоњен је. У њему име Мире Смајловић, Медџидине дугогодишње блиске сараднице и све извјесније насљеднице на функцији предсједника Суда БиХ. У рату је пресуђивала у суду у Коњицу. Заједно са тадашњим и садашњим колегом судијом Сенадином Бегташевићем, тужиоцем Џевадом Муратбеговићем који је у ратном Коњицу био окружни војни тужилац. И Мунибом Халиловићем доскорашњим тужиоцем бх. тужилаштва, а сада перјаницом федералног тужилаштва.

Адвокат Душко Томић адвокат наводи да ће случају Етхема Жилића, команданта Мусале, изнијети податке и тужилаца и судија који су били дубоко инволвирани у догађања у Коњицу.

Завјет шутње се већ одавно увукао у сарајевски правосудни комплекс по чијем двориштусе и даље трага за српским костима. У рату логор у којем је уморено више од 70 Срба. Или војни затвор, како то „сарајевски господари“ воле да кажу. И тада и сада пресуђивали су исти – судије Даворин Јукић, Шабан Максумић, Мирсад Стрика…и по свему судећи, оптуживали исти! У ратној биографији тужиоца Ибре Булића који свих постратних година Србима шаблонски пише оптужнице за Сребреницу, „службовање“ у Сарајеву не постоји! Али, свједоци постоје!

Милан Мандић, предсједник Савеза удружења несталих лица Сарајевско-романијске регије, каже да је Ибро Булић осудио његову мајку која је касније преминула, на двије године робије да је била снајпериста у Сарајеву иако је била неписмена. Мандић наводи да је његова мајка тада имала 67 година, а на суду су је називали „четникушом“ и да је „окотила пуно четника“.

И Бранислав Дукић, предсједник Удружења логораша Републике Српске, био је логораш у затвору „Виктор Бубањ“. Непостојећу кривицу доказивао му је актуелни тужилац Мирослав Марковић. И колонија ратних зеничких судија и тужилаца је бројна. Реџиб Бегић, Ремзија Смаилагић, Сеид Марушић….Последњи је почетак рата дочекао као полицајац. Према свједочењима зеничких Срба, тада их је незаконито хапсио. Од 1994. године им пресуђивао. На дугачком списку ратних муслиманских перјаница, а послијератних ветерана у правосуђу, Мирза Јусуфовић и Изо Танкић из Тузле, Хилмо Вучинић из Горажда у којем је ликвидирано више од 400 Срба. Некима од њих попут браће Делић из Црквина пресуђивао је гораждански војни суд, у којем је Вучинић службовао. Пет Делића заувијек је остало на мртвој стражи плаховите Дрине.

– Недопустиво је да такве судије које су за вријеме рата вршиле, такорећи геноцид над Србима, данас поново држе њихову судбину у својим рукама – истакао је Дукић.

Посмртни остаци Делића још нису пронађени. Овај предмет је пред правосуђем БиХ већ деценију, а оптужница нема. Баш као што их нема ни за злочине над Србима у Сарајеву, Зеници, Коњицу….У бх. правосуђу које је још од оснивања на правду и правичност имуно, тешко је очекивати да прозвани сами, јавно и јасно кажу све тајне испод тога скривене. И у фризираним биографијама неуписане.

Ружица Јукић, потпредсједница Високог судског и тужилашког савјета, каже да би „неке ствари требало провјерити, да ли се неко налазио на одређеном мјесту у одређено вријеме“.

И загребати дубље испод улаштене судијско-тужилачке тоге, не само у овом правосудном комплексу. Али, за то је већ потребно независно и непристрасно правосуђе, које ни жртве ни злочинце неће дијелити по националној основи! И које неће судити према сарајевском политичком тестаменту!

РТРС

—————

27.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

4 replies »

  1. Kakva banda sjedi u Sudu i Tuzilstvu BiH to najbolje znamo mi porodice osudjenih Srba. Sve ono sto su radili srbima za vrijeme rata, rade i dalje poslije rata… Evo vidim i sudija Redzib Begic je tu na spisku zlocinaca koji je osudio mog oca na pravdi Boga.

    Nemojte da zaboravite i „srpske“ sudije u Sudu BiH, izdajnike i sramotu roda i poroda srpskog, Dragomira Vukoju koji je bio predsjednik sudskog vijeca generalu Novaku Djukicu i Mirka Bozovica koji je bio predsjednik sudskog vijeca mom ocu i koji ih osudise nevine na pravdi Boga.

    Свиђа ми се

  2. Ми у Српској најбоље осјетимо на свом бремену те тзв. правосудне институције тзв. државе БиХ. Узмимо само подручје за које је надлежно тужилаштво и суд за ратне злочине. По већ утврђеном сценарију број осуђених Срба за тзв. ратне злочине рапидно расте. Пројекат Бакирове странке заснива се на довољном броју осуђених Срба како би се наш народ прогласио геноцидним.
    У мом окружењу са невјерицом примају вијести о осуђеним Србима за које не постоји ни једна једина ратна сумња о ратним злочинима, за осуђене људе који су били обични војници и као добри радници, очеви и пријатељи широког опсега.
    Ово се између осталог уклапа и у познату чињеницу о корумпираним тужиоцима и судијама од којих оптужени може добити слободу само великом свотом новца.
    За оптужене невине сиромахе је то немогуће.

    Свиђа ми се

  3. Пре свега хвала на овом тексту госпођи Диковић. Хвала на презентираној истини. Велики поздрав поштованој Биљани Ђоровић. Не, нисам промашио тему !!!
    Мој отац Славко Суша је прва српска жртва у Коњицу. Предмет ратног зл., „А“ сагласност из Хага (4, 5 год. на посматрању). За злочин донета прав. пресуда ( ВС ФБИХ ). За р.злочин над мојим оцем ( 7 прострелних рана и два прелома ) двојица су “ осуђена “ на по 2,5 год. затв. Обдуцент, Хамза Жујо наводно није могао утврдити узрок смрти ? Обдукција тела вршена је тек након 7, 5 година од злочина . Зашто ? ВС ФБИХ, Кантонални суд Мостар, Тужилаштво за ратне злочине БИХ, Уставни суд БИХ , Хашки трибунал , суд за људска права у Страсбургу нити након више од 24 год, од овог злочина нису дали суштинске одговоре, нису утврдили основне чињенице, нису казнили праве кривце за овај злочин !!!
    У овом предмету више није у питању сам физички злочин, основни проблем сада је Правни злочин који се дешава пред очима наше и целе међународне јавности. Нема реакција .
    Дакле : Ко , када, на који начин, чиме, по чијој наредби итд. је на најсуровији могући начин лишио живота мога оца Славка Сушу (цивила , пензионисаног полицајца), почетком маја 1992 год, и његово тело бацио у Јабланичко језеро. Двојица која су пр. осуђена осуђени су само за – Незаконито одвођење из стана – док ове претходне најбитније чињенице нису утврђене нити се о њима у пресуди уопште говори. Лично су ми познате особе претходно набројане у тексту, посебно госп. Ђевад Муратбеговић и Сенадин Бегташевић. Њихова имена сам навео и у свом последњем обраћању госп. Салиховић Г. (недавно смењеном гл. тужиоцу за р.зл. БИХ). О овом злочину би две наведене особе морала да знају истину јер је познато коју су функцију обављали те 1992 год у Коњицу. Они морају дати изјаве у вези са овим злочином као и остали набројани тужиоци и судије из Коњица. Коњиц је мали град, мој отац је те 1992 год. живјео у центру града као и напред набројане особе. Њихове тадашње високе функције су им омогућавале доступност свих информација па и о овом злочину почињеном над својим суграђанином.Нажалост, већ скоро две године од како сам послао свој поднесак Главном туж за р. зл. БИХ госп. Салиховићу одговора нема. Обратио сам се и Тужилаштву за ратне злочине у Београду. Одговора нема. Без правилног рјешења и утврђивања свих одговора на претходна питања у вези са овим ратним злочином почињеним над мојим оцем у Коњицу , маја 1992 год, не може се говорити о принципима правичности и једнакости свих пред судом у правосуђу БИХ. Адвокат Душко Томић ме “ заступао “ у овом предмету 2004 год. у КСМ., док сам са госп. Дукићем обавио лични контакт и упознао га са својим проблемом . О господину Томићу и госп. Дукићу овај пут ћу само рећи: “ апсолутно сам незадовољан њиховим радом у вези са мојим предметом „. Замолио бих Вас уколико сте у могућности да ову моју проблематику подигнемо на већи медијски ниво чиме бисмо заштитили српске интересе и супроставили се ћутњи о српским жртвама и селективној правди у Хашком трибуналу и правосуђу БИХ. Хвала.

    Свиђа ми се

  4. Doživotna za Dukića! …Most su po teškim uslovima gradili logoraši iz Hrasnice. Lokalni Srbi iz Hrasnice, Sokolović Kolonije, Silosa Tarcin kao i muslimanski radni vod civilne zaštite čiji je “ćato’’ bio Srbin Branislav Dukić glumio logorasa isto kao sto je Micunovi bio “insajder” na Golom otoku), nažalost, kasnije dugogodišnji predsjednik Saveza Logoraša Republike Srpske.(Izvod iz knjige “1335 dana“, autora Đorđa Šuvajla). Dukic je vidjaio Bakira Izetbegovica zvani Zuti, vidio je srpske logorase njihova mucenja I ubijanja. Nikada nije javno rekao nista o tom vremenu. Bakir Izetbegović, ratni nadimak Zuti, rukovodio izgradnjom tunela ispod aerodromske piste Butmir. Tunel su kopali Srbi logorasi iz Silosa Tarcin, Hrasnica, Viktor Bubanj I mnogih logora grada Sarajevo. Licno je gledao ubijanja logorasa “Silos” (kopali tunel) od muslimanskih strazara: Milana Krstica, Ranka Varagica, Slavoljuba Kapetinu… Branislav Dukić je “muslimanski” poslusni I prodani Srbin. .

    Свиђа ми се