АКТУЕЛНО

Бојан Ђокић: „Баштина смрти“ Рамуша Харадинаја


NATO-KFOR-Kosovo-Organised-Crime-1

Рамуш Харадинај, један од команданата озлоглашене тзв. Ослободилачке војске Косова, у вишемесечном је средишту интересовања српске јавности. Још од хапшења у Француској немам илузију да ће он – човек који за 24 сата може да подигне на оружје хиљаде екстремних лица албанске националности, човек који је председник странке под називом „Алијанса за будућност Косова“ и под патронатом великих сила и човек за кога се тврди да поседује имовину вредну на десетине милиона евра – бити изручен Републици Србији, па се тиме нећу бавити. Нити питањима да ли је Рамуш Харадинај „врућ кромпир“ добачен политичарима у Србији и каква је улога Хашима Тачија и француских структура у његовом хапшењу. А понајмање питањима да ли су, и овог пута, сви докази достављени, иако сматрам да би требало позвати на одговорност уколико се покаже да нису. (Зло)употреба „случаја Харадинај“ на српској политичкој сцени је засебно питање и о томе се нећу оглашавати. Ипак, знатижељан сам да видим како ће случај бити (ис)коришћен у току другог круга председничких избора у Србији. Уколико га буде.

Овим текстом сам желео да укажем на неке чињенице које јасно оптужују Рамуша Харадинаја као команданта ОВК за извршене злочине, а са којима наша јавност није упозната. Његова власт у току оружаног сукоба 1998–1999. године простирала се дуж целе Метохије. Једним чланком се не могу обухватити сви злочини припадника ОВК извршени у Метохији, па ћу скренути пажњу само на Харадинајев непосредан реjон – зону Дукађин.

Према подацима, на територији полицијске управе за Пећ (општине Пећ, Клина, Исток) убијено је од припадника ОВК током 1998. и 1999. године 239 лица. Од тога, 156 лица били су српске/црногорске националности, 21 ромске, 23 муслиманске/бошњачке, 37 албанске и два лица као „остали“. Међу њима је било 45 припадника Министарства унутрашњих послова, 31 припадник Војске Југославије и 163 цивилних лица. Уколико дубље загребемо, подаци нам казују да је током 1998. па до јуна 1999. године убијено 129 лица на територији ПУ за Пећ. Само у току јуна 1999. године убијено је 68 лица или скоро 30% од укупно убијених на овом подручју. Оптужница Републике Србије Рамуша Харадинаја посебно терети за злочине извршене током јуна 1999. године.

Привођење Харадинаја у Француској (Фото: Танјуг/AP Photo/Jean-Francois Badias)

Ово нису коначни бројеви убијених, јер не знамо тачно колико је литара крви ОВК пролила код својих сународника. А тај број није мали. То ће бити обзнањено тек кад се крене у разбуђивање „косоварске“ нације и истини погледа у очи. Вероватно за неколико деценија. Ипак, из ових бројева које сам презентовао могу се извући одређени закључци.

На територији ПУ за Пећ око 65% убијених били су припадници српске/црногорске националности, што јасно указује да су били главна мета. Око 15% убијених на овом подручју били су цивили албанске националности. Лица албанске националности су током оружаног сукоба 1998–1999. године били на мети припадника ОВК из различитих разлога, али су најчешће убијани под сумњом да су „колаборатори“ српској власти. Насиља и терора нису поштеђени ни припадници других мањинских заједница. Око 9% убијених на територији ПУ за Пећ били су припадници ромске националности, а око 10% муслиманске/бошњачке.

Харадинајева „баштина смрти“ је импресивна и на територији ПУ за Ђаковицу која је, поред Ђаковице, обухватала и општину Дечане. На овој територији припадници ОВК убили су 286 лица. Од тога, 56 припадника Министарства унутрашњих послова, 117 припадника Војске Југославије, 85 цивила, а за 28 лица је непозната професионална структура. Гледано према националној припадности, 203 лица су били српске/црногорске националности или око 70% од укупно убијених, 12 лица ромске, 3 муслиманске/бошњачке, 41 албанске или око 15% од укупно убијених, два лица евидентирани су као „остали“, а за 25 лица је непознато које су националности. До јуна 1999. године на овом подручју убијено је 227 лица, а само у јуну 22.

Имајмо на уму да у ове бројеве нису урачуната отета и нестала лица, па је страдање знатно веће него што изгледа на први поглед. Можда ова статистика глупаку не значи ништа, али се иза сваког броја крије људско биће које је имало право на живот, и то право му је одузето.

Бојан Ђокић (Фото: Лична архива)

Аутор је историчар, стручни сарадник Музеја жртава геноцида

 

ИЗВОР: Стање ствари

——————-

11.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s