АКТУЕЛНО

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ: ПОКОЉ У СТАРОМ БРОДУ 1942.


Стравичан покољ у селу Милошевићи, крај Вишеграда

Покољ у Старом Броду се десио током прољећа 1942. године, углавном на обалама ријеке Дрине, у југоисточној Босни, у мјестима Стари Брод и Милошевићи. Павелићеве усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, који су бјежали испред зликоваца из Црне Легије, коју је предводио крвник Јуре Францетић.

Дио људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања трајала и до средине маја мјесеца1942. године.

У мјесту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај ужасан злочин. Освештано је од стране свештеника Српске Православне Цркве, а у плочама од камена су уклесана имена убијених недужних цивила.

ПРЕТХОДНИЦА

Демонстрације 27. марта 1941.

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, нарочито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославенске краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.

Тако је 6. априла 1941. услиједио силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је подељена.

Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу „Фолксдојчера“ који је припојен Србији али са посебним статусом.

Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: „Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца“.

Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.

 

Ситуација у Рогатици

Рогатица је мало мјесто, варошица у источној Босни и Херцеговини. Смештена је у котлини дуж лијеве и десне обале ријеке Ракитнице и лежи на надморској висини од 525 метара. Њену котлину са сјеверозапада затвара брдо Љун, а са истока и југоистока брда Црвен, Тмор и Засада. Рогатица је средиште слива ријеке Ракитнице а у ширем смислу и средњег тока ријеке Праче. Овај крај је претежно средњепланински.

У оквиру општине Рогатица налази се и село Стари Брод.

Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри југославенске краљевске војске.  Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама.

Српска територијална одбрана, је сачувала добар део народа у почетку рата, па је касније постала део четничке гериле, односно део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било на овом подручју тада.

ЖРТВЕ

Српски цивили који су страдали у овим монструозним злочинима били углавном  са подручја мјеста Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.

Тачан број жртава није никада утврђен, али се процењује да је убијено најмање 6.000 Срба, односно невиних и ненаоружаних цивила. Ово чак потврђују и њемачки подаци.

Милорад Ћебић је у овом злочину изгубио 72 блиска рођака.

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

Извршилац злочина је била злогласна усташка јединица Црна Легија под командом крвника Јуре Францетића, у којој је било и локалних муслимана. Учествовале су и снаге муслиманске милиције.

Српске избјеглице код Вишеграда 1942.

ЗЛОЧИН

Током прољећа 1942. усташе, око 10.000 бојовника су предузеле офанзиву у источној Босни, којом је требало учврстити власт НДХ на источној граници према Дрини, а истовремено и очистити тај дио од српског становништва.

Офанзива је почела у марту 1942. и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада српских избјеглица. У Вишеграду су прелаз у Србију блокирали војници фашистичке Италије, који су тражили новац да људи могу са стоком и стварима да се пребаце према Србији, која је била под њемачком окупацијом.

Дио народа кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске милиције. У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.

Најмасовније убијање је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања трајала и до средине маја 1942. године. По изјавама свједока, дио народа су од убијања спасили Нијемци и српски војници, под командом Милана Недића.

Оно мало српских избјеглица који су преживјели овај покољ, речено им је од Јуре Францетића, да се врате слободно кућама. Наиван народ је пошао, вјерујући да је мукама крај, али на путу су их поново пресретале усташе, пљачкали, силовали и убијали.

ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА

Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице:

– „…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. На саонама смо вукли мало неких ствари. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. Тако се зове. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је српска и црногорска војска…’.

Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…”

Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца:

– „…Кренула колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми онда у Милошевиће и заноћимо по кућама. Сјећам се, добра имања, ограде им плетене са прућем. Одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене, остави краву и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. И поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Прави хаос, људи моји, стоји вриска жена и дјеце.

Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Ми се извлачи одатле, и опет бјежи. Бјежи. Успут ми погибе стриц Јоја, и неке комшије… Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има неколико ‘иљада душа. Видимо преко Дрине према нама двије групе, посебно Нијемци, а посебно Недићевци. Кад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Нијемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“. Народ прште којекуда, неко пређе Дрину, неко бјежи уз оне стране. Да није било Недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, не би могла Дрина све примити, сигурно би је зачепили…”

Ристо Боровчанин, рођен 1932. у мјесту Жуљ, 2010. у Педиши код Сокоца:

– „… Сјећам се, 3. маја 1942. године стричеви нам кажу да и ми морамо напустити село. Неки побјегоше на Романију у Дубоке долине, а ми опет за оним колонама према Дрини. Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче: ‘Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче оне у Вишеграду…’ Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати.

Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ запомаже и јауче. Људи сами скачу у Дрину, младе цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор…”

Љубица Планинчић, рођена 1920, из Сељана, 2010. у Гучеву код Рогатице:

– „… Народ је почео бјежати пред силном усташком војском. Бјежали, бјежали, а мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Чамци препуни људи, а опет по десетеро наваљује, скаче, хоће да преврну чамце… Е, кад је било пред мрак, зауставише се чамци, и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили.

Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Ко је оно ишчекао. Усташе нема шта нису радиле, Боже ти мили, саклони и сачувај онијех јада. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. И вјекова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај! Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај…”.

СПАШАВАЊЕ

Милан Недић, генерал бивше југославенске војске, а тада премијер окупиране Србије је затражио од Нијемаца да зауставе тај монструозни покољ, што су они и учинили. Добар дио родитеља у крајњој биједи и неимаштини давао је своју дјецу Комесаријату за избјеглице у Србији, који су их спроводили у сабирни центар у Матарушку бању.

Тако је на стотине сирочића спашено од глади и болести. Након Другог светског рата су ту дјецу из сабирног центра упућивали у хранитељске породице, углавном по Војводини.

Поред тога један машиновођа из Ужица, Војин Никитовић, ризикујући свој живот, украо је Њемцима композицију воза и у вагоне сакрио преко 500 избеглица, те прикачио те вагоне за локомотиву, која је имала и вагоне са оружјем, са којом је јурнуо преко барикада и границе. Није се зауставио све до ужичког села Стапари. Избеглице је разместио у село, а оружје је сакрио. Касније је то предао партизанима.

СКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА

Дуго деценија након Другог свјетског рата о овом ужасном злочину преживјеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан од југославенске тајне полиције УДБЕ.

Прва књига о овом злочину је објављена 1983. године у Београду од Момира Крсмановића, али су се одмах јавили муслимански чланови СУБНОР-а који су жестоко протестовали и тражили његово хапшење, али и забрану књиге.

ПУБЛИКОВАНА ДЈЕЛА

Момир Крсмановић је почетком 1980-их година написао роман „Тече крвава Дрина“, у коме је детаљно описивао злочин у Старом Броду, који је и сам пуком срећом преживио. Крсмановић је због тог романа био прогањан од стране комунистичких власти, гдје су га оптуживали за ширење националне мржње и нарушавања братства и јединства.

У новембру 2008. је представљено дјело групе аутора „Заборављени злочин – Стари Брод“, коју је издало Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна и издавачка кућа „Дабар“.

Такође, снимљен је и филм „Дрино, очи девојачке“, аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, који говори о утапању преко 300 српских дјевојака које нису хтјеле да падну у руке усташама, па су се подавиле у Дрини.

СПОМЕН ОБИЉЕЖЈЕ

Тек 2007. године на месту највећег покоља, подигнуто је достојно спомен-капела, од донација Срба из Србије, Републике Српске и Аустралије. Годину дана касније, у Старом Броду подигнута је и спомен плоча са уклесаним именима жртава.

До споменика који је подигнут, тешко се долази, јер нема ни шумског пута, а камоли асфалтног. Међутим, свако ко иде чамцем преко ријеке Дрине, може да види подигнуто спомен обиљежје.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

ИЗВОР: zlocininadsrbima.com

—————

22.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. Зар је ово требало скривати зарад неког лажног братства и јединства,није ли грех да се после толико година није смело ни поменути а некмоли да се тражи одговорност за све злочине и геноцид који су усташе починиле над Србским народом у Бих и Хрватској. Која је то сила смутила Србски мозак да ћути трпи и клечи до данашњих дана пред усташо-комунистима,а данас само перфидније се наставља Србско уништење јер њихова деца и даље черече и разарају Србско биће. Намећу нам се да владају нама а ми на жалост немамо ни снаге ,ни слоге да им једном заувек кажемо СТОП неможе више.

    Свиђа ми се

  2. Пише аутор: „Територијално је била подељена на бановине“. Краљевина Југославија основана 1.децембра 1918. године НИЈЕ била подељена на бановине. Постојале су АДМИНИСТРАТИВНЕ ОБЛАСТИ и било их је 33. Овако крупна грешка није смела безименом аутору, „извору“, као ни приређивачу да се деси. Написати да је „Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију“ је још један озбиљан пропуст, којим аутор уводи у причу територије, које углавном пре тога нису биле никако дефинисане као територије, нити као административне јединице. У држави СХС, а последично ни у Краљевини није постојала ВОЈВОДИНА! А ни пре тога! Где је ту простор око Шапца и Ваљева, или Пожаревца? Највећи пропуст је у заобилажењу времена када су бановине заиста формиране.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s