АКТУЕЛНО

Стефан Каргановић: У Београду се за Кравицу суди Србији


Стефан Каргановић

Већ неколико седмица у Београду је у току судски поступак за који је мало ко чуо. Суђење се одвија дискретно и практично изван поља јавне пажње. Рецепт Хашког трибунала тиме је готово у целости пренет у Београд. За политичке сврхе којима ће процес служити, штетно је да јавност буде у току. Битна је само предодређена осуђујућа пресуда. Потпуно су небитни трикови помоћу којих је донета.

Суђење за масакр у Земљорадничкој задрузи у селу Кравица, у близини Сребренице и Братунца у Босни и Херцеговини, које је, после бројних одлагања, најзад отпочело пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду знаковито је из неколико политички важних и у јавности готово непримећених разлога.

Пре свега, знаковито је да се такво суђење уопште одржава у Београду, али да предмет процеса није напад на Кравицу који је извршен на Божић у јануару 1993. године. Тада се догодио покољ житеља и девастација њихове имовине од стране субјеката из сребреничке енклаве који су правосудним органима у Београду одавно савршено познати. Ни после више од двадесет година, за тај злочин још нико није био озбиљно оптужен, нити је одговарао.

Нити има дилеме да су српски Суд и Тужилаштво за ратне злочине опскрбљени свим потребним правним средствима да у вези са овим покољем предузму неопходне кораке да би се утврдила кривична одговорност и били кажњени починиоци. У материји ратних злочина њихова надлежност се протеже на целокупну територију бивше СФРЈ, што укључује и дешавања на локалитету Кравица у БиХ. Ипак, из разлога који су морално неразумљиви али политички кристално јасни, тужилаштво је изабрало да покрене оптужницу, али за различит злочин који се такође догодио у месту Кравица, у јулу 1995. године, прелазећи преко чињенице да је – за разлику од оног претходног – у протеклом периоду тај злочин био предмет неколико каквих-таквих суђења и пресуда, у Хагу и у Сарајеву. Порука таквог избора је јасна. Да би се зацементирала лажна прича о околностима и карактеру догађаја из јула 1995, где је без убедљивих правних разлога и инцидент у Кравици из тог периода сврстан, потребна је још једна пресуда. А императивно је да та недостајућа пресуда буде изречена – у Београду.

Друга знаковитост судског процеса који је у Београду недавно покренут је упадљива синхронизација са подношењем, од стране Сарајева, захтева Међународном суду правде у Хагу за ревизију пресуде донете 2007. године, где је Србија ослобођена одговорности за „геноцид“ у Сребреници. Рок који је Сарајево имало да поднесе захтев за ревизију истицао је крајем фебруара 2017. Упоредна хронологија овде је изузетно занимљива.

Припремне радње за суђење осмочланој групи Срба за убијање заробљених Муслимана у Кравици 1995. године почеле су хапшењем седморице оптужених пре две године, у марту 2015. Процес је био обележен бескрајним одлагањима све до недавно, до уочи истицања рока Сарајеву да поднесе захтев МСП-у за ревизију раније изрекнуте ослобађајуће пресуде Србији да би Србију прогласио кривом за „сребренички геноцид.“ Тек однедавно, и то истовремено са приближавањем крајњег рока за пријем ревизионог поднеска, ритам кравичког предмета у Београду приметно је убрзан. Без обзира колико српска јавност била слепа за очигледне чињенице, координација између ова два процеса и политичка логика која иза тога стоји – савршено су очигледни. Док, по плану Сарајева и његових иностраних спонзора, о српској кривици за Сребреницу буде расправљао Међународни суд правде у Хагу, том истом кривицом, симетрично и истовремено, бавиће се српски суд за ратне злочине – у Београду.

Трећа знаковита чињеница у вези са београдским процесом за Кравицу је перфидност са којом је скројена оптужница. На то је мало ко обратио пажњу. Тужилаштво је имало избор између три члана Кривичног закона као потенцијално утемељење за подизање оптужнице за преступе који се импутирају окривљенима: члан 141 – геноцид, члан 142 – ратни злочин против цивилног становништва, и члан 144 – ратни злочин против ратних заробљеника. Тужилаштво је избегло да оптужницу утемељи на кривичном делу геноцида или злочина против ратних заробљеника (мада су у Кравици у јулу 1995. жртве погубљења то несумњиво биле), па се из наизглед загонетних  разлога определило за члан 142, где су такође инкриминисани ратни злочини, али против „цивилног становништва“.

Зашто је овакав специфичан избор модалитета кривичне одговорности у овом предмету изразито перфидан? Зато што је у свим досадашњим пресудама, у Хагу и пред Судом за ратне злочине БиХ у Сарајеву, без изузетка, убијање 13. јула 1995. заробљених припадника колоне Армије БиХ смештених у просторијама Земљорадничке задруге у Кравици третирано искључиво као дело геноцида. Са становишта судова који су те пресуде донели, то је потпуно логична квалификација. Њихов задатак није био да испитају околности и утврде чињенице него да квазиправно образложе службену верзију догађаја на подручју Сребренице и да све компоненте тих догађаја обухвате правном квалификацијом геноцида. У складу са добијеним налозима, наведени судови су тај задатак обавили савесно. Питање које сада настаје гласи: из којих разлога је српско Тужилаштво поступило другачије? За импутиране злочине није усвојило квалификацију „геноцида“, темељећи се на члану 141, па чак ни „противзаконито убијање ратних заробљеника“, по основу члана 144, иако би ово последње чињенички било најприкладнији избор.

Одговор на ово питање је да вишијевско Тужилаштво не поступа ни професионално ни емотивно него политички практично, и да се зато уздржава од клања вола ради киле меса. У сребреничком предмету усред Београда, инкриминација за „геноцид“ исувише је рискантна зато што би могла да пробуди чак и летаргичну српску јавност. Политичка штета би у том случају вишекратно премашила корист. С друге стране, инкриминација за злочин против ратних заробљеника – што би било реална опција да се поступало по професионалним стандардима и без политичке рачунице – такође је одбачена зато што, по логици режисера сребреничке подвале, умањује тежину злочина импликацијом да су погубљене жртве ипак биле –  борбена лица. Пошто је сребреничка енклава формално била „демилитаризована,“ по тој фиктивној дефиницији чињеничког стања борбених лица тамо није могло ни да буде.

Зато преостала опција – члан 142, злочин против цивилног становништва – иако строго гледано у раскораку са чињеницама, за поданичко српско тужилаштво по свим релевантним политичким критеријумима представља идеалан избор. Избегнут је „прст у око“ српској јавности, што би представљала квалификација геноцид, али постиже се готово исти ефекат. Масовни злочин против цивилног становништва, за шта се оптужени терете, заправо је „лакше кривично дело“ (lesser included offense, на англосаксонској правној терминологији) које је обухваћено (subsumed) кривичним делом геноцид. Сличну тактику 2004. године користила је у свом Извештају и „Комисија за Сребреницу“ Драгана Чавића. Тамо не пише изричито да је српска страна извршила геноцид погубивши 8.000 особа. Наведено је да број „несталих лица“ износи око 7.800, а околности њиховог нестанка приказују се текстуалним цитирањем бројних пасуса из пресуде Хашког трибунала генералу Крстићу, где се констатује да у Сребреници јесте извршен „геноцид“ и да је страдало „7.000 до 8.000 људи“. У оба случаја, импликација је јасна, али политички рискантан и контрапродуктиван начин изражавања брижљиво је избегнут.

Додатна предност оваквог, перфидног избора модалитета одговорности је утисак који се производи, да су противзаконито усмрћена лица била припадници цивилног становништва. То значи да су, као цивили, презумптивно сви невини, услед чега није ни умесно постављати питање да ли је икога међу њима постигла казна за претходно извршене ратне злочине против стварних цивила (на пример, у покољу баш у селу Кравица у јануару 1993). Зато је само привидно парадоксално што је одбачен члан 141, прескочен члан 144, а изабран члан 142. Чак и када формално није тако означена, накнадном пропагандном обрадом, прихваћена кривица за масовну смрт „цивила“ у Кравици у јулу 1995. лако ће се уклопити у геноцидни сценарио.

Суђење у Београду за догађаје у Кравици у јулу 1995. интегрални је део пузајуће стратегије да прво српска држава, преко својих правосудних органа, а после тога и већи део деморалисаног и необавештеног друштва, изнуђеним правним актима признају, па затим и поунутрашње, кривицу за лажни „геноцид“ у Сребреници. Ниједна озбиљна држава, која поштује себе, такву злоупотребу и деградирање својих правосудних установа, и понижавање својих грађана и сународника, не би дозволила.

(Печат, 10. 3. 2017)

ИЗВОР: Стање ствари

—————

10.3.2017. за СРБског ФБРепортера приредила Биљана Диковић

 

2 replies »

  1. Онај „недостојан“ Владимир Вукчевић оде у пензију и историју, па нађена достојна замена. Сада се и судије које ће „добити“ пресуду да је прочитају неће секирати за своју „достојност“, правдаће се да морају, такав су налог добили.
    Изгледа нема лека без револуције.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s