Бранко Станић

ЈЕЛИЦА – ПЛАНИНА ХАЈДУЧКОГ РАСТАНКА – Други део


 

img_6754-2

Бранко Станић

 

ЈЕЛИЦА – ПЛАНИНА ХАЈДУЧКОГ РАСТАНКА – Други део

 

Од Ђурђевдана до Митровдана, од Митровдана до Ђурђевдана смењивали су се некада састанци и растанци хајдука. Од скора, у ове дане, поново се састају и растају хајдуци, али само симболично, да се подсетимо на те дане наше култне традиције. Наравно, никоме више није стало да се ломата по шумама и прегања са Турцима. Нема, ни оних некадашњих шуметина, а „фала“ Богу, ни Турака. Давно су отперјали из наших крајева, али, опет, да се подсетимо од којих смо и одакле смо. 

 

И околина Чачка била је позорница значајних историјских догађања. И прво место, у подножју планине Јелице, у које се са Драганом Ђоловићем, туристичким послеником у Чачку, нашим другим домаћином, Задужбинско друштво упутило била је Трнава. У њој је манастир, како неки тврде, још из времена Немањића, а неки кажу да је тек из 16. века. Баш код тог манастира, а данас цркве, Хаџи-Продан је дигао буну 1814. године у којој су учествовали и монаси. Изгледа да је Продан пренаглио, јер су против буне били и Турци, а и неки Срби, а посебно Милош Обреновић, који је и лично допринео у њеном сламању.

img_6723

Манастир Трнава на планини Јелица код Чачка

img_6718

Звоник и црква у манастиру

img_6692

Споменик посвећен учесницима и мученицима Хаџи-Проданове буне

img_6748

Манастир Јежевица на планини Јелица код Чачка

 

Друштво је на планини Јелици посетило и манастир Јежевицу за који се верује да потиче из 14. века. И пред растанак са хајдуцима остало је тек толико времена да се стигне и до Љубића, места где се догодио најзначајнији и најдраматичнији бој у Другом српском устанку. По Србе бој је почео погубно. Бројчано слабији нису могли одупрети турској навали. У општој пометњи гине Танаско Рајић не желећи да остави топове. Турци сигурни у своју победу, крену опуштеније преко Мораве. Преко реке на коњу пође и Ћаја паша, заповедник града. Позивао је Србе да се предају и улудо не гину. Један устаник му довикну да га не чују и да приђе ближе. Овај приђе, а онај устаник нанишани и опали из пушке. Ћаја паша паде мртав у Мораву и наста пометња, али код Турака. Милош Обреновић то искористи. Прикупи оне што су бежали и поново навалише на Турке. Драган каже: „Ко никад дотле у боју није убио Турчина тада га је могао убити. Чак су их и жене тукле док су обезглављено бежали“.

img_6754-2

Танаско Рајић не да топове Турцима

img_6753

Меморијални комплекс на Љубићу

img_6764

Споменик на Љубићу

 

Од Родољуба Петровића, новинара и публициста из Чачка чусмо: „Када је обележавано 50 година од Другог српског устанка топ са Љубића је претопљен и од њега су направљени таковски крстови које су добили дотле још живи учесници устанка“.

 

Родољуб је и дугогодишњи пријатељ Драгана Мићића. На Љубићу су се срели после ко зна колико времена. Родољуб се на овом брду сетио и чуо са својим пријатељем Марком Максимовићем, бившим председником општине Шабац, са којим је својевремено сарађивао.

img_6761

Два пријатеља – Драган Мићић и Родољуб Петровић

 

Да се предахне, а и руча, уприличено је у ресторану Драгише Гавриловића, одмах до Меморијалног комплекса на Љубићу. Он је из чувене фамилије из које потиче и мајор Драгутин Гавриловић командант 2. батаљона Десетог пука и јуначки бранилац Београда 1915. Драгиша је уметнички директор КУД „Абрашевић“ Чачак. Посету Друштва искористио је да пошаље поздраве Ивану Ковачевићу, секретару шабачког КУД „Абрашевић“.

img_6773

Ручак у ресторану Драгише Гавриловића на Љубићу

 

Када је Задужбинско друштво стигло у „крчму“, у етно кућу Грабовски, на планини Јелици, где се су „хајдуци“ још једном окупили пред коначан „растанак“, увелико је био мрак. Од харамбаша био је присутан једино Новак Шљиванчанин са Жабљака. Пристигли су већ били и гости из Републике Српске, а допутовала је и делегација из братске нам Русије. За дуже задржавање у „крчми“ није било времена. И то мало што је преостало Стеван је искористио да и домаћину Бранку Илићу, председнику Хајдучко-јатачког удружења у Чачку поклони укоричен комплет до сада изашлих Читанки Мишарског боја.

 

У поклонима придружио се и академик проф. др Марко Тодоровић, рекавши: „Изузетна ми је част да испред Задужбинског друштва вечерас уручим захвалнице поводом двеста десете годишњице Мишарске битке, као и своју личну монографију, којом сам ове године номинован за Нобелову награду из области хемије. Био је то мој допринос светској науци на подручју доградње Мендељејеве таблице Периодног система хемијских елемената. Награду нисам добио, а знао сам да је нећу ни добити зато што потичем из православног народа. Поносан сам што сам остао у свом поднебљу, јер сва духовност је у нашој земљи…“ Захвалнице и по примерак монографије добили су домаћин Бранко и харамбаша Новак.

img_6789

Стеван Симић уручује комплет „Читанки Мишарског боја“ Бранку Илићу

img_6781

Атмосфера у „крчми“ – етно кућа Грабовски на планини Јелици

 

Друштво се вратило истим путем којим је и дошло – преко недавно отворене новоизграђене деоница ауто-пута Љиг – Прељине.

 

И да не остане незабележено, путници су још били: Снежана Симић, Милена Ђерић, Вера Станић, Петар Лазић, Живорад Жића Петковић, Никола Васић, Никола Митић, Гојко Деспотовић и хроничар Бранко Станић. А да Друштво безбедно и на време стигне, а и сва места на планини Јелици пронађе био је задужен и заслужан возач Ђорђе Филиповић.

 

Било је договорено да се Задужбинско друштво у Чачку састане и са Вељом Илићем, некадашњим министром у Влади Србије. На двестоту годишњицу од Мишарског боја, 2006, Веља је био председник Одбора за обележавање јубилеја, а ангажовао се и на изградњи деонице пута Шабац – Мишар. Тада је дао и интервју за први број Читанке Мишарског боја уреднику Новици Прстојевићу. Сусрет је изостао због Вељине заузетости, али је остављено да му се уруче један укоричен комплет Читанки и Богданова књига Којекуде… његовим трагом са посветом.

 

Било је ово 27. путовање од оснивања Задужбинског друштва, а сва су под истим називом – Трагом Карађорђа.

 

 

 

1 reply »