АКТУЕЛНО

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: 25 година је прошло од како је убијен српски сват на сарајевској Башчаршији и рањен свештеник СПЦ!


zlocininadsrbimacom

Башчаршија 1992

Злочин на Башчаршији се догодио 1. марта 1992. године током српске свадбе испред Старе цркве на Башчаршији у Сарајеву, када је Рамиз Делалић звани Ћело, предратни криминалац и припадник муслиманске паравојне јединице „Зелене Беретке“, пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске православне цркве Раденка Миковића.

Овај догађај је био један од повода за рат на простору Босне и Херцеговине. Муслиманске власти у БиХ нису хтјеле да процесуирају Рамиза Делалића и његове помагаче, чиме се и полиција у Сарајеву распала. На скоро свим америчким медијима овај догађај је лажиран, односно представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове.

Такође, овај злочин је у српској новијој музици опјеван као „Крвава свадба„.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

vodjemuslimanskognarodaubih_zpse203a4d5

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција у Сарајеву. Након тога, усљедили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

sahrana-nikole-gardovica
ЗЛОЧИН

Вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур је обављено у 14.30 часова на дан 1. март 1992. у храму Преображења Господњег (црква на Старој станици), на Пофалићима у општини Ново Сарајево. Вјенчање је обавио прота Воја Чаркић.

Након вјенчања, сватови су се упутили у Дом свете Текле у дворишту Старе цркве на Башчаршији, гдје их је чекао заказани свадбени ручак. Пошто је саобраћај за путничка возила у центру Сарајева једносмјеран и паралелан са трамвајеским саобраћајем, сватови су пут од цркве на Пофалићима до Старе цркве прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до градске Вијећнице, гдје се налазио најближи паркинг на стотињак метара од саме Старе цркве. Сватовску колону у путничким возилима је сачињавало око стотињак сватова. Након што су паркирали путничка возила код Градске вијећнице, сватови су пјешице кренули ка Старој цркви.

У непосредној близини приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, поред сватова се зауставило бијело путничко возило марке „голф“ у коме су се налазила четири криминалца, а међу којима је био Рамиз Делалић звани Ћело. Они су насрнули на младожењиног оца старог свата

Николу Гардовића, који је у сватовској колони обављао дужност барјактара.

%d0%b8%d0%bd%d0%b4%d0%b5%d0%ba%d1%81

Рамиз Делалић је покушао да старом свату, односно барјактару Николи Гардовићу одузме сватовско знамење, заставу Српске Православне Цркве (црвено-плаво-бијелу тробојку са златним крстом), након чега је дошло до комешања у сватовској колони.

Након тога је Рамиз Делалић звани Ћело отворио ватру из пиштоља, те смртно ранио младожењиног оца Николу Гардовића, док је његов саучесник ранио свештеника СПЦ Раденка Мировића (младожењиног зета). Одмах након отварања ватре, злочинци су побјегли односећи са собом заставу Српске православне цркве коју су спалили. Никола Гардовић је преминуо од нанесених рана неколико минута касније у колима хитне помоћи.

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Поред починиоца убиства Рамизa Делалићa звани Ћело, свједоци су као нападаче и саучеснике напада и убиства препознали и Суада Шабановића из Зворника, и Мухамеда Швракића, сина оснивача Зелених беретки Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Рамиз Делалић Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Рамиз Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, а од Алије Изетбеговића је за заслуге примио пиштољ са посветом.

ПРИЗНАЊЕ ЗЛОЧИНА

Радио-телевизија Сарајево (под контролом муслиманских власти) је након почетка рата у Сарајеву 1992. испред зграде Градске вијећнице снимила документарни програм о Рамизу Делалићу, у коме је он приказан као херој.

У овој документарној емисији је Рамиз Делалић јавно признао убиство Николе Гардовића и нагласио да је то био муслимански патриотски чин.

ramizdelalicelo_zpse821b14a

ПОСЉЕДИЦЕ

Као одговор на ово убиство, наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у другим градовима (Босански Шамац, Дервента…). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега.

Након апела јавности, Радован Караџић и Алија Изетбеговић су 3. марта 1992. одржали састанак у штабу команде Југословенске народне армије у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мјешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта 1992. усљедили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

ПОТЈЕРА И СУЂЕЊЕ

Суђење Рамизу Делалићу и његовим саучесницима је више пута одржано за убиство старог свата Николе Гардовића. Први процес против Рамиза Делалића су покренуле муслиманске власти након почетка рата 1992. године, али је процес одмах обустављен јер је Рамиз Делалић 1992. године постао командант Девете муслиманске бригаде Армије БиХ, што су муслиманске власти оцјениле као „олакшавајућу“ околност у корист обуставе суђења. Међутим, суђење није никада завршено, јер је МУП Федерације БиХ више пута хапсио Рамиза Делалића и пуштао га на слободу, да би потјера за њим поново настављена.

Истрага је поново настављена 1996, а у току истражног поступка 1999, Рамиз Делалић је побјегао у Турску и тамо провео двије године. Неколико година касније, Рамиз Делалић је ухапшен у Сарајеву и поступак је поново покренут 2004, али је одмах пуштен да се брани са слободе. Рамиз Делалић знани Ћело родом из Прибоја је убијен у Сарајеву 27. јуна 2007. године, око 23.30 часова. Полиција Федерације БиХ је изјавила да је убиство било дио обрачуна криминалаца у Сарајеву. Након убиства Рамиза Делалића, суђење је прекинуто.

Поред Рамиза Делалића, за саучесништво у убиству су оптужени Суад Шабовић и Таиб Торлаковић. Таиб Торлаковић је убијен у обрачуни криминалаца у Сарајеву, тако да није присуствовао суђењу, а Суад Шабовић се током суђења налазио у Италији, те је амнестиран.

 

Да се не заборави и не понови!

 

ИЗВОР: zlocininadsrbima.com

***

Четврт вијека од убиства српског свата -свједок догађаја говори за РТРС

Сутра се навршава 25 година од убиства српског свата Николе Гардовића на Башчаршији. Убио га је предратни сарајевски криминалац и потоњи командант тзв. АБиХ Рамиз Делалић Ћело. Потврдио је то и лидер СББ-а Фахрудин Радончић током свједочења у приштинској судници рекавши да је то убиство био окидач за рат у БиХ.
svedok

Пуцањ на српске сватове у срцу Сарајева, паљење српске заставе и презир комшија муслимана срушио је илузије о заједничком животу, казује један од српских сватова Алекса Јованчић. Након 25 година отворио је душу и у сјећање призвао догађаје који се без дилеме означили почетак рата у БиХ.

„Видио сам већ тада да Србима живота у Сарајеву нема, да то води ко зна гдје, што се показало истинито. То је био почетак рата …“, каже Јованчић.

Сватови су се окупили 1. марта 1992. у сарајевском насељу Алипашино Поље. Већ тада настају проблеми – комшијама муслиманима смета српска тробојка на балкону. И током вјенчања у цркви на Пофалићима сватови су трпјели провокације  и када су им прекидали сватовску колону на путу ка Старој цркви на Башчаршији.

Јованчић се добро сјећа првог пуцња и гужве када је група сарајевских криминалаца покушала да од барјактара отме српску заставу. Јасно је видио човјека који пуца у ненаоружаног Николу Гардовића, а касније ће сазнати да је то био Рамиз Делалић Ћело.

„Видио сам Гардовића, покојног, како плоском тјера неког човјека, нисам знао о чему се ради. Пришао сам и видио да је човјек објема рукама држао пиштољ уперен према Николи. Препао сам се и једног момента само сам чуо два пуцња. Никола је пао“, сјећа се Јованчић.

Иако је тадашње Предсједништво РБиХ дан касније осудило убиство српског свата, остаје горак укус да је све негдје било добро осмишљено само да би се запалио босански лонац. Убица Рамиз Делалић, који никада није осуђен, често је говорио да је убијао по налогу Алије Изетбеговића, због чега је и њега стигао метак.

Фахрудин Радончић, предсједник СББ БиХ новембра 2016. је изјавио да је Делалић два дана прије смрти дао ексклузивни интервју у којем је рекао и хтио додатно да објасни које je злочине починила тајна муслиманска служба.

„Оптужио је Бакира Изетбеговића да је за све то знао. У јавности је постојала верзија да је Делалић тражио милион марака од Странке демократске акције зато што је по њеном налогу убио српског свата“, свједочио је Радончић.

Као со на рану Србима, након убиства српског свата објављено је да је успио муслиманско-хрватски референдум који се данас у ФБиХ слави као тзв. Дан независности. Послије убиства, породица Гардовић, као и многи Срби, иселили су се из Сарајева док је убица српског свата Рамиз Делалић Ћело у рату постао омиљени Алијин командант.

ИЗВОР: РТРС

————–

28.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. U vrijeme ubistva srpskog svata, ovo se desavalo van centra grada Sarajeva!
    Aktuelno ovih dana o Srdjanu Aleksicu, Koncentrancionom logoru “Silos” Tarcin, Sarajevo! Tragedija jedna I druga koje pokazuju sliku dva naroda I sta je jos zajednicko?
    Mnogi spominju Srdjanov gest herojstva I nauk svim Srbima kako se brani cast. Tako nesto slicno se nije desilo na stranama vjecnog neprijatelja Hrvata I Muslimana! I oni taj nauk svom narodu ne spominju!?
    O sljedecim cinjenicama niko ne govor I ne pise, Zasto..??? Avgusta 1991 godine stranka SDA poziva hercegovacke muslimane da se iseljavaju iz Trebinja, Bilece, Ljubinja, Nevesinje itd. I da dolaze na Ilidzu. Mnogi su poslusali Aliju Izetbegovica I krenuli. To je kasnije TV YUTEL direktno emitovao I mnogi nisu mogli da vjeruju sta se desava te 1991. A desilo se ovo.
    Hercegovacki muslimani, buduci muslimanski bojovnici su bas iz tih opstina prvi napustili te prostore, dosli na Ilidzu 1991. septembra mjeseca, boravili u Hotel „Terme“.(Troskove “platio” direktor Hotel „Terme”, dugogodisnji gubitas a sve je ovo zataskala srpska ratna opstinska vlast Ilidze krajem aprila 1992, zasto???), obucavani I trenirani u Hrasnici I Igmanu. Bilo ih je 250. Muskaraca srednjih I mladjih godina 158. Oni su svi uzeli puske te 1991. To je JEDNA CETA koja je od 1992, harala, ubijala, silovali srpkinje, mucila Srbe u logorima Hrasnice, Sokolovic kolonije, Butmira I “Silosa” na Igmanu. Naselja Sokolovic kolonija I Hrasnica su bila naseljena u velikom procentu bas iz Hercegovine. Tamo Srba vise nema. Ta nedjela su saznali SRBI U GRADOVIMA Hercegovine, (narocito Trebinja)! Gnusni napad na Alena Glavovica 1993, godine u Trebinju koga je zastitio Srdjan je bilo vise „okidaca“ za napadace. Muslimani “izbjeglice” iz Hercegovine su vec naveliko ubijali Srbe u Sarajevu, medju njima je bilo I Glavovića koji I danas zive sirom sarajevske regije.. U naseljima Hrasnica i Sokolovic kolonija najveci procenat srpskih stanovnika su bili porjeklom iz Hercegovine, Da li je I to jedan od razloga za osvetom?
    Zasto taj spaseni musliman (bolje, njegovi roditelji, vlast u BiH) ne progovore o tome??? Dakle,krajnje je vrijeme, mora se progovoriti o ovim cinjenicama, muslimanski hercegovackih “izbjeglica” od septembra 1991, do aprila 1992 (sest mjeseci). Koji su boravili u Hotel “Terme” Ilidza imali pansion, kupali se u bazenima ljekovite vode, sve besplatno I Srba u Logoru “Silos” u Tarcinu koji su u “Silosu” sjedeci na betonu od prebijanja I gladi u komi padali na glavu, nakon dva mjeseca boravka. Ovo sve znaju Francuski oficiri UNPROFOR- koji su prvi dosli u Logor “Silos” I publikovali svjetu muslimanske logore od Sarajeva, dolinom Nertve do Metkovica. (Nazalost, lokalni SDS funcioneri ratne Opstine Ilidza su to zataskali I uporno cute a predsjednik je za Tuzilastvo u Hagu svjedocio protiv Srba civila I generala). )Udaljenost Hotela “Terme” I Logora “Silos” je svega 26 kilometara. Koja je ovo razlika, Srba I muslimana u BiH, I ovo treba da jos jednom bude NAUK Srbima, upamet se srpski narode!?————————————————-
    Postovani urednice!
    Izvinite sto ja sebi dozvoljavam da se obracam na Vasu adresu sa za mnoge novim informacijama. Ja njih nisam publikovao iz samo jednog razloga a to je da su nasi lideri jos uvjek u Hagu a njihoiovi neki kadrovi iz vlasti na terenu zanjemili ili su svjedocili za hasko tuzilastvo. Hercegovacke “izbjeglice” I lokalni muslimani su zlostavljali i silovali u mnoge srpkinje u Sokolovic Koloniji-Ilidza. Ja sam izbavio (12) dvanaest radnika, zena radnica iz Hotela Ilidza, zahvaljujuci zamjeniku komadanta Portugalca g. Ferreira koji ih je transporterom Evropske zajednice dovezao na srpsku stranu, tacnije u hotel “Srbiju”(EU “Mirotvorci” su bili na smjestaju u Hotel “Srbija”). Predhodne I naredne noci u “Koloniji” su silovane mnoge srpkinje a jedna (majka heroja Ilidzanske brigade) se spasila bijegom preko minskog polja ka Vojkovicima. Njena prva komsinica je silovana pred svezanim muzem a obje su starinom iz Hercegovine kao I druge silovane zene I djevojke itd, itd…..
    Pozdrav, M…..
    P.S. Mislim da ovaj tekst o Aleksicu treba da se sacuva I jos istrazi

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s