Анализа

Знате ли ШТА читају ваша деца? – Критички осврт на трилогију о Стефану Немањи издавачке куће „Лагуна“


СРБски ФБРепортер, 29.1.2017.

Као илустрацију потребе о критичком осврту на историјски роман – трилогију о Стефану Немањи, преносимо вам делове из писма наше читатељке у коме каже:

– Морам да признам да баш не познајем житије Светог Саве. Ипак, има нешто што ми је засметало и погодило ме у срце. Не умем да објасним тај свој осећај. 27. јануара присуствовала сам приредби у част Светога Саве. Деца су рецитовала одломке из прича о њему. Шта се мени конкретно није свидело?

Није ми се допала прича која говори да је он побегао са свога венчања са монасима на Хиландар. Нагласак је био на стављен на причу његове несуђене жене, њену тугу, нељубљена… и томе слично. Прорадио ми је аларм у глави! Не разумем одакле цитати „нељубљене Ане“ која „чека Саву у брачним одајама“ и која му даје простора за бег прве брачне ноћи? У тим цитатима се каже лепо да је она остала дуже у спаваћој соби да би он имао времена да што даље одмакне, и говори се, додуше, о њиховом пријатељству. Oдакле узимају ове цитате? Да ли је то историјска истина или пак светогрђе? Хоће ли можда нека следећа инсинуација бити да је Свети Сава био „геј“ и да је то био један од разлога за његов бег на Хиландар??? Боже сачувај!

Када смо читатељки показали доле наведени текст који је изворно објављен на сајту Срби на окуп,  одговорила је потврдно:

– Јесте, баш ово су ти цитати. Знам да се мени дигла коса на глави док су деца рецитовала!

Имајући пред собом оваква „дела“, не можемо да се не упитамо:
Какву ће слику изградити деца о најзнаменитијим личностима наше историје? Како да помире у глави да се прича односи на СВЕТИТЕЉЕ?
Каквим очима ће та деца гледати на оснивача српске цркве, државе и школе, кад тај роман – трилогију чак и просветни радници, авај, на своју срамоту, узимају за историјску истину, шегачећи се са светињом и извргавајући је руглу!?
Да ли постоји народ на земљиној кугли који би се на овакав начин односио према својим СВЕЦИМА? Зар заборависмо да је ТЕШКА РУКА СВЕТОГА САВЕ!?

Надамо се, ипак, да је није прекасно и да је критички осврт на овај историјски роман стигао у прави час!

***

Шта данас читају наша деца?
Критички осврт на трилогију о Стефану Немањи издавачке куће „Лагуна“[1]

Срби на окуп, 29.1.2017.

Током 2016-те године у продаји се нашла прва књига трилогије о Стефану Немањи под називом “У име Оца“, коју је издала издавачка кућа Лагуна, а убрзо и друга књига наслова “Два орла“. Аутори ове „Трилогије“ су познати писци: Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић; док је књигу илустровао Драган Пауновић.

Прва и друга књига трилогије о Стефану Немањи

На први поглед, сасвим привлачна књига, добре илустрације, са познатим ознакама двоглавог орла династије Немањића. “Трилогија“ у најави обухвата причу о дечаку који је постао ратник, ратнику који је постао државник и државнику који је постао светац. Сама књига обухвата непуних 70 страница рачунајући и илустрације.

По своме садржају и форми, књига је  првенствено намењена млађим читаоцима, дечијем узрасту, иако ће се због своје тематике и главних јунака наћи на полицама различитих генерација, који су љубитељи средњовековне династије Немањића, али и историје средњовековне Србије уопште.

Ово је јединствена прилика да се на занимљив начин деца упознају са историјским догађајима средњовековне Србије, али и животом наших Светих предака. Узевши их за узор и њихов благочестиви и богобојажљиви пример живота, ако Бог дâ и сами би настојали ближе упознати и усвојити светосавље.

Имајући све ово у виду, морамо одати признање за одговорност коју су писци преузели на себе пишући књиге “Трилогије“ о Немањићима. Она обухвата животопис главног јунака, Стефана Немање, светитеља,духовног оца нашег народа и родоначелника Свете лозе Немањића.Такође, у садржају овог дела се налазе и други чланови благочестиве владарске породице.

Неопходно је строго истаћи, да је по питању писања животописа светитеља апсолутно недопустива импровизација и претерана уметничка слобода. Садржина мора одговарати веродостојном житију светих у којима су описани животи канонизованих светаца православне Цркве.

Свети Стефан Немања је историјска личност, и похвално је што су аутори, имајући то у виду, консултовали историчаре при писању, но он је такође и црквена, светитељска личност, а не само историјска, зато је било потребно консултовати и црквено предање, односно носиоце тог предања – црквене пастире, који би дали свој допринос у потпуном сагледавању светитељеве личности, без тог доприноса ова књижевна и илустрована представа о њему нити у духовном, нити у научно-историјском смислу не може бити потпуна. То из разлога што Црква у свом свагда живом предању чува најпотпуније и најсвежије памћење, најживље сећање и духовно присуство овог светитеља до дана данашњег. Зато је најпозванија да о њему да свој суд. Лишен тог суштински битног, црквеног, светачког аспекта, писци су ову знамениту историјску и свештену личност приказали непотпуно, окрњено, није претерано ако кажемо да су је у неким детаљима, гледано кроз призму хришћанске етике, готово унаказили и самим тим унизили, до мере хуљења на светитеља. Не улазећи у то да ли су аутори свесно или не направили овај пропуст, дужни смо да констатујемо да пред Богом и светим Стефаном Немањом због оваквог, благо речено неодговорног, приступа у писању о њему, носе велику одговорност.

У првој књизи „Трилогије“, описан је живот Стефана Немање од дечачких дана. Вршење племићких дужности, тренутак читања пресуде непослушном обласном господару Драгогаљићу и присуствовање казни над истим, те упознавање са суровошћу живота. Сукоб са Угрима и подмукли начин убиства његовог оца Завиде. Рашка добија нове обласне господаре Вукановиће, а Немања на управу одређене области. Појављује се разбојник Гаврило од чије зле намере Немању избавља сам Господ и њихово непријатељство окреће у пријатељство. Немања ратује против Угара на страни Византинаца, те му у руке пада убица његовог оца Завиде – угарски племић Белош, којем се свети. Завист Немањине браће и њихови укори достижу врхунац, те га Тихомир ставља у тамницу, из које га чудесно ослобађа Свети Георгије. Након тога Немања заузима Рас и побеђује брата Тихомира у бици код Пантина, а друга два брата га признају за господара. Угри и Млеци крећу у поход на византијског цара Манојла, а Рашка им се придружује. Међутим ситуација се преокреће и најдебљи крај извлачи Рашка, те Немања под уценом доспева у ропство цара Манојла и ланцима окован бива одведен у Цариград.

То је укратко садржина прве књиге, у којој су описани чињенични историјски догађаји на одговарајући начин својствен ауторима. Но свакако морамо приметити да се у петој глави “Господар“, главном јунаку приписује  упознавање “све сласти и све горчине љубави“ са “Равијојлом, прозрачном себарском кћи вилинског имена и лика..“. Ова наизглед “мала слобода импровизације“ о личном животу светитеља коју писци себи допустише, у другој књизи „Трилогије“у првој глави “Сенке и камен“ добија свој пуни израз. Наиме, ту се главном јунаку приписује бестидна хула о обичају гашења господареве пожуде путем греха са себарским кћерима, хула о супружничком неверству и хула о начину бременитости законске супруге, трећега најмлађег сина главног јунака, изабраника Божијег. Дакле, хула не само на св. Стефана Немању, већ и на свету Анастасију, његову супругу, а мајку св. Саве, као и хула на самог св. Саву. У овој глави се налази неприлично и либерално описивање сцена и дотичних радњи, што је својствено белосветским романима такве природе, а никако историјским књигама намењених које говоре о светитељима из нашег рода, па још намењене деци.

Навешћемо само неке делове текста, из прве главе друге књиге, где су присутне хуле:

 “А пожуда господара, великог ж… морала је бити утажена.“

 “Тако је велики ж… у јеку грађења Ђурђевих Ступова, које је подизао у знак захвалности Господу и његовом витезу Светом Ђорђу, одлучивши да обљуби једну од девојака које су зидарима доносиле храну, по ко зна који пут одабрао пут греха.“

 “Није дозволио да се распали огњиште јер није желео да јој види лице, као што никада није гледао лица наложница у којима је, као у медовини, гасио своју муку.“

 “А вероватно не би памтио ништа од тога, већ би се у његовом сећању и ова изгубила у мноштву других сличних ноћи и жена за једну ноћ…“[2]

 Наводимо још једном, сам опис одређених делова “приче“, а који нећемо наводити – непримерен је.

Једноставна хришћанска истина која урушава све ове измишљене, гнусне лажи о светом Стефану Немањи, гласи: ни по Богу ни по људима гледано није могуће да један такав неморалан човек, како је у наведеном делу погрешно описан, буде отац духовног оца нашег народа, светог Саве; утемељеитељ једне хришћанске државе – какве је била Србија; ктитор највећих и најстаријих задужбина наше Цркве; и на крају преподобни монах чије је тело изобилно точило свето и миомирисно, целебно миро у Студеници (и данас постоје удубљења на каменом кивоту у којима се  то миро скупљало, а народ се са побожношћу помазивао и исцељиво од недуга). Опште је познато у православном предању да дар мироточења моштију имају само светитељи који су водили изразито чист и целомудрен живот, и као знак такве њихове телесне и духовне чистоте Бог им је даривао дар нетрулежности њихових тела и дар мироточења. Недостаје времена да се наброје све добродетељи и славна дела овог светог човека, којег су аутори „Трилогије“ свели на обичног, хировитог, промискуитетног, надобудног, нечасног и ситнодушног племића.

Прича коју су писци дали себи слободу да испричају „по своме“, сама по себи је апсурдна, и највише показује духовно-морално стање самих аутора, притом нас свето житије приповедано од преподобног Доменитјана, а писано од стране јеромонаха Теодосија, уверава како је уистину било и из чега се јасно закључује да скверности описане у наведеној „Трилогији“ није могло бити.

“Тај [3]споменути муж, благочастив и богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, и свима добрима на земљи у срећи веома изобилан и уз то врелином, безболношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен, – узе, по закону, себи жену по имену Ану. А и ова није ни по чему заостајала у врлинама за мужем својим. Родише им се синови и кћери, које просветлише божанственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.

Пошто је прошло много времена откако је престала да рађа поменута благочастива Ана, јер је Бог закључа као у старини Лију Јаковљеву, да она која је пре рађала не роди више на време, због чега ју је вређао и корео муж њен, /Књига Постања, 29, 31-32./ обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху:

„Владико Господе Боже Сведржитељу,
који си негда послушао Авраама и Сару
и остале праведнике који су молили за чедо.
/Књига Постања 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3;
Прва књига Царства (Прва Самуилова) 1, 1-20;
Јеванђеље по Луки 1, 5-25./

Услиши данас и нас
грешне слуге своје што ти се моле.
Дај нам, по твојој доброти,
да добијемо још једно мушко чедо,
које ће бити утеха души нашој
и тобом наследник наше државе
и жезал старости наше,
на кога ћемо положити руке и починути.
И дајемо ти заједничке обете:
Од зачећа детета
од природне законите љубави
и од постеље одлучићемо се,
и свако за себе у чистоти тела
све до краја живота сачуваћемо се.“

А Господ, који је близу ових што га призивају ваистину и слуша њихову молитву, /Псалми Давидови 45, 18./ послуша и њихова мољења као и осталих праведника. И ово је био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најпре у рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како хоће. И плод молитве по природи се родивши, од Бога дан, Богу се и намени, што и би.

Када је затруднела супружница и када се приближише дани роди мушко чедо по прошењу молитвеном. Обрадоваше се душом веома и прославише Бога, који није презрео мољења њихова. После мало времена породише га водом и Духом, /Крштење је у хришћанској књижевности друго, духовно рођење./ просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко, и у Господу веома добро Богу узрасте. А када је дете ојачало, дадоше га да се учи светим књигама. Родитељи, пак, његови, осећајући натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гледаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом. Бејаше и дете благообразно и весело душом, и напредоваше у учењу, и изазиваше дивљење својим разумом и детињем узрасту, тако да су сви говорили:

– Ово ће бити неко ново знамење! “

Но, чудно је како аутори тврде да су имали аутентичне изворе за писање “Трилогије“. Погледајмо шта један од аутора, Д. Стојиљковић каже – како су долазили до података за њихову књигу?

Око Немањића се праве често псеудоисторијске теорије, како сте долазили до података?

– Наши стручни консултанти су врсни познаваоци српског средњег века, др Милош Ивановић и др Александар Узелац. Тако да ништа није било препуштено случају, не само у вези текста него и када су илустрације у питању. Гледали смо да испричамо једну питку причу, скоро па бајку, о дечаку који постаје ратник и сања слободу, али да све то буде утемељено на историјским фактима. Нажалост, последњих година смо сведоци да разни псеудоисторичари пласирају своје теорије које су чисте измишљотине а народ ко народ – верује.[4]

Зашто господин Стојиљковић говори лажи? [5]Колико су се само писци препустили свом „књижевничком“ измишљању греха блуда, неверства, приписујући га главном јунаку? Одакле им слобода да у свом „уметничком“ наступу претпостављају такве ствари? Од када то уметничка слобода допушта и оправдава хулу на светитеље Божје и вређање оног најсветијег у историји нашег народа и наше Цркве? У праву би био дотични да је рекао да су испричали плитку (не питку) причу, скоро па бајку, нажалост пуну лажи и клевета на светитеље, које сада деца имају могућност да читају у тиражу од 15.000 примерака прве књиге и 16.000 примерака друге књиге ове фамозне “Трилогије“. Како се не запитати, шта нас очекује у трећој књизи?

С обзиром на врло озбиљну тему ове „Трилогије“ са дубоким жаљењем констатујемо да поменуто дело не одмиче од свакодневне, комерцијализоване покондирености савремених „писаца“. Наиме, јасно нам је да је епска-фантастика данас врло популарна, после продора у јавност Толкинове трилогије „Господар прстенова“. Но, треба се запитати, да ли је потребно да православни Срби поред таквог богатства и лепоте наше хришћанске историје и књижевности, те небројених реалних историјских догађаја и личности измишљају и испредају легенде, антихришћанске и паганске садржине о нашим светим прецима, те тиме унижавају достојанство и духовну лепоту својих светих и светлих личности? Да ли је код савремених делатника писане речи мода и новац главна инспирација? Ако јесте, питамо се где је ту одговорност према читалачкој публици, јавности, према предцима, али и потомцима тј.  деци, коју мора имати сваки иоле озбиљни делатник јавне, писане речи? Овом приликом на такву одговорност позивамо ауторе ове скандалозне „Трилогије“ о Немањићима. Јавно деловање подлеже јавној критици, зато јавно стављамо на савест и душу поменутих аутора овог скандалозног дела велико сагрешење о светог Стефана Немању и позивамо их да свој јавни грех према њему, јавно и покају, а то значи исправе себе и своје писаније.

Са тугом и горчином се питамо после свега наведеног – да ли је у овом наопаком времену савремени човек одлучио да пређе сваку етичку границу те зарађује новац чак и хуљењем на свете Немањиће?

Неодговорно је на овакав начин писати о свецу, а камоли исто упутити првенствено деци. Такво поступање нема никакве везе ни са хришћанском нити са опште прихваћеном педагошком праксом. Поменуто дело заслужује најоштрију критику и апел да се ове две  књиге “Трилогије“ повуку из продаје, те да се заустави даље ширење клевете и лажи, или да се изврши корекција њеног садржаја са образложењем, те поново објави заиста у сврхе образовања и приближавања историјских чињеница и светосавског духа нашој омладини.

На крају, поставља се питање – да ли су и од кога писци добили благослов за овакво писаније и због чега надлежни у Патријаршији у Београду не реагују, иако морају бити упознати са темом, јер је сам Стојиљковић недавно гостовао у емисији “На раскршћу“ званичне патријаршијске телевизије Храм?

Какву нам то поруку шаље Београдска патријаршија тиме што на сопственој телевизији указује гостопримство хулитељима једног од највећих српских светитеља, светог Стефана Немање? Но јасно је да од екуменистичког врха Београдске патријаршије боље не можемо ни очекивати.

 

Борислав Коновец
Мастер економије
Суботица, Србија, 27.1.2017.

_________

[1] Захваљујем се на благослову и помоћи преосвећеном владици новобрдском и панонском Максиму, који је сугестијама и смерницама умногоме допринео писању анализе “Трилогије“ о којој је у чланку реч.

[2] В. Кецмановић, Д. Стојиљковић: Друга књига трилогије о Стефану Немањи, Лагуна, Београд 2016., стр. 9-14.

[3] https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/teodosije-zitije_sv_save_c.html

[4] http://www.blic.rs/kultura/vesti/knjiga-o-stefanu-nemanji-stojiljkovic-pseudoistoricari-sire-izmisljotine-o/dv6bhjs

[5] Укратко по коју реч од оба аутора можемо чути на линку: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/8/kultura/2316225/.html

 

3 replies »

  1. Сачувај нас Боже,куд овај свет иде! Ово није могло случајно настати већ је ово смишљен удар на светосавље и православље од сатанистичких хорди пресвучених у уметничко рухо којекаквих писаца!Под хитно повући сав тираж из продаје а писце,министрства и екуменисте из патријаршије јавно позвати да се покају за злочин према Светом Сави и према младим нараштајима!

    Liked by 1 person

  2. Одувек су непријатељи Срба скрнавили српске светиње. Чак је и Турчин бивши Србин, паша Синан спалио мошти светог Саве на Врачару. И ништа нису постигли. Али, ђаво нит оре нити копа, видео је да нема успеха, па се сетио формуле да саме припаднике српског народа натера да роваре изнутра. Та формула није обећавала успех код народа који држи до себе, јер је било лако санкцијама одучити бедника ко се ставио у службу непоменика.
    Али ако је неки народ ровит као што су Срби, гле чуда, формула успева. Пробни балон је пуштен од стране великог демократе Синише Ковачевића његовом драматизованом књигом „Свети Сава“, 1990. године. Захваљујући свештенику Жарку Гавриловићу, Мирку Јовићу, и војводи Шешељу, представа је насилно прекинута тако да је Србија спасила образ. Ко је конкретно прекинуо представу? Па „хулигани“, наравно. „Фашисти“, „Клерофашисти“, „Четници“.
    Међутим, када се нешто слично понавља у време Бориса Тадића, Ивице Дачића, Александра Вучића, то је данас немогуће, зато што таква скрнављења и скрнавитеље чувају полицијски пси.
    Значи, власт учествује у свему, то је разлог што сам рекао да су Срби ровит народ.
    Преостаје само да се одбрана од тога што нам сервира власт, министарство, школство, медијуми, врши из катакомби од стране нас аматера. Не знам колико нас има, надам се да ћемо превагнути оне које нас праве ровитим. То се постиже васпитавањем своје деце, при том ће доћи период потребе за благом употребе силе. То непоменик зна, па се зато осигурао „Законом о заштити породице“, под претњом одузимања деце.

    Liked by 1 person

  3. Онај ко попије пиће са ђаволом,никад више неће бити тријезан.Нијесу криви пици трилогије,они су као што рекох наздравили ђаволу и постали бивши људи,већ они који су је дали да буде уџбеник.Министра ртеба отјерати,а књигу повући из свих библиотека и школа.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.