АКТУЕЛНО

Галијашевић: По налогу Бакира Изетбеговића прислушкују званичнике, тужиоце, судије, новинаре


фото: ФСК

Специјалним истражним средствима се дефинишу она средства или технике који се користе за прикупљање доказа и/или обавјештајних података и информација, на такав начин (тј. прикривено/тајно) да они који су предмет истраге на то нису упозорени. Свакако да примјена тих средстава подразумијева кршење грађанских права и руши приватност, што они који спроводе ту операцију или издају овлаштење за њено спровођење, у било којој и дјелимично уређеној држави, морају да оправдају ту врсту „електронског надзора“; пресретања телекомуникација, кориштење прислушних уређаја и кориштење средстава за праћење. Сама природа „електронског надзора“ је таква да његово кориштење често доводи до тога да докази прикупљени на тај начин касније буду оспоравани пред судом због тога што су, његовом примјеном, прекршена основна права (нарочито она која гарантује Европска конвенција о људским правима). Због тога се специјалне истражне технике и средства, било да је реч о операцијама које се спроводе ради прикупљања обавјештајних података или ради прикупљања доказног материјала, могу користити искључиво кад: постоји изричита основа у унутрашњем праву, и када постоји одговарајући оквир за издавање одобрења и адекватног надзора над спровођењем мјере, а сама примјена таквих мјера је неопходна и правилно одмјерена.

У Босни и Херцеговини та правила не важе; услови за примјену се не поштују, не обезбјеђује се надзор. Закон се не примјењује, крши се отворено и неограничено. Углавном из криминалних разлога а чине га наводне безбједносне агенције (ОБА и СИПА) које би требале гарантовати стабилност и заштиту уставног поретка. Умјесто заштите устава БиХ, управо те агенције су постале средство притиска; оруђе криминалаца, битанги и ратних злочинаца за рушење грађанских слобода, политичког система и правосудних институција, прије свега Тужилаштва БиХ. Понекад и у интересу других држава којима се, без одобрења суда, достављају резултати ових незаконитих активности.

О једној таквој операцији незаконитог електронског надзора ових дана је говорио Министар безбједности у Савјету министара Драган Мектић, који је јавно нагласио како је резултате проведених специјалних истражних мјера доставио Влади Србије из сасвим политичких разлога и потребе да узме учешће у кампањи за избор предсједника Србије.

Надзор над безбједносним агенцијама су договорили тадашњи политички лидери СДА и СДС – Бакир Изетбеговић и Младен Босић (који се у међувремену повукао са позиције лидера СДС-а). Син Алије Изетбеговића, Бакир, корумпирани фундаменталиста кога западни извори као и најважнији медији у Сарајеву (Слободна Босна и Аваз) повезују са политичким убиствима, ликвидацијама, тероризмом, крађом хуманитарне помоћи (вриједне пет милијарди марака) и војничких плата Армије БиХ (у вриједности од двадесет милијарди марака), преузео је под контролу Обавјештајно безбједносну агенцију, постављајући Османа Мехмедагића Осмицу, оданог исламисту, за директора, упркос отпору који је пружила америчка ЦИА и њен директор Џон Браун.

Младен Босић је на мјесто Министра безбједности довео полуписменог, нестручног и уцјењеног Драгана Мектића, вјерујући да ће такву особу, са фалсификованим подацима о стручном образовању, лако контролисати. Али Мектић је Босића избацио из игре и учинио га безначајним, именујући на чело Агенције СИПА свог радног колегу из Прњавора, саучесника у многим ратним и поратним догађајима и чврсте кумовске везе. Мада овдје „кум“ не мора бити дефиниција традиционалног и посебног пријатељства, већ више представља, потврду мафијашке везаности у хијерархијски утврђеном пословном односу, као елементу и садржају организованог криминала.

То је та релација Драгана Мектића и Перице Станића, која је ограниченом министру незаконито прибављала информације из јавног и приватног живота а које је користио да компромитује и уцјењује: тужиоце, судије, политичаре и новинаре.

У начелу, Тужилаштво БиХ као неформално удружење антисрпски орјентисаних кукавица и јадника, овакву судбину је заслужило. Одсуство стручног и моралног кредибилитета, потпуни недостатак храбрости и знања, довео је читаву неуставну структуру тужилаштва БиХ и многе тужиоце у неугодну ситуацију из које су се они спашавали бјекством, оставкама, измишљеним болестима или новим пословним плановима.

Први је капитулирао Главни дисциплински тужилац Арбен Муртезић из само једног разлога: да нова в.д. незаконита дисциплинска тужитељица Алена Курспахић може суспендовати Главног тужиоца Горана Салиховића, што је и учинила други дан након именовања. Пао је шеф одјела за сузбијање организованог криминала Божо Михајловић, нападнут је Олег Чавка а за њим и Дијана Кајмаковић… и тако даље и тако даље.

Углавном је незаконито прислушкивање представљало тај механизам компромитације и рушења тужилаца које се претвара у рушење тужилаштва, коме Мектић предлаже „Принудну управу“ само да би, он, полицајац, мућак из Прњавора, избјегао нужни кривични прогон због незаконитог, десетогодишњег обављања дужности директора Службе за послове са странцима, са сумњивом дипломом хрватског полицијског образовног центра. Дипломом „шестог степена“ тј. вишом али интерном школском спремом, за обављање послова у оквиру МУП-а Хрватске, са којом је незаконито водио Службу иако је законом прописано да директор мора посједовати „седми степен“ академског знања и звања. У стварности Мектић је на том мјесту и био јер је поред Младена Босића, Мирка Шаровића и Небојше Вукановића, представљао најважнијег партнера и борца за идеје Алије Изетбеговића али и Бакирове прагматичне циљеве сталних напада на уставну позицију и интегритет Републике Српске.

Прислушкивање јавних личности и носилаца извршних овлаштења имало је за циљ, прикривање стварних проблема које у сектору безбједности и међуетничким односима, константно производе, муслиманска браћа из СДА и њихов шеф Бакир Изетбеговић.

Најсигурнији начин слабљења Републике Српске јесте стара пропагандна матрица западних земаља о Бошњацима као наводној жртви и о Србији као агресору.

Сребреница је метафора неслућених могућности тог концепта, који урушавајући међународни положај Србије и Републике Српске у ствари, агресивно ради на промијени Дејтонског споразума у правцу унитаризације и нескривене, радикалне исламизације.

Са тим циљем и на тај начин је конструисана прича о геноциду и кривици Србије, Републике Српске и цјелокупног српског народа за рат и његове посљедице. Због очувања те слике рата, цјели политички и војни врх Србије и Републике Српске је брутално кажњаван и омаловажаван. Многи су и данас у разним европским затворима.

Шта је био једини адекватан одговор Републике Српске на ову пропаганду, која изазива тешке посљедице по уставни положај Срба у Босни и Херцеговини и по саму Републику Српску?

Шта је у ствари био одговор који даје какав такав позитиван резултат и на западу?

Аргументован приказ околности сукоба и самих актера те демистификација наводне жртве. Та наводна жртва је припадала свјетској исламистичкој и терористичкој интернационали а њен лидер је јасно формулисао идеју и програм изградње исламске државе на Балкану. У ствари, наводна жртва је дио свјетске терористичке мреже и истурени фактор заједничких циљева западних тајних служби и радикалног исламизма на Балкану. Та политика припада цивилизацијском и вјерском братству фанатика са руксацима пуним експлозива. Њихова идеолошка браћа су међу припадницима Ал каиде, Исламске државе, Нусра фронта, Муслиманског братства и сличних организација, које брутално, у вјерском заносу, одсјецају главе западним хуманитарним радницима, новинарима, шпијунима, цивилима и војницима једнако. У свему томе, ова наводна жртва, као народ, као политичка филозофија и вјерска свијест, учествује, ратујући и убијајући, на исти начин како су то радили 1992. у Тешњу, 1993. и 1994. у Средњој Босни и 1995. на Озрену и Возућој. Са камерама, ритуално, онако како је Султан Фатих одсјекао главу посљедњем босанском краљу Стјепану Томашевићу, симболично прекидајући и поништавајући било какву везу „земље Босне“ са европском културом и традицијом.

Срби су остали посљедњи браниоци европске традиције и тог идентитета пред исламистима у данашњој БиХ. Та борба је дио вјековног сучељавања ислама и хришћанства, у којој су стварне жртве и слабија страна управо Срби. Сами против Клинтоновог и Изетбеговићевог наслијеђа – сами против Бин Ладенових бомбаша самоубица и Багдадијевих кољача.

Босна и Херцеговина је критична тачка европске безбједности са базама Исламске државе, у политичким институцијама, вјерским елитама, невладиним организацијама, медијима, систему безбједности те у многим насељима која живе вануставни живот шеријатске државе. Цијела Босна и Херцеговина, кроз Бошњаке као најбројнији народ, живи теократску илузију о династији Изетбеговић и њиховом политичком наслијеђу.

Одговорност за стотину хиљада мртвих под Изетбеговићевом владавином, за два милиона присилно расељених и дубоку политичку конфронтацију Бошњака са комшијама хришћанима – Србима и Хрватима, доживјело је своју награду у чињеници да је Бакир наслиједио Алију и власт над терористичком мрежом коју су они изградили, да свој народ држе у покорности а Србе и Хрвате у страху. Та мрежа је све јача и организованија, све европске безбједносне службе знају за њу, а безбједносне агенције у Сарајеву подржавају терористе, врше контра-обавјештајну заштиту терориста и не баве се тероризмом на озбиљан и професионалан начин. Наше службе не поштују ни безбједносне процедуре, ни утврђене обавезе – не блокирају финансијска средства терористичким организацијама; не узнемиравају њихове банке, њихова осигуравајућа друштва, хуманитарне организације преко којих новац долази; не спречавају свакодневно прање новца, не блокирају пропаганду САФФ-а, нити било ког исламистичког медија. Штавише, те службе као изданци фанатизма Алије Изетбеговића, муџахедина, вехабија и странке СДА, у свој антисрпски загрљај хватају и неке фрустриране политичаре и новинаре из Републике Српске. Плански и синхронизирано се воде обавјештајно-безбједносне операције против аутентичних политика и политичара из Бања Луке, и то већ десет година, а безбједносне агенције испољавају неспособност да уоче јасну разлику између слободе штампе и терористичких активности, као што су акције и обавјештајно-пропагандне активности уз субверзивно-подривачку дјелатност.

Највећи непријатељ мира и стабилности у БиХ су исламистичка политика СДА и британско-америчка подршка тој ирационалној, антиисторијској, разорној и нелогичној вехабијској концепцији исламског друштва и државе. То је политика која угрожава безбједност цијеле Европске уније. Таква СДА и сам Бакир Изетбеговић, уз помоћ Службе за послове са странцима, коју је тада водио Драган Мектић, прима 2003. године у БиХ држављанство „санџаклију“ Адиса Дрнду а већ идуће 2004. године, без икаквих провјера, он постаје инспектор агенције СИПА. Обавјештајно безбједносна агенција има снимак хутбе из 2010. године коју је на Влашићу држао вехабијски вођа Билал Боснић (осуђен због веза са ИСИЛ-ом на 7 година затвора), а на том снимку хутби присуствује тај инспектор СИПА и подржава је – www.youtube.com/watch?v=rHmSQ3xVLfg

Данас је он Виши инспектор задужен за безбједносне провјере у агенцији СИПА! Виши инспектор који сарађује са исламистичким вођама правоснажно осуђеним због подршке Исламској држави напредује у служби и задужен је за безбједносне провјере, док су отјерани виши инспектори Марио Капетановић и Џенана Омербашић јер су ухапсити Шемсудина Мехмедовића, првог покровитеља ритуалног клања Срба у БиХ.

Као Бакиров послушник, Мектић подржава такву агенцију СИПА, која ће хапсити српске политичаре и војнике, прикривати у БиХ важне базе ИСИЛ-а и одбранити власт Бакира Изетбеговића, вјешто скривајући организованост и дјеловање терористичких група и организација. Штитећи терористе и њихове организације, прикривајући почињене терористичке акције и паралишући безбједносни систем државе, Младен Босић и Мирко Шаровић преко Мектића одузимају право Републици Српској на истину и одбрану. Истину да СДА и Бакир Изетбеговић штите и подржавају терористе у БиХ, да им пружају контраобавјештајну заштиту, да због њих паралишу цјелокупни правосудни систем; да спречавају локалне медије у бављењу том темом.

А једина ефикасна одбрана интегритета српског народа и Републике Српске јесте управо у разоткривању терористичких организација и терористичке пријетње која долази из Сарајева. Драган Мектић је за десет година управљања Службом за послове са странцима омогућио Арапима да организују и изграде десетине насеља затвореног типа око Сарајева, са нелегалном документацијом. Он је лично ослободио „Абу Хамзу“ (Имад ал Хусин) из имиграционог центра. Мјењајући, одредбу закона о максималном року задржавања странаца у имиграционом центу, свео је тај рок на три године. Промијена ове одредбе се тицала само Абу Хамзе, који представља пријетњу националној безбједности, па је задржан седам година до прогона у Сирију.

Терористички акти у Зворнику и Сарајеву, убиство полицајца и два војника у Сарајеву су прикривани и нису били вијест ни три дана. Ови терористички напади нашли су се на Америчкој листи 78. терористичких акција у свијету које су слабо праћене у јавности и на које није било адекватног одговора државе. Што је за Трампову администрацију проблем – за Мектића није. Ни о томе, ни о консолидованој листи терориста и њихових организација Савјета безбједности УН, на којој се константно појављују лица и организације из БиХ; ни учешћу БиХ држављана у терористичким акцијама у Француској, Белгији и Њемачкој; ни о одласку 400 фанатика из БиХ на ратишта Сирије и Ирака као ни повратку око 200. бораца – Мектић не говори. Као ни о обавјештајном нападу на Србију и атентату на премијера владе Србије Александра Вучића, за који је знао да се припрема и ништа није учинио да га спријечи нити да санкционише разуларене починиоце бруталног напада.

Ни у јавности, ни у парламенту, ни у Савјету министара није било говора о доласку бившег официра одреда Ел муџахедин, главног ратног рачуновође команданта Абу Малија, главног стручњака Ал Каиде за специјалне експлозиве Тарек Махмоуд Ахмад ал Саваха који је враћен из Гуантанама у „своју матичну државу БиХ“. И не само он него и пет Алжираца (Мустафа Аит Идр, Мухамед Нецхле, Боудела Хаџ, Сабер Лахмар Махфоуз и Лакхдар Боумедијен), који су из Гуантанама послани под ознаком „опасни по националну безбједност“ због познавања борилачких вјештина, хакерских напада на ДОС подсистем банака и других финансијских институција, због вјештине у уличним и градским ратовањима, због управљања експлозивима.

Скривање и заташкавање терористичке пријетње, пружање помоћи терористима је цивилизацијска издаја и издаја свих људи који желе мир и стабилност. Посебно је издаја Републике Српске, која је највише угрожена од исламског радикализма и сарајевских фанатика одгајаних у Изетбеговићевој доктрини свеопштег рата – свако против сваког.

А тек неконтролисано наоружавање недржавних актера попут Исламске државе, побуњеничких, паравојних, радикалних и терористичких група уз отворену или прикривену подршку одређених држава или скривених елита, представља безбједносну пријетњу на глобалном и националном нивоу. Бројне истраге, вођене у вези са уништавањем и продајом вишкова наоружања, муниције и минско експлозивних средстава показале су огромне злоупотребе појединих припадника Министарства одбране, оружаних снага, појединаца из предузећа намјенске индустрије, неколико домаћих и страних фирми и посредника који су учествовали у шверцу оружја које је донирано или продавано увозницима и крајњим корисницима, близу ратом захваћених подручја, уз слабо штићене магацине наоружања и војне опреме, те велике количине илегалног наоружања и неексплодираних убојитих средстава, постојање безбједносних пријетњи нових сукоба и терористичких напада од стране организованих група или усамљених насилних екстремиста опредјељених да самостално набаве оружје, експлозив и изведу неки терористички акт.

У Македонији Албанци и мања македонска странка договарају примјену платформе из Албаније која значи комадање Македоније. Нема разлике ни у коалицији Албанаца, Бошњака и Ђукановићевих Црногораца – иста мета, Срби, и идентична матрица. Баш као и савез слабијих српских странака из Републике Српске са вјерским фанатицима из СДА. Све што се дешава подразумијева напад на српске националне интересе и на хришћанство уз помоћ радикалног исламизма и национализма. Крајњи циљ јесте напад на стабилност најважнијег државног субјекта на Западном Балкану – на Србију. СДС је, дио тога – понашајући се као уцјењени слуга Бакира Изетбеговића, довео је државу и мир у питање. Они су издајници мира, правде и издајници Републике Српске.

А шта је СДС некада био, о томе ће вјероватно говорити сви они кадрови, ствараоци Републике Српске који су тако ефикасно отјерани из ове Изетбеговићеве политичке филијале, која је задржала име СДС а све друго, заједно са српским народом, брутално одбацила и изневјерила. Свакако ће положити рачун због тога.

 

Џевад Галијашевић

MedijaCentar foto: Џевад Галијашевић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

——————-

7.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s