АКТУЕЛНО

Ранко Гојковић: Стогодишњица руске смутње – поуке Фебруарске револуције


фото: ФСК

фото: ФСК

Пре сто година, у тренутку док је Руска Империја као активни учесник Првог светског рата стајала пред победом над германским дивизијама које су кренуле на њу, пета колона руске историје организовала је „Фебруарску револуцију“ чије се катастрофалне последице осећају и после читавог једног века. Пре него што нешто кажемо о том догађају, неопходно је укратко дати неке напомене о монархизму, како би неке закључке са историјске дистанце од једног века, уопште било могуће схватити.

Руска идеологија утемељена је у ствари Православном вером, јер је практично од Крштења Русије до те несрећне револуције, живот руског човека у свим његовим пројавама, на тој вери и био заснован. Због те преданости Православној вери, због те тежње руског народа ка светости, Господ је тај народ наградио дивним покровитељством и заступништвом, све до улоге „Трећег Рима“, то јест чувара Истине Христове до Његовог другог доласка, јер четвртог Рима неће бити. Још из Библије знамо да царска власт води порекло од Бога и да су још у Старом Завету цареви били и Божији помазаници. Из Новозаветне историје знамо да је први хришћански Цар, наш Нишлија Константин Велики, пред одлучујућу битку са Максенцијем видео на сунцу огромни Крст на коме је писало – Овим побеђуј! И тиме су побеђивали сви Цареви Источног Ромејског царства док је Христос био Алфа и Омега у том царству. А кад су се пред опасношћу од Турака уместо Христу обратили архијеретику из Рима и потписали срамну Флорентинску унију, Господ је улогу чувара Његове Православне вере дао достојнијима – братском руском православном народу. Из Библије знамо и за заповест Господњу – „Не дирајте у Помазанике Моје и пророцима мојим не чините зла“ (Прва књига Дневника, 16; 22), па због тога Фебруарска револуција представља пре свега дубоко богоборачки чин и директно кршење Заповести Господњих!

Дакле, већ средином ХIХ века, злодух западне дехристијанизације (професор Слободан Антонић исправно примећује да је овај израз прецизнији од израза секуларизација, јер сам префикс де нам показује да није реч само о процесу, него и о пројекту) озбиљно је захватио и руску интелигенцију, али тај злодух још увек није имао јако упориште у народу. Та интелигенција се није обазирала на вапаје и пророчка упозорења великих руских књижевника и мислилаца (да поменемо само Гогоља и Достојевског) да ће доћи до истинске катастрофе у Русији у случају дехристијанизације руског друштва. Та интелигенција је више веровала Белинском, једном плитком новинарчићу материјалистичког духа (који, узгред, у духовним и интелектуалним димензијама није био достојан ни ципеле да обрише истинском генију и духовној громади какав је био Гогољ) и његов отров је ширила међу руском универзитетском омладином, па је већ тада генијалном духу Гогоља и Достојевског било јасно да ће „Мртве душе“ (које су мртве јер живе без Христа) и „Зли дуси“ (који су зли јер живе без Христа) са страница њихових књига засести у фотеље власти, преузимајући полуге управљања државом у своје руке. И управо то се десило у Фебруару 2017. године!

Први мит који се мора разбити кад се говори о Фебруарској револуцији (као уосталом и у свим другим револуцијама) јесте мит да је „незадовољство народних маса“ довело до револуције. Дакле, Фебруарска револуција није никакав продукт „незадовољства народних маса“, него је продукт дубоко антихришћанске завере западног фактора (олицетвореног у антихришћанској банкарско-масонској олигархијској касти која је била у паничном страху да ће православна Руска Империја после победе у рату постати водећа држава у свету – што би без Фебруарске револуције било и апсолутно неизбежно) и домаће пете колоне у Русији (олицетворене пре свега у сујетним и кратковидим генералима либералног духа који су погазили заклетву дату Цару и јадним и не баш умним марионетама из депутатских редова тадашње Думе, истог таквог духа) која је пристала на бедну улогу обичних најамника Запада. А „масовне демонстрације“ које су организоване у Москви и Петрограду, служиле су само као параван како би се прикрила велеиздаја тадашње руске државне елите. Уосталом, исто је било и са нашом „пето-октобарском револуцијом“, исто је и са украјинским Мајданом, где је „руља“ служила само као прикриће велеиздаје дела политичке и војне елите и олигарха. Западном фактору је потребно да прикаже како је „народ масовно устао против тираније диктатора“ (било да се ради о Николају II, Чаушеском, Милошевићу, Јануковичу…), а у стварности је у свим тим земљама у којима је организован државни удар звани револуција, већина народа, у већој или мањој мери, волела свога владара…

Други мит је да је Фебруарску револуцију извојевала истинска руска аристократија. Истинска руска аристократија је гинула на поприштима Великог рата штитећи Отаџбину од агресора, док су се само ниткови могли борити за власт у тренутку рата, кад је нападнута Отаџбина. Тако да Керенски и његова дружина представљају руску олош, а никако руску аристократију. Још једна поука се може извући из Фебруарске револуције (као и из свих каснијих револуција – јер је прву револуцију организовао пали анђео још на Небесима и све касније револуције су прожете управо његовим – сатанским духом) – безбожници не доносе мир како обећавају, него све веће и веће невоље и грађански рат.

Овде не можемо не истаћи и одговорност и „ни врућ, ни хладан“, може се рећи прилично лојалан однос једног дела епископата РПЦ према Фебруарској револуцији, што је свакако допринело својеврсном стицању „легитимитета“ власти протува попут Керенског и његових сарадника. И због таквог односа, Руска Православна Црква и огроман број њених верника су преживели истинску Голготу у ХХ веку и реке крви руских мученика спирале су грехе „ни врућих ни хладних“ архијереја.

„Трећи Рим“ или Православна Руска Империја је уз Божију помоћ из века у век увећавала своју територију. Уочи страшне смутње 1917. године (прво Фебруарске, а потом Октобарске револуције), руска држава је владала много већим пространством од данашње Русије. Поред Малорусије (данашња Украјина) и Белорусије, владала је широким пространствима у средњој Азији и Закавказју, затим Финском и добрим делом територије данашње Пољске… У резултату Фебруарске револуције, а потом октобарског преврата, после Брест-Литовског споразума спала је отприлике на територију величине руске државе из времена Ивана Грозног. Што се тиче људских ресурса, да кажемо да се у периоду владавине светог Цара Николаја, становништво Руске Империје увећало за скоро 50 милиона становника! Но, територијални и људски губици те страшне смутње од пре једног века само су једна димензија велике руске трагедије ХХ века.

Друга димензија је – губитак руског православног идентитета. Руски аналитичари који су се озбиљније бавили Фебруарском револуцијом 1917. године у Русији, открили су један интересантан феномен. Невероватна промоција западног начина живота и борба против руског православног идентитета, пропаганда потпуне дехристијанизације у култури – главна су карактеристика руских медија како после Фебруарске револуције, тако и после Горби-Јељцинског периода руске државности.

Потпуно секуларизованом, дехристијанизованом уму, просто је немогуће да било шта суштински схвати у историји Русије после Владимировог Крштења. Мени лично је било прилично болно сазнање да и у српском патриотском корпусу постоје људи бриљантног ума, изузетне ерудиције, патриотских погледа и завидног поштења и храбрости, који идеје Фебруарске револуције сматрају изузетним, а њене идеологе врхунским мислиоцима. Њима је за све крива Октобарска револуција, јер да није било ње, Русија је, забога, могла заменити Енглеску империју. Какво апсолутно несхватање руске историје, несхватање улоге коју је Господ доделио Русији, не разликовати руски Империзам и енглески империјализам, заиста значи не схватати ништа у историји Русије. Православна Руска Империја је постала „трећи Рим“ захваљујући Православној вери, као теократска држава Русија је нимало случајно добила надимак „Свјатаја Рус“, а после Фебруарске револуције, као секуларна држава, Русија је дошла на ивицу амбиса.

На срећу, резони Промисли су много дубљи и од најбриљантнијих секуларизованих српских умова. После Фебруарске револуције, на дан принудног одречења Цара Николаја II од власти, Промисао је подарила православним верницима у Русији утеху у виду јављања Државне иконе Мајке Божије (икона је јављена у Вазнесењској цркви села Коломенскоје 2/15. марта 1917. године, данас је то већ градски део Москве). На тој икони је Пресвета Богородица приказана као Царица на руском трону, са царским скиптром у руци. Била је то огромна утеха за сваког православног Руса, био је то знак да је Мајка Божија измолила од Свог Сина да Русија не постане Енглеска. Безбожна власт је прогласила безбожну државу, али је јављање Државне иконе Мајке Божије показало и доказало да безбожна секуларизована власт неће решити судбину Русије, него да ће њена судбина бити решена на Небесима. Једноставно, био је то знак да и после Фебруарске (а касније и Октобарске) револуције 1917. године, Москва остаје Трећи Рим. Као што је стајала покрај Крста када су јој разапињали Сина, Пресвета Богородица није одступила ни од „Руског крста“ у мартиријском за Русе ХХ веку.

И тако, човек снује, Господ пресуђује. Уместо промене руског идентитета која је у медијима започета са великом силином већ у првим данима после Фебруарске револуције, са циљем „претварања Руса у Енглезе“, Запад је у Грађанском рату који је букнуо у Русији подржао комунисте као још жешће русофобе од „фебруариста“. Рачуница је била проста, Лењин и Троцки ће морати да свирају по западним нотама, јер су захваљујући Западу и победили у грађанском рату. На Западу нису могли ни сањати да ће се из сенке Лењина и Троцког појавити Јосиф Висарионович Стаљин, коме није падало на памет нити да игра по западним нотама, нити да намеће западне „вредности“. И који је усвојио златно правило руских царева, да Русија има само два верна савезника – своју армију и флоту. Наравно, његова владавина је била жестока, али је спашена руска државност. Без челичне руке, огромно евро-азијско пространство се не би могло сачувати од потпуног распада на патуљасте државице. Запад то није могао опростити Стаљину и покреће нови рат против руске државности. Огромне жртве за време Другог светског рата су подсетиле руски народ да су они пре свега браћа и сестре, а никако класни непријатељи. И победа руског оружја над окултистичким и сатанистичким Трећим Рајхом, показује да молитвени покров Мајке Божије није одступао од Русије у ХХ веку.

И управо у склопу таквог развоја руске историје у ХХ веку, после читавог века од тих страшних догађаја из 1917. године, може се извући један закључак са којим се либерални умови сигурно неће сложити, али верујем да хоће огроман број људи који су сачували свој православни хришћански идентитет. Тај закључак каже да је управо по том питању губитка идентитета, Фебруарска револуција била веће зло од Октобарске револуције. Господ јесте допустио страшна страдања Русије због страшних грехова њене интелигенције, али није допустио пропаст Русије. Јер прогон вере није у стању нанети толику штету самој вери (из крви мученика рађа се нова вера), колико је у стању отпадничко и изопачено хришћанство и протестантски дух креатора Фебруарске револуције.

А када је у ери Владимира Путина, после евидентног руског дизања са колена, Запад хтео да организује још једну револуционарну смутњу у Русији, овај пут „обојену“ и добро испробану у многим земљама, Пресвета Богородица је још једном показала своје заступништво за Русију. Њен појас је на аеродрому Пулково покрај Петрограда лично дочекао Председник Русије Владимир Путин, тај појас је у облику Крста пронет широм руске земље и поклонили су му се милиони верујућих Руса. И сви покушаји организовања „руског Мајдана“ на Блатном тргу, после тога су се распршили попут мехурића пене.

И заиста, у „ери Владимира Путина“ као да смо сведоци „другог крштења Русије“. Према подацима РПЦ, број обновљених цркава од пада комунизма броји се у десетинама хиљада, број обновљених манастира приближио се цифри хиљаду. На суровој руској зими стотине хиљаде Руса чекали су да се поклоне не само појасу Пресвете Богородице, него и руци Јована Крститеља, Даровима мудраца, а књига „Несвети а свети“ архимандрита, а данас већ епископа Тихона Шевкунова, поодавно је премашила милионски тираж.

То је велика утеха и нада и сваком верујућем Србину, Русија се „враћа себи“, морамо се молити и борити да се и Србија почне „враћати себи“. До оваквог препорода Русије свакако не би било могуће доћи да је последњих стотину година њом владао протестантски дух креатора Фебруарске револуције. Ово пишем управо због тога што Србијом данас на жалост влада исти такав дух. И као што је протестантски дух руских „фебруариста“ био опаснији по руски православни идентитет од комунистичког прогона вере, тако је и протестантски дух српских напредњака опаснији по српски православни идентитет од комунистичког прогона вере. Срамни „Бечки споразум“ из 1881. године који су потписали „стари“ напредњаци, и „Бриселски споразум“ који су 2013. године потписали „нови“ напредњаци, као два најсрамнија документа у историји српске државности, сведоче о томе. Због тога српски народ мора са свом озбиљношћу да размисли, да ли сме дати поверење „српском Ђукановићу“ да осрамоти и обесмисли српску историју као што је Мило Ђукановић обесмислио и осрамотио витешку историју Црне Горе. Јер практично исмевање једног Николе Пашића што није дозволио аустријским жандармима да вршљају Србијом, које је себи недавно дозволио Александар Вучић, показује нам да је Мило Ђукановић његов политички узор и да се сви морамо дубоко замислити да ли овакав дух може донети ишта добро српском роду.

Ранко Гојковић

———————
27.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Аутор пише о „првом и другом“ миту, а затим успоставља, сопствени МИТ: „Дакле, Фебруарска револуција није никакав продукт „незадовољства народних маса“, него је продукт дубоко антихришћанске завере западног фактора (олицетвореног у антихришћанској банкарско-масонској олигархијској касти која је била у паничном страху да ће православна Руска Империја после победе у рату постати водећа држава у свету – што би без Фебруарске револуције било и апсолутно неизбежно) и домаће пете колоне у Русији (олицетворене пре свега у сујетним и кратковидим генералима либералног духа који су погазили заклетву дату Цару и јадним и не баш умним марионетама из депутатских редова тадашње Думе, истог таквог духа) која је пристала на бедну улогу обичних најамника Запада.“. У име тога МИТА спреман је на све, па завереницима додаје и „лојалан“ део Цркве. Невероватно је и тумачење, а непотпуно, појма ИМПЕРИЈЕ. Испаде, да је империја, када је производи православље, нека друга и позитивна империја за разлику од других империја у које изгледа сврстава само неку „империју“ са запада. Тек је потцењивање здравог разума теза о степену опасности за православље, упоређивање „фебруарске“ и „октобарске“ револуције. Сасвим нова теза, а танко образложена. Замало, да пропустим. Питам се, како је то аутор замислио, да би нека држава у разумном року постала водећа, после рата, а каснила је са индустријском револуцијом бар сто година. Ташко је закључити, да у тексту има и Н од науке.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s