ИСТОРИЈА

Ко је био Вожд Србског народа?


Вожд Карађорђе Петровић

Он је био Православни витез, веран и добар син Србске Православне Цркве. Сваки ваљан и свеобухватан опис славног војсковође и државотворца мора да пође од њега као верника. Кад год би изјутра устао, Карађорђе би се Богу молио. Увек је говорио „ако Бог да“ и „Боже помози“. Постио је све постове, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе – благодарење Богу.
 Bratstvo-SKM

Православна Народна Хришћанска Заједница
Братство Св. краља Милутина, Шабац
Е-mail: bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
телефон: 064/59 89 273

Када су почетком 19 века Србију и Србски народ сви отписали и сматрали да више не постоји, Господ је услишио вапај свога народа и послао им је Светог Витеза Православља, Вожда Карађорђа и Србки народ је Васкрсао. Исто је и данас са Србијом и са Србским  народом, државе немамо и сви нас отписују, само што нема Вожда. Браћо и сестре покајмо се и завапимо Господу да нам опет подари Вожда и да учини да Србија Васкрсне.

********

16729520_10210189135543568_2239877760625061551_n

Овим текстом, који приносимо у славу и на спомен једном од највећих Србских синова, Вожду Карађорђу Петровићу, желимо да скренемо пажњу на најважније детаље из његовог живота, који су по Божијем промислу, одредили и судбину нашег народа после његове мученичке кончине. Основ овог текста чине две изврсне књиге; прва аутора Мила Кордића, под насловом „Пресуда Вожду“, а друга Св. Николаја Србског, „Вожд Србски Карађорђе“, које бацају нову светлост на онај део србске историје, који наши данашњи, у хришћанској вери и националној традицији неутемељени, и надасве злонамерни и туђинским интересима служећи, властодршци упорно покушавају да прикажу у другачијем светлу.Ко је био Вожд Србског народа, најсажетије и јасније од било каквог литерарног или историографског исказа, говори оно што је писало на сабљи коју је вожд добио од Руског Цара:

 

„ВОЖДУ ГЕОРГИЈУ ПЕТРОВИЧУ ЗАШТИТНИКУ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ И ОТЕЧЕСТВА“.

Он је био Православни витез, веран и добар син Србске Православне Цркве. Сваки ваљан и свеобухватан опис славног војсковође и државотворца мора да пође од њега као верника. Кад год би изјутра устао, Карађорђе би се Богу молио. Увек је говорио „ако Бог да“ и „Боже помози“. Постио је све постове, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе – благодарење Богу.


Ђорђе Петровић,
познатији под надимком Црни Ђорђе или на турском Карађорђе, родоначелник је и оснивач династије Карађорђевића, био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Био је храбар, одважан, строг, праведан, доследан и увек спреман на жртву за добробит народа свога. Историчари нису успели да утврде кад је Ђорђе рођен, али сматрају да је угледао свет, највероватније, 14. новембра 1762. године, на Ђурђиц, у Вишевцу. Имао је два сина, Алексу и Александра. Сматра се да његови преци потичу из Васојевића. По Радошу Љушићу, у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Шакабентом 1737-39, доселили су се Карађорђеви преци, највероватније, са херцеговачко-црногорских брда у Шумадију.

(Вишевац је село у општини Рача у Шумадијском округу)

(Вишевац је село у општини Рача у Шумадијском округу)

Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали Срби. Презиме му је по оцу Петру Мркши. Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Карађорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Карађорђе је имао око 12 година, када је видео како му мајка Марица у шумарку изнад куће, клечи поред једног храста и прво плаче, па онда нариче. Тада му је мајка рекла да је ту сахрањен његов брат, а њен први син. Када се удала за Петра, прву ноћ је дошао ага и она је морала да спава са њим, а Петар је шетао његове опанке. Након што се дете родило, да не би било сумње, Карађорђева баба га је удавила. Мада Марица каже: „Богом могу да се закунем да није било агино“.

Скоро да није било србске куће у Србију у којој прво дете није удављено. Тада Марица заклиње Ђорђа: „Да упамтиш. Порашћеш. Оженићеш се. Млеко те моје не губало, не дај да ти ага са женом спава. Убиј га када дође, па бежи у ајдуке боље је!“ Тог момента се у Ђорђу преломило, одједном је сазрео, и схватио да није Богом дано да Срби буду рајетина-слуге, а Турци Господари и рече мајци: „Нећу мајко, Богом се кунем!“

Тим догађајем се, с пуно права, може тврдити да је одређена како будућност самог Ђорђа, тако и Србског народа. А да је судбина Србског народа била везана за Карађорђа, показало се и Божијим знаком на његовом рођењу. Мајка му је рекла да када је требало да га роди, потрефио се код њих на конаку Сали ага. Она их услужи, па оде у вајат где се породи сама и када је пресекла пупчану врпцу, одједном са неба паде нека светлост која обасја вајат и кућу: „То је Божији знак!“

Од тога дана, после разговора са мајком, мржња према Турцима просто га је целог обузела. Сањао је дан када ће брата осветити. У ту сврху је набавио и мали кубурицу, коју је замотану у крпе (да се не види) стално носио са собом надајући ће да ће је ускоро на Турчину употребити. То се брзо и догодило, док је са 14 година чувао свиње, наишао је Турчин са својим хртовима који су почели да му јуре свиње. Карађорђе узе камен и погодио једног хрта, који паде. Тада Турчин поче да убија из кубура свиње, а онда са исуканим јатаганом крете према Карађорђу да га посече. Карађорђе се измаче, а када Турчин поново крену према њему, испали му кубуру у груди и уби га. Након што је испричао мајци она га пољуби у чело, прекрсти, па вели: „Нека ти је са срећом!“ После тога су се због безбедности, да Турци не сазнају, одселили у пределе Тополе.

Године 1785/86. Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Кад се ожени и доведоше Јелену, чекао је сваки дан да дође ага Мула Хусеин, ради прве брачне ноћи. Он дође после месец дана, а Карађорђе га са кубуром истера, после чега је отишао у ајдуке код арамбаше Лазара Добрића. И ако је био у ајдуцима, често је долазио кући, на имању радио, па понекад и спавао кући. А једном кад дође увече, затече три Турчина у кући, Марица им поставила вечеру. Тада је преломио и Турке је побио у кући, двојицу са кубуром, а једног са јатаганом посекао по врату, а Марица их је дотукла са тучком. После тога су решили да сви беже за Аустрију преко Саве. Избегао је у Срем са својом породицом. У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима – оцеубиство.

На том путу су им се придружили још доста породица тражећи од Карађорђа да их он води. Није хтео то да прихвати, док му мајка не рече: „Прими те људе, од доброг се не бежи!“ Његов отац Петар, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку је одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Он завика да треба сви да се врате и да пољубе опанак аги и да га моле да им опрости, а да Јелена иде код аге. И ако га је Ђорђе молио, а жена Марица преклињала да одустане од повратка и нико није хтео поћи са њим, Петар ипак узе своје ствари и крете да се врати и онда рече да ће рећи Турцима где су. Жене и деца тада почеше да јаучу, а Карађорђе да моли оца да то не чини. Онда Марица приђе Ђорђу и рече му: „Убиј га!“ Када је увидео да молење не помаже и да има подршку свих, опали Карађорђе из кубуре и уби оца свога. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства.

Након тога Саву су прешли скелом код Умке и настанили се у близини манастира Крушедол. Карађорђе је када је сместио фамилију хтео да се врати у ајдуке, али на молбе породице је остао и Игуман Крушедола га је запослио као чувара манастирске шуме. Игуману се исповедао како је и зашто оца убио и да му је јако тешко. Мудри Игуман му рече да му он опроштај не може дати, него само народ због кога је и убио оца. „Када буде негде у манастиру велики сабор, ти тражи од народа опроштај.“ У то време Аустријанци заратише са Италијом, Ђорђе се пријави у њихову војску коју су добро плаћали и са пуковником Вуком Михаљевићем оде у Италију. Он се ту показа као храбар и способан војник, па га Аустријанци поставише за каплара, а после за стражмештера. Тада они склопише мир, а Аустрија и Русија споразум и нападоше Турску. Тај аустријско-турски рат, који је почео 1787. године, код нас познат као Кочина крајина, трајао је до средине 1791, када је закључен мир. Тај рат све Србе обрадове и они похиташе из Срема у војску, надајући се да ће Руси и Немци ослободити Србију. Србе сврсташе у Михаљевићев фрајкор, а Србин им је и командовао – Радич Петровић.

Ратовали су четири године и одатле Карађорђе изађе са медаљом и чином мајора. За време рата Карађорђе је мало био у војсци, а када нема борби у ајдуцима код Станоја и Лазара. Кад је погинуо арамбаша Лазар хајдучку дружину је преузео Карађорђе. Ту се и прочу, па су га Турци прозвали Карађорђе, односно Црни Ђорђе. Немци су у то време били гори од Турака према нашем народу у Србији, пљачкали су, палили, силовали… Када је то рекао Игуману Крушедолском, он му рече: „Мој синко, Црни Ђорђе, да је Европа хтела, никада Турци у Србију не би ушли. Католичкој Европи и папи у Ватикану више одговара Турска на Балкану но моћна Православна Србија… Ђорђије, синко, не уздај се у Европу. Она нам слободу донети неће. Може само нова ропства, братска ропства да нам донесе… Него да се тамо вратиш… Требаћеш Србији, осећам ја то. Нису те Турци џабе прозвали Карађорђе.“

Године 1796. године, Карађорђе се са породицом враћа у Србију у Тополу. По повратку у Србију, на Благовести у манастиру Благовештење, се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио. После службе, Арх. Глигорије му је пред народом читао опроштај и три пута је питао народ да му опрости за убиство оца и народ му опрости.

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора више се није могла издржати. У то време се рађа жеља код Карађорђа за дизањем устанка, надао се да треба наћи само повод и кнезови ће подићи народ на буну. Као повод је хтео да искористи следећи догађај. Пред Св. Арханђела Гаврила летњег (1803. г.) у манастиру Вољавча на народном сабору, Карађорђе је хтео да убије зликовца Сали агу (рођени брат Кучук Алије) и да тако подигне буну.

Сали ага је терао Србе да му девојке и младе невесте доводе у кревет. Због тога су га назвали Руднички бик. Где се он појави доведу му три девојке које је он назвао Барјактар држи барјакт, Краља и Краљицу које леже уз њега и он им пред народом ради свашта. Тако је било и тог дана у манастиру. Међутим кнез Матија Јовичић који је био са Карађорђем га је убедио да не пуца. Тако је он одложио буну за следећу годину, а то време је искористио да купује оружје и муницију.

На Сретење у Орашцу (Топола) 03/15.02.1804. год. на великом народном сабору, Карађорђе и Станоје Главаш су планирали да наговоре кнезове да се диже буне на Турке. Тада присутни кнезови са Карађорђем и Станојем сиђу у јаругу кнеза Теодосија Марићевића. Прота Атанасије Антонијевић је својим говором највише допринео да кнезови прихвате Карађорђев и Станојев предлог да се диже буна. Он је такође изрекао и клетву коју су сви прихватили љубљењем Крста који им је дао, а односи се да не буде издаје. Међутим питање да ли би и од тога договора било шта, да убрзо Турци нису почели сечу кнезова, на основу списка који им је доставио један Немац из Земуна, а који се односи на куповину оружја.

Устаничка застава

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као „Сеча кнезова“, о чему је певао Филип Вишњић у чувеној песми „Почетак буне против дахија“. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. Тако су кренули и да убију и Карађорђа, али њему на време јави Станоје, те он дочека Турке, Узун Мемеда са 12 Турака. Карађорђе уби лично из пушке Узуна, а његови момци неколико Турака, а неки побегоше. Хтео не хтео, тако Карађорђе први опали по Турцима.

Због тога се поново окупише у Орашцу на истом месту у јарузи. Прота Атанасије узе први реч и рече да се изабере вођа кога ће сви слушати. Он предложи арамбашу Станоја, али овај одби говорећи да је он хајдук и како ће он кнезовима командовати. Онда предложи кнеза Теодосија Марићевића, али овај одби. Онда предложише Карађорђа што овај више пута одби, међутим како је претило да све пропадне, он ипак на реч Станоја (да ће отићи ако не прихвати) прихвати и постаде Вожд.

Ту се показало лицемерство србских кнезова. Они би да заповедају и ако су Турци ту и ако нису, али да главе своје не потурају. Ниједан се кнез не смеде старешинства прихватити. Мислили су буна ће брзо пропасти, па ће Карађорђа жртвовати, односно предати Турцима, а себе ће оправдати. Да су кнезови знали, да ће Србија убрзо слободна бити, не би Црног Ђорђа запало ни чету да води, а не да Вожд Србски буде. Натерали су Карађорђа да прихвати да буде Вожд и онда се сви пред протом Атанасијем над јеванђељем и крстом заклеше на верност Вожду и да га неће издати. Тако, на народном збору у Орашцу, Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака.

На самом почетку устанка дахије су слали делегације на преговоре са Карађорђем. Тако је дошао и Аганлија са 400 Турака. Прво је нудио Карађорђу у присуству Станоја, боље услове за живот Срба, а онда и мито од 500 кеса дуката и имање са кућом у Босни. Карађорђе му на то рече, да Турци морају у градове да се повуку и да то гарантује Аустрија, знајући да то Турци не могу прихватити. Тада се чуше пуцњи, јер остале дахије су желеле да од преговора не буде ништа и да убију Карађорђа, а за то није знао Аганлија. Карађорђе пусти Аганлију да дође до својих Турака и онда дође до прве велике битке у којој је било мртвих на обе стране, Аганлија је рањен у ногу, а Станоје у главу. Не зна се тачан исход битке, али је она много значила за морал осталог народа, да види да су Турци од крви и меса и да се могу убити. После тога, за две недеље, Карађорђе окупи око себе 10.000 људи. Тада је цар Аустријски покушао у Земуну да посредује преко свога генерала да се Срби и Турци измире, јер је то било у интересу Аустријске Царевине.

Карађорђе је отишао са протом Матејом, Јанком Катићем, Симом Марковићем, Младеном и још неким. А од Турака, уместо дахија, неколико ефендија. Међутим, знајући за лукавство Аустријанаца и Турака, а и колебљивост србских кнезова, Ђорђе нареди Станоју те усред преговора запали неколико напуштених Бугарских колиба на Врачару, а које су се виделе из Земуна. Тако да преговари одмах буду прекинути, окривљујући Турке да не поштују примирје. После је имао преговоре са Бећир пашом кога је лично султан послао. На крају је Бећир паша прихватио да им изда дахије и да се погубе, јер га је Вожд уверио да се народ није дигао на султана већ на дахије. То је он чинио да би добио на времену да се народ што боље организује.

Дахије је погубио Миленко бимбаша са његовим момцима на Ади Кали. Кад Миленко посече дахије, Србски кнезови кријући од Вожда, послаше Јакова Ненадовића, Јанка Катића и Николу Грбовића код Бећир паше. Кад су ушли код њега, пољубише му руку. Правдајући се да они буну нису ни хтели и да ће радо предати оружје, али да не знају шта ће са ајдуцима и Карађорђем, јер се он прогласио за некаквог Вожда. Кад им је паша рекао да су га они бирали, Јаков и Никола су то одрично рекли да нису и да ни раја не воли ајдуке. Знао је Карађорђе да ће тако бити, да су склони издаји и ако су заклетву положили да ће му верни бити. Тим чином су потврдили кнезови своје лицемерство које су показали у Орашцу, изабрали су Карађорђа за Вожда да га после Турцима предају и с њима се преко његове главе измире.

Није кнезовима било ни до Срба, но до Србије, само су гледали како да своје главе и имање сачувају. У Карађорђу се тада ломило, да ли да напусти место Вожда, али га тада пресече његова мајка речима: „…буди Вожд сине! Немој да те прокуне крв оних који уз тебе пристадоше, па изгинуше!… Ако не можемо да живимо као људи, боље да нас нема!“ Тада га мајка обуче у одежду коју је сама спремала, и отада ју је стално носио. Рече му: „скидај тај јатаган и припашу руску сабљу. Скидај опанке и обувај чизме. Не иде се на цара у опанцима!“ После тога је Карађорђе позвао проту Матеју, а затим и кнезове који су код паше били. Проти је наредио да у Русију иде код Цара да помоћ тражи. А поменуте кнезове је изгрдио, једва се уздржао да их не побије, јер су му тада противречили и убеђивали га, да се не удара на Цара, као народ неће, а у ствари су се бојали за своје главе и имање. Након тога, Бећир паша је покушао да убије на превару Карађорђе. Послао је једног Турчина кобајаги због преговора и овај потегао кубуру, али је Карађоорђе на то био спреман и потеже брже кубуру и уби Турчина.

Тада дође до великих битака са Хафиз пашом код Параћина и Иванковца. Ту доживеше Турци велики пораз, а и сам паша је од задобијених рана умро. Тако поче рат са Турском Царевином. Вожд уз помоћ народа, који се од обичне раје у праве ратнике претворио, односи победе где год се појави. Поменућемо само неколико највећих битака, као шти су поменута код Иванковца, Мишару, Лозници, Делиграду…, у којима се показује још једна велика врлина Карађорђева, а то је војсковођа.

О томе најбоље говоре речи француског императора Наполеона Бонапарте, које је изговорио када су га упитали ко је највећи војсковођа: „Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!“ Нећемо се задржавати на тим великим биткама и победама, јер о њима се скоро све зна, већ ћемо пажњу ставити на догађаје за које се мало зна или се крију, а који су и одлучили исход самог устанка.

Јесмо Турке на све стране тукли, али Срби не би били Срби, кад једни другима о глави не би радили, и кад се за власт не би грабили. И пре буне су се отимали ко ће кнез да буде, да би се богатили и власт над народом имали. Док је Карађорђе живео скромно, одбио је и плату, која му је скупштина одредила, да прима и пред собом имао само један циљ – ослобађање народа и земље од Турака, многим његовим војводама главни циљ је био богатство и власт и част, уживање и беговски сјај. И опет наше поделе, војводине и кнежевине, наслутише катастрофу. То су истоветни узроци који су произвели и друге катастрофе у нашој историји, косовску, југословенску и опет косовску. На почетку нико није хтео Вожд да буде, а када Србију скоро ослободише сви хоће Вожд да буду.

Тада се кнезови досетише лукавства и начинише Правитељствујушћиј Совјет Сербскиј, са циљем да ограниче власт Вожда, односно да кнезови Вождом командују. Због тога што је видео да ту ништа добро неће бити, јер се њих 100 боре за власт преко Совјета, Вожд одлази код проте Атанасија за савет шта му је чинити, јер код њега се заклео на Крсту. Тада Карађорђе рече проти шта чине кнезови, да се за власт боре, и да су због тога основали Совјет, и да би најбоље било да он препусти њима место Вожда, а опет боји се да ће изгинути због власти и да ће Турци опет завладати Србијом. Тада прота заклиње Карађорђа да то не чини, због Србије и народа и даје му благослов да, због спаса народа и Србије, смакне неколико кнезова, а онда ће се остали смирити. Карђорђе послуша проту и оста Вожд, али није хтео да смакне ниједног кнеза, него је само протерао из Србије Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који нису слушали никог. Можда нам се то и освети касније.

Сва Србија зна да је Вожд био праведан и строг и да је лопуже и насилнике немилосрдно кажњавао. Да би Србија држава постала, другачије се и није могло, јер би настао хаос и безвлашће. Због тога је и рођеног брата Маринка наредио да се обеси, јер је по Тополи чинио разни зулум (лопужа и насилник), нападао жене, и чак је силовао ћерку жене која се Вожду лично жалила. Страшна је била та сцена, када је после оптужби једне србске мајке да му је брат Маринко силовао њену ћерку, Карађорђе наредио да се исти обеси. Жена која је малопре оптужила Маринка за силовање ћерке, запрепашћена пресудом сада је молила да му опрости, док су момци који су требали да изврше наређење да обесе Маринка, стајали као окамењени, мајка Карађорђева и Маринкова, која је пре тога сама рекла да лопуже и насилнике треба смрћу казнити, незнајући да је у питању њен син Маринко, јаукала ја на сав глас, и све то није могло да промени одлуку Карађорђа да брата обеси и ако је био свестан да себи наноси бол исти као кад оца уби. То показује његову праведност, поштење и спремност да ће сваку жртву поднети за спас свога народа Србског.

То је одлика правог народног вође, Богом даног, каквих је била мало у историји света. А ето, Господ је спасао народ свој од ропства турског, преко неписменог чобанина, као што је преко Апостола, неписмених рибара, Своју Цркву основао. Св. Николај Србски је за Карађорђа рекао: „Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања… које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе…“, а за Први Србски Устанак је рекао:  „То је био устанак чистог сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара – један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божијег, тако да је могао видети отворена небеса и читати „небеске прилике“.

Када се Руси повукоше због рата са Наполеоном, Турци се осилише и кренуше са великим трупама да докрајче буну. Увидећи да не може толикој сили одолети, Вожд је предлагао да се повуку у шуме са народом у мање чете и тако да се са Турцима боре. Сматрао је да Султан не може дуго толику војску држати у Србији, па кад део повуче да они поново ударе. Међутим, тада се кнежеви уплашише за своје благо и имање, и оста да Турке чекају у шанчевима. Да зло буде веће, тада митрополит Леонтије (Грк фанариот), потплаћен од Турака, поче да шири лажи међу народом у Београду да је Вожд мртав, да ћивот Светог Краља шкрипи и да је то знак да ће Србија пропасти. Говорио је да ће Турци само неке старешине истребити, а да народ неће дирати. Питао је народ за чије господство и за кога да гине народ. У то време и Вожд је пао у кревет од тешке болести, имао је високу температуру од које је бунцао. У таквом стању су га и одвели преко Саве у Аустрију у септембру 1813. године.

По доласку у Аустрију, Немци су Ђорђа склонили у манастир Фенек. Тада су Немци показали своју бездушност и лицемерство. Све што су Срби донели преко Саве одузеше им. Наплаћују, веле, некакве дугове што су Срби током рата сремским и банатским трговцима учинили. Да зло буде веће, у томе су се посебно истакли Срби из Аустрије, гори су били од Немаца. Утркивали су се ко ће пре своје дугове да наплати, а на србску несрећу ни не помишљају. После тога Карађорђа одведоше у Голубинце, затим га спроведоше у Петроварадин, а у брзо са осталим војводама у Грац. Ту је Ђорђе молио руско посланство у Бечу да их заштити. Тек под јесен 1814. г. упутили су их у Русију у Бесарабију. Тамо иста прича, нико главу да окрене за њима. Ђорђе је писао Цару писмо да све Србе у Русију прими.

У пролеће 1815. г. је чуо вест да је Милош подигао буну и одмах је послао кума Вујицу да иде у Србију, и рекао је где је закопано 12000 дуката, и да је код владике Мелентије 4000 дуката, и где су закопани топови, и да све то Милошу преда, а он оде код Цара да помоћ тражи. У Петровграду Вожд је чекао месецима да га Цар Александар прими и одмах је схватио да њима више одговара Милош него Вожд. Одатле га Руси вратише у Хотин. Тада је почео Србе који су били са њим да спрема за повратак у Србију, због чега га Руси држаше као затвореника у кући. У то време је успео да се види са грчким принцом Константином, који био члан покрета Хетерија. Хетерија је грчки покрет које је окупљало поред Грка и виђеније представнике Балканских народа, и чији је циљ био да васкрсне визанстијско царство. 1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Тада су сви они дали заклетву да ће слушати Вожда и кад он дигне буну у Србији, да ће му помоћи да се сви народи на Балкану подигну на буну против Турака. После тога, они су помогли да Карађорђе са лажним исправама и са својим момком Наумом дође у Србију.

У то време у Русији је био Цар Александар, у Турској султан Махмуд, а у Аустрији цар Франц и ако су међусобно били заклети непријатељи, који су своје интересе решавали не гледајући жртве Србског народа, у једном су били сложни; Карађорђе смета и треба га заувек склонити. Тога је био свестан и Карађорђе, али се надао у Божију помоћ и уздао се у народ свој. Исто тако је био свестан: или ће ослободити народ свој од ропства, или ће се жртвовати да не би Срби вечито остали раја Турска. Својом жртвом он је испунио оне речи које му је, по народном предању рекао Свети Симеон-Стефан Немања, када му се једном приликом јавио: „Не дај да народу душу униште. Не дај да Срби, и када Турака не буде, остану раја!“ А Св. Николај Србски за жртву Крађорђа каже: „Но Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место, где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем, који им је он, посланик Божији за живота указивао“.

Када се вратио у Србију и сместио у Радовањском лугу крај Велике Плане, одмах је схватио да то није она Србија коју је оставио 1813. г, да ту нема Станоја, хајдук Вељка, Синђелића, Младена Миловановића… у којој је уместо оних четворице посечених дахија, дошао дахија Милош, лажни Обреновић, самозвани књаз и Господар Србије. Да би што боље схватили то време, неколико редова посветићемо Милошу Обреновићу. Милош је променио презиме Теодоровић (отац му је био Теодор), јер је био сиромашан и узео је презиме полубрата по мајци Милана Обреновића, војводе који је погинуо у Првом устанку. Да би се дограбио власти и да би је сачувао као књаз, Милош је убио око 40 најугледнијих Срба, посебно оне који су остали верни своме Вожду, као што је арамбаша Станоје Главаш. Милош је 1814. године угушио буну Хаџи Продана, и тада посекао више Срба него Турци. Чак је и на колац Србе набијао. А после је и сам дигао буну, али не због народа већ да своју власт уз Али пашу учврсти и Србијом загосподари. Милош је носио турбан, љубио је руку паши и био му као посинак, а паша је волео Милоша, због његове понизности. Таквог Милоша, наши данашњи властодршци узимају као узор мудрог и способног политичара, и онда не треба да нас чуди што све изгубисмо и опет раја постадосмо.

Већ после првог сусрета са својим кумом Вујицом Вулићевић-кнезом у Азањи, кога је он поставио за војводу и кнеза, Карађорђе је схватио да од дизање буне са Милошем и кнезовима нема ништа. И ако га је његов верни пратилац Наум, као и прота Атанасије, кога је обишао у болесничкој постељи, упозоравали да се склони из Србије, јер му кум Милош са осталим кнезовима ради о глави, није послушао. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја – ослобођење Србског народа. Он је тог момента постао свестан да је потребна његова жртва да Срби не остану раја. Вредно је поменути, да је сличну жртву поднео и вођа Трећег Србског устанка, Ђенерал Драгољуб Михаиловић-Чича, који је могао да избегне на Запад, али није.

Према записима члана Србског ученог друштва Јована Гавриловића из 1877. године, Милош Обреновић није сам наредио да се убије Карађорђе, већ су о томе код Марашли Али – паше у Београду одлучили сви србски кнезови уз Милоша и проту Матију Ненадовића. Карађорђе је убијен у Радовањском лугу крај Велике Плане 13/26.07.1817. године. Проклетник Вујица Вулићевић је непосредно организовао убиство свога кума Карађорђа, тако што је потплатио свога момка Николу Новаковића из Колашина, који је Вожда са ударцима секиром у груди убио и одсекао му главу, у свитање на Св. Архангела Гаврила. Ту ноћ у колиби је био и Вујица која је гледао убиство. Непосредно пре тога, верног Вождовог пратиоца Наума су убили Вујичини момци на потоку, када је ишао по воду.

Нажалост, данас нас уче да је Карађорђев устанак пропао 1813. године, а да је коначну слободу донео Милош, самозвани књаз и Господар Србије и лажни Обреновић и његова политика. То је ништа друго него велика лаж, коју измислише они који су као и Милош, који гледају само себе и своје интересе, и за које циљ оправдава средство, који желе да србски народ буде њихова раја. А ИСТИНА је да је Божијим Промислом, Карађорђе посејао у Првом Србском Устанку семе слободе, које је залио својом свесном жртвом, и које је учинило да Србски народ буде слободан, а не Турска или Милошева или Аустријска или Немачка или Латинска, или било чија друго раја.

Данас је Србски народ обезглављен, нема вођу као што су били Свети Немањићи или Вожд или Чича Дража, али зато још увек је сачувано њихово семе слободе, које добар род доноси. Упамтите Срби: нисмо ми ничија раја, ни Турска, ни Латинска, ни НАТО, ни Европске заједнице, ни Борисова, ми смо слободан народ, који зна своје порекло – порекло Светих Предака, који зна шта је данас – Народ Светосавски, и који зна свој пут – пут Богочовека.

На крају, завршићемо речима Православаног витеза и једног од највећих Србских синова Вожда Карађорђа Петровића: „Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности, и она данас тражи брзу вашу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашег рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама“.

Шабац
дана 13/26.07.2011. лета Господњег.

С љубаљу у Господа браће и сестре у Христу
Братство Светог краља Милутина

Извор: http://www.eparhija-prizren.org/clanci/domaci/469-vozd-karadjordje-petrovic.html

***

Вожд Карађорђе плакао

Манастир Фенек

Овако је прота Матеја Ненадовић, духовни саборац вожда Карађорђа, у својим “Записима” забележио драматичне тренутке Карађорђевог сазнања да је и коначно угушен његов устанак. И да повратка нема.

У манастиру Фенек, надомак Београда, у коме калуђери вековима чувају протина сећања, пре два века уточиште је нашао и Карађорђе. Не знајући оно што он зна, калуђери су му наздравили:

– У здравље врховног вожда, господара Ђорђа Петровића, команданта серпскога!

Још калуђер није ни чашу спустио, бележи прота Матеја, а Карађорђе заплака.
– Као дете рони сузе. А ја се питам: Дај ми сада онога јунака, да се држи. Да не заплаче камено срце. Али, сва се вечера у трену у плачивно позорје обрати.

Прота Матеја Ненадовић, потом, уписује:
– Од плача и његовог разочарења, и сам сам једва проговорио.

Покушао је вождов духовни саборац да га утеши:
– Господару, није фајде плакати. Но узми пасош. Иди у Брисел, гди се чује Александар (руски) и кажи му овако: “Ја сам черни Георгије Петровић који је подигао свој народ да се од турског зулума избави. И десет година држали смо се… А сада дође 20 Турака на једног Србина и освојише нас…” Зато, реци у Бриселу: “Дошао сам … мени пресудите како хоћете, али избавите мој народ.”

У разговор се укључио и прота земунски, ондашњи Јевтимије Ивановић. Обратио се вожду:
– Господару, овај савет брата Матеје је врло добар. Нико други ти дати бољи не може…

Настала је мучна тишина. Вожд ју је прекинуо:
– Тако је, којекуда… Искао сам тај пасош. Али ми га Немци не даду.

15. фебруар 2012,
Вечерње новости

****

ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ!

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!

У Бечу на Ново љето 1847. года
Предговор Горског Вијенца, Владике Петра II Петровића Његоша

****

Стеван Милошевић: СРПСКОМ ВОЈСКОВОЂИ КАРАЂОРЂУ

(повеља Карађорђевић, категорија поезије, за 2011. годину
ХХ међународни конкурс “Карађорђе и Карађорђевићи”)

На немирном Балкану
На твом рођењу сунце огњено свану
Тај зрачак ти даде сабљу народа твог
Благослов бејаше на њој који даде Бог.

Спасиоче српског покољења
Душа твоја још живи пуна патриотског хтења
Храбро показа  прстом на јаничаре и вазале
Иванковац  Мишар и друге битке тебе хвале.
Крстио си свој народ у име слободе
Поробљеној земљи си био чаша јуначке воде
Громким гласом си јуришао на туђина
Понос био у очима сваког Србина.

Хоће ли Карађорђа још бити?
Устај Црни Ђорђе не умемо без тебе слободу пити!
Бројни туђини су сада над нама
Србија без тебе на немилост оста сама.

Куда ће ова земља без имена?
Препустише је улози уморног плена
Што нам однесе са собом свe херојство
Многи Ђорђе заборавише данас и на Свето Тројство.

Заборавише Црни Ђорђе и на заклетве својих предака
Родољубље сада има најмање ђака
Заборавише и на своје сопствене
Устај Карађорђе Србија нам вене.

Подигни опет све српске барјаке
Нека твој глас потресе лешинаре и домаће свраке
Нека одјекне опет твоја кубура
Успавала је многе ова тиха бура
Устај Црни Ђорђе док нас мутни талас не поплави
Устани и са својом жељом за слободом нам се опет јави.

13 replies »

  1. ПОСЛЕ СМРТИ ЦАР ДУШАНА СРБИЈА ЈЕ РОДИЛА ЂОРДЂИЈА ПЕТРОВИЋА СРБСКОГ СИНА УНУК ВОЖДОВ ОСЛОБОДИ КОСОВО И МЕТОХИЈУ ЈА НЕ МОГУ ДА СУДИМ НИКОГА АЛИ БОЉИХ ОН ВОЖДА СРБИЈА ПОСЛЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ НИЈЕ ИМАЛА НИТИ ЋЕ ИМАТИ А ВОЖД ЈЕ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА ИЗ ЛИЈЕВЕ РИЈЕКЕ КАРАЏИЋИ СУ ДРОБЊАЦИ НИСУ ИЗ БОСНЕ ВЕЋ ИЗ ЕРЦЕГОВИНЕ А ВЛАДИКА ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ ЈЕ ИЗ ЗАГОРЈА ВАЉДА БИ ВЛАДИКА РАДЕ ЗНАО ОКЛЕ ЈЕ ВОЖД СТАРИНОМ

    Свиђа ми се

  2. Нити више имамо храбрих вођа као Карађорђе,нити мудрих као Милош,зато нам је овако како је и Бог зна када ће нам послати таквог,и колико ће времена протећи да заслужимо као народ да нас предводе часни ,поштени и родољубиви.

    Свиђа ми се

  3. Вук Стефановић Караџић је записао изјаву човека који је био у Првом српском устанку од првог дана. Сведочио је, да је Карађорђе рекао неколицини сабораца, кад је била реч о сечи кнезова и о Илији Бирчанину, да су он (Карађорђе) и Илија Бирчанин земљаци, јер су им стари дошли у Србију из Бирча у Босни. Занимљиво је, да овом податку није придавао значај ниједан историчар у Југославији и Србији. А овај податак, о Карађорђу као Босанцу, потврђују и лична имена у Карађорђевој породицу, јер се чешће срећу у Босни, него у Црној Гори – Петар, Ђорђе, Маринко…

    Свиђа ми се

  4. Први српски устанак у Србији је угушен, јер је то учињено залагањем и Аустрије, и Француске, и Турске, и Русије. Није то лако објаснити, јер су чињенице из тог периода скриване и нисмо их могли наћи у историјским књигама. Даље, Срби Херцеговине и Босне су подигли и већи устанак од Карађорђевог 1806. и 1809. су ослободили земљу, а Турци су се задржали само у тврђавама Тузле и Сарајева. И… Наполеон је покренуо војску и угушио тај устанак. Испред Француза су у Србију побегли Филип Вишњић и Иво од Семберије – с делом војске и народа.

    Срби у Босни су били спремни подигнути устанак 1811, али су их Руси замолили да то не чине и одустали су. То је било у договору с Турцима. Турци обећали Русима, да неће с Наполеоном кренути на Русију, ако у БиХ буде мир и ако спласне устанак у Србији. То се десило и Турци одрже реч Русима – не крену против Русије с Наполеоном. Практично – Срби су спасили Русију од Наполеона.

    Довољно за први школски час!

    Свиђа ми се

  5. Турци су били окупатори колико је мени познато из историје и тлачили су народ осим ако Јеремија не тврди супротно пошто је претпостављам лично био сведок Карађорђевих ,,злодела,, а и био му је на крштењу па је упознат са његовим пореклом.Било би ми драго да нас Јеремија упозна и са врлинама Нато пакта и свим благодатима прозападне окупације на модерни србски живаљ, као и лепотама католичке цркве и њених поглавара рецимо моралног и карактерног Борџије, па онда енглеског лепотана Хенрика осмог и његове несреће јер су му све жене попадале низ степенице и поломиле вратове, ах трагедије а његове жалости.

    Свиђа ми се

  6. Konačno jedna dobra prilika da kažem kakav je zaista konkurs ,,Karadjordje i Karadjordjevici“. Prošle godine sam bio nagradjen na istom (oprostite sto ne mogu reci u kojoj kategoriji). Znate li kako je ”svečana dodela nagrada” izgledala? Rečeno je da će biti održana u Domu vojske, a oni nisu imali pojma da se tu nešto slično održava. Na kraju se sve svelo na deljenje zahvalnica (koje čak nisu ni ispisane pravilno) u obližnjoj kafani . Učesnici su jedva dobili čašu soka, jer je konkurs samofinansirajući.
    Sve u svemu, strasno da jedan tako organizovan i koncipiran konkurs nosi ovakvo ime.

    Свиђа ми се

    • Нису комуњаре измислили офанзиве и историју од јајца. То су пре тога урадили масончине карађорђевићи убијањем хиљада људи и комплетним истребљењем обреновићевске лозе. То нас је коштало милион и двест педесет хиљада срба из уже србије у првом светском рату. Да напоменем да је у свим ратовима 90тих погинуло 35 хиљада срба (скоро 40 пута мање).

      Свиђа ми се

  7. Заклетва Карађорђевих војника
    „Заклињемо се именом Бога Оца, Сина и Светога Духа, Пресвете Тројице, Једнога Бога и Пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и Часним крстом, да ћемо нашему Благотворноме вођи и заповеднику Србије, Врховној Власти, нашим Војводама и осталој Господи капетанима и подофицирима верни и покорни бити, њихове заповеди и налоге тачно испуњавати, Државу и Домовину у сваком случају заштићивати, наше заставе чувати, а топове ни у ком случају не остављати. Друг Другу веран бити и један другог бранити. У сваком случају службу и дању и ноћу верно одржавати и никада ни у какав преступ или неверство ступати. Тако нам Бог помогао.“

    Владика Николај Велимировић

    ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ

    — Неколико одлика Вожда Карађорђа —

    Карађорђева побожност

    ,,Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве” пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар І послао му је сабљу са натписом: ,,браниоцу православне вере и отечества”. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио ,,ако Бог да и Боже помози”. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или небили, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе —благодарење Богу.
    Једном свом војводи писао је Карађорђе ,,да, свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли”.
    Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу ,,над непријатељем рода Славјанскога”, а уз то још и молитва Богу ,,да престане киша која је у то доба падала”. У време Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну“. И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже он, како је српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире“. На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осужден бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи“. Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:
    „Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествије твоје. Амин.“
    У једној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном „ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити“.
    Свештеницима и калуђерима Карађорђеје одавао велико поштовање. Много је волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. — Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађррђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје, куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.
    Карађорђева речитост
    Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса — Родофиникина“. Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
    „Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружије. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама.“
    Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
    Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Клеоповом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет векова гледају у вас, војници“!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божсте.

    Карађорђева скромност

    Пише апостол Павле на једном месту: „Држим све да су трице само да Христа добијем“ (Филип. 3, Cool. Велики људи су прожети или „занети“, једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав — велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја — ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењује мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасно је он изрекао своју идеологију. „Упамтите добро, рекао ј е Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу“. Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио „за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару“. Познат је овај случај:
    После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан где је био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске биди су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: — А где је бег Црни Ђорђе?
    На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи да је тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима.. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: „поздраве бег Ђорђа!“
    Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. на све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале — газда Младен и газда Милоје — катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.
    Карађорђев ратни морал
    Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Беграда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане, После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
    О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804.
    Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог ,,Руднички бик“. Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се испрате за Ужице и Чачак“, који су још били под турском влашћу.
    По освојењу Београда Карађорђе је показао „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади“. Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
    У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на.частан начин отпусти их и преда Турцима“.
    У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га зато ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева, Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: „Син за дела оца не одговара“.
    Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња — то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио је у ратовима — Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.

    СРБОБРАН, 1955. године

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s