Каплан Буровић

Проф. др Каплан Буровић – Писмо Неџмији Енвера Хоџе из затвора у Бурељу (1987)


prof_dr-Kaplan-Burovic

Каплан Буровић

МОЈА ДЕЛА МОЖЕТЕ ОБЈАВИТИ ПОД ВАШИМ ИМЕНОМ
 – Писмо Неџмији Енвера Хоџе из затвора у Бурељу – Албанија –

 

Академик, проф. др Каплан Буровић, био је осуђен од албанских власти на 43 године монструозног затвора зато што је у Албанији представљао “политичку и идеолошку диверсију” (Тако му пише у оптужници и судском решењу! Видите факсимил тих докумената, објављени у делу ЕНВЕРИСТИЧКИ СУДСКИ ПРОЦЕСИ, Улцињ 2016 !), за сво време затвора није му дозвољено да се види ни са ким од његових, нити да се дописује, чак ни да сазна дали су му деца жива, која су му на дан хапшења имала Душан 6 година, а Душанка 4. Из злогласног затвора у Бурељу он је Неџмији, супрузи Енвера Хоџе, послао два писма. Објављујемо његово друго писмо.

 

Прима
Н Е Џ М И Ј Е   Х О Џ А
Централни комитет Партије Рада Албаније
(Кућни број: 22-31-18)1

 

Т И Р А Н А

З А Х В А Л Н О С Т

 

Дана 10. маја 1980. послао сам Вам једно писмо-апел, којим сам тражио од Вас да се докрајчи најзлочиначки третман, који ми се чини у овом затвору, где су ме одрали живог на најпрљавији и најдивљији начин, како се до данас није драо нико и нигде на свету, ни у најдивљем средњем веку, тражећи од мене да се одрекнем комунизма, моје југословенске националности и држављанства, штавише и од моје деце за коју ми ни дан-данас (ево већ 20 година!) не дозвољавате да сазнам ни да ли су ми жива.

Заједно са тим писмом-апелом, мислећи да сте мајка и да свакако и ви, као ја, треба да имате родитељско срце (а не срце чудовишта!), послао сам Вам мој сонет «ДОЋИ ЋУ!», посвећен мојој малолетној деци која су онда, на дан писања сонета, имала 9 и 7 година, а са надом да ћу вас колико-толико дирнути у Ваша материнска осећања, ако не и у најобичнија, људска.

На то писмо-апел, као и на сваку другу потражњу упућену на адресу ваших органа власти и партије, ја никада нисам добио никакав одговор. Како рекох, ни дан-данас мени не дозвољавате ни да сазнам јесу ли ми деца жива.

Сонет «ДОЋИ ЋУ!» послао сам Вам да га прочитате, а не и да га објавите, јер моји руководиоци и учитељи Маркс, Енгелс и Лењин, са правом ми не дозвољавају да објављујем у органима штампе наших непријатеља.

 sl1

У Вашем часопису «NËNTORI », Бр. 7, Тирана 1987, стр. 76, са највећим чуђењем видех да сте ми објавили сонет, али деформисан и са именом некаквог Petrit Ruka.

Иако сте настојали да га деформишете и у идеолошком аспекту (скинули сте реч ЗАТВОРЕНИК!), његов поетски и идејно-политички месаж против издаје према комунизму, против бандитизма оних које сте и ви сами били принуђени да стигматизујете (било и за демагогију!) као «црна банда… омражена и злочиначка»2, САЧУВАЛИ СТЕ. Штавише, додали сте и оно што сам вам рекао у мом апелу: «лепе, али мртве речи, ваших закона!», које сте, истина је, у «вашој» песми са истим насловом формулисали доста лепо:

И имам један плави бол
пун окука као Вјоса3),
прелази ме телом свуда
и стиска се у срцу
све реçи које кликћем за помоћ
хладе се не осушивши им се боја,
гледају ме криво. 

Ви сигурно треба да будете свесни да се ово није десило, нити се може десити у једној земљи са народном влашћу, посебно кад је ова власт достигла и степен социјалистичке власти4). Ово се може догодити, догодило се и догађа свакодневно само у фашистичким земљама и тамо где су црне и омражене злочиначке социјал-фашистичке банде узурпирале народну власт, где су пролетерску диктатуру изврнули у терор и фашистичку диктатуру, најкриминалнију, најразбојничку и најмафиознију, јер не поштују никакве законе, правила и принципе.

За ову ствар, значи зато што сте очували поетски и идејно-политички месаж мог сонета у Вашој песми, захваљујем Вам5).

Не мари што сте га деформисали, штавише ни што сте га објавили под именом другог. Моја дела (овако!) сви могу објавити под својим именом. Само да ко не погреши да своја објави под мојим именом, јер ћу тада, уместо захвалности, бити принуђен да протестирам.

Колико да знате: ово није први пут што Ви објављујете моја дела под Вашим именима. Штавише, и један члан Вашег Централног комитета, једно моје објављено дело објавио је наново под својим именом. И, како видите, ја се до данас нисам чуо. Његово име ни сада Вам нећу рећи.

Дела, нас комуниста, и непријатељи комунизма, не само маскирани, већ и декларисани, настојали су и настоје да присвоје.

Зар ово није индикативно?!

Како год било, заједно са мојим саучешћем, још једанпут вам захваљујем.

Смрт фашизму !… 6)

 

Затвор у Бурељу,
Албанија, 4. новембар 1987.

                                                                                                Књижевник и научник
                                                                      (Проф. др Каплан БУРОВИЋ – Ресулбеговић)

 

П.С.– Дана 13. августа 1987, послао сам један телеграм мојој кћерки, на адресу предузећа где ради. Ваши органи власти, на парчету папира, без икаквог печата, одговорили су ми:

Ваш телеграм бр. 945/15/8 – Арбана Ресули, Текстилни комбинат « СТАЛИН » – Тирана, анулира Тирана са белешком НЕДОСТАЈЕ БРОЈ КУЋЕ

ТЕЛЕГРАФ

Ово је разлог што Вашој адреси радног места додах и број Ваше куће, да не би ми анулирала «Тирана» и ово писмо. Или није тачан број Ваше куће?!

Моје најискреније саучешће «Тирани», која је фашизирана и бандитизирана, штавише и исцурена, психопатизирана.7)

______________

1) Ако погледате азбуку албанског писма, код бројева 23, 31 и 18 налазе се слова П,В и М. А то значи да је кућни број ове Неџмије ПИÇКА ВАМ МАТЕРИНА, позната псовка из ранијих писама, којом је Каплан Буровић узвратио албанској социјал-фашистичкој банди за њихове злочине без преседана, псовке и увреде не само против њега и његове породиве, малолетне деце, већ и уопште.

2) Ове је речи послао Каплан Буровић Енверу Хоџи још 1971, а овај их је присвојио и као своје изнео преко штампе и својих дела после 1983., оптужујући своје најближе сараднике власти и партије као црну, омражену и злочиначку банду. Видите књигу Академика Буровића ПИСМА ИЗ ЗАТВОРА, Женева 1996, писмо Кад се узурпира народна власт од социјал-фашиста, стр. 19-20.

3) Вјоса је река Јужне Албаније, позната по својим окукама као наша крива Дрина.

4) Албанија је тада била проглашена за «социјалистичку републику».

5) Овај је сонет награђен јединственом годишњом наградом часописа «NËNTORI» за 1987. годину. Аутор плагијата овог сонета, албански песник Петрит Рука, близак Министарству унутрашњих послова Албаније, дан-данас ћути на оптуђжбе, које му је учинио за плагијат не само Каплан Буровић, преко радио-телевизије и штампе, већ и остали, његови Албанци, посебно др Ардиан Мараши, актуелно професор књижевности на Сорбони.

6) Ово писмо, као и поменуто писмо од 10. маја 1980, објављено је делимично на албански језик у листу LAJMTARI, Бр. 29, Скадар, 7. октобар 1993, од др Ардиана Мараши, тада педагог Катедре за књижевност Скадарског университета « Љ.Гуракуqи », уз његов чланак Пирати књижевних дела.

7) У оригиналу на албанском језику пише: «Ngushllimet e mija ma të sinqerta «Tiranës» së fashistosur e të banditosur, bile edhe të rrjedhosur e të psikopatosur». Немогуће је превести солечизме албанског језика, које Академик Буровић намерно употрабљава, јер му их је управо тако рекао пре извесног времена шеф Отсека унутрашњих послова среза Бурељ, који беше дошао у затвор ради инспекције. Као обично, Академик му се пожали због злочина који му се чине, а шеф Husen Dema му одговори: «Седите, седите, да Вас опет не казнимо! Ви сте I RRJEDHOSUR dhe I PSIKOPATOSUR!» Академик му враћа мило за драго, и то писмено, на адресу Централног комитета, где је и извор те исцурености и психопатизације, а време је показало ко је уствари I RREJEDHOSUR i I PSIKOPATOSUR. И сâм Рамиз Алија, после смрти Енвера Хоџе начелник ПРА и преседник Републике, признаће да му је Енвер Хоџа био параноик, психопата.