АКТУЕЛНО

Јован Б.Маркуш: УБИШЕ НАС БРАТСКА САТИРАЊА!



На Цетињу, на гробници 30 бјелаша убијених у Божићној побуни, направљено шеталиште. Више погинулих у међусобном сукобу него од окупационе фашистичке војске

Младост црногорска која је настрадала у Божићној буни 1919. бранећи одлуке подгоричке скупштине о уједињењу са Србијом почива испод плочника на Ћипуру усред престоног Цетиња. Њих 30 бјелаша убили су побуњеници зеленаши. Надгробни споменик на заједничкој гробници испред Биљарде срушили су црногорски сепаратисти и италијански фашисти 1941. године, да би актуелна власт преко заједничке гробнице младих људи направила пешачку стазу.

Јован Б. Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, због тога не крије огорчење и каже да очекује реакцију потомака тих јунака.

– Почетком деведесетих, када су одржани први вишестраначки избори после 1945. и када смо помислили да се време демократије враћа, одређени број људи је покренуо ово питање мислећи да би се наслеђени антагонизми могли превазићи. Међутим, такве идеје нова власт је дочекала на нож, одбијајући да се пружи рука помирења и престане с даљим поделама. У ствари, све је било једноставно. Ако га нису урадили идеолози и вође комуниста, зашто би то урадили њихови неокомунистички наследници? Историја служи да би се сагледале а не понављале грешке прошлости – каже Маркуш. – Није тешко запазити да смо се 1918/’19. поделили на бјелаше и зеленаше (који су национално били Срби), и да је тај сукоб који су на Цетињу отпочеле вође зеленаша трајао кратко, али са жртвама на обе стране. Од 1941. до 1945. поделили смо се међу собом на партизане, четнике и сепаратисте, са огромним жртвама. Није тешко доказати да је више погинулих било у међусобном братском сатирању него од окупационе фашистичке и нацистичке војске.

Наш саговорник подсећа да је нова комунистичка власт прво месец дана после ослобођења без суђења побила више од 10.000 људи из Црне Горе који су одступали, а потом, 1948/’49, направила поделе на титовце и информбировце, од којих су многи оставили кости на Голом отоку и у другим казаматима широм тек ослобођене земље.

– Није тешко закључити да је 20. век за Црну Гору био век међусобног братског сатирања. Мислили смо да ћемо у нови 21. век ући без оживљавања старих подела, али актуелна власт као да нас поново враћа на почетак прошлог века. Уместо да залечи старе ране, она подиже у Бајицама крај Цетиња споменик побуњеницима – зеленашима који су отпочели крвопролиће на Божић 1919, и подстиче старе поделе. Треба подсетити на то да су управо на Цетињу 1941. окупационе фашистичке власти, у сарадњи са сепаратистичким комитетом који су чинили углавном побуњеници и присталице из 1919. године, срушили спомен-гробницу са обелиском у којој се налазе земни остаци 30 омладинаца бјелаша погинулих у братском сукобу. Данас је поново оскрнављена заједничка гробница, јер преко ње је постављена пешачка стаза – констатује Маркуш.

ИМЕНА НАСТРАДАЛИХ

ПОЗНАТА су имена свих сахрањених у заједничкој гробници на Ћипуру испред Биљарде:
Мирко Вукотић, ученик гимназије са Чева, Марко Гардашевић, војник са Чева, Баћо Мрваљевић, војник са Велестова, Бошко М. Грујичић, војник са Цетиња, Ђуро Прља, војник са Љуботиња, Милутин В. Пејовић, учитељ из Ораха, Иван Б. Пејовић, наредник из Ораха, Душан Ђуришић, Марко. А. Радусиновић, Никола П. Радусиновић, војник из Љешанске нахије, Марко Вукчевић, Стеван Вукчевић, Јован С. Вукчевић, Благота Ђ. Вукчевић, Марко Вукчевић, Иван Кажић, Петар Кажић – сви војници из Љешанске нахије, Илија Вукчевић, студент из Љешанске нахије, Бошко П. Кажић, официр из Љешанске нахије, Ђуро Радовић, ученик гимназије из Бјелопавлића, Радојица Дамјановић, капетан из Бјелопавлића, Бошко Лакић, војник из Бјелопавлића, Радисав Ивановић и Саво Поповић, војници из Куча, Радоња Поповић, ученик гимназије из Куча, Радован Божовић и Душан Бољевић, војници из Пипера, Никола Кековић, војник из Братоножића, Михаило Спаић, ученик гимназије из Подгорице, и Марко Краљ, војник из Боке.

ПОМИРЕЊЕ УМЕСТО ПОДЕЛА

– Уколико желимо истинско помирење уместо подела, које перманентно подстиче актуелна власт, треба подићи прикладно спомен-обележје свима који су пали за отаџбину, што би и симболично требало да означи крај оживљавању старих и отварању нових подела. Не треба ништа измишљати, већ узети пример Шпаније, која је то одавно урадила и за коју нико разуман не може рећи да је на мањем цивилизацијском нивоу од Црне Горе – истиче Јован Б. Маркуш.

 

ИЗВОР: НОВОСТИ

***

————-

20.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

9 replies »

  1. Вид Маливук
    Невесње

    О СЛОВЕНИ, САД СЕ ОСВЕСТИТЕ

    О Словени, сад се освестите,
    Сад кад гусле, знане чаробнице,
    Својим звуком истину испрате,
    Те ће разум вама пробудити,
    Па ћете им и захвални бити,
    А захвални докле Сунце сија.
    Послушајте шта ће рећи оне,
    Баш корисно свим’ Словеним’ скупа,
    Од Камчатке и Сибира хладног,
    Преко Москве, Петрограда царског,
    Те Кијева и Варшаве пољске,
    Преко Прага, а и Братиславе,
    Све до Минска града белоруског,
    До Љубљане, Загреба хрватског,
    Онда тамо и до Сарајева,
    Те великог града Београда,
    А на југу до вардарског Скопља,
    Те Софије столице Бугара,
    И каменог града Подгорице,
    А ти звуци са гусала наших,
    Нека стигну у земљу Немачку,
    Где нам живе Срби Лужичани.
    Све Словене гусле ће споменут’,
    Који јесу рода истоветног,
    Да им кажу да грех тешки носе,
    А тим грехом ранили су себе,
    А рана је тешка и дубока,
    Уз остало, памет им омела,
    А на очи маглу доперјала,
    Те не виде завере сотонске,
    Уперене против свих Словена –
    Због завера умно поклекнули,
    Те почели претке подцењиват’ –
    И звати их дивљим, неписменим,
    Неписменим до Средњега века!
    А то су им лажно написали,
    Написали злочести Германи,
    Потврдили јоште и Романи,
    А то беше сотонска подвала,
    Да Словени буду убеђени,
    Убеђени да им преци беше,
    А да беше без умнога знања,
    Те да нису ни писати знали,
    Да су били руље подивљале,
    Те границе римске нападали,
    И кочили развој човечанства.
    А Германи и с њима Романи,
    Вероваше да ће им успети,
    Да Словени буду снисходљиви,
    Да сматрају себе и ништавним,
    Те да жуде послушат’ сотоне,
    Јер ће мислит’ да су на Западу,
    На Западу копна европскога
    Све народи знања великога
    И културе коју Словен нема!
    Хеј Словени, јадна ли вам мајка,
    Јер сотоне циљ су постигнуле,
    Те ви сада у књигама својим
    Уписасте понајвеће лажи –
    Да Словени немају културу,
    Пошто ништа ни писали нису,
    Ни у древно, ни античко време,
    А богами ни у веку Средњем,
    Вероваше што сотона тврди,
    Да се Словен писму посветио,
    Посветио у деветом веку,
    Кад га томе браћа научише,
    Научише Метод и Ћирило!
    О Словени кукала вам мајка,
    Сад да знате истину о себи,
    Па питајте све словенске вође –
    Државнике словенских земаља,
    И њихове научнике клете,
    Што се никад они не огласе –
    Ове лажи никад не спомињу,
    Нег’ о њима све школарце уче –
    Уче, уче лажима великим,
    Да су преци свих Словена били
    Били само дивљи, некултурни.
    Ој Словени, Бож’ја воља стиже,
    Те су многи међ’ Србима нашим,
    А, такође, и Словени други,
    Сами стали лажи одбациват’,
    Те о томе писати и књиге.
    Тако они наске упознаше,
    Да ђедови свих Словена јесу,
    Јесу прва слова написали,
    Те људима поделили даре,
    Све их скупа писму научили –
    У Европи, великој Азији,
    Те Африци и тој Америци,
    Подучили слову и народе,
    У далекој земљи Аустралској.
    А та слова старијех Словена
    Пронашли су наши витезови,
    Све јунаци к’о Обилић Милош,
    А пронашли у Лепенском Виру,
    Па у Винчи и местима другим,
    А још много културних записа,
    Пронашли су у Италској земљи.
    И записи из те Италије,
    На словенском језику су старом,
    Сваки запис писали су Срби –
    Како су се некад звали скупа,
    Скупа звали сви словенски преци.
    Ти записи нису на енглеском,
    Нису они на језику Немац’,
    Нит’ језику Шпанац’, Португалац’,
    Нит’ језику велике Француске,
    Јер су, браћо, њихови језици,
    Сви настали од дван’естог’ века,
    Од дван’естог’, па до деветн’естог.
    А записи нису ни латински,
    Јер латински касно се родио,
    Прије Христа – тек у шестом веку.
    Ни на грчком написани нису,
    Јер тај језик почео се градит’,
    Баш почео тек у осмом веку,
    Осмом веку пре Исуса Христа.
    А све ово записа људина,
    А људина земље Италије,
    Имена је лепога – Ђанкарло,
    Презиме му јете Томацоли.
    Томацоли ‘вако је запис’о,
    „Све што текста у Европи има,
    А тог текста другог миленија,
    Миленија прије Нове ере,
    Написан је језиком Словена“.
    Честита је и госпођа једна,
    Родом јесте из земље Индије,
    А унука песника Тагоре,
    Име њојзи Алокананда је,
    А презиме пократко је – Митер.
    Она јесте и докторат стекла,
    Стекла га је у земљи Србији,
    А у нашем лепом Београду.
    И тиме је сазнала и чуда,
    Те видела песме из Индије,
    Што се зову „Ргведама“ оне,
    А писане пре година много –
    Две хиљаде прије Нове ере,
    Да су оне чисто написане,
    На словенском старинском језику,
    А тај језик европски Германи,
    И Германи и с њима Романи –
    Назвали га несловенским они,
    Те су рекли да је језик САНСКРИТ,
    Да то језик јесте аријевски,
    А још једну неистину пишу,
    Те потпуно погрешно наводе –
    Да Германи јесу Аријевци!
    Нису нису, него су Словени,
    Тако нам је Индускиња рекла
    И о томе књигу написала.
    Ој Словени, слушали сте гусле,
    Оне гуде истину и правду,
    Те се надам да их сад цените
    И да ћете своје државнике,
    И несрећне своје учењаке,
    Нагонити да истину пишу –
    Да нам преци нису примитивци,
    Него творци прве писмености,
    Којом јесу темељ ударили,
    Ударили баш култури света.
    Ви Словени јесте им потомци,
    А потомци тих предак’ божанских,
    Те се тиме увек поносите
    И цените ове гусле наше,
    Гусле наше – знане чаробнице!
    ………………..
    Невесиње, 19. јул 7525 (2017)

    Свиђа ми се

  2. Вид Маливук из Невесиња:

    УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ

    Гусле моје чаробнице дична,

    С твојих струна нека се разлежу,

    А разлежу божанствени звуци,

    Које душман слушат’ мог’о није,

    Српски душман из свакога доба,

    Па гуслару секао и главу,

    Како Турчин у времена давна,

    Тако исто и Немац из Беча –

    Није давно, у столећу прошлом.

    Немцима су засметале гусле,

    Јер уз гусле певале се песме,

    А о оним најбољим јунацим’,

    Што ратујућ’ гонише душмане,

    Гонише их са земаља српских.

    Моје гусле сад гудити неће,

    Нећу гудит’ о јунацим’ српским,

    Какав беше Краљевићу Марко,

    И јуначки Милош Обилићу,

    Него хоће гудит’ о умности,

    О умности какву изгубисмо,

    Изгубисмо опет због душмана,

    Који су нам пре година двеста,

    Написали књиге историјске,

    А у њима понајвеће лажи,

    Слагали нам о прецима српским,

    Како српским, а тако и руским,

    Па и прецим’ осталих Словена.

    По несрећи свакога Србина,

    Исто тако и Словена редом,.

    Написаше да дивљаци беше,

    Који нису знали ни читати,

    Нит’ умели молити се Богу,

    Па их зато, и то написаше,

    Писмености научили Грци,

    Како Грци тако и Римљани.

    И кад бејах ја у клупи школској,

    Узалуд сам тако и учио

    А несрећа да нам буде већа,

    Сви учени професори српски,

    У те лажи чврсто вероваше,

    Те лажима главе нам пунише.

    Све о томе сазнасмо недавно.

    Пробуди се много српских глава,

    Исписаше и књиге истине,

    У којима веле о прецима,

    О прецима Срба и Словена,

    Да су први створили и слова,

    Те их дали народима другим,

    Како Грицим’, тако и Германим’,

    Па и оним соја романскога.

    А Срби су покрштени давно,

    Још у време првих апостола.

    Узалудно беше школовање,

    Јер смо листом у то веровали,

    Да нам преци неписмени беше

    И да нису за Хришћанство знали.

    Још у књиге какву лаж бацише,

    А лаж страшну о прецима Срба,

    Написаше да су Срби дошли,

    Дошли овде на предивни Балкан,

    Да су дошли у столећу седмом

    И тад јесу, тако лажи веле,

    Са Балкана народ отерали,

    Отерали или уморили,

    Уморили староседеоце!

    И тим лажим’ пунише нам главе,

    За које смо недавно сазнали.

    Пробуди се много српских глава,

    Исписаше и књиге истине,

    У којима о прецима веле,

    О прецима Срба и Словена,

    Да су они староседеоци –

    Од давнина на Балкану били,

    А такође и у Подунављу,

    Те одатле стигли до Русије,

    И до Пољске и Балтичког мора,

    Носећ’ собом писмо и културу,

    А то писмо разнеће по свету,

    Разнеће га до велике Кине,

    Па и тамо где је Америка,

    И Северна, а и она Јужна,

    Српско писмо стиже и Борџиним’,

    У далекој земљи Аустралској.

    Моје гусле сада загудите,

    Узалудно школовање беше,

    Неистину оно нам је дало,

    Али Бог је помогао нама,

    Већ истине увелико искре,

    А истине о прецима нашим,

    Што културу светску изградише,

    Те о томе књиге оставили,

    Споменућу оне три познате,

    Три су песме сад слушајте које.

    Прва јесте звана „Илијада“,

    А друга је песма „Одисеја“,

    Па и песма далеке Индије,

    Из Индије песма је „Ргведа“ –

    То су дела наших прађедова,

    Исписна у времена давна.

    Хавла гусле чаробнице дивна!

    Са истином ви нас упознасте!

    Београд, 3. мај 7526 (2017)

    Свиђа ми се

  3. ГОСПОДИНЕ РАДОВИЋУ ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ манити мирко петровић ПОХАРА КУЧА ЗБОГ ЧЕГА СУ СРБСКИМ ПЛЕМЕНИМА НА СИЛУ ЋЕРАЛИ ДА СРБИ БУДУ НЕКАКВИ црногорци А СТАРУ СРБСКУ НОШЊУ СУ ПРОГЛАСИЛИ ДА ЈЕ црногорска ? ДОБРО КАД ЈЕ ТАКО ОНДА ДА СЕ ОДВОЈИ РАШКА И СТАРА ЕРЦЕГОВИНА И БОКЕЉИ МИ СМО СРБИ ЗАГОРАНИ НИКАДА црногорци ТРЕБА ЗНАТИ ШТА ЈЕ БИЛО У ПРОШЛОСТИ

    Свиђа ми се

    • Поштовање из све снаге.Пријек човјек је као пријек пут?Некад прођеш, а некад не дођеш.Сламу лако запалиш, али кратко гори.Пљеву носи и најмањи вјетар.Све су то изреке наших честитих Црногораца, витезова чије потомке у тој истој Црној Гори сада прогони њен талог, њена ноћна мора,њена зла коб,-њена фукарине фукаре фукара.

      Свиђа ми се

    • Мало ко зна да је ношња Срба у Црној Гори описана у „Одисеји“. Ношњу која је ређала боје – црвену (капут), плаву (појас) и белу (чарапе) могли су да носе у време Тројанског рата само владар, племство и војсковође. И ту традицију (ношњу) својих предака (државника) сачували Срби у Црној Гори, чиме треба да се поносе. Али, непријатељи су то уочили, па расрбљене у Црној Гори наговорише, да се одрекну своје српске заставе – која је одсликавала ту ношњу давних српских државника и војсковођа.

      Свиђа ми се

  4. Требало би да буде ако је у питању нација, да се све свађе и зађевице забораве. Акоје у питању глобална заједница да се наши вјековни пријатељи никада и нигдје не заборављају, већ увијек памте и до краја поштују и цијене.Ако су у питању идеологије, да се направи жестока анализа прије него се идеологија прихвати и види дали је боља и колико и како од стандардног система.Ако је у питању криза и невоља, прво се зову стари добри пријатељи.Ако се мора ратовати, нема издаје( она је неопростиви гријех)бјежаније, јер се сви лакше бранимо.И нај битније од свега-Никада и нигдје не изневјерити свој род и народ, а камоли ратовати Србин против Србина.Ми смо мали, а разједињени и посвађани смо још мањи ибудемо лак плијен.Дјецу учити да прије свега постану и остану људи и у вољи и невољи и у срећи и несрећи.Кад зборе да дообро пазе шта говоре.Кад се наљуте да чекају и ћуте.Да са пуно љубави гледају на остали свијет и да никига не мрзе, а да памте и да се чувају вјековних непријатеља, јер ивер не пада далеко од кладе.(Нијемци, Турци,Ватикан).С вјером у Бога и у нади да ћемо постати и остати бољи људи и према себи и према своме роду. Живјели!

    Свиђа ми се

    • Вид Маливук из Требиња:

      ЈУНАКИЊА ИЗ ПЛЕМЕНА КУЧА

      Гусле моје сада загудите,
      Загудите да се свукуд чује,
      За јунаштво да би се сазнало,
      А јунаштво јунакиње српске,
      Која јесте од племена славна,
      Од племена јуначкога кучког,
      А од Куча српске Црне Горе,
      Маровићи ђедови јој беше,
      А из оног познатог Брскута,
      Којег свако од Куча поштује.
      Јунакиња дивна је Радмила,
      Супруг јој куће Петрушића.
      С њим живљаше у предивној Бањи,
      Оној Бањи што се Пећка зове,
      А на српској Метохији дивној.
      Перушићка професор је била,
      Учила је баш шиптарску децу,
      Учила их година тридесет.
      А у школи дивне Пећке Бање.
      Супруг јој пун људскога чојства,
      Име му је било Михаило,
      Са којим је синце изродила,
      Часне момке предивних имена,
      Старији је именом Данило,
      Млађем име наденули Горан.
      Радмила се клањала Његошу,
      Понајвећем српскоме песнику
      И од њега много научила,
      Научила љубит’ Отаџбину
      И у њојзи дивни народ српски.
      Почесто је ‘вако говорила,
      „За Србију све бих дати могла,
      А Србију никоме низашта!“
      Живела је лепо и предивно,
      Све до оне несрећне године,
      Када земље Западне Европе,
      А заједно с Америком бесном
      И са Турском из Азије Мале,
      Подигоше војску против Срба,
      А то беше хиљадудеветсто –
      Деведесет девете године.
      Са свих страна авионе шаљу,
      А у њима претешке су бомбе,
      И уз бомбе и отров је многи,
      Па и онај што зрачењем ломи,
      Ломи здравље у човеку сваком,
      А још трује жито на земљици,
      Па и воће и поврће свако,
      Трује браћо сваку травку дивну,
      Сваку травку у земљи Србији,
      И Србији и у Црној Гори.
      Смрт нам сеју ти Амери бесни,
      А са њима Немци и Енглези,
      А уз ове опет Талијани,
      Па са њима и Французи клети,
      Што тврдише да су савезници,
      Савезници свог народа српског
      Уз Французе крећу још и други,
      А те друге набрајати нећу,
      Чланови се Уније европске,
      А њима се придружили Турци,
      А Ватикан на то их подстиче,
      Да што више поломе Србију,
      Уз Србију још и Црну Гору,
      Па кад буду Срби затровани,
      Умираће од болести сваке.
      А уз такву страшну агресију,
      Која беше као и немачка,
      Та немачка Другог светског рата.
      К’о што Хитлер био припремио,
      Припремио ту шиптарску војску,
      Да обави покољ над Србима,
      Исто тако чини Америка,
      А са њоме Западна Европа,
      Па Шиптари зграбише оружје,
      Те почеше Србе убијати,
      Како оне у одећи војној,
      Тако исто и цивила сваког,
      Сваког оног ког’ се дочепају,
      А при томе кољу и дечицу,
      И дечицу српскога народа.
      Једном Запад послао гласника,
      Послао га граду Куманову,
      Који Србим’ предлог уручио,
      Да уставит’ хоће агресију,
      Ал’ да смести западне војнике,
      Да их смести на Косово поље,
      И још уз њег’ и у Метохију
      Ти војници тако уверав’о,
      Сачуваће Србима слободу,
      Шиптари их неће узнемирит’,
      Јер је војска америчка моћна,
      А са њоме и остале војске,
      Све из силних европских земаља.
      Тада Срби беше приморани,
      Те примише западног гласника,
      И са њиме предлог потписаше,
      Те су српску тад повукли војску,
      Повукли је са Косова поља
      И питоме драге Метохије,
      Ал’ ђаволи из тог Вашингтона,
      Из Лондона и Берлина швапског,
      Из Париза, Хага и Брисела,
      Те из Рима и градова других,
      Погазише што су потписали,
      Те Шиптаре они наговоре,
      Да прогнају Србе са Косова,
      И из драге лепе Метохије,
      А да Србе могу и усмртит’,
      Те да јоште поруше и цркве,
      Српске цркве из времена давног,
      Каквих нема Западна Европа.
      Тако поче злочин над Србима,
      Шиптари се с убојним оружјем,
      Упутише у насеља српска,
      Убијају ког се дочепају,
      Те им руше и куће и цркве,
      Себи вуку имовину српску.
      Тада страшни шиптарски злочинац,
      По имену он Авнија беше,
      Носио је презиме Ељези.
      Живео је у Новоме Селу,
      Раније је убио Србина,
      По имену Шалипуру Владу,
      Ког су звали из миља и „Муња“,
      Па је дош’о опет да убија,
      Да убија поред града Пећи.
      Једног дана с разбојника седам,
      Упао је баш у Пећку Бању,
      Провалио кућу Петрушића,
      Заробио честиту Радмилу,
      Уз Радмилу и ђевера њена,
      По имену Луку Петрушића,
      И рођака Мишу Вујачића,
      Те их бије, трпа у возила,
      Одвози их до насеља Врела,
      У којем се Радмила родила.
      Радмила је зборила шиптарски,
      Ељеза је Богом преклињала,
      Да никоме ни скривила није,
      А и њени рођаци су такви,
      Зла никоме никад не чинише.
      То Ељезу срце не покрену,
      Нег’ Радмилу шчепао за косу,
      Па је тако тегли око кола,
      Уз ударце у кола је гура,
      А из кола тако је извлачи,
      Те је опет бије по ребрима,
      А остали пребијају Луку,
      А и Луку и Вујачић Мишу.
      У једним је колима Радмила,
      А у другим Лука је и Мишо.
      Возили их до ивице Врела,
      Тад обоја кола уставише.
      На том месту било још Шиптара,
      Чекали су свога команданта,
      Команданта свирепог Ељеза.
      Тад Шиптари вукоше из кола,
      Извукоше и Луку и Мишу,
      Смртнички их они ударају,
      И то само кундацима чврстим,
      Не бирају делове им теле,
      Крв црвена лије им са лица,
      А ломе им зубе и вилице,
      Убрзо им сломише и руке.
      Све то гледа честита Радмила,
      Види она да милости нема,
      Не говори ништа Ељезију,
      Који са њом седи у колима,
      А с намером да јој ломи ребра,
      Кад заврше са Мишом и Луком.
      Тад Радмила отворила ташну,
      Малу ташну коју је носила,
      А у њој је пиштољ са мецима,
      То је пиштољ „Црвена застава“,
      Она га је брзо дограбила,
      Првим метком устрели Ељеза,
      Који мртав паде по волану.
      Тад Радмила искочи из кола,
      Те запуца према терористим’,
      Који ломе и Мишу и Луку,
      Први од њих одмах мртав паде,
      Паде мртав уз Лукине ноге.
      Радмила се на том не устави,
      Нити хтеде одатле умаћи,
      А могла је бекство би успело,
      Шиптари су у бунилу били,
      Могла је се грмља дохватити,
      Шиптари јој не би прилазили,
      Јер би могла лако их устрелит’.
      Ал’ одлучи да се даље бори.
      Пиштољем је пуцала поново,
      Те нишани Шзаптаре и друге.
      Неколико њих је погодила,
      Па рањени само се свијају.
      У том други Шиптари дојуре,
      Те пуцају на Радмилу храбру,
      Неколико метака је стрефи,
      Она паде пиштољ јој испаде.
      Терористи њојзи дотрчаше,
      Те рањену вежу у конопце,
      Око врата један јој мотају,
      Те га вежу за куку од кола.
      С боловима, Рада не јауче,
      Нег’ јуначки виче на Шиптаре,
      Назива их страшним убицама,
      Што не цене Србе Метохије,
      Код којих им ђедови су стигли,
      А стигли су од града Тиране,
      Те им Срби давали и земљу,
      Помагали да изграде куће,
      А сад хоће да истребе Србе,
      Да истребе своје добротворе.
      Шиптари је зато ударају,
      Они крију, али добро знају,
      Кад су стигли у земљу Србију.
      Још Радмила могла је да види,
      Кад Шиптари исекоше Луку,
      Како Луку – тако и Мишутку,
      А Мишутку њезиног девера.
      Сва им тела секу на комаде,
      Па комаде само разбацују,
      Разбацују на свакоју страну.
      Тад злочинци приђоше Радмили,
      Па конопцем стегоше јој ногу,
      Тај конопац вежу и за кола,
      Сад то чине на колима другим.
      Два Шиптара скачу тад у кола,
      Упалише њихове моторе
      Да их крену супротним правцима.
      Види Рада шта јој сад спремају,
      Па довикну она крволоцим’:
      „Убите ме како вам је воља,
      Србија ће ово издржати,
      А Бог никад опростит’ вам неће,
      Знајте добро – бићете кажњени,
      Јер кољете своје добротворе,
      Добротворе Србе божанствене“.
      Тад Шиптари кола покренуше,
      Покренуше у супротне правце,
      Тако тело Радмили кидаше,
      У два дела оно је на земљи!
      Тад Шиптари кликнуше од среће,
      Повадише дугачке ханџаре,
      Те Радмили главу одсекоше,
      А секу јој и делове друге,
      Те бацају у каљави канал,
      Свако парче даље од другога,
      Да се тело никад не пронађе,
      Да сахрана не може уследит’,
      Да јуначка Српкиња ишчезне,
      Да ишчезне без икаквог трага.
      Два Шиптара, што их стреља Рада,
      Сахранише други терористи,
      А о томе војска америчка,
      И енглеска, и француска војска,
      А и војска и Немац и других,
      Не бринуше шта се овде збило,
      Не гонише ове терористе,
      Који јавно прате команданта,
      А прате га Богу на истину,
      Команданта крвавог Ељеза,
      Који другог циља не имаде,
      Осим циља да убија Србе,
      Да присвоји сву њихову земљу,
      Све у кући и све у дворишту,
      То Шиптари многи дочекаше,
      Ал’ Ељези пљачку не дочека,
      Јуначка га рука усмртила,
      Рука српска Српкиње Радмиле,
      Нека гусле увек о њој гуде,
      Нека гуслар њу опева вечно,
      Да би српска покољења млада,
      Добро знала ко Радмила беше,
      Нек’ јој дижу споменике многе,
      Споменико широм земље српске,
      А о њојзи нека књиге наше,
      Нека сваког душманина плаше.

      Београд, 7. мај 7525 (2017)

      Свиђа ми се

  5. ВЈЕЧНА СЛАВА ЗА БЈЕЛАШЕ И ХВАЛА ИМ МНОГИ СУ УБИЈЕНИ 1945 У СЛОВЕНИЈИ ЧЕТНИЦИ ГОСПОДИНЕ МАРКУШ НЕ ЗАБОРАВИ РЕЋИ ДА СУ СВИ зеленаши СА ЦЕТИЊА БИЛИ У комунистима партизанштина и код анте павелића ТО СЕ ЗНА САМО НИКО ТО НЕЋЕ РЕЋИ ЈА ЗБОРИМ ДА СРБАДИЈА ЗНА ИСТИНУ

    Liked by 1 person

  6. У свим Србским земљама је увек било подела али чини ми се да су у Црној Гори те поделе биле најжешће,сразмерно територији вероватно и највише палих жртава у међусобним сукобима.а и менталитет самог народа је такав где се истицало јунаштво и тешко подносио пораз,чувао се образ но никада није смело доћи до тога да се одрекну Србства и славног Његоша.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s