АКТУЕЛНО

Romen Louis: КАДА СТАТИСТИКА ПРОГОВОРИ…


Породица у Србији (илустрација Romen Louis)

Морамо да се боримо и да имамо више Aлбанаца у централној Србији, да овде остављају новац. Албанци су НАРОД У НАРАСТАЊУ и са њима мора да се разговара и тражи решење за будућност…“ – рекао је у августу 2016. године премијер Србије Александар Вучић.

Поред тога, он и људи око њега (у првом реду министарка Зорана Михајловић) већ неко вријеме промовишу идеју о грађењу аутопута од Ниша до Приштине; тај аутопут би се онда спојио са аутопутем који води од Приштине до Драча на албанској обали. Према њиховим уобичајеним објашњењима, тај аутопут би био у интересу повезивања „новог златног телета“ коме треба да се клањамо – „региона“, док с друге стране и мала дјеца схватају да се тим аутопутем гради жила куцавица и кичма будућој експанзији „народа у нарастању“…

Другим ријечима, то је као када бисмо човјеку кога је напао канцер, давали канцерогене материје и потпомагали да се болест што брже и што даље прошири.

Међутим, постоји и нешто што се ослања на хладну реалност, изражену реалним бројкама, а што се не слаже са визијом премијера Србије.. Такве бројке можемо наћи у статистици – у дисциплини којом је могуће „снимити“ неке процесе који су сувише спори и свеобухватни да бисмо их могли препознати својом ограниченом, индивидуалном визуром. Исто тако, статистиком је лако замазати очи народу који се у статистику не разумије. Ипак – онај „ко треба да зна“, помоћу статистичких података и њихове обраде може дефинисати и неке веома важне процесе и трендове.

„АЛБАНЦИ СУ НАРОД У НАРАСТАЊУ“ – тако отприлике гласи популарна, мејнстрим представа о Шиптарима које често замишљамо како „имају у просјеку по десеторо дјеце“, док се њихов број – у популарној уобразиљи коју марљиво шири Премијер – увећава отприлике оном брзином којом се роје скакавци или мрави… Али када погледамо званичне статистичке податке које су објавили шиптарски органи на окупиранима Косову и Метохији, долазимо до једне другачије слике.

Судећи по статистичким подацима, шиптарска популација на Косову и Метохији је врх своје демографске прогресије достигла ’80-их година прошлог вијека. Тада је број рођених беба у Покрајини годишње достизао преко 55 хиљада, док је годишње умирало око 10 хиљада становника. То значи да је Покрајина сваке године била „богатија“ за 40-45 хиљада нових становника, у огромној већини – Шиптара. Овај број је донекле био умањен тиме што је већи број Шиптара одлазио у иностранство; прецизни подаци о овоме се не могу наћи, али је сигурно да тај одлив није превише умањивао годишњи раст.

Осамдесете су биле круна процеса увећања њиховог броја који је почео још давно у периоду османлијске власти. Негдје од деветнаестог вијека па до врха тог таласа (осамдесетих година двадесетог вијека) број Шиптара на Косову и Метохији се увећао за преко 400%! У чему је тајна тог пораста? – Одговор није компликован. Шиптарска популација је уживала заштиту, прво османлијске а затим и југословенске државе, поготово у оној „другој Југославији“ – од 1945. па до њеног распада. У исто вријеме, османлијска држава па и сама шиптарска популација, немилосрдно су прогонили Србе. Још важније , те државе нису дирале у шиптарски патријархални и породични друштвени систем у коме је рађање дјеце било признато као једина ствар којом жена испуњава своју улогу, и као најбитнија улога једне породице у друштву. Шиптарска популација није „ушла у систем“, није се асимиловала у Југославији (у смислу промјене своје културе и прихватања Југославије, а поготово Србије, као СВОЈЕ земље), нити се урбанизовала. Она своју духовну и културну вертикалу није била замијенила сурогатима увезеним са комунистичког истока и капиталистичког запада, већ је остала изолована и тиме имуна на те процесе. Другим ријечима – повећање броја ове популације није посљедица неке тајанствене плодности ни албанских мушкараца ни жена, већ само чињенице да су они наставили да се размножавају као и 100 година прије тога, док су Срби доживјели демографску катастрофу као посљедицу оних процеса у које су ушли, а од којих су Шиптари били изоловани. Нису Шиптари повећали рађање, него су га Срби смањили.

Међутим, од деведесетих година се биљежи изненађујући ПАД у броју рођене дјеце, на нешто преко 40 хиљада годишње, уз пад броја умрлих на нешто преко 8 хиљада годишње – што је и даље раст од неких 30-32 хиљаде годишње (донекле умањен за оне који би емигрирали у иностранство).
Данас се (подаци из 2015. године) број рођених креће око 30 хиљада годишње, а број умрлих преко 8 хиљада (рецимо – баш 2015. године је рођено 31.545 беба, а умрло је 8.839 људи) што и даље представља пораст броја становника, али сада на нивоу од неких 20-ак хиљада годишње.
Изненађујући процес који се из ових података може уочити је ПАД БРЗИНЕ ПОРАСТА броја становника. А када на то додамо и велики степен миграције Шиптара на запад, тада ПРАВА демографска перспектива шиптарске популације на Косову и Метохији постаје јаснија.. и не тако свијетла.

Пад броја новорођене дјеце у шиптарској популацији на Косову потиче и од тога што у емиграцију одлази претежно МЛАДА популација – она која ствара и РАЂА.

У статистици се зна да је „магична“ граница која раздваја пораст од пада броја становника, просјек од 2,3 рођена дјетета по жени. Од тог просјечног броја навише, почиње пораст броја становника, а испод тога је пад. Сам просјек од 2,3 дјетета по жени значи репродукцију без промјене броја.
Што се тиче чињеница о шиптарској популацији на КиМ по овом питању, постоје два најсвјежија податка – један каже да је тренутни просјек 2,4 дјетета по жени, док други сугерише да је то тренутно 2,04. Уколико је први број тачан, то значи да још увијек постоји благи пораст, док би други значио да постоје знаци да ће ускоро почети пад.

Међутим, ови подаци обухватају СВЕ ЖЕНЕ на Косову и Метохији. Дакле, укључују и оне Албанке које су осамдесетих година прошлог вијека рађале по десеторо, као и ове данашње, младе маме. Логично питање које лебди у ваздуху онда би било – колико (мало) дјеце рађају ДАНАШЊЕ младе Шиптарке, да би УКУПНИ просјек (укључујући и њихове мајке и баке) био тек 2,4 дјетета по жени?!
Овај податак мени указује на то да шиптарски корпус на Косову сада улази у период успоравања раста, и као када ауто „у леру“ лагано успорава крећући се узбрдо, па из искуства знамо да ће једном стати и кренути уназад, сличан закључак можемо донијети и за шиптарске демографске прогнозе на Косову и Метохији..
Другим ријечима речено – поменути подаци су уствари симптоми који нам заправо говоре да шиптарска популација на КиМ сада, са великим закашњењем, лагано улази и тоне у процесе које је наш народ већ одавно упознао – у урбанизацију, секуларизацију, у разарање традиционалне породично-племенске структуре и у индивидуализам, као и да почињу да се осјећају посљедице емигрирања великог броја младих у иностранство.

Тренутна српска реалност је руку на срце још мрачнија него шиптарска, јер је просјек броја рођене дјеце по жени међу Српкињама још много нижи и износи тек 1,47. Међутим, овдје се ради о поређењу ТРЕНУТНИХ СИТУАЦИЈА једне са другом, а не трендова. Ми, са страшним и реалним искуством проласка кроз процесе које смо набројали, имамо барем шансу да успоставимо један НОВИ ТРЕНД – тренд духовне, културне и демографске обнове. Једним путем смо већ прошли, и једва преживјели ту опасну пустоловину. Сада би требало да кренемо другим, бољим путем, односно – да успоставимо један другачији ТРЕНД. Што се шиптарске популације на КиМ тиче, чини се да она САДА (са огромним закашњењем у односу на наш народ) улази у разорне процесе и питање како ће, и да ли ће из њих изаћи – није питање за нас.

Не мислим да је једно друштво које је већ једном урбанизовано и секуларизовано, могуће вратити на стање које је тим процесима претходило. Могуће је међутим, ИЗГРАДИТИ НЕШТО НОВО, ослањајући се на сва позитивна искуства, како из нашег „херојског доба“ тако и из оног доба декаденције и пада; комбинацијом онога што се може научити из позитивних и негативних искустава.

Не можемо васкрснути Немањиће нити вратити њихово вријеме. Не можемо улицама Београда јахати на коњу у сјајном оклопу. Не можемо избрисати ни утицај разорних процеса који су нас десетковали у двадесетом вијеку. Оно што међутим морамо је да као држава и нација свјесно приступимо стратешком изграђивању једног новог израза своје националне културе са реалне полазне тачке на којој се САДА И ОВДЈЕ налазимо, али на начин да у њу – у континуитету додајемо слој по слој, и фотон по фотон оне исте духовне вертикале коју смо незнано како, сачували од оних најдавнијих времена. То би морала да буде СТРАТЕШКА ПОЛИТИКА територије на којој живимо – ако желимо да она поново буде права држава, а наш живаљ – права нација.

 

Аутор:Romen Louis

————–

21.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Анализирајте како хоћете,Албанци имају национални циљ и програм и на самом врхунцу су да га крунишу Великом Албанијом,вољом моћника и њихових спонзора преко наших слуга направиће им и ауто пут и та држава у догледно време ће се само ширити на уштраб Србских територија то је сигурно.А ми што од Гарашанина немамо национални циљ,веш смо ишли неким левим путевима нико нам није крив ,вођени утопијском идеологијом југословенства,па комунизма нисмо и могли боље да прођемо.

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s