АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Ђорђе Вукадиновић: Кандидатура, медијска тортура, диктатура


djordje-vukadinovic-svetigoraco

Пише: Ђорђе Вукадиновић
НСПМ, 24. фебруар 2017.

Волео бих да ми, макар сада, када је фрка прошла и ствар се (привремено?) смирила, сви они који су претходних дана по медијима стварали атмосферу „ратног“, или бар ванредног политичког стања објасне шта има „скандалозно“ у томе ако досадашњи председник државе изрази жељу да се поново кандидује за председника и ако очекује да га у томе подржи странка коју је он основао и довео на власт? Или у чему је тачно грех ако тражи од свог „политичког сина“ да му, у случају сопствене кандидатуре „врати“ странку коју му је, преузимајући функцију председника, добровољно – и управо на наговор тог свог „сина“ – несмотрено препустио?!

Наравно, политички живот има своју динамику. Фер плеј је већ и у спорту све заборављенији појам, а камоли у вртачама и брлогу актуелне балканске политике. Нигде, дакле, не пише да је до тога морало доћи, нити да је Вучић, чак и ако му је то некада обећао, морао да изађе у сусрет Николићевим очекивањима да – нешто попут Путина и Медведева – изврше „велику рокаду“ на месту председника и премијера. Могао је, али и не морао. Свако ко иоле познаје политичке односе у Србији, а нарочито унутар радикалско-напредњачког троугла Шешељ-Николић-Вучић не може бити превише изненађен било каквим исходом и велеобртом. Али свакако да у Николићевом захтеву, односно жељи, није било ничега што би заслуживало овакву медијску хајку и политички погром, којем је био изложен.
beta-d7327vs7ws_640x360_rss-616x347

Треба само поређати наслове и изјаве које су СНС функционери, коалициони партнери и сервилна медијско-аналитичарска булумента претходних дана изрекли поводом саме најаве Николићеве кандидатуре („Нож у леђа Вучићу – Николић прешао на страну жутих бандита, странаца и тајкуна“, „Мишковић платио Томи да изда Вучића“, „Колико кошта образ?“, „Николић се напио Томоваче, па објавио кандидатуру“, „Драгица наредила: Томо, иди на Вучића“, итд, итд.) и све ће вам бити јасно.

Да ли ико заиста верује да је ишта од тога могло бити изречено, а поготово на такав начин бити објављено и истакнуто пласирано, а да није било одобрено и наручено са „највишег места“? 

Да ли ико заиста верује да је ишта од тога могло бити изречено, а поготово на такав начин бити објављено и истакнуто пласирано, а да није било одобрено и наручено са „највишег места“? При чему је посебно занимљиво и индикативно било то како се у „прозападним“ медијима (Блиц) потенцирало Николићево русофилство („Руси дали Николићу 20 милиона евра да се кандидује“), док је у оним – деклеративно – проруским и радикално напредњачким (Информер, Телеграф, Пинк) задатак био да се Николић максимално оцрни и раскринка као „западњак“ и издајник који је, ето, продао душу Америци, Сорошу, тајкунима и „жутој банди“.

Да ли ико заиста верује како су Ивица Дачић, Палма и Карић „уценили“ Вучића, па он, јадан, ето, шта је могао друго него да се мимо своје воље кандидује за председника? Да ли ико од читалаца овог текста заиста може да поверује како би поменути тројац (Ивица-Палма-Богољуб) имао „срца“ да одбије љубазну молбу Александра Вучића да заједно са  њим сложно подрже Николићеву кандидатуру? Или да би Вучићеви министри и потпредседници попут Стефановића, Зоране, Вучевића или Вулина у било ком филму могли да дођу код Вучића и кажу нешто у стилу: „А, не Шефе. Не долази у обзир. Ми нипошто нећемо да подржимо Тому, мораш се ти кандидовати, или  отказујемо послушност и рушимо ти владу“?  Не, не, и наравно – не. Нико нормалан и иоле упућен у српске политичке прилике не може имати икакве илузије у вези са тим.

5555555555555555

Ово је, дакле, била аутономна Вучићева воља и одлука. Евентуално, мало погурана и охрабрена након његовог сусрета са директором канцеларије за југоисточну Европу у стејт департменту Метју Палмером. Само Вучић зна зашто је то урадио, и то након што је пре једва шест месеци – после још једних непотребних ванредних парламентарних избора – формирао владу уз патетично зарицање како му је „потребан пун мандат и четири године стабилности“. Али свакако то није учинио због тога што је, тобоже, био „уцењен од сарадника“, или забринут што Николић, наводно, „не може да победи у другом кругу“.

Наравно да је и Николић – барем пре овог последњег медијског и политичког  мрцварења – могао да победи, поготово уз искрену подршку Александра Вучића, своје матичне странке и њених сателита. А могао је још и више – да из Премијеровог окружења није био годинама систематски торпедован и медијски развлачен на један понижавајући и увредљив начин. И то не само увредљив по њега лично – многи ће рећи да је својим кукавичким понашањем такав третман и заслужио, а нарочито тиме што се све време правио као да, тобоже, не зна одакле ветар дува и ко му нон-стоп намешта афере и прљаву медијску кампању –  колико увредљив по функцију коју обавља и на коју Николић није изабрао сам себе, већ је на њу дошао легитимно, гласовима изашлих и неизашлих (чувени „бели листићи“) на председничке изборе 2012.

169239_vucic4_ff

Узгред речено, како је могуће да се нико од оних што су ових дана дефиловали медијском сценом није сетио или усудио да примети да би много основанија тема за евентуално скандализовање могло бити то што се Вучић ипак кандидује, без обзира што је најмање десет пута јавно изговорио како му то „не пада на памет“? Него су се сви згражавали и, тобоже, ишчуђавали што је то објавио председник – који је најмање исто толико пута већ изјавио да то жели и намерава.

Један део (опозиционе) политичке јавности радује се оваквом расплету, а други, пак, поручује како уопште не треба да нас се тиче „њихов“ породични обрачун.

Али то је само део истине, односно једна страна наше невеселе политичке приче. Јер, ако легални председник државе може да прође оваквог топлог зеца само зато што се усудио да најави своју кандидатуру мимо воље Господара, чему се онда ми остали  имамо надати? Чему се имају надати прави опозициони кандидати? Чему се било ко има надати, ако се нађе на путу воље, интереса или хира „великог вође“? И зато је ово што се последњих дана дешавало са Николићем страшна и страшно важна по(р)ука, потпуно независно од тога како ће се ова СНС сапуница завршити и да ли ће се после бурне свађе „младенци“ на крају заиста договорити или неће. (У овом тренутку се чини да је идила поново на врхунцу, тј. да је дил склопљен – али се то увек може очас обрнути.)

Не ради се, дакле, овде тек о некој малој свађи у радикалској фамилији (која, је ли, не треба да нас занима) већ о злокобној демонстрацији моћи организованог криминалног механизма који управља Србијом.

У сваком случају, и овај последњи догађај више него јасно показује како се у овој земљи не само наставља, него још и интензивира брутално понижавање медија, институција и здравог разума. А при томе је на прсте једне или највише две руке могуће пребројати оне који то виде и хоће, односно смеју јавно да кажу. Не ради се, дакле, овде тек о некој малој свађи у радикалској фамилији (која, је ли, не треба да нас занима) већ о злокобној демонстрацији моћи организованог криминалног механизма који управља Србијом. И зато оно што се тих неколико дана догађало Николићу (а пре тога Јеремићу, Јанковићу, Пајтићу, Ђиласу…) није никакав „инцидент“ већ систем и симптом који страшно много говори о природи власти у овој земљи – и још више о политичко-психолошком профилу Александра Вучића.

И не, није ми заиста никаква утеха то што знам, односно што сам апсолутно сигуран да ће управо они који му ових дана најгласније певају удворичке оде и мотају му се око ногу и телесних отвора бити први који ће му „јуначки“ забити нож у леђа чим почне да пада и чим им се за то укаже прилика.

1 reply »

  1. Ђорђе Вукадиновић,
    Видим болујеш од шешељитиса, није то добро.
    У почетку, у озлоглашеним Деведесетим, од шешељитиса су обољевали Хрвати и Муслимани. После се видело да је то заразна болест, болест која прелази на неке људе без обзира на њихово национално определење. Тако је дохватила и неке Србе, нарочито оне са комунистичким пореклом.
    У моменту где смо сведоци неког интересантног развоја догађаја измећу актера Томислава Николића и Александра Вучића, тема је кандидатура за председника Србије, ти додајеш свој синоћни сан – Шешеља. Мора да си га сањао лоше, па ниси могао да одолиш па да допуниш свој триангл Шешељ – Т.Н. – А.В.
    Такав твој лош приступ проблему, довео је до погрешних резултата упркос тачним прорачунима.
    Морао си да пођеш од мог приступа, а то је да су и Тома и Александар чланови исте Тајне странке, па ако ова двојица не могу да реше међусобни конфликт интереса и поноса, то је неопходно да се Тајна странка умеша и допринесе мирном решењу, да сви вуци буду сити.
    Тајна странка се заиста умешала, овог пута је Тома морао да увуче рогове. Да није увукао рогове, леле.
    Леле по Тому, значи да је Вучић и даље прва лига у својој испостави Тајне странке. Можда и више.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s