Језик

Мислав Хорват: Нови покушај крађе србског језика


Нови покушај крађе србског језика: 200 сорошеваца и југославена потписало декларацију о југославенском језику

Најновија подвала у режији сорошевских анти-српских невладиних организација је “Декларација о заједничком језику” коју је потписало 200 сорошеваца и југославена, већином из Србије. Из Хрватске су декларацију потписали углавном анационални и пројугославенски оријентирани хрватски Срби попут Радета Шеребеџије који подилази удругама хрватских фашиста и зенги и извињава им се кад га прозивају што је Србин. Довољан је само летимични погледа на имена из Србије која су потписала декларацију, па да нормалног човјека ухвати нагла потреба за великом нуждом. Ту налазимо Биљану Србљеновић, познату по србофобном лудилу које је изазвано дугогодишњом зависношћу од наркотика, Теофила Панчића горљивог заговорник усташке фалсифициране верзије повијест према којој су увијек и за све криви Срби и “велико-србска агресија” (шта год тај сулуди термин значио), Мирјану Карановић која је своју патолошку мржњу према Србима утјеловила у исламистичком пропагандном филму “Грбавица” улогом силоване Муслиманке, иако је данас опће позната ствар да је силовање Муслиманки од стране Срба током рата у Босни једна од најгорих лажи CNN-ове пропаганде. Тај исти CNN увијек стоји иза сваке прљавштине на Балкану, па је тако његов огранак Н1 дао сву медијску пажњу овој декларацији. CNN који је чак и њихов властити предсједник Трaмп проказао као најлажљивију медијску кућу.

Поставља се питање ко је Србљеновићку, Карановићеву и Панчића овластио да потписују декларације о језику? Џорџ Сорош? У чије име потписују такве декларације? У име Срба сигурно не. Ни сам тајминг декларације није случајан. Она долази у вријеме кад Европска Унија и НАТО губе битку, за битком на Балкану, кад у Македонији предсједник Иванов одбија примити предсједника европског вијећа Туска, кад се криминални режим Миле Ђукановића налази пред распадом. Као и увијек, опсесија западњачких господара каоса је Србија, она је у фокусу њихових интереса, а циљ је познат: спријечити Србе да се на било који начин повеже са Русијом. Зато се Србију покушава угурати у нову Кроатославију, југосеферу са доминацијом Хрватске и даљњом дезинтеграцијом србског фактора.

Срби имају искуство са декларацијама о језику. На данашњи дан, 1850. године, Вук Караџић је наивно поклонио србски језик тек насталој хрватској нацији коју је стварала Аустро-Угарска. Србски језик они у почетку нису називали хрватски, него се звао „народни језик“, нешто слично као што данас Црногорци не називају србски језик монтенегринским нити милогорским него матерњим. Назив хрватски језик користио се само за кајкавски језик Загреба и околине, никад за штокавски којим су говорили православни и католички Срби Далмације, Крајине, Славоније, Босне, Херцеговине. Католички свећеник и најобразованији човјек у Славонији 18. вијека, Матија Петар Катанчић пише: “Увјерит ћеш се, најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у овом предјелу никада нијесу тим именом називали“. Хрватска знанственица др. Андреа Зорић у свом докторском раду који је обранила на престижном њемачком универзитету каже: “На примјер, рјечници и граматике из 16., 17., 18. стољећа на корицама имају назив илирски, а данас се убрајају у хрватску повијест с образложењем да је илирски значио исто што и хрватски. То, међутим, не одговара чињеницама јер »илирски се користио дијелом као синоним за влашки, тј. за православно СРБСКИ.” До друге половине 19. вијека народ на простору данашње Хрватске називао је свој језик србски, илирски, наш језик, нашки, домаћи, народни, влашки, словински, славјански, али никад хрватски.

Када је 1895. Аустро-Уграска у склопу стварања хрватске нације и хрватског идентитета отворила “Хрватско народно казалиште” морали су довести глумце из Новог Сада, јер загребачки глумци нису знали српски, односно данашњи хрватски. Становништво Загреба и околине причало је кајкавски који је дијалекат словеначког језика, а виши слојеви грађанства њемачки, мађарски или латински. Људевит Гај, један од очева хрватске лингвистике, признаје да су они преузели србски језик и у једном писму жали што га нису преузели у 18. вијеку па би “Хрватска на већем степену развоја била”.

​За вријеме НДХ усташе почињу измишљати нове ријечи, а ту праксу увео је поново Туђман 1990. године. Од тада је измишљено на хиљаде нових ријечи са којима се народ спрдао. Измислили су чак 16 ријечи за хеликоптер (вртиреп, зракомлат, зраколет…т), датум су покушали замјенити ријечју “надневак”, фолију ријечју “прозирница”.. и тако у недоглед. Како се у ничему нису могли сложити од 1991. до данас издали су 49 различитих граматика. Већина тих новохрватских ријечи није прихваћена у обичном говору. Иако се у новохрватском не каже „обавеза“ него „обвеза“ народ и даље говори обавеза, „ток“ је постао тијек, мада је и даље остало ‘ријечни ток’, а народ и даље говори ‘ток’. Не каже се више ни ‘веш’ него ‘рубље’, мада народ и даље каже ‘веш’. Не каже се ‘на примјер’ већ ‘примјерице’, а народ и даље говори ‘на примјер’.

Док сам био дјете, један хрватски шовиниста ме пола сата малтретирао јер сам му рекао „пријатно“, тврдио је да је то србска ријеч, а да се на хрватском каже ‘добар тек’. Ако је “пријатно” србска ријеч, како је онда „пријатељ“ хрватска ријеч? Таквих примјера лудила има безброј, што само показује да је чак уз помоћ телевизије, радија, интернета, књига, новина и школа врло тешко народ у Хрватској одучити од материњег језика – србског. Јер, у Хрватској скоро нико не говори стандардним језиком, а ако знамо да је језик централна (на новохрватском средишња) одредница једне нације онда је логично да је 80 посто Хрвата по материњем језику у ствари србског поријекла (по новохрватском подријетла), што нам потврђују и повијесни извори.

Изнимка су Загорци, кајкавци, који су у ствари Словенци. Они не могу изговорити ‘готов’ већ кажу ‘готоф’, њихов језик заправо и данас словеначки, осјећа се и јак утјецај њемачког, па и мађарског и неразумијевање духа српскога језика. Да би тај дух српског што више изопачили, хрватски лингвисти осим што измишљају нове ријечи, краду словеначке и користе њемачку синтаксу. Посебно је накарадна загребачка варијанта са убацивањем ружног „н“ који боде уши, па“пекара“ постане „пекарна“. Колико је тек ружна конструкција која се из Загреба шири по цијелој хрватској „Ако ћеш више учити, остварит ћеш бољи успјех.“ умјесто „Ако будеш више учио, остварићеш бољи успјех“. Нигдје другдје као у језику није видљивији бастардски карактер хрватске нације.

Данас је лудило дошло дотле да хрватски лингвисти тврде потпуно контрадикторне ствари:

1. Вук је заправо украо хрватски језик и назвао га србским.
2. Србски и хрватски су два потпуно различита језика.
3. Срби краду хрватске ријечи и убацују их у србски.
4. Хрватски је посрбљен у Југославији.

Колико човјек мора бити болестан да ово изговори? Ако је Вук украо хрватски (који тада није ни постојао) и ако је србски у ствари украдени хрватски, како онда хрватски и србски нису исти језик? Ако је србски у ствари хрватски, онда су хрватске ријечи дио њега, па их Срби не краду. Ако је србски хрватски, како је онда хрватски посрбљен у Југославији?

Позивам Србе да у свјетлу свих ових чињеница чувају свој србски језик и не потписују никакве декларације о заједничком језику. То није један језик који има 4 назива, то је србски језик којег су отели и насилно га кваре и мјењају! Највећи просвјетитељ са подручја данашње Хрватске, Матија Антун Рељковић прије више од 200 године налазио је на отпор сељака према читању и писању, па им је спјевао ове стихове: „О Славонче, ти се врло вараш, којигод ми тако одговараш: наши стари јесу књигу знали, СРБСКИ штили, а СРБСКИ писали!“

 

​Мислав Хорват, Загреб (Сербиново)

 

ИЗВОР: ФБ профил Mislav Horvat, srbski.weebly.com

***

ПРОЧИТАЛИ СТЕ РЕАГОВАЊЕ НА ВЕСТ ОБЈАВЉЕНУ У ХРВАТСКОЈ:
http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/protiv-jezicnog-nacionalizma-vise-od-200-uglednika-i-strucnjaka-iz-hrvatske-srbije-crne-gore-i-bih-potpisalo-deklaraciju-o-zajednickom-jeziku/5824291/

jutarnji.hr/vijesti *** Kako je prije tri dana objavio Radio Sarajevo, do sada ju je potpisalo više od dvjesto lingvista, književnika, znanstvenika, aktivista i drugih uglednih javnih osoba sve četiri države, među njima i Rade Šerbedžija, Boris Dežulović, Igor Štiks, Mirjana Karanović, Marko Tomaš, Nenad Veličković, Teofil Pančić, Rajko Grlić, Filip David, Borka Pavićević, Jasmila Žbanić, Dragan Markovina, Boris Buden, Viktor Ivančić, Biljana Srbljanović, Ranko Bugarski, Balša Brković i Snježana Kordić.

—————-

28.3.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

9 replies »

  1. Када су завладали Комунисти, сели су за сто и договорили се да се језик назове Српско – Хрватски. После неког времена, поправили су грешку, па су дозволили да може и Хрватско – Српски. Ако би се неко злурадо насмејао, тај је туцао камен на Голом Отоку.
    Сада су завладали Демократи, дошла времена у другом паковању, нове нације се боље обукле, нови језици. Само треба да се види ко је на власти – унутра и споља, па да нас погоди срећна елементарна непогода и да се језик којим говоримо назове „Црногорско – Бошњачко – Хрватско – српски“. Војвода каже да сви знамо да је то Српски и само Српски језик, ове Београдске креатуре у својој глупости су нас све наводили на тај закључак (платиће они због тога – од својих финансијера). Али шта ћемо да радимо ако неко са неког Престижног Америчког универзитета дође у својим истраживањима до супротних закључака, па језик назову „Регионални споразумевајући облик конверзације“. Па ништа, у почетку ћемо користити Речник новоговора, после нам неће бити потребан ни он.

    Свиђа ми се

    • Једна моја омашка коју ћу поправити одмах.
      Заборавио сам да изразим велико поштовање према Миславу Хорвату. Овим путем то чиним.

      Свиђа ми се

  2. Једино тачно што је та група џабалебароша истинито изнела је да су набројани језици исти, само што никако преко уста да превале да је тај језик СРПСКИ.

    Свиђа ми се

    • Војвода,
      Тачно сам приметио исто, али нисам знао како да то изразим. Зато ти честитам.
      Плус што сви знамо да су са српске стране ангажовали баш неписмене, као што је Борка Павићевић или Теофил. И неписмене, и бескарактерне жалосне креатуре које су некако залутале у Београд.

      Свиђа ми се

  3. Шта има више да им дамо територије,језик,индустрију,културу заокружили им и створили државу а они се додуше лепо одужише за 100 година три пута нас зверски убијаху немилосрдно. Извршише геноцид за који нису и неће никада одговарати,заслужујући безбожним Србо-комунистима који им силом сакрише све злочине .

    Свиђа ми се

  4. Важно је само да није Српски, па макар се звао и марсовски.Колико зла и пакости у поквареним душама и мозговима, који не могу да схвате да је историја језика негдје записана и да је они не могу мијењати. Реманенција комунизма. Енглески језик говори маса народа и нико га друкчије не зове, али Енглези немају Хрвате и Муслимане иначе би био Хрватски и Бошњачки.

    Свиђа ми се