АКТУЕЛНО

Огњен Војводић: Зашто је хришћански појам „Логос“ погрешно преводити као „Ријеч“


Огњен Војводић

У Житију Светог Ћирила пише да се Константин, у монаштву наречени Ћирило, повукао на молитву и после молитве, богонадахнут, поче писање првих ријечи превода Светог Јеванђеља на словенски језик.

Философ онда отиде и по свом старом начину ода се молитви заједно са својим сарадницима и ускоро му се јави Бог, који увијек послуша молитву слугу својих. И тада састави слова и поче писати јеванђељску бесједу: „У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Бог беше Слово“ и остало.

У Константиновом Житију пише да су прве ријечи којима је започео превод Јеванђеља на словенски језик биле: „Искони би Слово“ – „У почетку бјеше Слово“, како је Свети Ћирило са грчког превео почетак Јеванђеља Светог апостола Јована Богослова.

Хиљаду година црквенословенским, рускословенским и српскословенским језиком превођена је грчка ријеч Логос као Слово. Филозофски појам Логос у хришћанској теологији је обогаћена смислом о предвјечном Логосу – вјечној личности Вјесника и Сина Божијег. Ријеч и појам Логос на грчком нема профан превод и значење „ријеч“ – „лекси“, већ сложено значење: узрок, разлог, бесједа, Смисао, који је код Словена уписан у сложеном појму Слова као симболу Словесности. Али, половином деветнаестог вијека у пројекту реформе српског правописа и језика којим је руководио Јернеј Копитар, римокатолички мисионар и цензор словенских и новогрчких књига на аустријском Двору, задужен за културну и религиозну политику интеграција јужних Словена, преведено је Свето писмо Новог завјета у којем је појам и превод Слово преиначена у „Ријеч“.

Свето писмо Новог завјета је по предлогу Јернеја Копитара (марта 1816) превео Вук С. Караџић (1819–1820). Копитар је протестантском Библијском друштву у Петрограду, задуженом за мисију међу православним Русима, препоручио Караџића као погодног за рад мисије. Караџић није имао богословенско образовање, био је активан у спровођењу идеја рационализма – „народног просвјешченија“, упрошћених протестантских принципа међу балканским Словенима – као превођењу Светог писма на прости „народни“ језик, у циљу раскида са православном писменошћу и књижевношћу. Караџићев превод Новог завјета се у историјама протестантизма на Балкану наводи као најзначајнији догађај у ширењу протестантске идеје у Срба.

Вуковим преводом Новог завјета је прекинуто хиљадугодишње предање православног превода Јеванђеља. Простим речником су преведени богословски појмови који су вјековима формулисани и писани сложеним црквеним језичким стилом. Простонародним речником, неодговарајућим за богословске и богослужбене изразе и појмове, погрешно су преведени вјерски и духовни појмови који се нису могли изразити простим језиком. Погрешан превод је у народу створио погрешне преставе вјере, природа поука и личности Јеванђеља је сведена на ванвјерску вриједност и значење попут поучних књига „народних“ љекара.

У предговору свог превода Новога завјета и полемикама Караџић не крије религиозну равнодушност за мишљење Цркве, као што пише и у једној полемици у одбрану свог превода: „А ова књига моја нити је за цркву нити и за какву потребу црквену, него само да је читају људи као и другу књигу, и за то управо нијесам ни мислио, као и сада што не мислим, да се она не може штампати и читати, ‘без саучастја’, ‘какве црковне власти’.“ (Граматички и полемички списи Вука С. К.,  књига3, свеска 2 : Штмпарија краљевине Србије Београд 1896.)

Превод и преписивање светих текстова је света дужност и заповијест, како у првим вјековима Цркве тако и данас: преписивање и превођење светих књига се називало и тумачење текста. У „протестантским“ преводима Светог писма на народни језик код европских народа је коришћен књижевни језик и постојећи језички стандард, који су користили протестантски пастори и властела, као што је у преводу Светог писма Лутер користио језик нормираног саског говорног уреда, који је био језик грађанске класе и властеле. Али, Копитар је за Србе креирао језички „сеоски“ стандард и упорно лобирао код Библијског друштва за Караџићев превод Новог завјета.

Нови завет у преводу Вука Ст. Караџића, Београд, 1872.

Караџићев превод Новог завјета је имао циљ искорјењивање Светог писма из Предања православне Цркве, протестантским принципом да свако приватно тумачи Свето писмо. У том циљу Караџић је избацивао српске ријечи које су код Срба имале вјерско сјећање, а уносио турцизме, да би прикрио вјерске појмове па и на штету „народног“ језика. Православни богослови, владике и свештеници написали су много негативних критика и стручних анализа Караџићевог превода Светог писма. Др Емилијан Чарнић, професор Богословског факултета и преводилац Новог завјета, пише да „Вуков превод никада није био признат као црквени превод, иако је читан и прихватан захваљујући Британском библијском друштву које га непрестано штампа“. Др Веселин Чајкановић напомиње да Караџићев превод „није био довољан ни богословенима ни лаицима“. Др Димитрије Богдановић констатује „да Вуков превод Новог завјета на народни језик није могао да обави овај задатак и мисао Светог писма учини доступном народу“.

Противно предању православног превода, Вук Караџић је у свом преводу Новог завјета преиначио многе богословске изразе и смисао вјерских појмова, почев од прве ријечи Јеванђеља – Родослов, коју је превео као „Дефтер од племена“, па до измјене кључног богословског новозавјетног појма – Логоса, који је превео као „Ријеч“. Промјена превода појма Логос са „Ријеч“ умјесто „Слово“, имала је циљ помјерање духовног тежишта Светог писма са богочовјечанског на само човјечанско, од појма предвјечног божанског Слова – Логоса на човјека, на ријеч као моћ говора и језика по себи. Програмска идеја превода појма Логос као „Ријеч“ је и омогућавање ванвјерског тумачења божанског појма почела, не више само као Бога Логоса, који је у почетку свега, већ „ријечи“ као метафоре човјекове мисли и ума, плод разума „природног“ човјека. Таквим преводом посредно је релативизован и смисао правописа, а ради пропагирања реформе правописа, да се ни метафорично не би изводио закључак о „слову“ као нечему постојаном и осмишљеном у односу на ријеч и говор.

И поред препорука и амбиција протестантских библијских друштава за преузимање монопола на штампање и ширење Светог писма Караџићев превод Новог завјета је због неправилности одбијен. После многобројних одбијених молби – пошто библијска друштва званично нису могла прихватити штампање превода Светог писма без сагласности православне цркве – Караџић је свој превод Новог завјета штампао сам 1847. у јерменском унијатском манастиру. Српска црква није одобрила Караџићев превод „због нетачности“ и „скарадности“ израза и прозелитске пропаганде. Кнежевско Попечитељство просвете и финансија, на захтјев Српске православне цркве, забранили су увоз Караџићевог превода у Кнежевину Србију. Зато Британско библијско друштво 1850. г. откупљује од Караџића хиљаду примјерака и склапа уговор са Караџићем, уз услов да из будућих издања уклони свој предговор, у којем наводи да његов Нови завјет није за црквену (мисионарску) употребу, и да се превод може штампати и на латиничном писму.

Караџићев превод Новог завјета је у каснијим издањима поправљан – најчешће је то радио Ђуро Даничић (Поповић). Пошто је Караџићев превод био језички и богословски погрешан, Библијско друштво у Петрограду је повјерило професору физике на Харковском универзитету Атанасију Стојковићу, који је завршио протестантске школе као и Даничић, да поправи и прилагоди превод важећем српском правопису. Протестантска библијска друштва нису претпостављала да на Балкану постоје радикалнији протестанти него у Британији, спремни на радикалнија протестантска упрошћавања вјере и правописа. Стојковић је превод оцијенио као потпуно погрешан и предложио Библијском друштву да направи нови превод. Стојковић је Нови завјет преводио са црквенословенског језика на славеносрпски. Према једном извору, Стојковићев превод није увожен у Србију и сматра се да је уништен као неодговарајући, а проф. др Емилијан Чарнић тврди да је Српска црква прихватила Стојсковићев превод. Свој превод Новог завјета Стојковић је објавио касније у Лајпцигу 1830. и 1834. године у издању Берлинског библијског друштва.

Синод Српске православне цркве је направио нови превод Светог писма Новог завјета, са најстаријег изворног старогрчког текста, на којем су годинама радили познати богослови и преводиоци, штампан 1984. године. У синодском преводу Новог завјета су исправљени многобројни погрешно преведени појмови и ријечи, избачени су турцизми и примитивни неприкладни изрази. Пошто је послије стогодишњег прекида са црквенословенском писменошћу и језиком изгубљено поимање смисла свог древног језика, као што је разумијевање хришћанских појмова Слово и словесност, у новом преводу појам Логос је од „Ријечи“ враћен у Логос.

О могућности злоупотреба и двосмисленог тумачења хришћанских појмова у Светом писму писали су Свети Оци Цркве од првих вјекова хришћанства. Посебно мјесто у богословљу о смислу и тумачењу Светог писма припада дјелима и теолошком ауторитету Светог Василија Великог (око 329–379), епископу Цезарије (Кесарије) у Кападокији. У својим Бесједама Свети Василије Велики богонадахнуто пише о смислу и појму Слова – Логоса, у Бесједи другој на ријечи „У почетку бјеше Слово“ Јеванђеља Светог апостола Јована (1,1); у којој објашњава важност и смисао употребе појма Логоса – Слова, и зашто је погрешно појам Логоса преводити као `ријеч`. Свети Василије Велики нам тумачењем философског и богословенског смисла појма предвјечног Слова, предочио и смисао правописа, слова као постојанијег израза човјекове мисли, од ријечи која је промјенљива, јер словима уписујемо већ осмишљену мисао.

Свети Василије Велики: Беседа на речи „У почетку бјеше Слово“ (Јн. 1,1)

Свети Василије Велики (Студеница)

1. Све јеванђелске речи су узвишеније од осталих учења која нам је предао Дух. У њима, наиме, Он с нама бесједи посредством слугу, то јест пророка. Међутим, у Јеванђељима са нама беседи Владика лично. Међу јеванђелским проповедницима најгромогласнији је био Јован, син грома (Мк. 3,17). Он је беседио о ономе што је изнад сваког слуха и што је узвишеније од сваког разума. Управо смо чули да је прочитан почетак његове јеванђелске књиге:У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Слово беше Бог (Јн.1,1).Знам да су се многи од оних који су изван речи истине и који се размећу световном мудрошћу дивили овим речима. Они су се чак дрзнули да их укључе у своје списе. Ђаво је лопов: он својим гласницима обзнањује наше учење.

Кад се чак и телесна мудрост дивила сили наведених речи, шта тек треба да учинимо ми, то јест ученици Духа? Хоћемо ли их немарно саслушати и закључити једноставно да посједују неку незнатну силу? Међутим, може ли болест неосетљивости обузети [човека до мере] која ће му онемогућити да се задиви [наведеној] лепоти мисли и непојмљивој дубини учења, те да не пожели да их уистину схвати? Није тешко дивити се лепом. Међутим, тешко је достићи истинско поимање онога чему се дивимо. Нема онога ко не велича чулно сунце, гледајући његову величину, лепоту, сразмеру његових луча и светлост коју шаље. Међутим, онај ко се одважи да с великим напором баци поглед на његов круг, не само да неће видети оно што жели, него ће изгубити и поузданост вида. Ја сматрам да ће се нечему сличном изложити и разум који покуша да исцрпно истражи речи: У почетку беше Слово. Ко ће створити појам о почетку који ће га бити достојан?

Каква ће снага речи моћи долично да изрази оно што је замишљено у уму? Припремајући се да нам преда богословље о Сину Божијем, он својој речи [тј. Јеванђељу] као почетак даје управо начело свега. Дух Свети је знао за оне који ће оспоравати славу Јединородног. Он је унапред знао за оне што ће нам у будућности нудити надмудривања [тј. софизме], која су сами изумели на пропаст својих слушалаца: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао. Пре него што је рођен, Он није постојао. Он је постојање [νποστασιν] добио из небића“. Сличне [ствари] износе језици који су се у препиркама изоштрили више од двосеклог мача.

Не допуштајући да се каже нешто слично, Дух Свети предупређује Јеванђељем и каже: У почетку беше Слово. Уколико сачуваш речено, нећеш претрпети никакво зло од људи који га смишљају. Уколико ти неко каже: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао“, ти одговори: У почетку беше. Међутим, потом ће рећи: „Како беше пре него што је рођен“. Ти, пак, не одступај од [речи] „беше“ и не напуштај [израз] „у почетку“. Не може се замислити врхунац почетка и не може се наћи ништа што би било изван почетка. Нека те нико не обмане вишезначношћу речи. Постоји много почетака за многе ствари у овом животу. Међутим, један је Почетак свему, који је изнад свега. У Причама се каже: Почетак доброг пута (Прич.16,7). Почетак пута је прво кретање, од кога почињемо ходање и коме можемо да нађемо оно што му следи. Почетак мудрости је страх Господњи (Пс.110,10). И код овог почетка постоји нешто друго што му је претходило. Почетак схватања наука јесте изучавање основа. Страх Господњи је, дакле, основа мудрости. Постоји, међутим, нешто што је старије од тог почетка, тј. стање душе која још увек није умудрена и која још није прихватила страх Божији. Начелницима се називају и грађанске власти највишег достојанства. Ти почеци се, међутим, односе на поједине ствари и сваки од њих је начело само у односу на нешто друго. Почетак линије јесте тачка, почетак површине линија, а почетак тела површина, док су слова почеци сложених речи.

2. Онај Почетак, међутим, није такав. Он ни са чим није повезан, ничему није потчињен и не разматра се уз нешто друго. Он је слободан, независтан и разрешен од сваке везе са другим. Он не може да се досегне разумом, не може да се надвиси мислима, нити могу да му се открију границе. Уколико покушаш да га умним представама надвладаш, открићеш да се креће испред тебе и да пресреће твоје помисли. Допусти свом уму да се креће колико год хоће и да се распростире ка горњем. Открићеш да се ум, након хиљаду лутања и испразних лебдења, поново враћа самоме себи, будући да није у стању да овај почетак остави испод себе. Почетак се, наиме, увек налази изван и изнад замисливог. Дакле, у почетку беше Слово. О, какво чудо. Како су све речи подједнако међусобно повезане. Реч „беше“ има исту снагу као и речи „у почетку“. Где је хулитељ? Где су христоборачки језици који говоре: „Беше када га не беше“.

Слушај шта каже Јеванђеље: У почетку беше. „Ако беше у почетку, када дакле не беше“. Да ли да уздишем због њихове нечастивости или да се гнушам њиховог незнања? „Зар Он не беше пре него што је рођен? Да ли знаш кад је рођен да би могао да установиш време“. „Пре“ је реч која означава време и која у прошлости поставља једно испред другог. Да ли је исправно да Творац времена има рођење, подложно називима које употребљавамо у вези с временом? Према томе, у почетку беше. Уколико не одступиш од тога „беше“, нећеш дозволити лукавој хули да ти приступи. Када су усидрени са два сидра, морепловци ниподаштавају буру. Уколико поузданост наведених речи твоју душу одведе до пристаништа и ти ћеш се подсмехнути лукавој пометњи коју духови злобе уносе у свет, колебајући веру многих.

3. И наш разум поставља питање: „Ко беше у почетку“. Каже се: „Слово“. Које слово? Да ли људска реч, или анђелска реч? Рекавши: Ако језике човечије и анђелске говорим… (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао речи је двострук: постоји реч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња реч, затворена у нашим срцима, тј. мисао. Уосталом, постоји и вештачка реч. Пази да те не обману слична значења речи. Како би на почетку могла бити човечија реч, када је човек постао тек позно? Пре човека постојале су звери. Пре човека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звезде, и сунце, и месец, и биљке, и семена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не беше ни анђелска реч. Сва творевина је, наиме, млађа од векова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља. И реч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши реч „светлост“ ти не помишљаш на чулну светлост која се може видети очима. Чувши реч „живот“, ти не подразумеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш „Слово“, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.

Зашто „Слово“? Да се покаже да произилази из ума. Зашто „Слово“? Стога што је рођен бестрасно. Зашто „Слово“? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша реч у потпуности изображава наша поимања. Ми оно што смо помислили у срцу износимо речју, а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, реч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а реч која се изговара бујици које тече из њега. Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну реч. И реч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио. Оно, дакле, што је побожно у казаноме о речи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: „У почетку беше Син“, теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао „Слово“ да би спречио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповређеном.

4. И Слово беше у Бога. И опет, каже се „беше“ због оних који хулно говоре да Сина не беше. Где је било Слово? Није било ни на каквом месту с обзиром да се неописиво не може обухватити местом. Где је, дакле, било? У Бога. Отац се не налази на неком месту, као уосталом ни Син што није у некој области која се може описати. Безграничан је Отац, безграничан је и Син. Ма шта да замислиш и ма куда да пођеш духом, открићеш да је испуњено Богом и да се свуда сараспростире ипостас Сина. И Слово беше у Бога. Требало би да се дивиш тачности сваке речи. Он не каже: „Слово беше у Богу“, него: Слово беше у Бога, како би представио лична својства ипостаси. Он није рекао: „У Богу“, да не би дао повода за тврдњу о сливености ипостаси. Лукава је хула оних који настоје да све смешају, говорећи да су Отац, Син и Свети Дух један подмет [ύποκείμερον, тј. лице] и да су једној ствари дати различити називи. Лукава је нечастивост и треба је се клонити колико и оних који хулитељски тврде да је Син Божији по својој суштини неподобан [άνόμοιον] Богу и Оцу.

И Слово беше у Бога. Користећи реч „Слово“ да би представио бестрашће рођења, он жури да уклони и штету која би могла настати из самог назива „Слово“. Као да се удаљује од клевета хулитеља, он говори шта је Слово: Бог беше Слово. Немој измишљати различите речи и немој својом злобом придавати неку хулу учењу Духа Светога. Дата ти је одлука. Покори се Господу. Бог беше Слово. Он беше у почетку у Бога. Јеванђелист изнова неколицином речи укратко излаже целокупно богословље које нам је предао о Јединородном. Ко је Он? Он је Бог Слово. Пошто ти је образовао правилан појам о Њему, учењем утискајући у твоју душу непознато и у твоје срце настанивши Христа Слова, он каже: „Он“. Ко је „Он“? Немој гледати напоље да би осмотрио Онога који ти је показан назначујућим речима, него уђи у скровиште своје душе и познај да Он беше у почетку, односно свагда у Бога, свога Оца. Ти си научен да Он беше у почетку, да је проистекао као Слово и да беше у Бога. Њега познај, Њему се задиви. Поклони се своме Владици, који се у теби утврдио посредством учења. Сачувајте наведених неколико речи, утиснувши их као печат у своје памћење. Оне ће бити неразрушиви зид пред нападима оних који плету замке. Оне су чувар душе који је спасава од нападача. [Можда] ће ти неко приступити и рећи: „Рођени не беше. Јер, да беше како би се родио“. Ти се, међутим, удаљи од хуле на славу Јединородног као од демонског гласа, поново притичући јеванђелским речима: У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Бог беше Слово. Он беше у почетку у Бога. Изговори четири пута „беше“ и одбићеш њихово „не беше“. Нека наведени темељи вере буду непоколебиви. На њима ће се, ако Бог допусти, саздати и остало. Са вама, наиме, не можемо одједном беседити о свему. Јер, дуготрајношћу беседе можемо учинити бескорисним оно што сте трудољубиво сабрали. Немајући снагу да све обухвати одједном, разум се излаже ономе што трпи утроба која услед прекомерног засићења не може да свари све што је примила. Стога вам желим да се наслађујете окушањем и да искористите оно што вам је понуђено. Ја сам спреман да вам служим и у свему осталом у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Литература:

1. Благослов: Игуман манастира Хиландара Књига: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ – БЕСЕДЕ
Изворник са грчког: Βασιλεος ο Μεγας ΟΜΙΛΙΑΙ ΚΑΙ ΛΟΓΟΙ ΠΑΤΕΡΙΚΑΙ ΕΚΔΟΣΕΙΣ «ΓΡΙΓΟΡΙΟΣ Ο ΠΑΛΑΜΑΣ» ΤΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 1973.
Изворник са руског: Святой Василiй Великiй – БЕСЕДЫ (Издательство П. П. Сойкина, С. Петербургь, 1911.)
Библиотека: ХИЛАНДАРСКИ ПУТОКАЗИ књ. бр. 37 ; Издато: 2002. Место: Света Гора Атон
Издаје: Света Царска Лавра Хиландар; За издавача: Савет Стараца Хиландарског братства
Превод: Антонина Пантелић (са грчког језика) Хиландарски монаси (са руског језика)

2. Језик Цркве` (сепарат из ,,Богословља`) Пети симпосион дипломираних теолога. Издавач: Богословски факултет Београд 1987.

 

ИЗВОР: Стање ствари

—————-

9.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

4 replies »

  1. @Михаило
    Ја пишем о тексту, а Ви о мени!!?? Ту је сасвим очигледно, да сте на речима против „комунистичког“ размишљања, а у стварности примењујете исто. Ви сте без размишљања сагласни са текстом аутора. Зар нисте приметили, да сам написао, да се и мени чини, да је Слово одговарајуће? Ја сам текст пажљиво прочитао, покушао, да разумем и своја размишљања ставио на папир. Могао бих, сада ја о Вама АНОНИМУСУ, да напишем свашта анализирајући глупости које сте написали, али то није смисао давања коментара. А Караџића нису прихватили прво „комунисти“. Вука су прихватили ПРВО Срби 19 века, а и они касније. Сигурно је, да нисам ја крив што Синод мисли другачије од Вас и од мене.

    Свиђа ми се

  2. Аутор пише: „Синод Српске православне цркве је направио нови превод Светог писма Новог завјета, са најстаријег изворног старогрчког текста, на којем су годинама радили познати богослови и преводиоци, штампан 1984. године. У синодском преводу Новог завјета су исправљени многобројни погрешно преведени појмови и ријечи, избачени су турцизми и примитивни неприкладни изрази. Пошто је послије стогодишњег прекида са црквенословенском писменошћу и језиком изгубљено поимање смисла свог древног језика, као што је разумијевање хришћанских појмова Слово и словесност, у новом преводу појам Логос је од „Ријечи“ враћен у Логос.“
    Ако сам добро разумео, Синод се определио за Логос, а постојала је Ријеч, а много раније Слово. Аутор заговара Слово. Мени се чини, да би то највише одговарало. Сигурно је, да Логос, као страна реч ту не припада. Међутим, објашњење, које аутор даје, зашто је за Слово, може, да се примени и на Логос и на Ријеч. Ако у „Беседи“ уместо Слова, ставимо Ријеч или Логос, дато објашњење ће опет бити сагласно и суштински разумљиво. У том смислу, текст се очигледно односи на омаловажавање Вука Караџића и оспоравање његовог рада, додајући објашњења, која се тичу онога шта се дешавало у глави Вуковој. Зашто тражити и сугерисати ЛОШЕ намере Вука Караџића, када су то Србљи прихватили? Да ли је то данас, толико важан и значајан проблем, по основу кога би требало отварати нове поделе?

    Свиђа ми се

    • Политички приступ поједностављивања, као комунистичко наслеђе, присутан је код савремених српских `стручњака` у свему па и у језикословљу и вери, а Млинаревић би млео све пред собом и мешао до једнобразности речи, вере, навика и обичаја. У `народу партији` не сме бити `подела` ни по којем основу, ни у поправкама погрешних богословских превода – јер поделе у партији могу да дестабилизују монолитни једнопартијски самоуправни сиситем… Србо-југословенским комунистима је караџићев речник и поједностављивање језика пао ко кец на десет, тј. завршио главни део посла. Комесарска душебрижничка страст и стратегија јединства у име `виших идеја` избија из Слободановог скрозирања сложених богослоавских и језичких тема. Према ком-партијској друштвеној доктрини различита мишљења могу бити повод за поделе у друштву и народу, посебно српском, кога комесари за културу морају сачувати од различитих мишљења и полемичке демократске расправе, а поготову верских питања, које се у последње време често појављују у јавности, што може отворити `нова питања и поделе` … 😉

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s