АКТУЕЛНО

СЕСТРИНСКА ЈЕ ЉУБАВ НАЈВЕЋА: Потрага за мртвим братом – убили га душмани


фото: СРБИН.инфо

фото: СРБИН.инфо

Говорило се о брату, који је први погинуо, шестога августа, пред Шапцом. Знале су само толико да је брат сахрањен у селу Коцељеву, заједно са још једним официром, преко пута кафане, поред неке речице, а испод једног церића.

То им је рекао његов посилни који је доцније такође погинуо. Али Коцељево су заузели Аустријанци. Доцније је дошла наша офанзива и Аустријанци су истерани. И две младе сестре решиле се да потраже гроб свога брата. Добиле су дозволу. Узеле су метални сандук и у пратњи два војника пошле су.

— У два часа стигле смо. Глава ме је заносила. Била сам као у бунилу и гледала као кроз маглу. Несвесно сам понављала: кафана… речица… церић. Боже, да ли ћу га наћи! Стадосмо баш пред кафаном. Ноге као да су ми биле одузете… Ту је он… мој брат, мртав…

Изиђосмо. Неко рече да зовнемо свештеника. Можда ће он знати. Погледах у сестру. Наслонила се на кола и подбочила главу. Била је бледа. Донеше нам столице.

Чујем где неки старац говори војницима:

„Ко ће то наћи! Много их је изгинуло. Овде су биле борбе, све је разривено. А и данас сваки дан умиру.“

Боже, са каквом равнодушношћу ти људи говоре о смрти…

Војници су скинули ковчег. Онако металан и сјајан, покрај каљавог пута, јаче него ишта изазивао је у мени упечатљиву визију смрти.

Нене очи напунише се сузама. Она извади марамицу и обриса их. Потом уздахну.

— Нека си, чедо моје, жива и здрава — рече моја мајка. — Па шта је било даље?

— Наишао је стари свештеник. Објаснила сам му: Каже: „Опојао сам их много… Сећам се, била су и два официра. Али, богами, дете, не знам тачно. Да потражимо.“

Свуда около земља је била изгажена. Ни трага од дрвета. Да нису прекопали гроб! — сину ми кроз главу. Можда сад газимо над његовим телом. Била сам као у грозници. Хтела сам прстима да је ријем, не бих ли допрла до њега…

Његово име не прочитасмо нигде. Аустријанци су потрли све трагове приликом бежања. Можда невољно. Трагови коњских копита видели се на свима странама. Неко је исекао онај церић… Ваљда је, међу овим гробовима, остао неки пањ. Војници су копали овде-онде. Застадоше, договарајући се нешто. Приђох. Видела се растресита земља… Као да вири из ње нека дашчица. Сагох се. Али снаге немам. Војник је извуче. Обриса је о шињел… Нека слова… „колић“… Презиме: Ах, Никола Николић! „Ту је“, викнух. „Са њим је сахрањен тај Никола Николић. Брже, брже!“

Сестра је гризла усне и ломила прсте. Срце ми је ударало, мислим искочиће… Војници зарише ашове. Чинило ми се да ми она земља пада на главу и ја тонем… Да ли ћу га познати?… Тек војници запеше.

„Ту је. Пази сандук!“ — рече један.

„Немојте ту стајати! — рече благо свештеник. — Доћи ћете после“.

Ишла сам невољно. Свештеник ми је нешто говорио, али ја ништа нисам чула. Предосећала сам да се ближи час и сва сам се претворила у ишчекивање. Окренула сам се. Не знам како сам дошла до војника. Угледала сам два мртвачка бела сандука један изнад другог.

Извукли су горњи и застали. Као да се плашили. Даха нисам имала. Глава ме заносила. Хоћу ли то да паднем! Неко рече:

„Отварај“.

Моја сестра, занесена њеним причањем, посматрала је уплашено, а зубима обухватила прсте, као да би хтела да заустави крик. Померих се, и моје мамузе звецнуше. Оне као да се пренуше. Софија уздахну и настави:

— Ивицу ашова завукоше испод поклопца. Нешто крцну… Отворише. Сестра врисну и паде. Мене прихватише. Видим воштано лице… његово чело… усахле очи… изнад десног ока рана. Уста полуотворена… Руке опружене… Џепови изврнути.

Тада ми се нешто усковитла пред очима… Више се не сећам…

Пред кафаном дођох себи. Сестри су давали воде. Понудише и мени… Тек тада као да прогледах. Изиђе ми слика негова док је био жив, и споји се са представом леша. Он је…

Софији грунуше сузе. Плакале су и моја мајка и сестра. Паде ми изненада на памет да би оне исто овако плакале да се и мени нешто десило. Чисто се тргох од те помисли И нагло се дигох, те приђох прозору.

— Страшан је рат — говорила је моја мајка бришући сузе. — Докле ће људи да буду тако безумни!…

— Војници су га пренели у метални сандук и понели у цркву. Звоно је одјекивало. Свештеник нас одвео те смо целивали икону, а после нас свратио својој кући.

 

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1975.)

1 reply »

  1. Пљунули смо нажалост на те невине жртве,опраштајући онима који су их и побили а зна се да су широм Мачве најкрволочније злочине чинили Хрвати,са којима смо створили заједничку државу. Ти исти њихови војници и официри у југословенској војсци имали су веће привилегије од оних славних јунака са Цера,Колубаре,Куманова,Солунскога фронта и највећа је туга што су ти преживели рањеници просили по варошима и градовима широм Србије. Ко нам је за то крив народе Србски? Изнова имамо власти које раде на штету Србије а ми смо дужни да се боримо а не да ћутимо,против сваке издајничке власти.

    Свиђа ми се