ВЕРА

Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте спасење душе његове


pastir-dobri

Беседа владике Артемија у Призрену у Недељу Блудног сина 1995. године

Нека би дао Бог да и ми за коју недељу уђемо са смирењем и покајањем у време Великога поста, да нам тај период Часнога поста буде бања препорода, бања за очишћење душе и тела и за спасење наше. Ако се будемо потрудили да постом и молитвом, покајањем и причешћем припремимо себе и очистимо у току седам недеља, онда ће нам и највећи празник хришћански, Васкрс Сина Божјега, бити заиста једно огромно духовно весеље и радост и биће нам гаранција и за наше васкрсење, за живот вечни на дан Страшнога Суда.

Нека би дао Бог и нама и свима нашим сродницима и пријатељима и целоме нашем народу да почнемо градити дом душе своје, дом спасења нашега на чврстом темељу смирења и покајања јер, само ако тако будемо радили, онда ћемо бити достојни потомци наших славних светих предака који су нас томе путу учили, који су тај пут прошли и нама путоказе оставили, да се не изгубимо, да не залутамо и да не изгубимо душе своје овде, у овоме свету.

***

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Када човек реши, браћо и сестре, да гради кућу, он прво копа и утврђује темеље. И, што има намеру да већу кућу прави, он све дубље и јаче темеље гради да би се кућа могла одржати када је подигне јер, ако не буду темељи добри узалуд је цела грађевина за коју ће се он трудити. Тако бива у обичном животу а тако је и у духовном животу. Највећа грађевина коју човек гради у своме животу јесте дом душе његове, јесте спасење душе. Зато се план Божји о спасењу људи зове икономија (икос је кућа, значи, домострој спасења или икономија). Пошто је то толико значајно дело и за Бога и за човека, потребни су добри темељи да се поставе тој грађевини. И Бог је са своје стране, заиста, учинио све да та грађевина буде и складна и чврста и вечита, да је ништа не може ни порушити ни поткопати. Јер рекао је Господ: „Сваки онај који гради кућу на камену он је мудар човек“, јер, када дуну ветрови и наиђу воде и ударе кише та кућа опстаје јер је на камену утврђена, а ако се зида кућа на песку, то јест без добрих темеља, онда, када дуну ветрови, надођу воде та кућа бива поткопана и сруши се. Тако је Господ то објашњавао. Пошто је дело спасења душе наше најважније дело у нашем животу и Света Црква нам помаже и брине о томе и цело Небо ради на тој грађевини нашој, онда смо и ми дужни, браћо и сестре, да се потрудимо и да поставимо добре темеље. Света Црква о томе брине и Она је установила времена у години када посебно треба обратити пажњу на душу своју. То су времена постова, када се појачава молитва, појачава пост, појачава труд и брига за душу нашу.

Пред нама је свети Ускршњи велики часни пост који је најважнији период у години у коме људи поклањају пажњу спасењу своје душе. Зато и Црква пре почетка поста има припремне недеље. Четири недеље претходе посту и у њима Света Црква се труди да деци својој, дакле свима нама, покаже и понуди шта треба уградити у темеље спасења душе наше да би дом наш, када га саградимо, био чврст и јак и леп. Прошле недеље читало се Јеванђеље, то је прва припремна недеља у којој се чита Јеванђеље о царинику и фарисеју, о митару и фарисеју. Поука тога Јеванђеља јесте, браћо и сестре, да темељ свих темеља јесте смирење, као онај цариник који је стајао у позадини цркве, није се усуђивао ни очи да подигне к` небу, него је тукао се у своје груди и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме!“. Он је био пука супротност ономе гордоме фарисеју који се хвалио својим делима и уздао се у своја дела. Фарисеј је зидао своју кућу на песку а цариник на камену смирења који је дубоко под земљом јер, онај који је смирен не настоји да се истиче нити се хвали пред другим људима него, у тајности срца свога, каје се и приноси Богу молитве своје. Са смирењем или после смирења долази оно што данашње Свето Јеванђеље проповеда и на шта нас упућује, а то је искрено и дубоко покајање без кога нема спасења, браћо и сестре. Јер, ако се човек не смири пред Богом ни његово покајање не може бити истинито. Само смирена душа која је сагледала своје грехе може да завапи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“.

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%83%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b5-1Данашње Свето Јеванђеље износи пред нас, чули сте, ону предивну јеванђелску причу о ономе развратноме или блудноме сину који се удаљио од свога оца, потрошио своје имање живећи развратно у далекој земљи где се лице оца не види, где се на оца не мисли, он је тамо живео таквим животом да је потрошио све своје имање и запао у крајњу беду. Чак је се најмио да буде свињар код некога богатога човека, па ни то није могло да га смири, да га храни јер је желео да се храни свињском храном, оним рошчићима испод земље али му ни то нико није давао. То његово очајно стање приказује свакога од нас када живимо у греху, када живимо у страстима, јер грех је оно што одваја човека од Бога, од Оца нашега Небескога. И, живећи у греху ми живимо, у ствари, у далекој земљи, далеко од лица Очева и од дома Очева. И, када се човек нађе у таквој беди и невољи, изгубљен и осамљен и удаљен, шта му остаје? То је показао овај данашњи блудни син о коме Јеванђеље говори. Вели се тамо: А када дође к` себи, онда рече, учинићу то и то, вратићу се оцу моме па ћу му казати: „Нисам достојан да будем син твој. Прими ме као једнога од слугу, од најамника твојих.“ Први корак на путу спасења јесте, у ствари, то пробуђење, доћи к` себи. Јер, док човек живи у гресима он је онда вансебан, а ви знате шта значи у нашем народу кад се каже за некога да је вансебан, да је ван себе – значи да је луд, јер грех и јесте, у ствари, лудост душе. Душа која живи у греху она је у лудилу и оно што је ништавно сматра за важно, а оно што је важно сматра за ништавно. У таквом стању потребно је, најпре, доћи к` себи, постати свестан свога стања, свога положаја, свијих грехова, сагледати себе у томе положају и томе стању. А када дође човек к` себи и сагледа себе, онда се у њему буди она искра Божанска која је остала у свакоме човеку, и у паломе Адаму и у свим потомцима његовим и коју, и кад бисмо хтели, не можемо из себе избацити нити угасити. Остала је у нама она искра Божанска, остала је савест, остала је жеља за добром и за домом Очевим. И када човек се пробуди и дође к` себи и види у каквој се опасности налази, онда долази следећи корак: одлука шта треба да чиним, да се покајем, да се вратим Оцу своме, да му завапим из дубине душе: „Оче, нисам достојан да будем син Твој, опрости и помози!“. И тај син, кад је донео такву одлуку, следећи корак јесте спровођење у дело онога што је одлучио. Устаје и иде оцу и отац га из далека угледа јер је отац и очекивао да се син врати, као што Бог очекује свакога грешника, свакога од нас да му се покајемо, да му се вратимо из далеке земље, из земље греха, и страсти, и тулежи, и пропасти. И онда настаје оно весеље у дому оца овога сина јер нареди слугама да му даду ново одело, да му даду обућу на ноге, прстен на руку, да га поново васпостави у достојанство сина свога, као што Бог, опраштајући грешницима који се кају грехе њихове, поново их чини и повраћа у достојанство слугу Својих, верника Својих, чланова Цркве Своје.

Ето, то је, браћо и сестре, темељ наше куће спасења, смирење и покајање. А грађевину зидамо целога живота свога чинећи заповести Божје, живећи по Закону Божјем, чинећи добра дела ближњима својим и клонећи се од свакога греха и свакога зла.

Нека би дао Бог да и ми за коју недељу уђемо са смирењем и покајањем у време Великога поста, да нам тај период Часнога поста буде бања препорода, бања за очишћење душе и тела и за спасење наше. Ако се будемо потрудили да постом и молитвом, покајањем и причешћем припремимо себе и очистимо у току седам недеља, онда ће нам и највећи празник хришћански, Васкрс Сина Божјега, бити заиста једно огромно духовно весеље и радост и биће нам гаранција и за наше васкрсење, за живот вечни на дан Страшнога Суда. Нека би дао Бог и нама и свима нашим сродницима и пријатељима и целоме нашем народу да почнемо градити дом душе своје, дом спасења нашега на чврстом темељу смирења и покајања јер, само ако тако будемо радили, онда ћемо бити достојни потомци наших славних светих предака који су нас томе путу учили, који су тај пут прошли и нама путоказе оставили, да се не изгубимо, да не залутамо и да не изгубимо душе своје овде, у овоме свету.

Нека Господ благослови све вас и дарује нам смирење и покајање за спасење душе наше, да бисмо и ми, спасени, са свима светима славили Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.

__________

Пастир Добри

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s