АКТУЕЛНО

Стоп дискриминацији Срба у Бујановцу: Све функције Албанцима, нема ћирилице, улицама имена терориста!


Албанци у Бујановцу Фото: МАГАЦИН

Албанци у Бујановцу
Фото: МАГАЦИН

Српска удружења из Бујановца од владе траже да заустави дискриминацију

Утврђивање тачних података о броју становника и националној структури Бујановца први је захтев Срба те општине, незадовољних односом државе према њиховим проблемима. Најава доласка председника Албаније Бујара Нишанија у њихов град 3. марта буди зебњу да ће се положај српског народа додатно погоршати.

Удружења која окупљају Србе захтевају зато што хитнији попис, ревизију бирачког списка и контролу пријаве боравка житеља ове општине. Једино тако је, како тврде, могуће утврдити тачан број становника Бујановца и осујетити планско повећавање броја стално настањених Албанаца.

Предлог Магацин-а:

Албанска застава на зградама општина Бујановац и Прешево

Своје захтеве представници Срба из Бујановца недавно су упутили и Влади Србије, уз захтев да се што пре састану са премијером Александром Вучићем. Од првог човека извршне власти, како кажу, не траже привилегије већ само равноправност са Албанцима.

Тражили смо састанак у жељи да председнику Владе пренесемо информације о положају српског народа на југу Србије – каже Александар Поповић из Завичајног клуба Бујановчана у Београду.

Међунационални односи у Бујановцу озбиљно су нарушени, а додатно их оптерећују све учесталије спекулације о размени територија са Приштином. Овај сценарио први пут је јавно поменуо Фатмир Хасани, сада народни посланик Партије за демократско деловање још 2003, а његова иницијатива до данас није званично одбачена.

Срби из Бујановца своје захтеве формулисали су у 10 тачака, а тичу се, између осталог, и неправедне расподеле функција у јавним предузећима, заустављање албанизације југа државе и исељавање српског становништва.

Од владе тражимо да донесе програм за заустављање принудног исељавања неалбанског становништва из Бујановца – наводи Светислав Величковић из бујановачког Одбора за људска права.

Од укупно 12 руководећих функција у граду чак 11 заузимају Албанци. Ћирилица је протерана, као и српски језик у комуникацији са локалном самоуправом. Топоними су посебна прича, будући да је још 2014. донета одлука којом се са уличних табли протерују великани српске историје и замењују терористима ОВК.

Срби из Бујановца сматрају и да буџетска средства добијају готово само Албанци, који их ненаменски троше искључиво на штету српских насеља.

Предлог Магацин-а:

Општина Бујановац донела одлуку да Трг Карађорђе промени име у Трг Скендербег

Пребројавање

Срби из Бујановца тврде да је на територији ове општине стално насељено упола мање албанског становништва него што се званично процењује. Формално се претпоставља да у Бујановцу живи 23.600, док активисти Покрета за Бујановац располажу подацима за свега 12.000 припадника ове националне мањине.

Председник Албаније

Позив албанском председнику упутила је општина Бујановац, а долазак у Београд и сусрет са државним врхом Србије – није у плану посете. Како је казао председник Скупштине општине Бујановац Јонуз Муслију, Нишани ће се срести искључиво са албанским политичким лидерима Бујановца и Прешева.

Предлог Магацин-а:

Мањинама у Србији и већина да позавиди

 

ИЗВОР: Новости, МАГАЦИН

———–

24.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.
    Слободан Јарчевић

    ***

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s