АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Мишa Ђурковић: Намет на обесправљеног родитеља


Не можете да правите државу која је у исто време и либерална и конзервативна и у којој различита министарства гурају супротстављена решења

Недавно је на овим страницама колега Тодорић, анализирајући дискурс власти према проблему демографије, указао на велики суштински проблем целог политичког, правног, институционалног и пре свега вредносног система у Србији. Да се подсетимо, Тодорић је с правом указао да је у најмању руку непристојно да се поново покрећу питања стратегије и позитивног решавања демографског питања у Србији ако сва економска, пореска и свака друга политика коју влада води има за директну последицу дестимулисање рађања. Чиста логика.

Исто као што је неминовно да ако се 60 одсто БДП-а остварује у кругу од 100 километара између Новог Сада и Београда, и ако нема мера за подизање остатка Србије, огроман део становништва настоји да се пресели у тај простор.

Или, ако вам је цео законски и јавни простор дефинисан тзв. про-чоис идеологијом по којој је питање рађања наводно искључиво у вези с правом самосталног избора жене хоће ли да рађа или абортира, онда немате права да кукате што вам се земља демографски празни, становништво стари и одумире.

porodicni-zakon-starateljstvo

Све ово последица је чињенице да на овим просторима нема систематског бављења стварним проблемима и доношења закона и стварних, а не фиктивних стратегија које би свеобухватно решавале проблеме. Закони се доносе углавном јер Брисел тражи да се преписују њихова решења, а не зато што сами смишљамо мере којима бисмо спроводили одређену политику и решавали проблеме. Отуд је у државној управи такав хаос да министарства раде свако за себе, често доносећи законе и мере које су у директном сукобу. И то што се често иде на изборе, прави нова влада и мењају министри сигурно не помаже функционисању јавне управе. Свакој администрацији треба бар шест месеци до годину дана да се снађе, да види какав оквир наслеђује, па тек онда може стварно да спроводи неку озбиљну и циљану политику.

Повод за ово су вести да министарство просвете поново припрема измену кровног закона о образовању у коме између осталог треба да се појави решење које предвиђа новчане казне за родитеље уколико њихова деца чине прекршаје у школи. По ономе што је стигло до медија, предвиђене су врло оштре прекршајне, кривичне и новчане казне за родитеље. Као повод помињу се употреба дувана, алкохола и наркотика, уношење оружја, уништавање имовине школе, малтретирање друге деце путем мобилних телефона итд.

Узгред, до медија су стизале и друге ствари које указују на то да ново министарство размишља и о враћању школских униформи, одузимању мобилних телефона пре часа, увођењу другог језика од првог разреда, увођењу физичког васпитања свакога дана, а ту је и пропагирање тзв. дуалног образовања. Шта је од тога преживело видећемо тек кад се нацрт закона појави у јавности.

Министру се не може оспорити постојање свести да је наше образовање у низу сегмената у веома лошем стању. Такође ни енергија да неке ствари покуша да мења. Но то не значи да ствари треба ломити преко колена и посебно да треба доносити решења која без измене ширег оквира могу само да направе додатне проблеме.

Наиме, као и идеја са униформама и са одузимањем мобилних телефона пре часа, и ова мера има своју логику. Родитеља треба и на овај начин приморати да се више бави дететом, његовим васпитавањем, да сноси одговорност за његове поступке. То је повратак на један конзервативнији начин сагледавања породичних односа и улоге породице у друштву и у васпитавању детета.

Но проблем је у томе што је читав остали систем изграђен на потпуно супротним основама, на ултралибералном моделу који родитељу систематски подрива права на васпитавање свог детета.

Дакле, ова мера може да донесе промене само ако министар у исто време затражи да се промени накарадни Породични закон из 2005, да се потпуно заустави и одбаци породични део нацрта Грађанског законика, да се укине недавно донети Закон о насиљу у породици, да се коначно примењује Закон о радиодифузији и Кодекс о понашању емитера па да чланови РЕМ коначно почну да раде свој посао и укину емитовање ријалитија на оне две телевизије итд. Такође, да се батале сулуде идеје о омбудсману за дечја права, као и да се измени низ других закона у којима су деца и држава добили силна права на рачун обесправљених родитеља.

Укратко, услов да ова мера има смисла јесте да се реформише цео правни и друштвени систем у правцу враћања родитељу права да васпитава своју децу без мешања државе. Ако се ова појединачна мера донесе, а да се у исто време настави с подривањем родитељских права, онда ће ово бити још један удар на родитељство и додатно обесхрабривање људи да рађају и подижу децу.

У крајњем случају ово се своди на питање за врх власти какву државу хоће: ако је могуће у међународној политици усмеравати се на разне стране, у унутрашњој није. Не можете да правите државу која је у исто време и либерална и конзервативна и у којој различита министарства гурају супротстављена решења.

Научни саветник, Институт за европске студије

(Политика, 10. 2. 2017)

1 reply »

  1. Управо је у томе поента:
    у слуђивању и прављењу хаоса, а не у успостављању било каквог реда и, у сталној претњи терором, док терор не постане њихово једино лице.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: