MAIL - RSS FEED

Комнен Коља Сератлић: Вук Јеремић јаше на челу колоне


Комнен Коља Сератлић

Пише: Комнен Коља Сератлић, 

Траг у времену из црног шешира

1.3.2017.

Које колоне? Прве, друге, треће, четврте, пете шесте, седме (читаоци ће се определити које од ових седам колона). Иако их не могу поредити, тако је један јахао на челу колоне уз уску планинску сатазу високо. И стварно је јахао српски народ од 1937. до 1980. године. Да ли неко поново покушава да Србима наметне новог дугогодишњег јахача (Ј) питање је свих питања. Oдговор на то питање мора дати свеколики српски народ, али тај народ није уједињен. Само уједињен (подвукао ККС) народ има моћ одбацивања или прихватања.

vuk_jeremic

У мојој дугој дипломатској и новинарској каријери, наслушао сам се на пријемима, вечерама, скуповима, заседањима, једне застрашујуће синтагме: „Шта да радимо са Србијом и Србима“, а на једном заседању Билдерберг групе, тачка дневног реда је била: „Како да се Србијa сведе на Бооградски пашалук“. Нажалост, годинама пишем, говорим, да управо ти владари из сенке свађају и завађају Србе са Србима (подстичу прљаву партитократијску борбу и разне поделе), Србе са Хрватима, дозвољавају да у Хрватској цвета фашизам, убијање и прогон Срба), Србе са муслиманима (заташкавање шта се стварно десило у Србреници, Меркале, најновије Бакирове игре), Србе са Македонцима (тако да је Македонија, без српске подршке, де факто престала да постоји као држава). Дакле, владари из сенке свакодневно на овим просторима стварју цунамије и буре да би лакше спроводили своје планове, а пре свега, да поновим, да Србију сведу на Београдски пашалук и да Србима одузму веру. Јахач (Ј) је школован да обави и те задатке.

Оног јахача, који је јахао Србе 43 године, довела је Коминтерна и њен шеф Димитров, након што су у Љубљанки побили све српско што је ваљало (и гле чуда, сахрањивали су их под зидинама Кремља). Ко је од детињства припремао овог јахача, ко га је школовао, какво му је подријетло, прочитајте у брилијантном тексту Драгана Милашиновоћа, под насаловом: „Пројекат Јеремић – још једна анализа“.

Ми дугогодишњи дипломати звали смо га, док је био министар иностраних дела, „Piccolo diplomatico“, „Пилот летач“, „Јуда без м…“ (под овим насловом један дугогодишњи дипломта је написао књигу о јахачу (Ј), отишао је изненада и под неразјашњеним околностима Богу на исповедање, књига вероватно никда неће угледати светло дана.). За све нормалне људе, или људе који су били близу памети у тим временима, његова и Тадићева (Тадић је био јахачев потрчко и извршитељ, а јавно је изигравао Џека Трбосека), дипломатија и спољна политика (дипломатија и спољна политика су у директној корелацији) биле су беда (види текст „Дипломатија беде – беда дипломатије“ од Божа Бјелака). Додуше, тадашње свеколико стање у земљи, као шпто је и у овим временима, било је беда (изведено од речи бедак- глуп, умно заостао човек). У Бриселу са рефернтом из МСП-а Борком, Дачићем прдседником Владе, Тадићем председником Србије, Вучићем потпредседником Владе, јахач (Ј) ништа није предузео у спашавању Космета, а за награду је добио препоруку Владе Србије да буде председавајући ГС ОУН и кандидат за генералног секретара ОУН.

Тај јахач (Ј) јаше на челу Пете колоне (определио сам се за ту колну, само зато што ми је број 5 најмилији ), не занима га ко су му следбеници, битно је да их је велики број, а да ли међу њима има криминалаца, превараната, прелетача, неморалних, прљавих, плаћеника, Сорошоваца, разних лумпновинарчића, лумпинтелектуалаца, а пре свега антисрба, он и не жели да зна, он игра на карту уравниловке, што вагабундима годи. Гледао сам у свим предизборним кампањама, од када је Србија постала вишестраначка, разне примитивце, градске и сеоске барабе, који се рукују, грле са јахачима и који, када им јахч победи постају „угледне“ личности, суровог и осветољубивог понашања (сада су Есенесовци у општинама сурови осветници). Освета је иначе српски усуд, тако да чак један други јахач и кандидат за Прдседника, човек који нас је штитио (нисмо знали од кога, али то у овом тексту није битно), јавно пријети да ће се осветити противницима, пријети, јер је и раније употребљавао самокрес.

Ко су овоме јахачу (Ј) финансијери и колико му је богатство, а није пријавио ни једно ни друго, за то су криви они који воде ову унсрећену земљу, посебно органи Владе који су задужени за та питања. Када су нестали милиони ДС-а (ко је сада на трагу Рама Емануела, Микија Ракића, Бориса Тадића и 20 милиона долара), овај јахач (Ј) је одмах након тога, односно након што је устао из фотеље председавајућег ГС ОУН и изљубио са Обамом (насликавали су се Обама и јахач са својим лепим женицама), основао Центар за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД).

Оснивачки безобразлук се одиграо у Југословенском драмском позоришту, које је тим чином оскрнављено (то није прво скрнављење институција културе у унесрећеној Србији. Чувена Вида Огњеновић је отворила врата Народног позоришта и пустила Вука Драшковића и његове пајтосе да са балкона тога позоришта држе говоре и позивају у бој). Чудесно је да су на оснивању ЦИРСД-а били сви „угледници“ Србије, Председник, председник Владе, министри, чак и Његова Светост Патријарх. Дакле, неко им је наредио да присутвују и овере још један пункт и преварантски Центар.

Ко је васпитавао јахача, изузетно је важно. Његова угледна мајка из муслиманско-беговске породице Поздерац, веровати је да је на њега оставила трајни печат, на његово детињство, младост, на емоције, инстикт и интелект. Ко није имао додира са муслиманима није у могућности да их схвати. Они имају генетски једну другу философију. Није јахач морао да иде у џамију, да чита Куран, али је сигурно задојен том философијом. Имао је и има јаку везу са муслиманима, давали су му подршку, односно имао је и има високу позицију међу њима.

Дигресија, сетих се једног од великана француске левице, философа, есејисте, романописца, комунисте (од 1945. до 1956. био је члан ЦК КПФ, а потом и члан Политбироа КПФ), Роже Гародиа. Касније је постао обраћеник у католичку веру, а потом муслиман 1982., уверен, како је написао, да је „ислам синтеза хришћанства и комунизма“.

Јахач (Ј) се није јавно декларисао као Роже Гароди када је ислам у питању, али је често као министар иностраних дела посећивао муслиманске земље и давао непримјерене изјаве (у Анкари је јавно на конференцији за новинаре подржао Турке у прогону и убијању Курда 100 км. у дубину Ирака). Посетио је са својом камарилком више од 70 (седамдесет) земаља о трошку нас пореских обвезника. Мотив и оправдање посета је било Косово – сентиментална тачка или рак рана сваког Србина. Међутим, истина је сурова, мора се констатовати да су те посете биле испразне и да нису доносиле никакв резултат. Многе муслиманске земље су међу првима признале Косово државу.

Као министар иностраних послова, јахач (Ј) се хвалио да је направио велики дипломатски искорак у УН да Србија затражи мишљенје Међународног суда правде (МСП) о једностраном прглашењу Косова државом. Ко познаје Повељу ОУН зна да свака земља има право да затражи мишљење МСП о било чему и да ту није била потребна никава посебна дипломатска вештина. Колико год су поштени и паметни људи у Србији писали, говорили, упозоравали да се не тражи мишљење МСП (слали смо упозорења и Коштуници и јахачу), ништа није помогло, јер је јахач (Ј) извршио наређење Империје зла (иначе све што је радио радио је под њеном контролом), да МСП де факто легализује државу Косово, с обзиром на то да је тада од 15 судија МСП, њих 11 било из земаља које су признале Косово државу (судија из Кине пре гласања је напустио МСП). Очигледно је било да се залагање Јахача (Ј), посебно његовог амбасадора у ОУН, познатог антисрбина Хрвата Старчевића (Јахач (Ј) га је извадио из пензије и именовао за амбасадора Србије у ОУН, све сте то браћо Срби заборавили) да се затражи мишљење Суда, била подвала Србији и превара оног огромног корпуса Срба – незналица који су га и тада подржали.

Епилог је познат: МСП је дао легитимитет држави Косово.

У доба комунизма, Србија је имала најгоре руководство, које се утркивало како да удовољи Брозу, Кардељу, Бакарићу, Мају, Поздерцима, и другима. Као сведок времена, навео сам нека имена зато што су у сталној телефонској вези из гробова са садашњим и будућим јахачима. Такође, сећам се (био сам често назочан) Дража, Пера, Флашкалића, Дороњских, Крунића, Берисаљевића, Тодоровиића, Веселинова…, те Срба – функционера, из Хрватске, БИХ, Ц. Горе, како пузе пред Брозом, а он је о њима имао најгоре мишљење, јер „Издајице мрзе и они којима услуге чине“, Тацитус) и цинкаре своје саборце. И јахач (Ј) зна где и кога треба цинкарити пред ким треба пузити.

Да ли је Србија осуђена да стално има неке јахаче. Још пре петооктобарске пироманске револуције, пројектанти су увели вишегодишњу политичку и економску изолацију (кулминирала је зликовачком агресијом НАТО земаља), која им је била постра да школују, створе један посебан слој и сој Срба у политици, економији, култури, масмедијима, спорту, у свим порама живота земље, који су се назвали „демократском опозицијом“. Тај нови сој људи, пришипетљи, као што је јахач (Ј), посебно је одиграо трагичну улогу у дипломатији и спољњој политици. Уместо развијања равноправних односа и сарадње, једнострано су испуњавали интересе оне стране која их је довела на власт, постављала за министре. Зар треба доказивати да су спољнополитичке мере биле неефикасне.

%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%83%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b5

Ко је креирао све ове године спољну политику. Ко је у дипломатски састав доводио српске непријатеље, странце. Јахач (Ј) наставио је кадровску проституцију у МСП-у, претходника Шаћира Свиланова и Вука, војводе са планине Равне горе (као новинарчић ТАНЈУГ-а написао је срамни фењтон о четницима, да би касније постао војвода). Јахач (Ј) Извукао је већ споменутог Хрвата Старчевића из пензије и поставио га за амбасадора унесрећене Србије у ОУН пуних пет година, Сорошовце, незналице без адекватне школске спреме и знања страних језика, људе са улице, кафеџије, пријатеље и пријатељице из кафића, шуре, зетове, брачне парове, синове, кћери, братанце (познати братанац Борко), оне које је требало негде склонити са унутрашње политичке сцене, људе са по неколико кривичних пријава, или људе који су куповали дипломатска места, за амбасадора 50 000 Евра, саветника 20 000 Евра, првог секретара 10 000 Евра и тд). Ко је крив што је Србија кршила Бечке конвенције и није истеривала из земље, посебно Империјине амбасадоре који су буквално били и сада су гувернери у Србијиу, и ко је крив да по Србији вршљају страни и домаћи шпијуни, ко је крив, ко је крив… Крив је, осим Свилановића, Драшковића, понајвише управо тај јахач (Ј) кога страни лутајући циркузанти и домаћи антисрби хоће за председника Србије.

Уместо закључка: знам, знам, да ћете помислити да навијам за Вођу, не господо. Напротив, ни Вођу ни јахача (Ј) српски народ, да је уједињен, не би смео изабрати за председника. И овај текст ћу завршити, да је једини излаз да у Србији пет година влада 10 просвећених цивила, без Парламента (и ових дана је у Парламенту циркусијада), партија, који би лустрирали све вође и јахаче, и очистили Србију од пошасти која се накотила.

30 replies »

  1. ИСТРУЛИ МИ ДУЊА У ФИОЦИ

    Прве четири Сератлићеве реченице су циничне и у нашем народу постоји један израз који то боље одсликава. Сматрам да ни једна моја није као Његошева, као ни једна Сератлићева. Његош је толико изнад нас обојице да се то не може ни описати. Његош је једна од најумнијих српских глава, па су све моје и све Сератлићеве хиљаду копаља далеко од сваке Његошеве. Ма какви хиљаду. Много, много више.

    Што се напретка Србије тиче моје амбиције никада нису биле тако велике да сматрам да моја маленкост може тако и толико да утиче. Међутим, моје руже су јако добре и дивно цветају, поготово једна пењачица поред капије, звана Дон Жуан. Сератлић мисли да то није довољно. Наравно. Куд ће Србија самном оваквим? У Европу? Никако. Како да ме приме кад тврдим да су били фашисти и фашисти остали. Или кад тврдим и доказујем да су комунисти и (сада њихове) усташе поубијали више од 1.000.000 Срба. Каква Европа, нема мени Европе.

    Него шта ћемо са четничким злочинима о којима пише Сератлић? Не могу много да ширим овај део теме, а требало би, али он неће више да полемише. Но ипак морам макар нешто да кажем.
    Поново га подсећам да то што пева четничке песме, а овако пише о њима, није у сагласју једно с другим. Можда би он рекао да певање нема везе са истином, или би рекао да је њему више стало до истине него до оданости равногорском покрету. Испада да је увек и за све једина и права истина његов монопол на истину и то што он каже. Он тврди да су и четници “правили баханалије“, али доказа, осим у партизанским филмовима, нема.
    Није размотрио да сам се у пређашњем јављању позвао на хашког експерта за четничко питање, који је сведочио да није доказано да су четници починили било који масакр (ништа ја не верујем њима, али ко велим кад они кажу, кад то тврди њихов експерт). Сада додајем да је то сведочење са суђења Војиславу Шешељу било вероватно у време када је Сератлић био члан Српске радикалне странке. Ако је пратио суђење, морао би да се сети тог сведочења, јако је битно. А ако није гледао, постоје видео снимци са суђења, па, ако жели, може да га пронађе и лично се увери. Ја сам суђење пратио у директном преносу преко неке БиХ телевизије, можда БН или томе слично, и то сам чуо својим ушима и гледао својим очима. Ноћу је РТС емитовао снимак суђења и из снимка је избачен само тај део сведочења хашког експерта кога је ангажовало тужилаштво. Зашто? Па да народ то не чује.
    У рату има свега и свачега, освете, одмазде и појединачних зала. Било је и одметнутих који нису слушали команду, било је и суђења и стрељања. Међутим, најмонструозније је што су комунисти (партизани) безброј злочина починили тако што су се преоблачили у четничке униформе, а претходно су пустили косе и браде, улазили у српска села и добро увежбани глумили распојасане четнике и убијали комунистичке симпатизере, значи убијали своје симпатизере. Убијали су виђеније домаћине и њихову родбину. Сви би знали да су ти људи поубијани невини, само зато што су симпатизери комуниста, што је пољуљало симпатије према четницима. Сељаци нису могли да поверују да је то била превара, намештаљка, део пакленог плана. Они су видели дуге косе, дуге браде, четничке униформе и обавезно каме, а и глума је била добра, јер су убице биле добро одабране и добро увежбане.
    Што се тиче стране архивске грађе ја бих сачекао да се отворе комплетне архиве. На пример, садашње њихове архиве приказују само Сребреницу, али не и више хиљада српских жртава у том подручју.

    Сератлић се за нијансу поправио, али мора још да се труди. Мора да буде смирен, одмерен и уљудан. Велики је његов напредак када је успео да од члана антисрпске комунистичке партије запева четничке песме. Већ сам рекао да ми је то импоновало. Осим певања, предложио сам да покуша да уђе у душу равногорског покрета, да савлада суштину идеологије просрпске равногорске војске, војске која је, у условима непријатељског окружења разних војски и издајства савезника, била часна војска до самог краја. Можемо да претпостављамо како би нам било да је равногорска војска победила, мада има упоредних анализа Грчке и Србије, а како ће нам бити кад једног дана дође до ослобођења од комунистичке владавине, видећемо, мада мислим да је и до сада довољно ћто смо видели, да је ово зло које ни за 200 година не може да се санира, под условом да преживимо као народ.

    И на самом крају да кажем да и није баш витешки да каже да неће више да полемише и да каже како је све што сам му натоварио на грбачу чиста лаж, а да, при том, није навео шта сам ја то натрпао на његову грбачу и шта је лаж. Ко прочита све моје коментаре неће наћи ништа лично, осим оптужбе за комунизам и комунистичко размишљање, што сам тврдио и пре но што је Сератлић написао да је био члан комунистичке партије и потом искључен, али и упозорења да је пожељно уљудно понашање за време полемике, колико год да нам се ставови и размишљања разликују.

    Ипак је његово мишљење засновано на предрасудама и тешкој комунистичкој пропаганди којој је мали број одолео. Волео би да ми се то само чини.

    П.С.
    Предлажем Сератлићу да одслуша, а ако жели и запева, Иструли ми дуња у фиоци, али верзију коју су певали равногорци, а не комунистички фалсификат.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  2. Браво Мићо из Ниша. Свака Ти је као Његошева. Само тако настави за спас српског рода и породо. Док је таквих Србија ће просперирати и цвјетаће нам руже. Али, Мића или Мићо, није битно, маестрално избјегава злодјела четничке стране, само су комунисти зликовци. Е, драги Мићо, и четници су правили велика злодјела, а не, како кажете, да су убили двоје троје, четворо. Поново ћете рећи да вас вријеђам, али Вам поручујем да се због такве констатације макар мало застидите. Завирите, не у партизанске архиве, завирите у страну архивску грађу, пронађите извјештаје страних посматрача и писане и филмоване, па ћете видјети какве су баханалије правили и четници. Даље, Мића не зна шта је идеолошка борба. Партизани и четници би се заједно борили против фашизма да Броз није одмах стварао и социјалистичке институције, што му је Дража приговорио на састанку у Столицама (види записе са сасатанак у Столицама Броза и Дрраже). У Француској су се сви заједно борили и десничари Де Голови и чланови КПФ, и љевичари и припадници свих вјера, сви су били у Покрету отпора.

    Поздраваљам господина Мића и увјеравам га, а прије свега обећавам самом себи, да се више нећу обраћати, јер све што ми је натрпао на моју грбачу је чиста лаж, а лаж изговорена три пута постаје истина. Нећу навести ко је то давно први рекао.

    Свиђа ми се

  3. ЕПИЛОГ КОМУНИСТИЧКЕ ДИКТАТУРЕ: 500.000 УБИЈЕНИХ СРБА!!!

    У вези са одговором Млинарића, моје нишлије би рекле: изем ти и културу и ниво. Шта су му криви људи који су се по овој теми јавили, а које Млинарић на најгрубљи начин ниподаштава? Они су се, као хиљаде других, огласили и изнели своје мишљење, на шта имају право. Нисам ја бадава у свим текстовима ове полемике тврдио да су бахати и да себи дозвољавају право да вређају све редом. Осим објашњавања комунистичког злочина, тврдио сам да је Млинарићево и Сератлићево понашање некултурно и бахато и, у ствари, пуно њихове мржње, иако они мене све време оптужују само зато што износим тешку истину о злочинима њихових партијаца. Чиме је то Млинарић доказао да спада у посебно друштво? Пре бих рекао да је ово директно исказивање патње и жудње за неким нивоом.

    Што се тиче поштовања ја од Млинарића нисам тражио поштовање, већ сам објашњавао како би требало да изгледа дијалог и како би саговорници требали да се односе један према другом на друштвеним мрежама које су доступне и другима, а не само нама дојици, тројици. Није му било довољно што сам му рекао да је лако и да могу и ја све по списку, али то не иде. Све што сам написао о начину опхођења Млинарић је прескочио и тврди да тобоже тражим од њега поштовање, а после првог његовог јављања видело се да је то илузорно.

    Млинарић се не одриче комуниста и каже да ми није крив што су “моји“ изгубили. Нисам ни тврдио да је он директан кривац, али да је годинама, директо или индиректно, помагао да се тај систем одржи до ових дана, то је сасвим извесно. Ето сада се разјаснило што ме толико напада(ју).

    Мене проглашава анонимусом као да ја знам ко је он. Чак ми није битно да ли је Млинаревић или Млинарић. Млинарић ми делује некако као да је са нивом, западњачки, Правилима друштвених мрежа свима је остављено да се представљају како желе и нико не поставља то питање. Ко хоће нека полемише са Мићом из Ниша или немој да дискутује. Ја дискутујем са Млнаревићем алијас Млинарићем, а ако не желим онда ништа не пишем и ћао готово. Мене и не интересује ко је Млинарић, не интересује ме ни шта је, ни где живи, ни с ким живи. То су подаци личне природе и све то нека задржи за себе. Мене једино интересује тема за коју смо се определили.
    Иако ми Млинаревић алијас Млинарић није крив што су “моји“ изгубили, позивам га да овако јавно осуди комунистичке злочине које су починили “његови“.

    ЕПИЛОГ КОМУНИСТИЧКЕ ДИКТАТУРЕ: 500.000 УБИЈЕНИХ СРБА!!!

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  4. 200 ГРОБНИЦА КОМУНИСТИЧКИХ МАСОВНИХ ПОГУБЉЕЊА СРБА

    Сератлић каже да мени нема спаса и да сам огрезао у мржњи. Прихватам и слажем се да ми нема спаса, али не само мени, већ и осталим Србима, јер, како видим, врло тешко ћемо се ослободити комунизма. Што се тиче више пута поновљене фразе да сам огрезао у мржњи, што употребљава у дуету са Млинарићем, могу да кажем Сератлићу исто што и Млинарићу:
    Обраћа се (Млинарић) на ти зато што нема поштовање према саговорнику, или зато што је, напротив, њега обузела мржња, па се не контролише и покушава да вређа, а заборавља да, иако смо љути идеолошки противници, морамо да водимо рачуна о свом достојанству и култури дијалога. Можемо да се не слажемо са нечијим мишљењем, али ако се определимо за ову врсту комуникације и полемике, онда нас то обавезује да, уз све неслагање и противљење, издржимо спортски до краја. Могао сам и ја највулгарније и све по списку, али шта онда? Да ли би ме то учинило надмоћнијим? Ма не. Понашање Млинарића је одраз слабости и немоћи. У сваком свом тексту сам упозоравао да су ружне речи огледало онога ко их потеже, а не онога коме су упућене. Зато је “тикање“ огледало Млинарића који ће ваљда после овога да схвати да ја њега не мрзим кад кажем да су комунисти српски злотвори и да им је идеологија антисрпска и проусташка, да није мржња кад кажем да су усташе и комунисти поубијали преко милион Срба и да није мржња кад кажем да су РАВНОГОРЦИ и њихов командант Ђ. Д. МИХАИЛОВИЋ то прозрели и, колико су могли, супротставили су се тој тренутној и надолазећој несрећи за српски народ.
    (Где год пише Млинарић читати Сератлић). Још да додам да Сератлић себи приписује право на монопол истине: кад он о нечему пише у негативном контексту онда то није мржња, а када неко други исто тако пише, само о другој теми, онда је то мржња. Толико о томе.
    Даље Сератлић каже да не знам истину ни о партизанима ни о четницима. Могуће је да зна више од мене, он то знање некако много истиче и вероватно из тог разлога умишљено негира туђа другачија мишљења. Моје знање је такво какво је и толико колико је, али могу да кажем да никада нисам прихватао комунистичко тумачење “истине“, већ се трудио да се обавестим и из неких других извора, мада и то нема везе. Не мора да значи да сам бољи човек ако више знам или обрнуто. Ми нисмо овде да би истицали ко смо и шта смо и колико знамо или незнамо, већ да размењујемо мишљења и тиме допринесемо да и неко други нешто сазна, што никако не значи да је то тровање деце. Истина колико год била тешка никада није тровање. Веће тровање деце је кад им се приказују комунистички филмови, а деца незнају шта је била истина, нити ће икада сазнати и живеће довека у заблуди.
    То шта су радили партизани, а шта четници, тек ће да се сазна када се отворе архиве које нису уништене. За комунистичке злочине се већ толико довољно зна да није неопходно отварање архива. Архива би допринела да се истина утврди детаљно. Архива из којих ће се видети да “Југословенска и српска тајна полиција вршиле су 70 година државни тероризам над сопственим српским народом. Незванично може да се говори о постојању милион досијеа о прогањаним људима, а у оквиру тога о пола милиона убијених Срба без суда и пресуда.“ Историчар Срђан Цветковић “је био секретар Државне комисије за откривање гробница масовних погубљења и открио 200 (двеста) локација гробница у Србији са најмање 60.000 жртава, али је због незаитересованости државе за овај процес, поднео оставку.“
    Није тачно да је основа сукоба равногораца и комуниста била идеолошка борба. Основа сукоба је што су равногорци схватили да комунисти не презају ни од уништења српског народа само да се докопају власти. Ђ. Д. Михаиловић је на Равној Гори маја 1941. први у Европи подигао устанак против нациста, значи пре него што је комунистичка превратничка партизанска војска постојала. Устанак је подигао ради ослобађања од немачког нацистичког окупатора, а не из идеолошких разлога. Наравно да је било и идеолошких разлога за сукобе комуниста и равногораца , али су мотиви били различити: код равногораца је то био страх од прохрватских комуниста за свој народ и српску државу, а код комуниста мотив је била власт по сваку цену, до последњег Србина. Тумачење да је основни разлог сукоба идеологија је устаљено тумачење комунистичке пропаганде. Главни мото пропаганде је да су четници већи злочинци и од усташа. То је било комунистичко прохрватско тумачење које се задржало и до данашњих дана. Иако су Усташе поубијале милион Срба, они се изједначавају са равногорцима, а комунистички злочини су били под строгим ембаргом. Тако је и сада.
    У почетку рата, док још увек нису прозрели комунистичке намере о уништењу српског народа, било је састанака да рат наставе заједничким снагама. Данас можемо да нагађамо шта би било да ђ. Д. Михаиловић није испоштовао своју дату војничку реч и да је одобрио ликвидацију крвника. У почетку рата нека места су и ослобођена заједничким акцијама, али је онда стигла команда да се комунисти повуку из сарадње.

    Сератлић прича о некаквом помирењу. Да ли је могуће помирење са комунистима који су побили пола милиона Срба? Тврдим да није могуће, јер су комунисти још увек на власти и ништа не дозвољавају. Помирење је исувише озбиљно питање да би могли некоме да пребацујемо како није за помирење а Сератлић јесте. Може да дође до помирења ако комунисти признају да су убили пола милиона Срба, ако се одрекну антисрпске политике, ако пониште документа са антисрпском идеолошком основом, ако се живи злочинци осуде на доживотне робије, а неки осуде на смртне казне. Комунистички злочинци који су сахрањени у Алеји великана да се ексхумирају, посмртно осуде на вишевековне робије.
    Каже Сератлић да је у европским земљама дошло до помирења а код нас помирења нема, а не схвата да је тамо било лако да се помире, јер бар после рата нису имали посла са убицама и нису имали посла са комунистичком одлуком да се један народ доведе до биолошког уништења. Све што се сада дешава само је епилог комунистичке владавине. И бела куга је плод њихове владавине као и уништење српског села. Значи, њима је било лакше да се помире. Ако није ташно зашто комунисти нису никада инсистирали на помирењу кад су на власти од рата па до дана данашњег? Немогућа мисија, Србијом владају комунисти, хрвати и јевреји, а странке на власти су само њихови поданици.

    Може Сератлић да пева четничке песме, али, на жалост, још увек размишља комунистички. Како неко може да пева четничке песме и да у исто време оптужује ђ. Д. Михаиловића и подсећа “да је Дража на суђењу изјавио да му је драго што су му син и кћер приступили партизанима“. Како може кад сасвим поуздано зна да је ђ. Д. Михаиловић дрогиран у истрази и за време суђења. Како може да буде толико малициозан кад су деца у питању? Зар не може да помисли да је ђ. Д. Михаиловић био командант и да је имао податке какви су крвници комунисти и да су спремни на сваку врсту освете, те да је таквом изјавом, чак и да је дата у свесном стању, покушао да спаси своју децу да не прођу као он и заврше на непознатој локацији.
    Шта могу да кажем о Сератлићевом певању четничких песама? Импонује ми кад чујем да било ко пева четничке песме, али Сератлић није схватио суштину равногорског покрета, није схватио колико је то био народни покрет за слободу, демократију, веру и српски национални интерес. Наравно да ништа није идеално, али у датим условима и уз много непријатеља тешко је било и Србима и просрпској војсци. Мени је важно да равногорци нису починили ни један масакр (више од пет особа убијених на једном месту), што је на суђењу у Хагу потврдио експерт хашког тужилаштва који је истраживао четничко питање за време другог светског рата. Рекао је да такав случај није забележен.
    Зар од тог човека, ђ. Д. Михаиловића, није довољно што је у исправној борби дао живот једног детета и свој живот, а унапред је знао да му је пресуђено, него је требало да да животе и ова остала два детета? Да ли Сератлић мисли да је ђ. Д. Михаиловићу заиста било драго што су му два детета била у партизанима? Ако има тако мишљење о моралу команданта који је војевао и пре другог светског рата, о команданту чија је биографија чиста као суза, а војничка част на највишем могућем нивоу, ту се онда ништа не може.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  5. @Мића из Ниша
    Тражиш поштовање, а да ли ти некога поштујеш? Мене си директно прогласио за усташу, Хрвата, све најгоре си изговорио на рачун Срба, који не мисле, као ти! Анонимус си! И мислиш, да Мићо од Ниш заслужује поштовање? Моје презиме пишеш погрешно. Да ли ја написах нешто нетачно о Дражи, а ти се фрљаш свим и свачим, када ти падну комунисти на памет. Можеш да патиш и трујеш око себе. Зар сам ја крив, што су „твоји“ изгубили? Ипак је твоје друштво ЧЕТНИЧКИ ШЕКУЛАР и слични, а не Комнен и ја. Причај са њима и сеири, јер то твоје друштво. Чуди ме, како не пишеш ЈОВИ и зар ти не боде очи његова латиница?

    Свиђа ми се

  6. ТИКАЊЕ

    Због свог равногорског и антикомунистичког опредељења више пута сам био у много тежим ситуацијама, али не због писања, тако да је ова ситуација са удруженим нападима дечија играчка, иако се некима можда не чини тако. Наравно да ће комунисти да ме нападају кад кажем да, тако рећи, нема разлике и да је скоро исто бити комуниста, хрватофил, хрват (усташа). Зашто? Зато што су сви комунисти хрватофили и по налогу партије спроводе прохрватску политику, хрватофили воле Хрвате и поистовећују се са њима, а скоро сви хрвати су усташе. Међу Хрватима има скоро 50 посто Срба који су покрштени или силом асимилирани. И ти бивши Срби су били подједнако усташе као и Хрвати и ревносно су убијали и мучили своје сународнике. Сви су заједнички радили на сатирању Србије и Срба. Најопасније за наш народ је што они и дан данас исто то раде и, при том, имају подршку свих структура друштва, а поготово медија. Да су сви на истом задатку најбоље се видело у рату деведесетих. Тадашња комунистичка издаја, продаја и предаја српских територија, комунистичко вођење рата да се рат изгуби, преговори у којима су изгубили за столом оно што се није изгубило у рату и тд. најбоље говори о вишедеценијском осакаћивању српског народа и селекцији српских кадрова који су национално несвесни и, зависно од важности положаја, мање или више водили антисрпску политику. Да није било национално свесних вођа и команданата попут Караџића и Младића, комунистичко издајство би било потпуно. Издајство комуниста и њихове деце хрватофила, деце комунизма, може да се пореди са издајством њихових комунистичких родитеља. Најновија садашња издаја и продаја КиМ и других националних интереса, велеиздаја ових што нам сада господаре, прети да наш народ сатре до краја, чиме би се остварио програм зацртан још 1928. на комунистичком конгресу. Наравно да су Усташе знале за тај програм и био им је ветар у леђа. Осокољени том антисрпском платформом, као и подршком нациста, поубијали су само у Јасеновцу више од 700.000 Срба. После рата је та геноцидна проусташка политика настављена. “Југословенска и српска тајна полиција вршиле су 70 година државни тероризам над сопственим српским народом. Незванично може да се говори о постојању милион досијеа о прогањаним људима, а у оквиру тога о пола милиона убијених Срба без суда и пресуда.“ Историчар Срђан Цветковић “је био секретар Државне комисије за откривање гробница масовних погубљења и открио 200 (двеста) локација гробница у Србији са најмање 60.000 жртава, али је због незаитересованости државе за овај процес, поднео оставку.“
    Да ли је онда могуће да ми Млинарић каже да моја “размишљања нису сагласна са историјским чињеницама“? Историју коју је он прихватио писали су комунисти. Хајде нека раскопају простор испод стадиона ЈНА да сазнамо колико је жртава само у тој масовној гробници. О масовним гробницама писац Душан Ковачевић је рекао: “докле год наша деца буду играла фудбал на масовним гробницама, Србији неће ићи на добро…“.

    Млинарић мисли да је својим текстом доказао нешто против ђ. Д. Михаиловића, а није. Да видимо неке делове из текста који он наводи:
    “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије…“
    Па наравно, био је члан Краљевске владе и командант Југословенске војске у отаџбини. Прексиноћ сам потпуно исто рекао.
    “Живео Југословенски демократски народ!
    Живела Краљевина Југославија!“
    Важи исто као и за горе речено. Лепо је човек рекао „Краљевина Југославија“, у којој је на челу српска монархија, а не антисрпска комунистичка Југославија на челу са србождером.
    Следећа реченица коју је Млинарић навео је важна:
    “Резолуцију су једногласно изгласала 294 делегата конгреса, међу којима је било представника свих политичких партија Југославије (изузев Комунистичке и Хрватске сељачке странке).“
    Па нормално да нису присуствовали они који су учествовали у геноциду над Србима. Комунисти и усташе су све време рата били у садејству. Да су присуствовали конгресу и да је створено неко државно јединство, током рата би било бар милион жртава мање. Јасеновца вероватно не би било, усташе не би биле толико моћне да направе толике злочине, а ни после рата не би било жртава комунистичког терора. Чак и оне Србе које су поубијали немачки нацисти вероватно би биле мање, јер би им се супротставиле све те војске заједнички. Не би било комунистичких акција после којих су нацисти вршили масовна стрељања. После рата су могли да се организују демократски и фер избори, па кога народ хоће нека победи, монархисти или комунисти. Ал’ не вреди, комунисти нису хтели демократске изборе, јер у демократској монархији не би било ћоравих кутија. И шта се десило после рата? Комунисти су организовали гласање са ћоравим кутијама, сами су контролисали ћораве кутије и сами бројали гласове и сами саопштавали резултате гласања. То је њихов манир. Они још увек краду на изборима. Још увек немају јединствен бирачки списак. Еј, у ери компјутера. Ево ја могу да им средим бирачке спискове за две недеље. Али комунисти су комунисти.
    “Српска федерална јединица „би на демократским основама окупила цео српски народ на његовој територији“, с тим што „исто начело треба да важи и за Хрвате и за Словенце““
    Тако је, српски народ би био окупљен на његовој територији, што значи до Карловца, а то сам и прексиноћ рекао. Територије на којима су тада живели Срби су биле веће од Велике Србије. После усташког геноцида, после комунистичког “уређења“ републичких и покрајинских граница, после разних сељења и насељавања, после забране повратка Срба на КиМ, после расрбљавања Црне Горе и Македоније, слика српских простора се драстично променила. Све су то урадили комунисти, усташки лоби и хрватофили. Да је победио ђ. Д. Михаиловић то се не би десило. Наравно, ђ. Д. Михаиловић се залагао за српске националне интересе, а нама Србима ништа више није било потребно него да се оствари његова идеја да се цео српски народ окупи на једној територији. Један контекст је кад се каже да се борио за Југославију, а други је ако се каже да се борио за српске националне интересе у оквиру Југославије. Ко то не схвата, не треба ни да се петља у политику и историју.
    “Слободан Јовановић је сматрао да би се у случају испостављања захтева за оснивање проширене Краљевине Србије, „наше границе довеле у питање на више страна“. Другим речима, у ситуацији када водеће светске силе угрожавају опстанак Краљевине Југославије, постављање питања Краљевине Србије било би без икаквих изгледа, мада је било жеља многих припадника Равногорског покрета.“
    Тачно! Слободан Јовановић је био јако утицајан и његове савете и мишљења су уважавали сви, па и ђ. Д. Михаиловић који није био политичар, већ генерал и командант војске. Он је био, пре свега, Србин и верник и никада не би, ради неког свог интереса или славе, ставио на коцку свој народ и државу. Ако су биле процене да у то време нема изгледа за обнављање Краљевине Србије, онда то питање неће званично ни да се поставља. За разлику од ђ. Д. Михаиловића, ћопавом пробисвету и невернику није било битно да ли немачки нацисти стрељају 100 за 1, јер је желео власт по сваку цену, али акције није изводио у Хрватској већ у Србији.
    “При анализи Дражиних иступа, као и уопште грађе о четничком покрету, у говорима и изјавама намењеним јавној употреби приметна је југословенска црта, коју у интерним документима замењује брига о интересима српског народа. Обнова Краљевине Србије остављена је за неко будуће време, по проласку нацистичке и комунистичке опасности.“
    Иако се овде ради само о анализи иступа, ипак пада у очи израз “југословенска црта“ који много тога, за ову прилику, објашњава. Дакле само “црта“, док у интерним, значи личним документима, ову црту “замењује брига о интересима српског народа“. Тако је, ИНТЕРЕСИ СРПСКОГ НАРОДА. И ово сам прексиноћ тврдио.
    “„Дража Михаиловић прокламује, да је за јаку Југославију потребно да се створи јако Српство, у српској етничкој јединици, а тако исто да се у својим етничким јединицама окупе Хрвати и Словенци.“(Стеван Мољевић).
    Значи ђ. Д. Михаиловић прокламује да је за јаку Југославију потребно ДА СЕ СТВОРИ ЈАКО СРПСТВО, У СРПСКОЈ ЕТНИЧКОЈ ЈЕДИНИЦИ, али не на штету других. У исто време комунистичка идеологија је била да је за јаку Југославију потребна слаба Србија. Мото им је био “Србија је гробница југословенских народа“.

    Ево како Млинарић полемше:
    Млинарић: 06.03.2017. у 11.30
    “Што се тиче Драже, тада сам скренуо пажњу, да је Дража био за ЈУГОСЛАВИЈУ и да се за Југославију борио. И њему си то опростио.“

    Мића из Ниша: 08.03.2017. у 03.47
    “Зато се намеће питање: како то да комунисти замерају ђ. Д. Михаиловићу што се бирио за Југославију, а оном ћопавом исто то не замерају? Ту се нешто не слаже.“

    Млинарић: 08.03.2017. у 07.15
    “И шта је ту теби спорно? Зашто је бити „за Југославију“, када то кажу комунисти ЛОШЕ, а када то кажу Дража и остали ондашњи Срби мање лоше?“

    Ето, анализирао сам доста тога што је Млинарић навео. Намерно сам узео оне делове текста који, по Млинарићу, оптужују ђ. Д. Михаиловића. Како год ко тумачио, истина је једна. Не постоје две истине.

    Млинарић на крају свог текста каже: “Закаснио си, да разбистриш збрку у глави, па остај у твом скученом свету и незнању“.
    Можда заиста живим у скученом свету и незнању, али то никако не може да каже пристрасни Млинарић. Посебно не може да каже да некога мрзим. Такав речник је слика и прилика комунистичког понашања. Обуци кожни мантил па удри, чупај бркове, приводи, бацај у тамницу, пресуђуј без суда. Закључује да мене поједе мржња. Није ми баш јасно на основу чега је то закључио. Нисам употребио ни једну ружну реч, иако сам износио тешке оптужбе на рачун комуниста и осталог антисрпског олоша, али сам се трудио да све аргументујем. Изношење тешке и болне истине није вређње, али да је непријатно непријатно јесте. Е, ту већ ништа не могу.
    Мој садашњи свештеник је млад и веома, веома образован. Често разговарамо о посрнућу нашег народа. Није било теме око које нисмо били сагласни. То је довољно.
    Међутим, волео бих да знам да ли Млинарић може било ком свештенику да објасни своје комунистичко опредељење, а поготово антиравногорско. Нека замоли неког свештеника да прочита ову нашу полемику и каже му да ли је изношење истине и чињеница мржња или милина и лек за душу.

    И на крају о тикању. За оне који нису чули за реч тикање, она значи обраћање на “ти“. У нашим крајевима се ретко употребљава. Нишлије кад употребе реч “потикао се“ то значи “изгубио се“, а шта је Млинарић хтео да каже када је употребио и нагласио великим словима ову реч? Да се обраћа на ти зато што нема поштовање према саговорнику, или зато што је, напротив, њега обузела мржња, па се не контролише и покушава да вређа, а заборавља да, иако смо љути идеолошки противници, морамо да водимо рачуна о свом достојанству и култури дијалога. Можемо да се не слажемо са нечијим мишљењем, али ако се определимо за ову врсту комуникације и полемике, онда нас то обавезује да, уз све неслагање и противљење, издржимо спортски до краја. Могао сам и ја највулгарније и све по списку, али шта онда? Да ли би ме то учинило надмоћнијим? Ма не. Понашање Млинарића је одраз слабости и немоћи. У сваком свом тексту сам упозоравао да су ружне речи огледало онога ко их потеже, а не онога коме су упућене. Зато је тикање огледало Млинарића који ће ваљда после овога да схвати да ја њега не мрзим кад кажем да су комунисти српски злотвори и да им је идеологија антисрпска и проусташка, да није мржња кад кажем да су усташе и комунисти поубијали преко милион Срба и и да није мржња кад кажем да су РАВНОГОРЦИ и њихов командант Ђ. Д. МИХАИЛОВИЋЕМ то прозрели и, колико су могли, супротставили су се тој тренутној и надолазећој несрећи за српски народ.
    Млинаревић алијас Млинарић то не може да прихвати.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  7. Драги пријатељу Слободане Млинаревићу,
    Последњих мјесеци имам неке велике проблеме, не стижем да све прочитам. Такође, немам увијек „желудац“ (иначе имам проблеме са диафрагмалном хернијом већ 30 година) да сварим неке текстове или изјаве, хернија ми дође у грло. Ваш осврт на писмо Д. Мраовића оном српском непријатељу Енглезу Девенпорту у цјелости потписујем. Неки дипломати науче фразетине у дипломатији па их примјењују и гдје треба и гдје не треба. Замислите Девенпорт и његова екселенција, к томе још му каже поштовани. Да ли Мраовић зна ко је Девенпорт, како се понашао за вријеме амбасадоровања, када га је требало прогласити непожељном особом, односно како се понашао и за вријеме шефовања Прдеставништвом ЕК. Није Мраовић прочитао ниједан годишњи иозвјештај Девепорта. Није случајно да је након амбасадоровања у Београду постављен да прати како Србија уређује поглавља да уђе у црну рупу ЕУ. Језик српки му је сиромашан и биједан. Уосталом, зар је то нека велика особина. Службовао сам у ЛА, морао сам научити и шпански и португалски, тако добро да преводим и један и други (никада Амери и Енглези не могу добро научити неки славјански јесзик).Слиједећа реченица је бисер: „Господине Давенпорте, делимо исту љубав: Голубац. Кувам одличну рибљу чорбу у мојој тамошњој викендици на самој обали Дунава, од рибе коју сам ловим. Позивам вас да будете мој гост. Бићете поштовани, угошћени као пријатељ и надам се провести пријатно време, без политике“ (ја са Девенпортом не бих смио бити у истој просторији). Не зна Мраовић да су Енглези велики непријатељи Србије. Све што је у прошлости, посебно од 1941. године, скувано Србији, скували су Енглези. Зар није Черчил подржао комунисте, иако га је Меклин упозорио да Тито ствара комунистичку државу. Питао је Меклина, хоћеш ли ти да живиш у тој држави. Натјерао је младога краља да се путем радија огласи и да позове четнике у Чичу да се ставе под Титову команду. Знао је Черчил да је Броз обаваштајац МИ6. Молим Вас, господине Млинаревићу,да прочитате моје Отворено писмо бившем министру иностраних дела Живадину Јовановићу. Писмо је била реплика на Живадиново, увалкачко, мизерно, понизно писмо оној Штазијки Меркеловој уочи њене посјете Србији. Сјећате се да је била само два сата у Београду, од тога је више од једног сата разговарала у четири ока са једном богатом удовицом. Шта је тада рекла у четири ока Тадићу, никда неће бити објављено, осим што је Штазијка ( не зна Мића да Њемцима не смета што је била члан КП ДДР и што је радила у злогласно об. служби).
    А, што се тиче господина Мића из Ниша, мишљења сам да њему нема помоћи. Огрезао је у мржњу. Он не зна истину ни о партизанима ни о четницима, односно он не жели да зна. Он неће да схвати да је основ сукоба четника и партизана била идеологија, а идеолошка борба је сурова, крвава. Он неће да зна шта су радили партизани и шта су радили четници, а посебно је недопустиво да трује дјецу и околину са мржњом, умјесто да је посветио свој живот, као многи од нас, да те потомке мири и измири, да Србија не буде располућена на четнике, партизане, Љотћевце, Недићевце, прву, другу, трећу четврту пету и ко зтна коју још Србију. Сви се измирише: у Русији комунисти и Бели, у Словачкој Тицини (Тица је био словачки Павелић) и словачки комунисти, у хрватској се измирише потомци усташа, домобрана, партизана, у Француској је паметни Де Гол постављао комунисте, познате великане са француске љевице (Авлин, Бланшо, Доменак, Гароди, Лакатур, Лефевр и др) за амбсадоре, министре (Марло му је био министар културе) за директоре научних института, Њемци су се измирили када је срушен Берлински зид и да не набрајам друге земље. Неће господин Мића да чита. Да је само прочитао мој текст: „Друже Тито прими наске у редове партизанске“ ( мој текст је био заштита четника на почетку крвавог рата) видио би каве ставове имам, посебно сам критиковао тадшњег главног, бившег потрчка Мире Марковић, Тијанића (сахранише га у Алеји великана поред напознатијух комуниста) зато што је од јавнесервисне ТВ куће направио антисрпку ТВ кућу. Његов наследник Бујке и даље на оба ТВ канала (Први, Други) приказује партизанске филмове. Рећи ће Мића да је финансирао и ТВ серије, међу којима и серију „Равна Гора“. Све су серије биле прање пара, многе са баналним хумором,а „Равна Гора“ је лоша серија у сваком погледу (и сценарио и глума и режија и поруке иии), што ми је лично жао. Док сам био радикал неколико година, најмање 100 пута сам са радикалима пјевао „Од Тополе, од Тополе па до Равне Горе …“, пјевао сам је од срца, јер су ми били доступни тајни архиви о томе шта је Броз урадио српаком народу, који не поистовјећујем ни са партизанима ни са четницима. Желим да видим прије смрти да се српски народ ујединио да Србин Србину није вук. Нико тако не може нанијети зло Србима као Срби.
    На крају подсјећам уваженог господина (додуше анонимуса) из Ниша да је Дража на суђењу изјавио да му је драго што су му син и кћер приступили партизанима.

    Свиђа ми се

  8. СА ВЕРОМ У БОГА СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ЖИВ ЈЕ ДРАЖА УМРО НИЈЕ ДОК ЈЕ СРБСТВА И СРБИЈЕ ДАЈ БОЖЕ ДА РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ ПОБЕДИ ДА СЕ СРБСТВО ОСЛОБОДИ банде комунистичке КОЈА ОД 20 10 1944 УБИЈА СВЕ ШТО ЈЕ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ У СВАКОМ СЛУЧАЈУ ТРЕБА ПОДРЖАТИ ПЛАН ДР СТЕВАНА МОЉЕВИЋА ДА СЕ СРБСТВО ЈЕДНОМ УЈЕДИНИ ОД СРБСКИХ МОРАВИЦА УЗДУЖ И ШИРОМ ДО СОЛУНА СКАДРА ПРИЗРЕНА СКОПЉА ДО ДРАЧА И СВЕ ДО ПОЛОПОНЕЗА СССС

    Свиђа ми се

  9. @Мића из Ниша
    Немам ја шта да замерам било коме у српској историји. Покушао сам, да ти скренем пажњу, да ти размишљања нису сагласна са историјским чињеницама. А неоспорна је чињеница, да је Дража, као и скоро сви ондашњи Срби, био за Југославију. Беху и комунисти. И шта је ту теби спорно? Зашто је бити „за Југославију“, када то кажу комунисти ЛОШЕ, а када то кажу Дража и остали ондашњи Срби мање лоше? Закаснио си, да разбистриш збрку у глави, па остај у твом скученом свету и незнању. На ФБ Монитор има текст Самарџића о Дражи у рату. Чак и он није успео да опише неку борбу у којој је Дража командовао. Читај мало више! И не забора, да МРЖЊА није позитивна особина у Срба, а ни у православљу. Ти се приказујеш и као једно и као друго, али те поједе мржња. Иди мало код свог попа, поразговарај прво са њим па се врати коментарисању. Пишеш као анонимус, па је и моје ТИКАЊЕ примерено статусу, који си сам себи дао.

    Свиђа ми се

  10. @Мића из Ниша
    Видим, да ти и читање тешко иде. Презиме ми је МЛИНАРЕВИЋ. Питам се, да ли ћеш знати и оово да прочиташ:
    „Првог дана заседања окупљенима се обратио и министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства, генерал Дража Михаиловић следећим речима:
    „Захваљујући вам на позиву, драга браћо, сматрам за дужност и као човек и као одговорни руководилац данашњом борбом за право на живот нашег троименог народа, да се поклоним палим борцима и невиним жртвама у овој борби. Мислим да ћу бити тумач и ваших жеља ако са овог историјског скупа будем изјавио, да ће породице палих жртава бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност. У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и друштвеном послу.“
    Свој говор завршио је следећим речима:
    „Надам се да сам на овај начин одговорио жељама и расположењу нашег народа, кога ви данас на овом великом народном Конгресу у импозантном броју представљате.
    Живео Југословенски демократски народ!
    Живела Краљевина Југославија!“

    Башка резолуција
    Резолуцију су једногласно изгласала 294 делегата конгреса, међу којима је било представника свих политичких партија Југославије (изузев Комунистичке и Хрватске сељачке странке).
    Конгрес је тражио обнову Југославије, али не у предратним границама, већ са проширењем државне територије. Минимално тражено проширење односило се на неусвојени захтев о границама, који је изнела делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са Николом Пашићем на челу, на мировној конференцији одржаној у Паризу 1919. и 1920. године. Пашић, који је у делегацији као стручне консултанте поред осталих имао и Јована Цвијића и Слободана Јовановића, поднео је захтев да се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прикључе делови Албаније (Скадар), Бугарске (Ћустендил и Видин), Румуније (Темишвар), Мађарске (Печуј и Сегедин), Аустрије (Корушка) и Италије (Истра и Ријека), што због ратне одштете, што из стратешких, етничких и историјских разлога.
    Тако увећана Југославија, по Башкој резолуцији, била би парламентарна монархија састављена од три федералне јединице: Србије, Хрватске и Словеније. Српска федерална јединица „би на демократским основама окупила цео српски народ на његовој територији“, с тим што „исто начело треба да важи и за Хрвате и за Словенце“. У Резолуцији нису наведене границе српске федералне јединице.

    Равногорски покрет никада званично није истакао тезу о отцепљењу Србије од Југославије, односно о успостављању Краљевине Србије у границама траженим за српску федералну јединицу у оквиру Југославије. Штавише, Слободан Јовановић је сматрао да би се у случају испостављања захтева за оснивање проширене Краљевине Србије, „наше границе довеле у питање на више страна“. Другим речима, у ситуацији када водеће светске силе угрожавају опстанак Краљевине Југославије, постављање питања Краљевине Србије било би без икаквих изгледа, мада је било жеља многих припадника Равногорског покрета. При анализи Дражиних иступа, као и уопште грађе о четничком покрету, у говорима и изјавама намењеним јавној употреби приметна је југословенска црта, коју у интерним документима замењује брига о интересима српског народа. Обнова Краљевине Србије остављена је за неко будуће време, по проласку нацистичке и комунистичке опасности. Зато је Слободан Јовановић, у депеши од 5. децембра 1942. године, упућивао савете генералу Михаиловићу о обнови југословенске државе, „у сопственом интересу“. Ево те депеше:
    „Влада настоји да се Југославија обнови као једна држава у својој целокупности. И поред страшних покоља над Србима, тај став морамо задржати у сопственом интересу. Чак и у случају да код Хрвата избије тежња да српско-хрватски однос поставе на међународни терен. У противном могле би у Енглеској и Америци преотети мах извесне комбинације којима би се наше границе довеле у питање на више страна…
    Стога је питање обнове Југославије животни интерес за који се морамо залагати са бескомпромисном одлучношћу. Само тај став у стању је да сигурно спасе нашу територију и омете друге комбинације, од којих би свака без разлике окрњила наше националне интересе.
    Унутрашње уређење Југославије неће моћи да буде, по свему судећи, засновано на централизму. Разлози су: сталне тежње Хрвата ка федерацији, као и жеља Срба да се у будућности заштите од ужасних искустава претрпљених у Павелићевој држави. Федерација, обезбеђујући јединство државе, била би најподеснија да умири српске осетљивости изазване усташким покољима. Она би водила рачуна о посебним интересима сва три дела, а обезбедила би будућност.“39
    Држава у којој се мисли о заштити једног народа од другог, да се не би поновила „ужасна искуства“, свакако није жељена, већ наметнута. Чак је и др. Стеван Мољевић, један од најпознатијих поборника Велике Србије, морао да се прилагоди суровим околностима. На конгресу равногорске штампе, одржаном од 20. до 23. августа 1944. године, он је на следећи начин покушавао да спута своје српство:
    „Дража Михаиловић прокламује, да је за јаку Југославију потребно да се створи јако Српство, у српској етничкој јединици, а тако исто да се у својим етничким јединицама окупе Хрвати и Словенци. Парола Драже Михаиловића је: у слободној Југославији – слободна Србија, слободна Хрватска и слободна Словеначка. Он оснива Централни национални комитет Краљевине Југославије у који улазе представници свих политичких странака с кореном у народу. Он је добро увидео, да се демократија у државно-правном погледу најбоље изражава федерацијом, широким народним самоуправама, уставним парламентарним системом и тајним гласањем.“ 28. јануар 1944. Трећи дан конгреса.“

    Свиђа ми се

  11. ЖИВ ЈЕ ДРАЖА УМРО НИЈЕ…

    Није тачно да се ђ. Д. Михаиловић борио за Југославију. Он је спашавао српски народ и борио се првенствено за Србију проширених граница, о чему постоје документа. Да је ђ. Д. Михаиловић победио, та наказна творевине се више не би звала Југославија, већ Уједињено српско краљевство, или томе слично, а граница би била (најмање) до Карловца. Ђ. Д. Михаиловић је био командант регуларне војске која је ратовала под званичним називом ЈВуО (Југословенска војска у Отаџбини). Није ни могао да ратује под другим именом, јер је постојала призната Југословенска влада у избеглиштву која је одређивала и политику и давала смернице током ратовања, па је било нормално да се та војска зове како се и звала. Млинарићево оптуживање ђ. Д. Михаиловића да се борио за Југославију је отрцано и излизано комунистичко наклапање у недостатку других разлога за љагање. Ова врста оптуживања актуелизована је од када је ђ. Д. Михаиловић поново дошао у жижу интересовања тј. деведесетих и папагајски се понавља у недостатку нечег другог. Зато се намеће питање: како то да комунисти замерају ђ. Д. Михаиловићу што се бирио за Југославију, а оном ћопавом исто то не замерају? Ту се нешто не слаже. Што се лично мене тиче највише бих волео да је ђ. Д. Михаиловић победио и да је успоставио Велику Србију.

    Ако Млинарић каже да није Хрват хајде да му поверујемо на реч, али колико се сећам само је тврдио да је крштен у Православној цркви и ништа више. Ма није ни важно, нека буде шта хоће, али не треба изгубити из вида да су сви комунисти хрватофили и сви су спроводили антисрпску политику као основну тачку програма своје партије. Успело им је да разбију српски национални корпус, да расрбе и одроде Црну Гору и Македонију и Србе мухамеданске вероисповести из БиХ.
    Покушавам да разумем зашто ме Млинарић упорно оптужује да сам Црногорац иако ја тврдим да црногорци не постоје, већ су их измислили његови комунисти како би располутили српско национално биће. Ако негирам њихово постојање, а при том сам Црногорац, то значи да негирам самога себе и своје постојање. Једноставно речено не могу да будем оно што не постоји. Али и поред тога Млинарић каже, цитат:
    „Ниси коментарисао, Војиновића, професора историје, који каже, да су ту око тебе и пре тебе дошли Црногорци. Кажи нешто и коментариши у вези његовог писанија. Није он написао, да су дошли Срби из Црне Горе. Написа он и оста жив, да су дошли ЦРНОГОРЦИ.“
    Као прво, није лепо да ми се Млинарић обраћа на перту, јер се не познајемо. Нема везе, то је његова ствар и његово огледало.
    Као друго, нити сам чуо за тог неког Војиновића, нити знам шта то треба да коментаришем, нити знам шта значи „око тебе и пре тебе“. А и када би се обавестио, не би ме изненадило да је и он комунистичко пискарало са задатком да разбија српско биће. Сви су по задатку представљали националну структуру Црне Горе тако као да Срба у Црној Гори није ни било, већ само Црногораца. Зато и не могу да дођу Срби, већ Црногорци.
    А то што Млинарић каже да не размишња као ја, логично је и јасно. Зато што не размишљамо исто, зато је и дошло до полемике. Антикомуниста и комуниста тешко да могу да усагласе своја мишљења.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  12. @Мића из Ниша
    Извињавам се, што не размишљам као ти! Али ти написа у коментарима поводом Крестића, да сам усташа, Храват. Ниси порекао, да се Вук у свом животу понашао и деловао као службеник Службе. Ниси порекао, да се Дража борио за Југославију. Понављаш причу о томе, да ли сам ја комуниста. Ни то не разликујеш. Славити славу, само по себи ништа не значи, јер је данас славе и твоји комунисти. Ниси коментарисао, Војиновића, професора историје, који каже , да су ту око тебе и пре тебе дошли Црногорци. Кажи нешто и коментариши у вези његовог писанија. Није он написао, да су дошли Срби из Црне Горе. Написа он и оста жив, да су дошли ЦРНОГОРЦИ. Као што рекох, Радовић је твој ниво, а оштри оловку, па нешто отпиши Војиновићу.

    Свиђа ми се

  13. Сератлић жали и каже, цитат: „Никада нећу сазнати да ли су Мићо, његов отац, његов деда, брат, или неко из родбине били комунисти.“ Мислим да Сератлић опет није у праву. Он полемише самном, а не са мојим дедом. За нашу полемику нема везе то да ли су или нису мој или његов деда били комунисти. Његову фамилију нисам ни споменуо. Овде се ради о комунисти Сератлићу, односно о томе да ли се одрекао или није комунистичке идеологије. Сам је писао о свом комунистичком стажу. Ако хоће да то негира, или ако је то написао грешком, прихватићу исправку. Али није грешка. Чак и да није то написао, види се из свемира да му је размишљање комунистичко. Нема везе јесте ли или није члан, он тако размишља и тако се понаша, бахато, дрско, увредљиво, са честим негирањем онога што сам каже. У томе је проблем и због тога је дошло до полемике. Лепо сам га неколико пута позвао да се одрекне комунистичке идеологије и прихвати да је то антисрпска проусташка творевина са секташким елементима, или нека поштено каже да не може да их се јавно одрекне. Само нека нам не замазује очи и нека не избегава одговор заменом теза и прелажењем на друге мање битне делове из полемике. Не би све то било толико спорно ако би признао да је у души комуниста. И међу комунистима је било и писаца и научних радника и академика и дипломата и доктора наука и тд. Сви ти комунисти су махом били југословени и антисрби, јер им је идеологија партије била антисрпска. Разумем да су многи млади људи били заведени слаткоречивом комунистичком идеологијом и обећавањем лепе будућности (на пример лагали су народ да су Руси изумели калемљење пасуља на багрем), али то није случај са Сератлићем. Он каже да је образован, да је радио 38 година у министарству, да је радио у „братској“ Хрватској телевизији, да може зачас да напише 20 књига и тд., што значи да није био заведен већ је био комуниста из убеђења, никако због каријере, па зато и не жели да се изјашњава о комунистичкој идеологији. Ето му га и комунизам и њихова идеологија.
    Сератлић има примедбу и на моје име Мића, па каже, цитат: „И на крају, никада нећу прихватити да је неко Мића, а не Мићо, да је папа Фрања, а не Фрањо, да је Миро, Мира, а шта ћемо са хиљадама имена која не могу да буду Мића, Мира, Пера (Марко, Милош, Петар, Мислосав, Ананије+и тд)“.
    Жалосно је да Сератлић још увек не схвата да је ово Србија а не Босна и да се у Србији каже Мића а не Мићо. Нема он ту шта да прихвата или да не прихвата, овде је тако. Њему је лако, ако му се не свиђа у Србији он може у Босну (сам каже да говори бошњачки језик, само се питам како тако брзо прихвати и тај израз за непостојећи језик, ако нешто не постоји онда и не треба да има име, односно ми не треба да га употребљавамо), а мени ако се нешто не свиђа ја немам где из моје Србије. Да и није име Мића граматички исправно, никада ми не би пало на памет да га мењам. Овде код нас у Србији се много поштује кум и шта он каже то је закон. А што се папе тиче баш ме брига да ли је Фрања или Фрањо или је, у ствари, Франциско. А и за то ме баш брига.

    Млинаревић је својевремено негирао академика Василија Крестића и ја сам коментарисао то његово негирање. Ноћас сам навео један део. Очигледно је да ми Млинаревић то није заборавио. Данас сам се потпуно уверио да сам у праву кад тврдим да су и Сератлић и Млинаревић комунисти, односно да комунистички размишљају, јер ми Млинаревић каже, цитат: „Што се тиче Драже, тада сам скренуо пажњу, да је Дража био за Југославију и да се за Југославију борио. И њему си то опростио.“ Дакле он јасно каже да сам Дражи опростио, што значи да му он није опростио. Наравно, Дражу комунисти за све оптужују: и што се борио за Србију и што се борио за Југославију, а највише што се уопште борио. Млинаревић не каже да су комунисти српски злотвори, а да су се за српски народ искрено борили једино четници. Зато су му и криви сви који су све учинили за ђенералову рехабилитацију. Сви редом. Што се мог опраштања тиче, ја том српском горостасу ђ. Д. Михаиловићу никада ништа нисам замерао, па и немам шта да му опростим. Већ сам рекао да чврсто верујем да ће једног дана ђ. Д. Михаиловић добити споменик, много, много већи него онај што му је подигнут на Равној Гори. Што се тиче самог ђ. Д. Михаиловића он је већ у душама младих Срба, а то значи, осим што су га физички ликвидирали, да му ни много опаснији комунисти нису могли ништа, па му ништа не могу ни Млинаревић ни Сератлић. Жив је Дража умро није…
    Даље, Млинаревић ме оптужује да сам Црногорац. На овако нешто једино могу да одговорим да за мене црногорци не постоје. Никако не могу да будем оно што не постоји. Нико до 1945. није био Црногорац. Они су били Срби из Црне Горе и ништа више. Њих су измислили комунисти. Зато ко год се изјашњава као Црногорац, мада истински нико и не може да буде Црногорац, на српске факултете би могао да се уписује само по критеријумима за стране држављане, а Срби из Црне Горе могли би по условима као и Срби из Србије, исто би важило и за лечење и за све остало. Такав закон је и био усвојен, али велеиздајник Борис Тадић није хтео да га потпише.
    Црногорце су измислили ваши комунисти како би поцепали српско национално биће. Сада нас мрзе исто као Хрвати, а у неким деловима и више. Све је то заслуга комуниста којих се у одговору, иако сам на томе неколико пута инсистирао, поново не одричу ни Млинаревић ни Сератлић. Не могу никако да изговоре да су комунисти све време свог постојања (а и сада) водили антисрпску политику. Партијску одлуку су донели још 1928. на свом конгрсу у Дрездену.
    Ни једном једином речју нисам вређао ни Млинаревића ни Сератлића, а заслужили су, јер у недостатку аргумената измишљају ко сам, шта сам, где радим, имена, надимке и томе слично. Како би било када би ја тврдио да су, на пример, Млинарићи и Млинаревићи из Хрватске и питао га да ли се његови нису однегде, можда као избеглице, обрели у Србији? Нема везе ко је где крштен ни ако је крштен у време кад су сва деца била крштена. Крштење није заслуга детета већ родитеља. Шта сам ја заслужан што сам крштен са непуна два месеца живота? Да сам се одметнуо од свога рода и постао комуниста, шта би ми вредело што сам крштен? Да не верујем у Бога и да не идем у цркву, шта би ми вредело што сам крштен? Да немам икону и не славим славу, шта би ми вредело што сам крштен? Да не волим и не поштујем ђ. Д. Михаиловића и његов српски четнички покрет, већ да следим и волим антисрпске комунисте, шта би ми вредело што сам крштен?
    Да ипак будем јасан до краја. Срби су сви који су српског рода и порода ма одакле да су и где год да су, ако им је српство у души. Једини је услов да се српски и понашају и да целим својим бићем раде у интересу Србије и српског народа. Комунисти су се одметнули од свог народа, изјашњавали се као југословени и негирали српско порекло. Колико је ко процената био комуниста, толико процената није Србин. Ако је неко „прави и искрени“ комуниста, што се каже комуниста 100 посто, онда је он био нула посто Србин. То је и у пракси доказано од првог тренутка када су се појавили.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  14. Сератлић жали и каже, цитат: „Никада нећу сазнати да ли су Мићо, његов отац, његов деда, брат, или неко из родбине били комунисти.“ Мислим да Сератлић опет није у праву. Он полемише самном, а не са мојим дедом. За нашу полемику нема везе то да ли су или нису мој или његов деда били комунисти. Његову фамилију нисам ни споменуо. Овде се ради о комунисти Сератлићу, односно о томе да ли се одрекао или није комунистичке идеологије. Сам је писао о свом комунистичком стажу. Ако хоће да то негира, или ако је то написао грешком, прихватићу исправку. Али није грешка. Чак и да није то написао, види се из свемира да му је размишљање комунистичко. Нема везе јесте ли или није члан, он тако размишља и тако се понаша. бахато, дрско, увредљиво са честим негирањем онога што сам каже. У томе је проблем и због тога је дошло до полемике. Лепо сам га неколико пута позвао да се одрекне комунистичке идеологије и прихвати да је то антисрпска проусташка творевина са секташким елементима, или нека поштено каже да не може да их се јавно одрекне. Само нека нам не замазује очи и нека не избегава одговор заменом теза и прелажењем на друге мање битне делове из полемике. Не би све то било толико спорно ако би признао да је у души комуниста. И међу комунистима је било и писаца и научних радника и академика и дипломата и доктора наука и тд. Сви ти комунисти су махом били југословени и антисрби, јер им је идеологија партије била антисрпска. Разумем да су многи млади људи били заведени слаткоречивом комунистичком идеологијом и обећавањем лепе будућности (на пример лагали су народ да су Руси изумели калемљење пасуља на багрем), али то није случај са Сератлићем. Он каже да је образован, да је радио 38 година у министарству, да је радио у „братској“ Хрватској телевизији, да може зачас да напише 20 књига и тд., што значи да није био заведен већ је био комуниста из убеђења, никако због каријере, па зато и не жели да се изјашњава о комунистичкој идеологији. Ето му га и комунизам и њихова идеологија.
    Сератлић има примедбу и на моје име Мића, па каже, цитат: „И на крају, никада нећу прихватити да је неко Мића, а не Мићо, да је папа Фрања, а не Фрањо, да је Миро, Мира, а шта ћемо са хиљадама имена која не могу да буду Мића, Мира, Пера (Марко, Милош, Петар, Мислосав, Ананије+и тд)“.
    Жалосно је да Сератлић још увек не схвата да је ово Србија а не Босна и да се у Србији каже Мића а не Мићо. Нема он ту шта да прихвата или да не прихвата, овде је тако. Њему је лако, ако му се не свиђа у Србији он може у Босну (сам каже да говори бошњачки језик, само се питам како тако брзо прихвати и тај израз за непосојећи језик, ако нешто не постоји онда и не треба да има име, односно ми не треба да га употребљавамо), а мени ако се нешто не свиђа ја немам где из моје Србије). Да и није име Мића граматички исправно, никада ми не би пало на памет да га мењам. Овде код нас у Србији се много поштује кум и шта он каже то је закон. А што се папе тиче баш ме брига да ли је Фрања или Фрањо или је, у ствари, Франциско. А и за то ме баш брига.

    Млинаревић је својевремено негирао академика Василија Крестића и ја сам коментарисао то његово негирање. Ноћас сам навео један део. Очигледно да ми Млинаревић то није заборавио. Данас сам се потпуно уверио да сам у праву кад тврдимда су и Сератлић и Млинаревић комунисти, односно да комунистички размишљају, јер ми Млинаревић каже, цитат: „Што се тиче Драже, тада сам скренуо пажњу, да је Дража био за Југославију и да се за Југославију борио. И њему си то опростио.“ Дакле он јасно каже да сам Дражи опростио, што значи да му он није опростио. Наравно, Дражу комунисти за све оптужују: и што се борио за Србију и што се борио за Југославију, а највише што се уопште борио. Млинаревић не каже да су комунисти српски злотвори, а да су се за српски народ искрено борили једино четници. Зато су му и криви сви који су све учинили за ђенералову рехабилитацију. Сви редом. Што се мог опраштања тиче, ја том српском горостасу ђ. Д. Михаиловићу никада ништа нисам замерао, па и немам шта да му опростим. Већ сам рекао да чврсто верујем да ће једног дана ђ. Д. Михаиловић добити споменик, много, много већи него онај што му је подигнут на Равној Гори. Што се тиче самог ђ. Д. Михаиловића он је већ у душама младих Срба, а то значи, осим што су га физички ликвидирали, да му ни много опаснији комунисти нису могли ништа, па му ништа не могу ни Млинаревић ни Сератлић. Жив је Дража умро није…
    Даље, Млинаревић ме оптужује да сам Црногорац. На овако нешто једино могу да одговорим да за мене црногорци не постоје. Никако не могу да будем оно што не постоји. Нико до 1945. није био Црногорац. Они су били Срби из Црне Горе и ништа више. Њих су измислили комунисти. Зато ко год се изјашњава као Црногорац, мада истински нико и не може да буде Црногорац, на српске факултете би могао да се уписује само по критеријумима за стране држављане, а Срби из Црне Горе могли би по условима као и Срби из Србије, исто би важило и за лечење и за све остало. Такав закон је и био усвојен, али велеиздајник Борис Тадић није хтео да га потпише.
    Црногорце су измислили ваши комунисти како би поцепали српско национално биће. Сада нас мрзе исто као Хрвати, а у неким деловима и више. Све је то заслуга комуниста којих се у одговору, иако сам на томе неколико пута инсистирао, поново не одричу ни Млинаревић ни Сератлић. Не могу никако да изговоре да су комунисти све време свог постојања (а и сада) водили антисрпску политику. Партијску одлуку су донели још 1928. на свом конгрсу у Дрездену.
    Ни једном једином речју нисам вређао ни Млинаревића ни Сератлића, а заслужили су, јер у недостатку аргумената измишљају ко сам, шта сам, где радим, имена, надимке и томе слично. Како би било када би ја тврдио да су, на пример, Млинарићи и Млинаревићи из Хрватске и питао га да ли се њењгови нису однегде, можда као избеглице, обрели у Србији? Нема везе ко је где крштен ни ако је крштен у време кад су сва деца била крштена. Крштење није заслуга детета већ родитеља. Шта сам ја заслужан што сам крштен са непуна два месеца живота? Да сам се одметнуо од свога рода и постао комуниста, шта би ми вредело што сам крштен? Да не верујем у Бога и да не идем у цркву, шта би ми вредело што сам крштен? Да немам икону и не славим славу, шта би ми вредело што сам крштен? Да не волим и не поштујем ђ. Д. Михаиловића и његов српски четнички покрет, већ да следим и волим антисрпске комунисте, шта би ми вредело што сам крштен?
    Да ипак будем јасан до краја. Срби су сви који су српског рода и порода ма одакле да су и где год да су, ако им је српство у души. Једини је услов да се српски и понашају и да целим својим бићем раде у интересу Србије и српског народа. Комунисти су се одметнули од свог народа, изјашњавали се као југословени и негирали српско порекло. Колико је ко процената био комуниста, толико процената није Србин. Ако је неко „прави и искрени“ комуниста, што се каже комуниста 100 посто, онда је он био нула посто Србин. То је и у пракси доказано од првог тренутка када су се појавили.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  15. @Комнен Коља Сератлић
    Чини ми се, да има разлога, да прокоментаришете „отворено писмо“ Вашег колеге Мраовића. Значило би, да сазнамо, шта о томе мисле бивши сарадници.

    Свиђа ми се

  16. Е ово је крај обострано ниског преписивања са добрим, паметним и поштеним Мићом из НИША. Увијек сам говорио да за полемику морају полемичари бити на приближно истом нивоу. Ја сам мали да се упушптам у полемику са добрим, поштеним паметним Мићом. “ Сератлић каже да су сви представници амбасада цинкарили и дојављивали, али он не жели да им спомиње имена, наводно због њихове деце, док ја мислим да њихова деца треба да се суоче са нечасним родитељима, а не да сматрају да су им родитељи били фини партијци и да је такво понашање добро па ће и они сада исто тако да раде. Деца нису крива за грехе својих родитеља, али морају да знају истину о њима колико год она била тешка и сурова. Али Сератлић и о њима ћути. Зашто онда Сератлић поново спомиње своје нечасне колеге, а ћути и неће да их раскринка? Зашто ћути ако зна? “ Људи, читаоци, помогните ми да докажемо добром, поштеном и паметном Мићу да не зна да чита. Напротив, написаи сам да су многи српски интелектуалци сарађивали и сарађују са ДБ ,а не дипломати. Да поновим шта сам написао: „Сваки прави, професионални дипломта из достојанства није никога цинкарио. Суграђани нису спадали у дјелокруг рада дипломате. Дипломати су из земље пријема слали информације које користе земљи одашиљања и успјешно (или несупјешно) спроводили све оно што им је наложено из земље одашиљања. Дипломати су у моје вријеме искључиво у свом дјелокругу рада имали странце. Ти интелектуалци, међу којима је и Вук и неки који воле да се ћере ћерају или су данас неки познати водитељи, новинари , нису моје колеге. Понављам, ми дипломати смо писали о странцима,а не о нашим држављанима. Друго је питање да су из ЦЕКАЈА слали у неке (12) амбсаде Цекаовце, који су цинкарили наше држављане. Њима амбасадори нису смјели било шта да кажу, нису им били претпостављени. Када је у МСП дошао народни херој, човјек који 1941. године бацио бомбу на њемачки бал у Вашем Нишу, Мићо, укинуо је та цекаовска мјеста. Био сам професионални дипломата 38 година, прије тога новинар на РТХ у Загребу. Протјерали су ме у доба МАСПОКРЕТА, јер сам уредио једну емисију у којој сам искритиковао говор Савке Дапчевић Кучан, којег је одржала у Книну. Протјерали су мене и професора Жарка Видовића само са коферима.

    Што се тиче ијекавице и екавице, надам се да су обје равноправне. Родидше ме само сат хода од зидине куће Вука Караџића у тој мојој Старој Херцегоивини. Тамо је најбољи и најљепши акценат. Ми ненмамо ни генетски ама баш ништа са Дукљанима. Ортодоксни сам ијекавац од дјетињства, али текстове пишем у ијекавици да не бих нервирао разне Миће. Говорим 9 од 13 славјанских језика (руски, чешки, словачки, словеначки, хрватски, црногорскиу бошњачки, бугарски, македонски). Дође ми понекад лудило у главу да пишем на неком од тих језика. Додуше, хрватски, црногорски и бошњачки и не постоје, али шта је ту је. И због тога ће ме Мићослав оптужити. Та три језика су српски језик, али ми Срби о томе не одлучујемо, већ домаће подгузне буве, владари из сјенке и еврипски лутајући циркузанти. И на крају, никада нећу прихватити да је неко Мића, а не Мићо, да је папа Фрања, а не Фрањо, да је Миро, Мира, а штаћемо са хиљадама имена која не могу да буду Мића, МИра, Пера (Марко, Милош, Петар, Мислосав, Ананије+и тд). Никада нећу сазнати да ли су Мићо, љегов отац, његов деда, брат , или неко из родбине били комунисти. Мићо, ево Вам на карују још једна „бомба“. Да ли Ви мислите да је само убијање уништавало неки народ. Многи комунсити су били злотвори, али су били мала ђеца при садшњим владарима, многим српским иуздајницима у свим професијама, при садашњем стању не само у Србији. Драги Мићославе, милион и 300 000 је гладних у малој Србији, 5 милиона је активниох судских процеса (то нема ни у великој Кини, провјерио сам). Правосуђе (прочитајте мој пети наставак Фељтона о највећој краћи некретнина два вијека, који се однси на Правосуђе), које ако је у г……, све је у земљи у г…… .Усоталом прочитајте цијели Фељтон да видите ко је храбар и ко је довео у питање живот цијеле породице због тог фељтона. Мићо, ослободите се мржње. Уби вас мржња, не да вам да рационално расуђујете.

    Свиђа ми се

  17. @Мића из Ниша
    Да има имало части код тебе, морао си, да напишеш и повод за твој коментар, који цитираш, па и мој одговор. Овако се бавиш подметањима. Свако може, да воли и не воли људе око себе, али ја наведох чињенице о твом љубимцу. Као што се види, то си њему опростио и поред свега што је учинио у прошлости, а и садашњости, као министар иностраних дела. Опрашташ му и текућа лупетања и јасне изјаве о томе за кога навија. Није лако, када се човек суочи са соственим незнањем и судбином. Тако и ти. Покушај, да поново прочиташ, и сопствене и моје коментаре. Као што сам рекао, мене крстише ОМА по рођењу 1941, у Трећој прарохији пиротској. Потписа се Часлав К. Џунић, парох, калиграфски ћирилицом. Ти ме смести у усташе, Хрвате и све остало што ти паде на ПАМЕТ. Нешто од тога сам написао и у коментарима на које се позиваш. Пошто смо почели, да пребројавамо крвна зрнца, дедер напиши када си рођен и када си, ако си крштен. На сајту беше и текст о насељавању Црногораца ту около тебе и ти ништа не рече. Питам се, да ниси црногорског порекла, а можда и бугарског, с обзиром, да су и Бугари вршљали туда. Војиновић то написа о Црногорцима, а ти прећута? Што се тиче Драже, тада сам скренуо пажњу, да је Дража био за ЈУГОСЛАВИЈУ и да се за Југославију борио. И њему си то опростио. Очигледно је, да си умишљени православац и набеђени Србин, јер се и код једних и код других ОПРАШТАЊЕ подразумева. Мој коментар о Мићаги и није био упућен теби. Покушао сам да остале пратиоце сајта, упознам са детаљима лика и дела твога омиљеног „политичара“ и књижевника. Имаш ти одличног саговорника у Радославу, па наставите да „разговарате“.

    Свиђа ми се

  18. ГОСПОДИНЕ СЕРАТЛИЋУ ОД ВУКА ОТАЦ ЈЕ БИЈО ЗАМЕНИК крвника владе шегрта ЗАВИИЛИ СУ СРБСКУ ХЕРЦЕГОВИНУ У ЦРНО ДА НЕ ГУБИМО ВРЕМЕ СА ЊИМА ЈЕДИНИ КОЈИ НИЈЕ ЧЛАН тзв партије југословенске ЈЕ НАШ ПРВИ ПРЕДСЕДНИК РАДОВАН КАРАЏИЋ ЧИСТ КО СУЗА МЕНИ ЈЕ ОДАВНО ЈАСНО ДА СУ САДАШЊИ ТЗВ ДЕМОКРАТИ ЂЕЦА И УНУЦИ партизана партијаша У СКУПШТИНИ БЕОГРАДСКОЈ И ПОДГОРИЧКОЈ ДОКЛЕ ЋЕ ТАКО БИТИ ТО ЈЕДИНИ ГОСПОД ЗНА ОНИ КАЖУ ДА СУ ДОШЛИ ЊИХОВОМ ТЗВ РЕВОЛУЦИЈОМ И БОРБОМ ЊИХОВА ТЗВ БОРБА ЈЕ БИЛА БЈЕЖАНИЈА ОД ЧЕТНИКА И ЊИХОВЕ ТЗВ ОФАНЗИВЕ А ДОДУШЕ И ПАМЕТИ НИЈЕСУ ИМАЛИ ТЗВ партизански главни штаб ЗА ЦРНУ ГОРУ НАРЕДЂУЈЕ ЊИМА ДА УДАРЕ СВИМ СНАГАМА НА ВАСОЈЕВИЋЕ ТУ СУ ПОЛОМИЛИ ЗУБЕ НЕК БИ ГОСПОД ДАО ДА СЕ ПОДИГНЕ СПОМЕНИК У ГОРЊЕ ЗАОСТРО И У ГРАДУ БЕРАНЕ НАШЕМ ВОЈВОДИ ПАВЛУ ЂУРИШИЋУ И СВИМ ЈУРИШЛИЈАМА ТО СРБИ ЗАСЛУЖУЈУ ДА СЕ ЗНА КО ЈЕ ВЕРА А КО ЈЕ невера

    Свиђа ми се

  19. КОМОСЛАВ

    Двоумио сам се да ли да одговарам комунистима и партијским ботовима. Изгледа да нема смисла моје залагање да они промене своје мишљење и почну да размишљају својом српском главом а не комунистичком. Повод коментарима су председнички избори од којих смо се удаљили, но ипак ћу нешто да кажем:

    1) Сератлић ме оптужује да имам нешто против њега зато што оштро коментаришем његове текстове и сумња да је то због неких његових рођака из Ниша, али ја за њих нисам ни чуо. Значи то није разлог.

    2) Сератлић је наводно фин па ми углађено каже „Драги поштени и паметни Мићо из Ниш“, што је покушај омаловажавања свих нишлија због говора локалног становништва. Тиме није могао да ме увреди, али ипак то одсликава човека који, очгледно, о себи има претерано добро мишљење.

    3) Сератлић ме је прекрстио иако уопште не знам због чега. Можда је хтео да ме тиме увреди и некако доведе у везу са усташама (кажем усташе јер је сваки Хрват по мало усташа), али ја са тим фашистима немам баш никакве везе, ни по оцу, ни по мајци, чак ни са женине стране. И то такође одсликава његову финоћу. Покушај ситне увреде ничим повезане са темом. Ни то ме није увредило, али сам приметио да Сератлић у свом првом тексту употребљава екавицу, а у одговорима ијекавицу. Не разумем шта тиме хоће да покаже и шта то значи, али ме није брига јер ја сам Србин и пишем на свом језику и писму. И шта ја сада треба да кажем, да је он због тога Комослав или томе слично?

    4) Сератлић се много тога дотакао, али није ни једног тренутка оптужио комунисте и комунистичку идеологију, а то је основни узрок мог првог јављања. Свим комунистима су четници и Равна Гора трн у оку. Полуде кад год се спомену четници, а поготово ако се спомену у позитивном смислу. Сећам се каква је хистерија настала када је рехабилитован ђенерал Д. Михаиловић. Сећам се једне емисије на РТС-у у којој само што нису доживели фрас Оливера Ковачевић и Ивица Дачић. Комуњаре, а ова још и аутономаш. Сећам се и када је почело емитовање серије Равна Гора. Дигли се комунисти, српске проусташе и хрватофили и јевреји. То је требало издржати. И тако увек. Ево тако и данас овде. Не мрзе они Вука Драшковића зато што сада делује противно српским националним интересима и што је био ово или оно, већ зато што је деведесетих ударио на комунисте и комунистичку идеологију. То је истина од које не може да се побегне, колико год мрзели или волели Вука Драшковића и колико год он сада ни изблиза не личи на Вука из деведесетих. (Сератлић понавља милион пута поновљене комунистичке оптужбе зато што је радио у ССРН код Шпиљка, у државној институцији, а заборавља да је и он радио у ССИП-у, значи исто у државној институцији у којој је у неко доба главни био хрват Јанез Врховец који је нанео много већу штету Србији од Шпиљка).

    5) Сератлић и у одговору ниподаштава књижевна дела Вука Драшковића и каже да би он могао да напише 20 (двадесет) таквих књига. Па добро, ако је то тако лако нека напише бар једну па и невредну. То је нека мржња и неспособност да се раздвоји књижевност и политика. И то толико ниподаштавање говори о Сератлићу а не о Вуку Драшковићу.

    6) Сератлић каже да су сви представници амбасада цинкарили и дојављивали, али он не жели да им спомиње имена, наводно због њихове деце, док ја мислим да њихова деца треба да се суоче са нечасним родитељима, а не да сматрају да су им родитељи били фини партијци и да је такво понашање добро па ће и они сада исто тако да раде. Деца нису крива за грехе својих родитеља, али морају да знају истину о њима колико год она била тешка и сурова. Али Сератлић и о њима ћути. Зашто онда Сератлић поново спомиње своје нечасне колеге, а ћути и неће да их раскринка? Зашто ћути ако зна?

    7) Сератлић помиње своје познато порекло, што ја ни једног тренутка нисам оспоравао нити залазио у породична питања. Међутим, ако је неко из угледне фамилије то је добар увод у формирање будуће личности, али никако није обавезно да су сви наследници часни и поштени. То што Сератлић у једном тренутку свога беса рече да ја „трабуњам“ поново говори о њему. Он за такав израз није имао ни један разлог, јер ја њега нисам ни једном једином речју увредио, што може да се види из мог коментара његовог текста. Што би моје нишлије рекле: „Изем ти такво васпитање и порекло“. Знам многе којима су родитељи били фини а деца никаква. Ово поготово важи за комунистички период у коме је уништаван породични дух и домаћинске навике и домаћински ставови који потичу из породице. Дресирани су да је важно и исправно само оно што партија каже. Какве везе има добро порекло ако је, на пример, и Сератлић као и све његове колеге морао да цинкари или ради неке друге ствари које нису достојне доброг човека и доброг Србина.

    8) Сератлић ме подсећа да је 1941. било подела па су неки отишли са четницима, а неки са комунистичким партизанима. Наравно да то знам, али је наш задатак да отворено кажемо да су партизани били комунистичка и антисрпска војска, да су били побуњеници и да су имали сличне методе као исисовци у Сирији и да им је основна идеологија била да униште Србију и српски народ и дођу на власт по било коју цену. Зато ми као народ морамо да одбацимо тај штеточински комунистички шљам и отворимо све архиве, домаће и стране, и саопштимо народу оно што су још увек табу теме. Какво црно помирење са њима, какво помирење са онима који су десетине хиљада стрељали после завршеног рата и то без суђења, који су чупали бркове и узимали задњи килограм брашна, али само у Србији, који су убијали свештенике, али само православне, који су направили Голо острво само за Србе, а не за усташе који су само у Јасеновцу зверски убили 700 до 800.000 Срба и тд и тд. И да се са њима миримо? Не. Сви комунистички злочинци, велеиздајници и издајници морају да одговарају и морају бити постхумно осуђени. Када се то деси, а десиће се, тек онда ћемо као народ бити ослобођени, тек онда можемо да кренемо напред и развијамо се као друштво. Сератлић ово не сагледава и мисли да је потребно помирење четничких мученика и комунистичких одрода, али се на путу помирења испречила Равна Гора као сведок да у српском народу постоји равногорски дух. Када се ослободимо комуниста, хрватофила и јевреја, пронаћи ћемо гробно место ђенерала Д. Михаиловића и направити му споменик да се види као она антена на Авали коју европски нацисти порушише, а ми је добровољним прилозима поново подигосмо. Тако ћемо и споменик нашем Дражи.

    9) Сератлић и ја се не слажемо идеолошки. Разлика међу нама је што ја признајем да сам равногорац али он не признаје да је комуниста, иако је признао да је био комуниста и члан комунистичке партије, али су га из те избацили. Када комунисти некога избаце из партије, то не значи да се он одрекао комунистичке идеологије, већ може да значи да је, на пример, због нечег конкретног дошло до сукоба. Пораженог у том сукобу избацују из партије. То обично избацивање из партије дешавало се у каснијем периоду, а после рата, осим избацивања, депортовани су на Голо острво или у смрт.
    Сератлић неће да призна да је тиме што је био члан антисрпског комунистичког удружења спроводио комунистичку идеологију и грешио према свом народу. Каже да је био на неким функцијама, што значи да је имао већу могућност да се више огреши. Огрешење је и само прикривање оних који су цинкарили и шта ли све још радили. Огрешење је прикривање било ког нечасног човека који је радио против интереса свог народа.

    10) Сератлић нека не брине за моје писање и читање. По мало знам и да пишем и да читам. Поготово знам да прочитам комунисте колико год да се скривају иза породице, иза функције или иза неког свог пословног успеха.

    Интересантно је да Сератлић брже боље хвали Млинаревића који је пронашао разлог да ме нападне очигледно због мог одговора од 22.07.2016. у вези Млинаревићевог коментара на текст Василија Крестића.
    Ево шта сам му тада написао:
    Слободан Млинаревић је Хрват, а сасвим је могуће и комуниста. А сваки комуниста је по мало и усташа, а хрватофил гарантовано. Млинарић не прави разлику између Првог герилца у борби против фашизма у поробљеној Европи, генерала Дражу Михаиловића, од фашистичких злочинаца Степинца и Павелића. То њему и није тешко, јер су у Србији још увек на власти комунисти, хрвати и јевреји. Дражу су ухапсили комунистички злотвори, подједнако опасни за српски народ као и хрвати. Међутим то је у Србији забрањена тема, а све српске издајице, од рата на овамо, увек проналазе нове и нове начине да покрију стравичан усташки односно хрватски злочин над Србима од преко милион жртава…

    Ето, јасно је зашто су се неки наљутили и напали ме заједничким снагама. Не могу да поднесу отворену расправу која је на мало вишем нивоу и аргументована.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  20. Многопоштовани господине Млинаревићу, ријечи су сиромшне да бих изразио захвалност. Да, примијетили сте да сам се уздржавао да кажем истину о Вуку. Када је била предизборна кампања 2012., ако се сјећате, Вук је у Дому омладине са шмркавим Чедом, на некој трибини коју су организовали, лапрдао. Буквало сам полудио. Написао сам текст у коме сам навео под којим именом га је води ДБ. Јавио се неко телефоном, опоменуо ме рекавши да иако се промијенио режим да не смијем да објелодањујем та имена. Сваки прави, професионални дипломта из достојанства није никога цинкарио. Суграђани нису спадали у дјелокруг рада дипломате. Дипломати су из земље пријема слали информације које користе земљи одашиљања и успјешно (или несупјешно) спроводили све оно што им је наложено из земље одашиљања. Нажалост, велики број српских интелекталца (не желим због потомстав да спомињем нека позната имена, умрлих и живих, за која би се и Мићослав изненадио), радили су разне прљаве послове. Неки су морали да цинкаре, јер су имали путера на глав, неки да би лагодније живјели, чак су измишљали да је неко нешто рекао иако није рекао. Како сам своједобно, кад год сам био у земљи, скоро свако вече био у ресторану Клуба књижевника, стецишту многих страних шпијуна, често сам сједио за столом са неким књижевницима (двојица су умрли, један је још жив). Негде пред зору мало смо више попили, неко је ракао,а можда и ја, да када Тито умре да га треба кремирати и пепео подијелити на републике и покрајине. Стигла је информација да сам то ја рекао. Два дана су ме саслушавале три службе. Ни у подсвијести нисам имао намјеру да било шта кажем о Равној гори, а Мићослав ме оптужи. Шта би рекао Мићослав на то да је пок. Ђинђић (примјера ради) док је био студен био црвенији од најцрвенијих. Мој велики проблем је што сам свједок времена и што имам жељу да нешто оставим младим људима да прочитају. Предање је битно, а не нека кабинетска историјска наклапања.

    Свиђа ми се

  21. @Комнен Коља Сератлић
    Нема смисла, да замерате Мићи од Ниш, што је чуо за Вука Драшковића тек после Ножа, а можде тек 1990. То што је непријатан и НЕ ПОШТУЈЕ ни године ни претпостављено туђе знање, с обзиром на Вашу каријеру, ваљда је последица ОПШТЕГ непоштовања ни година, ни звања, ни знања. Како би Мићослав могао, да зна, шта је Вук радио 1968, када смо на Правном факултету знали да је полицијски провокатор? Како би Мићослав знао, да су завоји на глави били омотани око ЗДРАВЕ и целе главе, када је улетео у ПЕТИЦУ Правног и позивао на улицу суденте, где их је чекала војска и полиција? Како би Мићослав знао, да је рођена сестра Данина пензионисана, као помоћник министра у некој држави насталој на рушевини СФРЈ? Како би Мићослав знао, да је Дани мајка добијала борачку пензију, као учесник НОБ? Како би Мићослав могао, да разуме, да су из ДЕПОСА изашли СВИ озбиљни оснивачи, када је Вук почео да прети муслиманима и да се понаша као шеф? Наравно, да је Мићослав заборавио, да се Вук врати из Париза, после лечења, а поводом „добијања“ батина у Нушићевој улици и појављивања са завојима око главе на прозору болнице. Примише га Французи на опоравак, али не доби смо НИКАДА резултате лечења. Претпостављам, да све ово и Ви знате, али сте ипак Ви дипломата, па сте можда избегли, да све ово напишете. Није Мићослав читао Лубарду. Да је читао видео би да је радња Ножа скоро преписана из Лубардиних дела. Нажалост нема ко да штампа ново издање. Чуди ме, да Мићослав, као стручњак за књижевника Вука, заборавља, по моме, највредније и прво дело Вуково СУДИЈА.
    Што се тиче Вашег текста, моја је једина замерка, што сте убацили инсинуације о „завери“ против Срба, посебно што сте неку реченицу повезали са Билдерберг групом.

    Свиђа ми се

  22. Драги поштени и паметни Мићо из Ниш, не сјећам се више о ком се тексту радило, али се сјећам да сте ме, добри Мићо, тада испљували, али баш испљували, просто сте ме прљали. Одговорио сам Вам и тада поштени Мићо, али сте Ви то заборавили. Да поново пишем Curriculum vitae нема смисла ради читалаца овог угледног портала, посебно о томе из какве сам породице (можда је Мићо познавао некога од тројице Сератлића у Нишу, можда су му нанијели неко зло па се мени сирјаку тужном без иђе икога – јер сам остао без родитеља када сам имао три и по године – свети. Но, прије свега, желим искрено, професионално, да Вам се, добри и поштени Мићо, захвалим на овом, како сами рекосте, дугачком одговору, однсоно част ми је да сте прочитали текст. Али Вама не служи на част да нисте читали неке моје текстове, као више од 15 тектова о Јеремићу док је био министар и предсједвајући ГС ОУН, посебно о садашњем Вођи и његовим пајтосима. Не би ме зачудило да сте ме прогласили Есенесовцем, јер сам до распда СРС био радикал (прочитајте мој интервју на десет дана прије смрти можда најпаметније српске главе, Жарком Видовићем). Ипак морам подсјетити заборавног, доброг и поштеног Мића: истјеран сам из СК седамдесетих година прошлога вијека док сам службовао у Бразилу; један рођени стриц је био краљев поручник у Гусињу, када је почео рат 1941. године, отишао је у четнике и борио се у Босни, а други, такође, рођени стриц погинуо је (иамао је 22 године) у четницима, неколико извањих стричева и рођака су се борили и изгинули у четницима. Наравно, у мојој Старој Херцеговини, под горовитим Дурмитором, све су се породице подијелиле, рођена браћ, неко је отишао у партизана, а неко у четнике, тако је било и у мојој породици (зато се још из гимнзијских дана борим да се Срби не дијеле на четнике и партизане, зтнам, знам, сада ћете ме и због овог става назвати комуњаром), а што се тиче јахача (Ј) нисам био у МСП-у за вријеме његовог срамног министровања (одмах након што су дошли пиромани – звани Досманлије 2000. на власт, онај, Шаћир Свиланов, или како га Ви, добри Мићо, зовете Горан Свилановић, ме је истјерао из МСП-а, а истога дана, године и мјесеца су, због моје маленкости и текстова о Свилановићу и Монтгломерију, оном Империјином зликовачком лумпамбасадору, истјерали из Југотурса и моју цијењену жену (супртуг, супруга, нису српске ријечи, постоје муж и жена), тако да смо са малом ћерком остали на улици. Мој живот је, добри Мићо, био голгота, а Ви се буквално са мојом маленкошћу спрдате.
    Затим, склони сте још одраније да противнику нешто уваљујете у уста. Ни на крај памети ми није било да исмијавам Равну гору, већ оне који су били познате комуњаре што су постали Равногорци. Ви сте нешто поштени Мићо, побркали. Наиме Вук је као новинарчић у Танјугу писао погрдни фељтон о четницима, а Ви нешто трабуњате о његовим романима (ето да Вас мало насмијем, таквих романа ја могу да напишем најмање 20). Његов отац, као носилац Партзизанске споменице, добио је право на колонизацију у Војводини, гдје се Вук и родио. Тај Вук је као члан СК (а тако ми Бога волио је и ДБ) био и шеф Кабинета Мике Шпиљка. Еј, Мићославе био је шеф Кабинета ондашње комунистичке државе, а ви га аболирасте, јер је након што је упознао Дану, чијег су оца, који је би четник у Колашину, партизани осудили на 20 година робије, постао Равногорац. Сада се поново пресвукао, постао је Натовац, недавно покушава да аболира Степинца, Мићо, Степинца, гдје Ви живите. Пресвлакачима ја никда нисам вјеровао, а волио бих знати понешто и о Вама и из какве сте породице и чиме сте се бавили или чиме се бавите и кога сте опслуживали. Атентат у Будви је чиста измишљотина. Мићославе, не трпајте у исти кош Јевреје са усташама, иако ја знам сигурно мало више о Јеврејима од Вас (уосталом и о њима сам писао).
    На крају, драги, добри, паметни Мићо, када би постојао кантар да измјери колико смо Ви и ја комуњаре, увјерен сам да би сте Ви превагнули. Мићо, волио бих Вас упознати, да Вам у четири ока кажем да Ви добро пишете, али не знате да читате, јер је читање опасније од писања.

    Свиђа ми се

    • Комнен Коља Сератлић,
      Превише си потрошио речи да објасниш овом Мићи оно што он одлично зна. Драшковић је покушао да сроза углед четницима више од комунистичке пропаганде, срећом није успео у томе, сем неких излета на Равну Гору.
      Иначе, имаш подршку за све ово што си написао о Јеремићу, с тим што си ипак требао да поменеш и његову заслугу за „Марш на Дрину“ у ОУН, када су мајке Сребренице вриштале као да ће да побаце.

      Свиђа ми се

  23. Nemogu da nekomentarisem.Vi gospodine ste clan SNS ako nista drugo.Po cemu je Jeremic los a veliki vodja ili veliki izdajnik je taj koji ce da spasi srbe i srpstvo.To je velika laza veoma velika.Koliko me pamet sluzi za prosle predsednicke izbore su se busali u prsa te KiM je nas te ga nedamo ta neznam ti ja sta jos.I evo odgovora.Sve sto su napadali Borhana Tadici oni napravise.Prvo vise niko u skupstini da diskutuje o KiM oni se ljubise sa Tachijem i potpisase, a sta su potpisali idete na sajt evropske komisije i procitajtePotpis je stavio Pavicevic pulen velikog vodje koji je danas ambasador Srbije u Pristini.Mediji ce reci samo covek za vezu..Posle tih predsednickih izbora srpska zandarmerija ne siptarska vec srpska srusi barikade.Ne rece Borhan da su bosanci za Srbe iz BiH vec Toma diploma i da ce se klanjati za njihove zrtve.Isto da nekazem u vezi Srebrenice.Da nekazem vise o tome vec da navedem da je kasa drzave u minusu za nekoh dvanaest milajrdi €vrica.Dakle moj prijatelju nista nije ni potpisao ni dogovorio ni predao ni Jeremic ni Jankovic vec vlast Veliki vodja zvani Alex peder, Toma diploma ili komunisticki cetnik ili Slobina Gica Dachi.

    Свиђа ми се

  24. Наједан кандидат није народни,све до једног су послати да се такмиче,газде и финансијери су им исти још увек немамо на помолу прави изданак у лику часног и поштеног Србина који ће залећи и искрено повести Србски народ у опоравак и препород. Можда ипак треба да дође право време,без обзира што брзо пропадамо и нестајемо. До тада постанимо бољи и заслужићемо и бољу власт.

    Свиђа ми се

  25. ЧИСТ СРБИН ИЗ СРБИЈЕ

    Наравно да у тексту ни реч није речена о садашњим велеиздајницима (књига академика Косте Чавошког: Велеиздаја у вишеструком поврату). Потребно је да се смогне храброст и да се онима који су тренутно на власти каже да су велеиздајници и то да се појединачно наведу имена, а не да им се то каже тек кад умру. На жалост, онај ко је овде многе оптужио, једино није оптужио ове штеточине што су сада на власти. Никада није оптужио ни своју комунистичку организацију као антисрпску творевину, никада целу организацију, већ само неке изумрле појединце. Дакле, није се одрекао комуниста и комунистичке партије, а поготово не њихове идеологије, што се лако види из садржаја његовог текста. Осим овога, пада у очи да је жестоко напао Вука Драшковића и то без јасног разлога. Ево шта каже о Вуку Драшковићу, цитат: „Вука, војводе са планине Равне горе (као новинарчић ТАНЈУГ-а написао је срамни фељтон о четницима, да би касније постао војвода“. Не желим да браним Вука Драшковића, већ само да докажем да је горњи текст писао комуниста коме, наравно, смета Равна Гора. И није ту битан Вук Драшковић, већ је битна Равна Гора. Крив је јер се усудио да каже истину о ђенералу Југословенске војске у отаџбини и о четничком покрету. А поред тога је на тамо некој Равној Гори, заједно са својим истомишљеницима, подигао споменик Ђенералу Михаиловићу. Да ли је могуће да онај ко је написао горњи текст каже за свог колегу Вука Драшковића да је „новинарчић“, а заборавља да је В. Д. написао књигу Нож која је осамдесетих година старховито критикована од стране његових комунистичких партијских другова. Тврди да је Вук Д. проглашен за Војводу, иако никада није произведен у то велико звање, већ Војислав Шешељ, коме је касније војвода Ђујић одузео то звање Војводе. Да не наводим друга књижевна дела која је написао Вук Д., поменућу још само књигу Ноћ ђенерала, што значи да се не ради о „срамном фељтону о четницима“, већ о књижевном делу.
    Ово је било о В. Драшковићу као кљижевнику, док о његовом политичком деловању у последње време мислим све најгоре. Његово деловање на почетку политичког ангажовања је било сасвим у реду: 1) борба против комунизма, 2) рехабилитација четничког покрета и ђенерала Д. Михаиловића, 3) повратак монархије које у Србији није било само за време турака и комуниста, 4) обнова српске традиције, 5) повратак вери, 6) повратак Светоме Сави, 7) слављење славе, 8) формирање Српске војске која би била способна да брани српске интересе и тд. Ево објашњења и разлога зашто толика критика и повика на В. Драшковића. Идеолошки разлози и жал за изворним комунизмом.
    После атентата у Будви са В. Драшковићем се нешто значајно догодило, а шта доказаће историја. Једно је сигурно, пропустио је прилику да у историју, осим као књижевник, уђе и као признати политичар. Међутим, морају да му се признају и неке заслуге из првог дела његовог политичког рада и деловања: 1) његова партија и он су се борили за химну Боже правде и први су почели јавно да је емитују на својим скуповима – ми данас имамо званичну химну Боже правде, 2) борили су се за српски грб, такозвану кокарду – ми данас имамо за нацинални грб кокарду, 3) борили су се за српску заставу са двоглавим орловима – ми данас имамо тробојку са двоглавим орловима, 4) борили су се да се сазна истина о ђенералу Дртажи Михаиловићу – ђенарал Д. Михаиловић је рехабилитован, 5) борили су се против комунизма и комуниста – е то, на жалост, нису успели да доврше до краја, јер Србијом и даље владају комунисти, усташе и јевреји, па отуда и даље ово страдање Србије…
    О жутима мислим све најгоре. То су издајничке и лоповске гњиде, почев од Мићуновића и Ђинђића па до ових сада.
    Вук Јеремић је заиста, по мајци, унук Хакије Поздерца и заиста се није прославио са тужбом у УН око Космета, али је ту главну велеиздајничку улогу одиграо Борис Тадић, чије се порекло и не зна, ако већ гледамо ко је ко, а мишљења сам да је потребно да се гледа.
    Међутим главни разлог напада на Вука Јеремића није његово порекло и штеточинско деловање већ, колико сам схватио, зато што има неке нерасчишћене односе са Министарством за иностране послове. А то што каже да је писао писма Коштуници и Вуку Јеремићу, баш би било интересантно да се види макар једно критички аргументовано писмо из времена његове активне службе у МИП-у.
    И на крају како да закљњучим овај дугачак одговор? Слажем се да кандидати за председника Србије нису добри. Један је велеиздајник, други је унук Поздерца, трећи је Србин са доказом да није Хрват, четврти је хомосексуалац, а пети је велеиздајник аутономаш…
    И таман кад сам помислио: ма ћути ипак нам је остао један млад, храбар и паметан Србин, Бошко Обрадовић, кад од оног кандидата што каже да није Хрват и несуђеног војводе дође оптужба да је Бошко љотићевац. И сад ја никако не могу да похватам конце. Да ли је то позитивна или негативна оптужба. Јасно је да ће се многи одмах сложити, иако можда за Љотића нису ни чули. Како год било ја ту сад ништа не могу. Поуздано знам да је Бошко Обрадовић Србин и то чист Србин из Србије.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

    • Мића из Ниша,
      Верујем да си „ЧИСТ СРБИН ИЗ СРБИЈЕ“, ако си се добро окупао.
      А знаш ли шта добијаш кад опереш СПОвцу: „Чисту комуњару и много прљаве воде“.

      Свиђа ми се

      • @Косовар:
        Овога пута нијеси управу.Иако је вода најбољи растварач неможе комуњаре опрати.У цијелој Србији укључујући и Дунав и Саву и Дрину и Ибар и Мораве, нема толико воде да опере њихов смрад и блато.Осим тога наша садашња војска коју су нам они и њихова дјеца и унуци раскућили нема специјална ХД З одијела и маске које би морали обући да се не отрујемо док их перемо.Има једна олакшавајућа околност.Препознајемо их по одорном мирису. Смрде ко Творови(џуџани).

        Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s